Veliki četvrtak
The Great Thursday
(Mystical Supper)

Kad je došao dan da se spremi pashalno jagnje, običaj koji je uveo Mojsije u znak sretnog izbavljenja Jevreja iz misirskog ropstva, Isus posla svoje učenike Petra i Jovana u grad i reče: "Idite u grad (Jerusalim) i tamo ćete videti čoveka gde nosi vodu u krčagu, idite za njim u kuću u koju on uđe, i kažite gazdi od kuće - domaćine: Učitelj kaže: vreme je moje blizu, pokažite mesto gde će jesti pashu sa učenicima svojim. Kad vam pokaže sobu, onde spremote pashalno jagnje". Petar i Jovan izvrše zapovest.

Oko zalaska sunca, dođe Isus sa ostalim učenicima, i sede za trpezu. Po jevrejskom običaju, jedno žensko čeljade iz kuće trebalo je da svakom gostu opere noge, a pošto ovom prilikom svi behu Isusovi gosti, on nasu vode u lavor i poče prati noge svokim učenicima.
Petar je sa čuđenjem gledao šta Isus radi, i kad na njega dođe red da mu Isus pere noge, uzbuđeno reče: "Ti nikad nećeš oprati moje noge!" Isus mu reče: "Ti neznaš šta ja radim, a saznaćeš docnije". Kada je svima oprao noge, Isus svojim učenicima objasni da, kao što im on, njihov učitelj, pere noge i time čini uslugu, tako i oni svi među sobom treba da budu solidarni i jedan drugom usluge da čine, da se ne nadmeću i ne uzdižu, već da svi budu ravnopravni, jer im je svima Gospod noge oprao i izjednačio ih.

Pošto su seli da večeraju, Isus im reče: "Jedan od vas izdaće me". Ove reči zaprepastiše učenike, i oni upitaše: "Gospode, ko je taj?" ali im Isus odgovori, ne imenujući ga: "Teško onom ko izda Sina čovečijeg, bolje bi mu bilo da se nije ni rodio". Jovan, koga je Isus naročito voleo i koji seđaše pored Isusa i naslonio mu beše svoju glavu na prsa, šapatom ga upita: "Gospode, koji je taj izdajnik?"
"Onaj koji sa mnom umače zalogaj u so". To beše Juda Iskariotski, i Isus mu reče: "Što si naumio da činiš, čini brže", a Juda se uvredi od tih reči pa napusti večerui ode negde u mrak. Niko od učenika nije razumeo o čemu se radi, sem Jovana. Pri kraju večere, Isus uze hleb u ruke i blagoslovivši ga, prelomi i dade učenicima govoreći:"Uzmite, jedite, ovo je moje telo, koje se za vas lomi, radi oproštenja grehova!" Zatim uze čašu sa vinom i dade je učenicima, rekavši:"Pijte iz nje svi, ovo je krv moja Novoga Zaveta, koja se proliva za vas i za mnoge, radi otpuštanja greha!". Posle svega reče im: "Ovo činite za Moj spomen!".

Ova poslednja večera, koju je Isus priredio svojim učenicima zove se Tajna večera, zato što je na njoj ustanovljena tajna svetog pričešća.
Posle večere uputio se Isus sa učenicima u Getsimanski vrt. Kad su došli u vrt, pod Maslinskom gorom, Isus reče Petru, Jovanu i Jakovu da pođu sa njime, da se pomole, a ostalima reče da ih sačekaju.

Za to vreme Juda je otišao svešteničkim glavarima, koji mu dadoše sluge, da pođu s njim i da uhvate Isusa. Putem Juda reče slugama: "S kim se budem pozdravio, to je Isus - njega hvatajte". Kad su našli Isusa u vrtu, Juda mu priđe i reče: "Zdravo učitelju!" i poljubi ga, što je bio znak za arhijerejske sluge. "Zar celivom, Judo, izdaješ svog učitelja?" zapita ga Isus. Učenici Isusovi, koji su bili s njim, pokušaše da mu pomognu, a Petar poteže nož i udari jednog arhijerejskog slugu, kome beše ime Malho, i odreza mu desno uvo. Isus, videći to, viknu na Petra: "Zadeni nož u korice! Ko mač poteže od mača će i pasti. Zar da ne pijem čašu koju mi otac dade?" Dotaknuvši rukom , Isus isceli Malhovo uvo. Učenici se razbežaše, a Isusa odvedoše u kuću prvosveštenika.

Ujutru se okupiše glavari i prvosveštenici judejski, i osudiše Isusa na smrt. Kad je to saznao Juda, pokaja se, pa vrati trideset srebrnjaka sveštenicima, govoreći: "Ja sagreših što izdadoh krv pravu". Oni mu odgovoriše: "Šta marimo mi za to!" Juda baci srebrnjake u crkvi, izađe i obesi se. Sveštenici uzeše srebrnjake i rekoše: "Ne treba ove novce unositi u crkvenu kasu, jer je cena za krv", već za njih kupiše lončarevu njivu i nameniše je za groblje strancima, i od tada se ta njiva nazva Hakeldama - "krvna njiva".



* * *  * * *  * * * * * *

Spomen na sve ovo čini se na veliki četvrtak. Toga dana, izjutra, služi se služba i vadi "agnec" (osvećeni hleb), koji se potom izdrobi i osuši, te se preko godine čuva u crkvi za pričešćivanje bolesnika. Uveče se drži veliko bdenije i čitaju se dvanaest "stranih" jevanđelja, u kojima su opisana Isusova stradanja.
Na ikoni predstavlja se događaj Velikog četvrtka, Tajna večera, kako Isus večera sa svojim učenicima.

Sveti slovenski apostoli Ćirilo i Metodije
St. Slav Apostles Cyril and Method
27. februar - 14. februar
24. maj - 11. maj

Kostantin, u kaluđerstvu nazvan Ćirilo, i mihailo, u kaluđerstvu Metodije, bili su rođena braća, rodom iz Soluna. Njihov otac Lav, bio je viši vojni činovnik. Ćirilo se rodio 826. godine, a Metodije je bio stariji desetak godina od Ćirila.

Metodije je najpre bio u vojničkoj službi, a posle je neko vreme upravljao jednom slovenskom oblašću grčkog carstva, dok se nije zakaluđerio. Mlađi brat Ćirilo, ode u Carigrad, svome rođaku logotetu, i tu se na carskom dvoru vaspitavao zajedno sa prestolonaslednikom Mihailom. Ovde je stekao najveći deo svoga obrazovanja i znanja, i mogao je dobiti visoke državne službe, ali ga ljubav prema nauci odvela u duhovnike. Bio je prvo bibliotekar crkve Sofije, a posle ode iz Carigrada u manastir, gde se zakaluđeri. Posle čestih pozivanja vratio se u Carigrad za profesora filosofije.

Svoj apostolski rad Ćirilo je započeo još u 24. godine. Po želji cara Mihaila išao je Ćirilo miletinskom emiru, da se bori protiv muhamedanstva. Posle je sa bratom Metodijem išao na Krim, kod Hazara, te je tamo, u raspravi sa Jevrejima i muhamedancima, odneo pobedu za hrišćanstvo. Tu su oni pronašli mošti svetog Klimentija, rimskog pape i uzeli ih sa sobom. Ali najvažniji posao čekao ih je kad su se vratili u Carigrad.

Moravski knez Rastislav beše poslao svoje poslanike caru Mihailu, moleći ga da mu pošalje, koji će njegov narod naučiti veri Hristovoj i koji će služiti službu na slovenskom jeziku, pošto su im drugi misionari govorili na tuđem, nerazumljivom jeziku, Ćirilo i Metodije su se već i ranije uverili da nije dovoljno propovedati hrišćansku veru samo usmeno, već je valja utvrđivati i pismeno. Car Mihailo uputi knezu Ratislavu Ćirila i Metodija, a oni prvo smisle da sastave slovensku azbuku, i da prevedu ćrkvene knjige na slovenski jezik, pa tek onda da otpočnu svoj apostolski rad. I oni se dadoše na posao, te Ćirilo sastavi slovensku azbuku, uzevši od gračkih slova dvadeset i četiri glasa, koji su bili jednaki slovenskim glasovima, a ostale glasove, koje nije imao grčki jezik, dodade prema glagoljici i istočnim azbukama. Ova azbuka nazvana je kasnije ćirilica, po Ćirilu, i njome se danas služe u različitim varijantama, Rusi, Srbi, Bugari i drugi južnoslovenski narodi. Pošto su preveli potrebne knjige sa grčkoga na slovenski jezik, apostoli se odvaže na ovaj veliki posao.

U to vreme Južni Slovene nisu živeli samo u ovim zemljama u kojima danas žive, na Balkanskom poluostrvu, već su zauzimali čitavu Ugarsku, staru Panoniju i Podunavlje, a na severu su se graničili sa Česima i Slovencima.
Slovenski apostoli krenu na svoj misionarski put preko Bugarske i dođu u Moravsku. Tu ih knez Ratislav lepo dočeka, i oni otpočnu pripovedati slovo Božje i služiti službe na slovenskom jeziku, prevoditi knjige i osnivati škole. Morali su se boriti ostacima idolopoklonstva i drugim nedaćama, ali najviše sa zapadnogermanskim sveštenstvom koje se protivilo upotrebi slovenskog jezika u crkvenoj službi, dokazujući da se Bog može slaviti samo na tri jezika: jevrejskom latinskom i grčkom. Zato ih papa Nikola pozove u Rim, da vidi kako to oni uče, i Ćirilo i Metodije pođu, noseći sa sobom i mošti svetog Klimenta koji su još u Herzonu uzeli. Došavši u Rim, ne zatekoše papu Nikolu u životu, ali ih njegov naslednik papa Hadrijan lepo primi i njihovo učenje i knjige odobri i blagoslovi. Tada crkve još nisu bile konačno odvojene, iako je razdor već bio otpočeo. Ćirilo se od mnogih napora, razboli i umre u Rimu 14. februara 869. godine, u 42. godini svoga života. Pred smrt ostavio je Ćirilo amanet svome bratu Metodiju da "brazdu koju su zajedno počeli oprati, produži i dalje, pošto on na brazdi pada".

Po Ćirilovoj smrti Metodije se vrati Slovenima, pošto ga je papa proizveo za vladiku panonskog. Neko vreme nastani se kao vladika u Sirmiumu, današnjoj Sremskoj Mitrovici, na reci Savi, gde je po predanju još apostol Pavle bio ustanovio episkopsku stolicu. No spletke nemačkog sveštenstva nikako ga ne ostavljaše na miru. Arhiepiskop salcburški i njegov duhovni sabor nađoš da je Metodije odstupio od dogmi rimske crkve, pa ga zatvoriše na dve i po godine dana. Ali, papa Jovan VIII, na molbu Moravaca, oslobodi ga tamnice, vrati mu slobodu i vlast, i postavi ga za arhiepiskopa moravskog. No, nemačko sveštenstvo ponovo optuži Metodija da on ne  ispoveda Simbol vere sa umetkom "i Sina", ili kako se to drugačije kaže: filioljue, i da ne priznaje papinu vlast, zbog čega papa zabrani slovensku službu i pozove Metodija u Rim da se po drugi put pravda. Metodije ode i pred saborom rimskih episkopa potpuno se opravda, i vrati se u Moravsku.
Nemačko sveštenstvo, videvši da Metodiju ne mogu ništa učiniti kod pape, nagovore moravskog kneza Svetopulka da ustane protiv Metodija i, posle mnogih muka i nevolja, umre i Metodije u Velegradu 885. godine. Po smrti njegovoj, Nemci proteraju njegove učenike, koji se sklone u Bugarsku.

*** *** *** ***

Spomen na smrt svetog Ćirila čini se 27. februara (14. februar), a zajednički spomen Ćirilu i Metodiju daje se 24. maja (11. maja), a njihova služba posebno je sastavljena 1862. godine: "Služba prepodobnim ocem našim ravnoapostolnim Metodiju i Konstantinu narečenomu Kirilu, Episkopom Moravskim, učiteljem slovenskim".

Na ikoni se Ćirilo i Metodije predstavljaju zajedno, i to Ćirilo s desne strane a Metodije s leve. Ćirilo je u monaškom odelu, drži u levoj ruci razvijeni svitak, na kome se vidi ispisanih trideset i osam slovenskih slova, a desnom rukom blagosilja, a Metodije sa sa epitrahiljom i omoforom o vratu, drži u levoj ruci putir, a u desnoj veliki krst, kao arhijerejsku pataricu, ili obojica u monaškom odelu, Ćirilo sa epitrahiljem o vratu, a Metodije, sa epitrahiljom i omoforom, držeći obojica u rukama knjige.

Svečani ulazak Hristov u Jerusalim
(Cveti)
Entry Into Jerusalem

Sutradan po vaskrsenju Lazarevom ili "Lazarevoj suboti" praznuje se praznik koji crkva zove " Nedelja Vaiji ", a narod Cveti, Cveti padaju šeste nedelje velikog posta i nedelju dana pred Uskrs.


Toga dana je Isus, praćen svojim učenicima i mnoštvom naroda, krenuo iz sela Vitanije u Jerusalim, Došavši do sela Vitsfage, u podnožju Maslinske gore, Isus reče dvojici učenika: "Idite u selo koje je pred vama, i odmah ćete naći magaricu privezanu i magare s njom, odrešite je i dovedite. I ako vam kogod šta rekne, kažite: trebaju Gospodu! - odmah će ih dati". Učenici uradiše kako im je Isus zapovedio, i kad dovedoše magare, Isus ga uzjaha i na njemu krete u Jerusalim.

Glas da dolazi spasitelj, onaj što je vaskrsao Lazara, brzo se raširi i mnoštvo naroda mu se pridruži. Jedni su ga susretali s palminim grančicama u ruci, drugi su bacili svoje haljine na put kuda će proći, treći su rezali grančice od drveta i bacali na put. Kad Isus iziđe na Maslinsku goru, oni koji ga pratiše povikaše: "Osana Sinu Davidovom! Blagosloven koji ide u ime Gospodnje, car Izrailjev!" Ali Isus je celim putem bio žalostan, i kad silazaše niz goru on baci pogled na Jerusalem u dolini, zaplaka se i reče: "O Jerusalime! Kad bi ti znao, osobito u ovaj dan, šta je za sreću tvoju, ali je sad sakriveno od tvojih očiju. Jer će doći dani da će te opkoliti neprijatelji tvoji sa svih strana, i razbiće tebe i decu tvoju i neće ostaviti u tebi kamen na kamenu za to što nisi poznao vreme u koje si pohođen!.

Sve se to dešavalo pred praznik Pashe, pa se u Jerusalim beše sakupilo sveta iz mnogih krajeva. Ugledavši Isusov ulazak u Jerusalim mnogi se zapitaše: "Ko je to?", a iz gomile naroda odgovoriše: "Isus, prorok iz Nazareta Galilejskog". Potom isus uđe  u hram gde su bili kljasti i sakati, i on se smilova na njih i sve ih isceli. Među narodom i decom zavlada veliko oduševljenje, te mu klicahu: "Osana, Sinu Davidovom, Caru Izrailjskom!" Slušajući to, Isusu priđoše neki fariseji pa mu rekoše:"Čuješ li to što ovi govore?", našta im on odgovori: "Zar niste nikada čitali: iz usta male dece i odojčadi, načinio si sebi hvalu".

Celog dana je Isus držao propovedi u hramu, a uveče se sa svojim učenicima vrati u Vitaniju.

* * *  * * *  * * *  * * *

Za spomen svečanog ulaska Hristovog u Jerusalim, ustanovljen je, još od prvih hrišćanskih vremena, ovaj praznik, ali se svečano proslavlja tek od trećeg veka.

Na cveti se izjutra, na bogosluženju (jutrnju), a posle čitanja Jevanđelja, okade grančice od vrbe i razdaju narodu - zato se ovaj dan zove i vrbica. U srpskoj crkvi se vrbica obavlja na Lazarevu subotu posle podne.


Događaj Hristovog ulaska u Jerusalim, na ikoni se predstavlja: Hristos jaše na magaretu, koga prate učenici, a narod prostire svoje haljine i baca grančice na put.

Toga dana skupljaju se mladići i devojke, pa međusobno menjaju cveće i na taj način otkrivaju svoje želje i ljubav. Na Cveti se ne igra u kolu i ne veseli, jer još traje uskršnji post.

Od Cvetnice do Duhova duše umrlih su u livadskim cvetovima, i zato se u tom vremenu cveće ne bere.

U Srbiji si Cveti praznovani i kao narodni praznik, jer je tog dana 1815. godine, vođ drugog srpskog ustanka, Miloš Obrenović, kod crkve u Takovu podigao narod na Turke.

Sveti prorok Danilo
30. decembar / 17. decembar

Prorok Danilo bio je iz plemena Judina, a kad je vavilonski car Navukodonosor osvojio judejsko carstvo i tazorio Jerusalim, odveo je sa ostalim zarobljenicima, i sečaka Danila. Bilo je to 460. godina pre Hrista.

Car vavilonski naredio je da se iz uglednijih judejskih porodica, koje su bile u ropstvu, odabere nekoliko mladića, da se dovedu u njegov dvor i da se tu vaspitavaju i žive. Tako izaberu Danila, Ananiju, Azariju, i Misaha. Na carevom dvoru promeniše im imena; Danilu, po imenu prestolonaslednika, dadoše ime Valtazar, Ananiji  Sedrah, Azariji Avdenago, a Misahu Misailo.

Oni, iako carevi pitomci, ostadoše postojani u svojoj veri i narodnim običajima. Nisu hteli da jedu ona jela koja su dobijali iz carske kuhinje, već su se hranili samo biljnom hranom, te su bili zdraviji i bistriji od ostalih pitomaca.

Posle nekog vremena, car Navukodonosor je usnio jedan san, pa zaboravio, pa pozva sve svoje zvezdočatce i gatare da pogode šta je sanjao i šta san znači. Niko nije mogao da mu kaže, pa se car naljuti i naredi da se svi poseku.  Danilo dozna za to, pa zatraži da ga car primi, reče mu šta je sanjao i protumači san. Car je u snu video jedan veliki kip, kome je glava od zlata, grudi i mišice od srebra, trbuh i bedra od bakra, kolena od gvožđa, a stopala jedno od gvožđa, jedno od zemlje, i taj se kip srušio na gomilu. Danilo je protumačio da će se njegovo carstvo podeliti i srušiti. Car za nagradu postavi Danila za upravnika svih vavilonskih mudraca, a njegovim drugovima   dade visoka zvanja.

Posle nekog vremena car načini od zlata kip i naredi da svako, kad se bude osvećivao, mora da se pokloni pred kipom. Kad u određeni čas zasviraše svirale, što je bio znak da sav mnogobrojni narod padne ničice i pokloni se zlatnom kipu, dođoše caru i optužiše ona tri Danilova druga da oni ne poštuju carevu zapovest i da se nisu hteli pokloniti. Car im pripreti da će ih baciti u usijanu peć, ako to ne učine, ali kako oni odbiše, car naredi da se peći dobro zagreju, pa ih bace, a i sam je iz daleka gledao šta će se desiti. Kad su ih bacili, odjednom se od trojice stvoriše u peći četvorica, a taj četvrti beše Božji anđeo, i oni veselo hodaše po peći i pevahu. Car ih pozva da izađu i naredi da niko ne sme huliti na njihovog Boga.

Posle godinu dana javi se Navukodonosoru glas s neba, da mu se carstvo uzima, od čega car poludi, i sedam je godina sa stokom išao po polju i hranio se lišćem i korenjem.

Za vreme Navukodonosorovog sina, cara Valtazara, desio se ovaj slučaj: jednom je car pravio veliku gozbu, pa je naredio da se donese zlatno i srebrno posuđe, što je njegov otac opljačkao u jerusalimskom hramu, te su gosti njegovi ispijali iz njih vino. U neko doba noći neka ruka poče da piše po zidu dvorane neke nepoznate reči. Car pozva mudrace da mu pročitaju i protumače reči, ali kako niko nije znao, pozvaše i Danila, koji pročita reči, i reče da znače: "Izbrojio je Bog tvoje carstvo do kraja, i izmeren si se na merila i našao si se lak."
Još ga Danilo podseti kako je njegov otac bio ohol, pa ga je Bog kaznio ludilom, a da to ni sina nije urazumilo, već je uzeo osvećeno posuđe, koje je doneto iz jerusalimskog hrama, da iz njega pijani ljudi i žene vino piju.

Car uplašen, postavi Danila za trećeg doglavnika i bogato ga obdari, ali ništa nije pomoglo: još iste noći car Valtazar bi ubijen, a njegov presto zauze Darije Miđanin, car persijski.
Darije videvši da je Danilo mudar čovek, postavi ga za prvog doglavnika, što izazva zavist mnogih. Jednom dođoše caru starešine narodne i predložiše caru da izda zapovest da se trideset dana niko ne sme ni jednom bogu moliti, već njemu - caru kao bogu. Ovo predložiše zato da bi car video ko ga voli i poštuje, pa car izdade takvu naredbu.

Danilo, kad doznade za naredbu, poče tri puta dnevno da se moli bogu kod svoje kuće, otvarajući još i prozore, da ga svako vidi. Zavidljivci to jedva dočekaše, pa rekoše caru, koji, iako ga je poštovao i voleo, zapovedi da bace Danila u pećinu, među gladne lavove. Sam car svojim prstenom zapečati vrataod pećine.
Cele noći car nije mogao spavati, a čim svanu, ode do pećine i povika: "Danilo, slugo Božja, jesi li ostao živ?" A kad mu se Danilo odazva i reče da je Bog poslao anđela koji je zatvorio usta lavovima, car se obradova, odmah pusti Danila i naredi da se u pećinu bace oni koji su Danila opanjkali, zajedno sa ženama i decom, i lavovi ih rastrgoše i prožderaše.

Jednom prilikom, car zapita Danila: "Zašto ti ne ideš nikad da se klanjaš bogu Valu i da mu se moliš, a ja svaki dan to radim? Ti beščastiš boga svedržitelja". Danilo mu odgovori da ne može da se moli mrtvome bogu od bakra i zemlje, već živome i jedinome Bogu. Car ga sa čuđenjem zapita: " Od kud Val nije živ bog, kad mu se svako veče odnese u crkvu četrdeset ovaca, mnogo vina i hleba, i sve on to za noć pojede?" Danilo mu reče: " Ne varaj se, care. Bakar i zemlja ne mogu jesti, to tebe lažu Valove žreci". Razljućeni car pozove žrece i zapita ih ko jede toliko meso i hleba i pije toliko vina. Žreci mu odgovore: "Val!" Danilo reče da to nije istina. Na to žreci rekoše caru: "Neka se donese večeras sve jelo i piće kao i svakada, pa ti care zarvori crkvu i uzmi ključ, pa ako sutra opet ne bude sve pojedeno pobi sve nas, a ako bude pojedeno, pravo je da pogine Danilo!" Na ovo pristadoše i Car i Danilo. Otidoše u crkvu i donesoše jelo i piće. Tad svi žreci izađoše iz crkve, a kad oni odoše, Danilo naredi da se donese pepela i svud po crkvi prospe, i tad car zaključa vrata uze ključ i carskim  im pečatom zapečati.
Sutradan ujutro, odoše svi k crkvi. Kad otvoriše vrata i pogledaše, sve jelo beše pojedeno i vino popijeno. Car pun radosti povika. "Veliki si ti Vale, i nema laži kod tebe!" No, Danilo mu reče: "Stani care i nemoj ulaziti u crkvu, već pogledaj po patosu, šta ćeš videti?" Car pogleda pa reče: "Vidim mnoge stope i velike i male". Počeše zavirivati po crkvi, i nađoše pod trpezom jedna tajna vrata i hodnik, kroz koji su žreci svake noći ulazili u crkvu sa ženama i decom i tu jeli i pili. Kad car to vide, naredi da se svi žreci pohvataju i pobiju, da se Valov idol razbije, a hram poruši.

Pored tumačenja snova, čitanja čudnih zapisa, i predskazivanja carevima, prprok Danilo je takozvanim sedminama predskazao i vreme Hristovog dolaska na zemlju.

*** *** *** ***


Spomen  proroku Danilu i trojici njegovih drugova čini se 30. decembra (17. decembra).

Prorok Danilo se na ikoni predstavlja kako sedi u pećini među četiri lava.

Proroka Danila kao esnafsku slavu slavili su sapundžije - mumdžije

Sveti velikomučenik Dimitrije
(Mitrovdan)
8. novembar / 26. oktobar


Velikomučenik Dimitrije rođen je u trećem veku posle Hrista u Solunu. Otac mu je bio gradonačelnik. To je bilo za vreme cara Maksimijana, kada su hrišćani prolazili kroz teška iskušenja i muke

Car Maksimijan, ne znajući da je Dimitrije bio hrišćanin, postavi ga posle očeve smrti za gradonačelnika Soluna, posebno mu obrativši pažnju da bude strog prema hrišćanima. Dimitrije se, primivši se tog položaja, trudio da na svaki način pomogne hrišćanskom življu. Neko vreme uspevao je tajno to da radi, međutim,kako to nije mogao sakriti, on poče javno da štiti hrišćane i da narod odvraća od mnogoboštva i upućuje ih na Hristov put. Kada su do cara doprle glasine šta njegov prokurator radi u Solunu, on ode tamo, a Dimitrije mu prizna da je hrišćanin, te ga car baci u tamnicu, što nije oslabilo Dimitrijevu veru.

U to vreme u Solunu je postojao amfiteatar u kome su se održavale gladijatorske borbe. Tu su često izvodili osuđene hrišćane i na njih puštali divlje zveri, ili najbolje i najsurovije borce da izgladnele i slabe hrišćane kasape i mrcvare. Car je sa sobom doveo i svog omiljenog borca po imenu Leo (Lav). On je svaki dan izlazio u arenu ismevajući hrišćane i pozivajući nekoga od njih da mu izađe na megdan ako sme. Svaki dan je poneka žrtva pala od ruke okrutnog Lava.

U to vreme beše jedan mlad i hrabar hrišćanin po imenu Nestor koji je rešio da izađe na megdan Lavu, pa da ga pobedi ili pogine. Nestor je svakog dana obilazio Dimitrija u tamnici tražeći od njega blagoslov za obračun sa surovim gladijatorom.

Tako Nestor jednoga dana izađe na megdan Lavu, sreća ga posluži i on pobedi i ubije čuvenog gladijatora. Kada je car za ovo saznao, naredio je da se Nestor uhvati i poseče, a Dimitrije pogubi.

U rano jutzro 26. oktobra, dželati su pošli da ubiju Dimitrija u tamnici. Tamo zatekoše velikomučenika kako se bez straha moli Bogu. Sa lica mu je, kaže legenda sjala neka svetlost. Dželati nisu smeli da mu priđu, pa su ga iz daljine gađali kopljima i tako ubili. Njegovo telo su uzeli hrišćani i sahranili. Priča se da je iz groba svetog Dimitrija isticalo miro, pa su ga zato nazvali i "mirotočivi".

*** *** *** ***

Kako je sveti Dimitrije za života bio zaštitnik hrišćana grada Soluna, to je i posle smrti smatran zaštitnikom ovog grada.

Pomen mu se čini 8. novembra (26. oktobra).

Na ikoni sveti Dimitrije se predstavlja u vojvodskom odelu na konju, kako probada nekog čoveka kopljem, koji leži pod kopitama njegovog konja. Taj čovek je onaj Lav koga je Nestor pomoću blagoslova i molitve Dimitrijeve pobedio.

Običaj je kod našeg naroda da se na Mitrovdan otpuštaju sluge kojima je istekao ugovor i iznajmljuju novi. Ovaj dan je legendaran i po tome što su se hajduci tada rastajali da bi negde prezimili zimu i ponovo se sastali o Đurđevu danu sledeće godine (Mitrovdanak, hajdučki rastanak, Đurđev danak hajdučki sastanak).

Uoči Mitrovdana i Đurđevdana treba da je svako kod svoje kuće, jer ko tada ne bude kod svoje kuće, taj će preko cele godine noćivati po tuđim kućama.

Ko hoće da mu crni luk zimi ne proklija, neka ga uoči Mitrovdana ostavi na toplo mesto, pa se neće pokvariti ma kolika toplota bila. Kupus se seče obično o Mitrovdanu. U Mitrovu nedelju ne treba sejati žito, zato što je to zadušna nedelja, u kojoj, po narodnom verovanju, posejano žito rađa prazne klasove.

Po ovcama se gleda kakva će biti zima: ako na Mitrovdan leže sa skupljenim nogama, biće blaga zima, ako leže sa  opruženim nogama, biće oštra. Ako na Mitrovdan bude oblačno, biće topla zima, bude li vedro, biće oštra. Ako pada sneg, kaže se da je sveti Dimitrije  došao na belom konju.

Na Mitrovdan se u svaki ugao kuće stavi po jedan oblutak protiv miševa.

U istočnoj Srbiji se dan po Mitrovdanu naziva Mišiji ili Mišulov dan, koji se praznuje da miševi nebi po hambaru i kući nanosili štetu.

Sveti velokomučenik Đorđe

(Đurđev dan)
6. maj / 23. april
Đurđic
16. novembar / 3. novembar

Sveti Đorđe rođen je u Kapadokiji u maloj Aziji, od bogatih i uglednih roditelja hrišćanske vere. Još kao dete đorđe je ostao bez oca, pa se sa majkom preselio u Palestinu, odakle mu je majka bila rodom. Tu, u predelima gde je nekada Isus Hristos živeo i propovedao svoju veru, Đorđe je odrastao. Odlikovao se bistrim razumom, dobrotom, hrabrošću, visokim stasom i lepotom. Tadašnji car Dioklecijan postavio ga je za hiljadara ili tisućara (zapovednik vojne jedinice od hiljadu vojnika), a posle i za vojvodu.

Za vreme cara Dioklecijana bio je organizovan deseti, najljući progon hrišćana, kome je bio cilj da potpuno uništi hrišćanstvo i obnovi mnogoboštvo. Đorđu je teško padalo da gleda kroz kakve muke hrišćani prolaze, kako ih ubijaju, imanja konfiskuju. Tada mu je umrla majka, Đorđe je sve svoje robove oslobodio, celo imanje je razdelio sirotinji i rešio je da svoj visoki čin i položaj izgubi zarad pomoći svojoj braći hrišćanima. 

Imao je svega dvadeset godina kada je sa svojim vernim slugom krenuo u Nikodimiju caru Dioklecijanu, da pokuša da ga odvrati od daljeg progona hrišćana koji nevini stradaju, na pravdi Boga. Misli se da ga je čak sam car povao na Savet da sa ostalim vojvodama nađe nove mogućnosti za konačno uništenje hrišćanstva. Međutim, Đorđr je svojim smelim i razložnim izlaganjem o tome da je potrbno prestati sa proganjenjem nevinih hrišćana, okrenuo na svoju stranu velik broj prisutnih na Savetu i izazvao je veliku ljutnju cara, čiji je ljubimac bio.

Sutradan je car pozvao Đorđa da ga nagovori da promeni svoje mišljenje. No, Đorđe je caru odgovorio da on nije samo hrabar vojnik Dioklecijanov, već još hrabriji vojnik Hristov, te da se ne plaši bilo kakvih muka i teškoća zarad svog ubeđenja. Car tada naredi da ga ražaluju i dobro izbatinaju. Potom naredi da ga bace u neku jamu, u kojoj je bio negašeni kreč i u koji je sipana voda, no od toga Đorđe ostade nepovređen. Potom su mu obukli usijanu gvozdenu obuću i šibajući sproveli ga u tamnicu. No, preko noći, kako legenda kaže Đorđe bi isceljen i sutradan ga stražari nađoše zdrava. Potom su ga tukli volovskim žilama, da je bio sav u krvi. No, ništa ne pomože, jer je mučenik i dalje ostao postojan u svojoj veri i tvrdio je da ga od svih muka Hrist spasava. Mnogi koji su gledali tolike muke Đorđeve i toliku njegovu postojanost, počeše simpatisati sa njim i neki su mu noću dolazili da ih hrišćanskoj veri podučava.

Neki dvorani za to vreme nagovaraše cara da pokuša da Đorđa preobrati na mnogobožačku veru lepim načnom, pa ako to ne uspe da ga pogubi, da se više ne muči.
Legenda kaže da je Đorđe na noć pred odlazak caru usnio san u kome mu se javio Hristos, koji mu je na glavu stavio pobednički venac i rakao da ne klone duhom jer će ga uskoro primiti k sebi. Đorđe onda pozova svog vernog slugu, ispriča mu san, dade mu zaveštanje i reče mu da, kad umre da ovaj uzme telo i odnese u Palestinu, tamo ga sahrani i ispuni sve po zaveštanju.

Sutradan naredi Dioklecijan da mu dovedu Đorđa iz tamnice, pa ga poče lepim odvraćati od Hristove vere, da mu je žao njegove mladosti i kako bi se radovao kada bi se on poklonio rimskim bogovima i žrtvu im prineo. Đorđe pristade da prinese žrtvu bogovima, te oni krenuše zajedno u hram, a tamo se iskupi silan svet da vidi kako će se Đorđe pokloniti i prineti žrtvu bogu Apolonu.
Velikomučenik u hramu pristupi kipu Apolona i prekrsti ga desnom rukim. U tom trenutku idol se sruši uz veliku buku, a za njim i ostali kipovi u hramu. Svi su zanemeli od čuda i besa što im Đorđe poruši idole. Dioklecijanova žena, carica Aleksandra, koja je uz cara gledala ovo čudo tada glasno viknu: "I ja verujem u onog Boga koji Đorđu toliku snagu daje!" Car je bio preneražen ovim događajima i odmah izdade zapovest da se Đorđe i Aleksandra odvedu na gubilište i mačem poseku. Na putu za gubilište carica se pomoli svom novom Bogu i sede na jednu klupu i umre. Đorđe pak ponosno dođe do gubilišta, spusti glavu i dželat mu je mačem odseče. To se desilo 23. aprila 290. godine u jedan čas po podne.

Prema zaveštanju telo su mu preneli u grad Lidiju i tamo je sahranjen. Na njegovom grobu kasnije je podignuta crkva i u njoj su čuvane mošti svetog velikomučenika.

*** *** *** ***

Dan kada je poginuo sveti Đorđe, slavi se kao dan "Svjatago slavnago velikomučenika pobjedonosca i čudotvorca Georgija", 6. maja (23. aprila), a dan kada je njegova crkva obnovljena: "Onnovlenije hrama svjatoga velikomučenika Georgija, iže v'Lidje, idježe položeno časnije tjelo jego "16. novembra (3. novembra), koji se dan u našem narodu zove Đurđic.

Sveti Đorđe se na ikoni slika u vojvodskom odelu, na konju (a ponekad i bez konja, stojeći a ovu ikonu u narodu drži za Đurđicu), kako dugim kopljem probada strašnu aždaju, a malo dalje stoji jedna ženska prilika u gospodskom ruhu. Ova aždaja simbolizuje mnogobožačku silu, koja je nebrojene hrišćanske žrtve proždirala. Sveti Đorđe je svojom mučeničkom smrću pobedio tu aždaju i zadao joj smrti udar, jer vrlo brzo je car Konstantin učinio kraj progonima hrišćana i uspostavio hrišćansku crkvu kao zvaničnu crkvu u rimskoj imperiji. Ženska prilika je carica Aleksandra, a može se smatrati da ona predstavlja mladu Hristovu crkvu koja je dobila slobodu da se razvija. Zbog pobede nad mnogoboštvom, svetog Đorđa zovu i pobedonoscem i mnogi su ga vladari i vojnici prizvali u pomoć, čak je u Rusiji bio ustanovljen i orden za hrabre vojnike,  "Krst svetog Đorđa".

S obzirom na vreme kada se slavi Đurđevdan, doba bujanja prirode u proleće, u našem narodu postoji čitav niz običaja na ovaj dan, koji imaju davnašnji, prehrišćanski koren.

Uoči Đurđevdana, majka spušta u lonac vode razno prolećno bilje. Svaka travka, ima neko značenje: dren, da deca budu zdrava kao dren; zdravac, da je puno zdravlja u kući; grabež, da se momci grabe oko devojke, itd. Bilje se zatim stavlja pod ružu u bašti, a prvo crveno jaje od Uskrsa, koje se čuva i naziva "čuvarkuća", stavlja se u lonac sa travkama. Vodom iz lonaca deca se ujutru o Đurđevdanu umuvaju, a poželi im se  da budu lepa i rumena kao crveno jaje iz lonca. Domovi se obično kite vrbom i zelenilom. Prave se venci, obično od leskovog pruća. Mnogi do ovog praznika ne jedu ovčijeg mleka i jagnjećeg mesa i tek od tog dana ga počinju jesti. Mnogi do tog dana neće da spavaju u prirodi, a od tada kao da se potpuno opuste i prepuštaju prirodi s poverenjem. Tog dana se obično ruča u prirodi, najčešće ćevap na ražnju, prevreo sir, mladi luk i barena jaja.

Đurđev dan je i legendaran kao dan prolećnog okupljanja hajduka, "Đurđev danak, hajdučki sastanak". Ponegde postoji običaj koji se zove "Đurđevdanski uranak", kada narod rano ujutru izlazi u prirodu, tamo doručkuje i provede vreme u rascvetaloj prirodi.

Ponekad se desi da Đurđevdan padne na Veliki petak. Tada oni koji slave ovog sveca, proslavu pripremaju drugog dana Vaskrsa.

U Boki - zabeležio je Vuk - po tri devojke koje su za udaju, rano izjutra odu na vodu: jedna u ruci nosi proso, druga u nedrima grabovu grančicu, pa zapitaju treću: "Kuda ćeš?", a ona odgovori: "Idem na vodu, da vode i mene i tebe i tu što gleda pro tebe". Onda ona zapita onu što nosi proso: "Šta ti je u rucu? a ona joj odgovori: " Proso, da prose i mene i tebe i tu što gleda pro tebe".Potom upita onu što ima grančicu, šta joj je u nedrima, a ona odgovori: "Grab da grabe i mene i tebe i onu što gleda pro tebe".

I u Levču i Temniću devojke čine razne stvari najčešće u vezi sa udajom. Tako se neke od njih noću ili rano izjutra valjaju po ječmu - da momci ječe za njima, druge se kupaju na višnji ili grabu, ili jašu jedno od ova dva drveta - da se momci grabe ili da svisnu za njima, treće kidaju uveče dva pera belog luka, namenjujući jedno sebi a drugo onom momku koga vole - ako ujutru bude jedno pero kraće a drugo duže, neće se uzeti, ako je obratno - hoće, četvrte stavljaju pred spavanje u svoj opanak ili cipelu malo hleba, soli, vode, masti, čunak (od razboja), ječma, češalj i nož, govoreći pritom: "Ko je moj suđeni neka dođe večeras kod mene; ako je gladan, evo mu leba i soli; ako je žedan evo mu vode; ako je bos, evo mu opanka (ili cipela) da se obuje; ako je na konju, evo mu zobi za konja; ako mora da pređe preko vode, evo mu čunak da se preveze; ako je neočešljan, evo mu češalj i mas' da se očešlja; ako mora da pređe preko gore, evo mu noža da se brani od zverova". Neke se opet kupaju rano ujutro na prevrnutom koritu, da bi se momcima za njima pamet prevrnula.

Petak pred Đurđevdan zove se Biljani (biljni) Petak. Toga dana žene idu u polje - "u trave" i tada obično naberu : koprivu, kopitnjak, cisaču, omilen, odolen, petlovu kresu, petlovo pero, đurđevak, povratu, oman, brizdavac, mlečiku , ječam, zlatnoglav, beli slez, zečije uši, privatnicu, debelicu, vratič, kravljaču, podbel, navalu, kozlac, gorocvet, kukurek, mečju šapu i nalome grančice od leske, drena i graba. Svaka travka i cvet ima svoje značenje. Majke vode u trave k ćerke, a svekrve snahe, pa im pokazuju koja je koja trava. Izabrane trave donose kući i ostavljaju na neko skiveno mesto, da tu dočekaju Đurđevdan.

Uoči Đurđevdana i Mitrovdana, treba da bude svako kod svoje kuće, jer su ovi dani glava od godine. Ko tada ne bude bio kod svoje kuće, taj će cele noći počivati po tuđim kućama.

Ko vidi zmiju pre Đurđevdana, veruju na Kosovu toga će hvatati groznica preko cele godine. Na Đurđevdan ne traba spavati preko dana, jer ko spava biće cele godine dremljiv i spavljiv, i boleće ga glava.

Ako je na Đurđevdan vedro, biće rodna godina. Ako na Đurđevdan i sutra dan pada kiša, biće sušno leto, a ako pada trećega dana (tj. na svetog Marka ), biće leto kišovito.

Đurđevdan je, po narodnoj pesmi, bio krsna slava Marka Kraljevića i vlastelina Mrnjavčevića. Krsno ime svetog Đorđa proslavljali su i crnogorski vladari iz dinastije Petrovića.

Sveti apostol Filip
St. Apostle Philip
27. novembar / 14. novembar
Sveti đakon Filip
St. Deacon Philip
24. oktobar / 11. oktobar

Filip je bio rodom iz malene varoši Vitsaide. Jedanput vide Isus Filipa i samo mu reče: "Hajde zamnom", i toga časa Filip sve ostavi i pođe za Spasiteljem, tako je silno dejstvovala reč Hristova na njega. Ne samo to, već Filip nađe jednog svog poznanika, Natanaila, pa ga pozva da se pridruži Hristu, jer je Isus onaj Mesija čiji su dolazak prorekli Mojsije i stari proroci, ali se Natanailo predomišljao, jer nije verovao da jedan Nazarećanin može biti tako veliki čovek.

Događaj taj je opisan na svome mestu, kod svetih apostola Vartolomija, Varnave i Tita. Filip je, dakle, bio upoznat sa Svetim Pismom i onim što su Mojsije i stari proroci za Hrista ranije rekli, i od prvog dana je bio odan Hristu.

Na Tajnoj Večeri, pred polazak u Getsimaniju, Hrist je održao oproštajni govor svojim učenicima, i tom prilikom rekao da on ide svome ocu, gde će pripremiti mesto i za njih, svoj učenike. Tada je Filip izjavio želju da vidi ipozna Oca nebeskog, a Isus je odgovorio: "Ko vidi mene, vidi i Oca; reči koje vam ja govorim, ne govorim od sebe, nego Otac moj u meni". Na ovaj način, na nagovor Filipa, Isus je objasnio da je on sa svojim ocem jedno jer sam Sin Božji kaže: "Ja i Otac smo jedno".

Po veznesenju Hristovom, kada su se svi učenici rasturili po svetu da propovedaju jevanđelje, Filip je otišao da propoveda po Arabiji, Etiopiji i Partiji. U frigijskom gradu Jerapolju, sa svojom sestrom Marijanom i apostolom Vartolomejem (Natanailom) od koga se nije odvajao, Filip je mnoge idolopoklonike obratio na hrišćanstvo, pa su ih stoga idolopoklonićki žreci počeli goniti. Žreci se požališe upravniku grada, koji zapovedi da propovednike pretuku, i potom razapnu. Tako bude i učinjeno a apostola Filipa razapnu sa glavom na dole. Upravo tada se desi strašan zemljotres, a stanovništvo gradsko uplaši se i pomisli da je to stoga što su razapeli propovednike, te požuriše da ih skidaju sa krstova. Apostol Filip, međutim, već beše umro i tako je završio život ovaj ušenik Hristov.

*** *** *** ***

Apostolu Filipu drži se spomen 27. novembra (14. novembra).


*** *** *** ***

Ali, sem ovog Filipa, jednog od dvanaestorice apostola, oma i drugi apostol Filip, jedan od sedmorice đakona, čiji se spomen drži 24. oktobra (11. otobra) i oni nisu ista ličnost.

Kada je u prvoj hrišćanskoj crkvi nastala potreba da se izabere nekoliko čestitih i pobožnih ljudi, koji će se brinuti o sirotinji i deliti joj hranu, apostoli izabraše sedmoricu: Stevana, Filipa, Prohora, Nikanora, Timona, Parmena i Nikolu. (Đakon, grčki dijakonos, znači: sluga).

Pošto je neko vreme obavljao đakonsku dužnost, Filip ode u Samariju i počne vršiti propovednički rad. Mnogi prihvatiše reči Filipove i on ih krštavaše a među njima i nekog Simona vračara, koji je svojim vradžbinama zaprepašćivao ljude. Kada apostoli doznadoše za filipov uspeh, poslaše u Samariju apostole Petra i Jovana da sve novo krštene miropomažu, tj. da polože svoje ruke na njih i prizovu Svetoga Duha. Krštenje po nuždi, naime, i danas može izvršiti đakon i svaki običan hrišćanin, uz odgovarajući ritual, ali to krštenje mora dopuniti sveštenik i svetim mirom krštenog pomazati.

Posle ovoga, Božji anđeo uputi Filipa u predelo južno od Jerusalima, da se nađe na putu koji vodi za Gazu. Filip tako i uradi i kad dođe na određeno mesto, spazi jednog Arapina, evnuha, koji beše veliki činovnik arapske carice Kandakije, kako sa svojim kočijama, sa bogatim prtljagom vraća iz Jerusalima, gde je bio u crkvi radi molitve. Arapin je sedeo na kolima i glasno čitao knjigu proroka Isaije. Filip ga zapita: "Razumeš li to što čitaš?" "Ne razumem ", reče Arapin, "ako me ko ne uputi", pa zamoli Filipa da sedne s njim u kola. Iskoristivši jedan citat iz knjige počne Filip objašnjavati Arapinu Hristovu nauku, da kad dođoše do jedne vode, evnuh upita Filipa: "Evo vode, šta brani meni da se krstim?" Filip mu odgovori: " Ako veruješ od sveg srca, možeš". Arapin reče: " Verujem da je Isus Sin Božji", pa naredi da se kola zaustave i tu Filip krsti Arapina.

Tako je Filip propovedao po mnogim gradovima i svetim  krštenjem privodio ljude u hrišćanstvo.

Na ikoni se i jedan i drugi Filip mogu predstavljati u običnom tadašnjem odelu sa knjigama, tj. jevanđeljem u ruci.

Sveti Grigorije Bogoslov - Nazijanzin
7. februar - 25. januar

U vreme kada se Grigorije rodio, i vladike su se ženile, pa imale i decu. I Grigorijev otac bio je episkop u Nazijanzu, te je i svog sina vaspitavao u hrišćanskom duhu.

Kao mladić, Grigorijr se školovao u Atini, gde se upoznao sa svetim Vasilijem. Njihovo prijateljstvo trajalo je čitavog života.

Pošto se vratio kući, Grigorije je stupio u svešteno - monaški čin i neko vreme proveo kao pustinjak u predelima Ponta, na obalama Crnog Mora, u Aziji, proučavajući, zajedno sa Vasilijem, Sveto pismo. Posle nekog vremena postavljen je za episkopa sasimskog, ali kada je video da tamo već ima episkopa, dobrovoljno se odreče episkopske vlasti i eparhije i vrati se u svoje rodno mesto.

Boraveći jednom prilikom u Carigradu, bude postavljen za vaseljenskog patrijarha. No, u to vreme Makedonijeva jeres je bila snažna i izazivala takve smutnje i razor u crkvi da Grigorije nije imao ni crkve gde bi obavljao svetu službu. Zato on jedno odeljenje u svojoj crkvi pretvori u crkvu u čast Voskrsenja Hristovog, u nadi da će vaskrnuti i pravu veru. Grigorijevo smerno ponašanje i prosto ophođenje nisu pružali nadu u uspeh, ali kada se iz njegovih usta čula prva besednička reč, svi su se iznenadili i obradovali njegova neobična rečitost privukla je mnoge jeretike i mnogobošce. Ipak, jeretici su mu stalno ometali rad, rugali mu se, bacajući se na njega kamenjem, pa su ga čak pokušali i ubiti. No, ako njima to ne pođe za rukom, protiv Grigorija se pobuniše neki episkopi, koji nisu bili zadovoljni s njime, te se on dobrovoljno povuče sa mesta patrijarha, u interesu mira u crkvi, oprosti se sa narodom i vrati se u svoje rodno mesto.

Ostatak života Grigorije je proveo u samoći, moleći se Bogu i pišući knjige. Zbog knjiga i crkvenih pesama koje je napisao i u njima pronikao u dubini božanskih dogmata (istina) nazvan je Bogoslov.

Grigorije se rodio 329. godine, a umro 391. Nazijanzinom je nazvao po svom rodnom gradu Nazijamzu. Na prestolu carigradskog patrijarha sedeo je 12 godina.

*** *** *** ***

Spomen na svetog Grigorija drži se zasebno 7. februara (25. januara), ali se on svetkuje i na Tri jerarha, zajedno sa Vasilijem Velikim i Jovanom Zlatoustim.

Sveti Georgije Čudotvorac
(Episkop Neokesarijski)
30. novembar / 17. novembar

Grigorije Čudotvorac pozvan je drugim Mojsijem. Rođen od neznabožačkih roditelja, no uglednih i bogatih, Grigorije je najpre učio grčku i misirsku filozofiju, ali upoznavši njenu šturost i nedovoljnost, obrati se učiteljima hrišćanskim, a naročito Origenu u Aleksandriji, kod koga je učio nekoliko godina i od koga primi krštenje. Čist dušom i telom hteo je celoga sebe posvetiti samo Hristu Bogu, zbog čega se udalji u pustinji, gde u teškim podvizima provede dugo vremena.

Slava o njemu pronese svuda i Fidim episkop Amasijski htede ga posvetiti za episkopa Kesarijskog. Grigorije prozre nameru Fedimovu, pa se krio po pustinji od njegovih izaslanika, ali ga najzad Fedim čudnim načinom posveti i Grigorije se morao primiti službe arhipastirske. Javila mu se Presveta Bogorodica sa svetim Jovanom Bogoslovom, i po naredbi Bogorodice sveti Jovan mu predade Simbol Vere, poznat po imenu Grigorijevim.

Teško je nabrojati sva čudesa ovoga drugoga Mojsija. Zapovedao je zlim dusima, gorama i vodama, lečio sve muke i bolesti, bivao nevidljiv pred goniteljima, prozirao u daljinu ne samo događaje nego i misli ljudske. Skončao je svoj zemni život 270. godine u dubokoj starosti.

Kada je došao za episkopa u Kesariju zatekao je sav grad neznabožački sa samo 17 hrišćana, a kada je odlazio iz ovog života, ostavio je sav grad hrišćanski sa samo 17 neznabožaca.

Spomen svetom Grigoriju Čudotvorcu čini se 30. novembra (17. novembra).

Sveti sveštenomučenik Haralampije
23. februar / 10. februar

Ovaj veliki svetitelj bio je episkop u Magneziji, a postradao je za Hrista u svojoj 113. godini.  Kada je u vreme cara Septimija Severa nastalo strašno gonjenje hrišćana, starac Haralampije nije se krio od gonitelja, već je slobodno i javno propovedao veru Hristovu. Sve muke na koje je stavljan trpeo je kao u tuđem telu. A kada su sa njega živog kožu oderali, starac reče carskim vojnicima: "Hvala vam, braćo, za to što ostrugavši moje staro telo vi obnoviste duh moj za novi, večni život".

Sveti Haralampije je činio mnoga čuda i mnoge u veru obratio. Čak je i careva kći Galina napustila neznaboštvo svoga oca i postala hrišćanka. Osuđen na smrt i izveden na gubilište, sveti Haralampije uzdiže ruke k nebu i pomoli se Bogu za sve ljude, da im Bog dade telesno zdravlje i duševno spasenje, i da im umnoži plodove zemaljske. Posle molitve sveti starac predade dušu svoju Bogu pre nego što dželat spusti mač na njegov vrat.

Postradao je 202. godine posle Hrista. Njegovo telo uze Galina i časno ga sahrani.

Spomen sveštenomučeniku Haralampiju drži se 23. februara (10. februara).