Kako nesto sto nije rodjeno moze umreti ... ne treba poistovecivati telo, um, osecanja sa pravom prirodom coveka ..

Verovatno ni one sto siluju ne smatras bolesnim, posto je seks u ljudskoj prirodi poriv za fizickim zadovoljstvom.
Silovanje je sve sto se u prirodi (osim kod coveka) i desava, posto samo najjaci u vrsti moze da siluje.

Ti izgleda ne shvatas da je covek jedina forma zivota koja ima svest, koja zna sta je levo a sta desno.
Zato i nemamo nikakve veze sa majmunima ili bilo kojim drugim formama zivota, nego one imaju veze sa nama.
To nisam ni rekao, a inace moze. Fetus nije covek, covek je rodjen kada se uspesno odvoji od majke, tako da fetus moze da umre pre nego se rodi kao covek.
A odakle dolazi um ako ne iz tela, sta je priroda coveka ako ne to sto iz njegovog tela dolazi ?
Odakle coveku soecaji ako ne iz tela ?
Jel' postoji vantelesni osecaj ?
Rec "sloboda" je kao droga, potpuno opija onoga ko je koristi, opija ga laznim osecajem da se licne mogucnosti
osecaju kao neka "sloboda" koju bi svi trebali da osecaju.

Ljudi pricaju o "slobodi" posto pojma nemaju sta je definicija "slobode", i kada bi im definicija slobode bila
jasna, nikada vise tu rec ne bi koristili, nego bi govorili o mogucnostima koje neki imaju, a neki nemaju.

Silovanje ima veze sa bolescu, slazem se... dozivljavanje izvitoperenog zadovoljstva.

Ubistvo sa druge strane moze biti iz istih pobuda ali i u afektu, kada te neko bije, kada ti preti, iz osvete i jos milion situacija. Ja sam rekao da nisi svi bolesni, daleko od toga.

Nisu iste stvari, u navedenim situacijama ti ne zadovoljavas svoje bolesno zadovoljstvo uzbudjenja radi.

Upravo zato i postoje norme koje je covek prepoznao i kreirao krivicni zakon, da bi odvojio bolesno od zdravog.
Namerno sam ti i naveo silovanje, posto sam znao da ces se uplesti u duple standarde.
Kada govoris o ubistvu spominjes ubistvo koje vidis u prirodi kao nesto normalno, (mada su ubistva izvan poretka
lanca ishrane jako retka) a kada govoris o silovanju kazes da je to bolesno, a u prirodi je to normalan prirodni proces kojim priroda stvara jacu i otporniju vrstu (ako samo najjaci siluju radi prokreacije).
Ubistva medju ljudima iz samoodbrane su ekstremno retka u odnosu na ubistva iz koristoljublja, i pri ustanovljavanju da se ubistvo desilo iz samoodbrane, to se ni ne kvalifikuje kao ubistvo, nego se taj koji je ubio
braneci se pusta na "slobodu".
Clinton je za sve one koji znaju sta je on uradio bolesni zlikovac cije su ruke krvave do lakata, a za neke je on
zivi heroj koji se i dan danas "bori za pravdu". I Hitlerov doktor je mogao da kaze da je njegov pacijent zdrav covek, zar ne ?

Namerno zamenjujes teze iako sam jasno rekao na sta mislim.

I zamenjujes parenje u zivotinjskom svetu radi produzenja vrste sa potrebom da se siluje kako bi se zadovoljilo perverzno zadovoljstvo, posto se ne moze osetiti sreca klasicnim seksualnim aktom.

Da ne spamujem vise temu, jasno je tebi o cemu pricam ali kao po obicaju, teras kontru... da je zid beo, ti bi govorio da je crn. 

Coveka nekad upotrebljavaju drugi ljudi. Ima lepo napisano o slobodi i u knjizi Aleksandra Tisme "Upotreba coveka".
Do koje granice je na primer vojnik slobodan,kad mu se izdaju naredjenja ili kad se salje u rat znaci da neko njim upravlja a da nekada nije toga ni svestan.

Takodje neizostavno stivo je i "O slobodi" Dzona Stjuarta Mila.

Ne znam ko je izdavac, ja sam jedva nasao nekog praistorijskog izdavaca koji je samo uradio reprint originala iz 1912. koju je tada stampala... preveo, odnosno posrbio (kako pise0  je sa engleskog Petar A. Kara-Djordjevic, i prepuna je starih srpskih izraza, dok se nisam navikao, trebalo mi je po 10 minuta za jednu stranu.

Izvinjavam se za mali off, ali ovo sto imam je stvarno zanimljivo izdanje, pa rekoh malo da napisem o njemu. 

Овде би и требало да свако напише нешто о слободи, да да неки прилог овој дивној теми...

Ево мало и ,,О слободи'' од Џона Стјуарт Мила


Свакоме је човеку последњи и највиши циљ, да што више и складније развије своје снаге, у њиховој личној особини, а услови, којима ће то постићи, јесу : слобода рада и разноликост положаја.

Виљем Хумболт, “О делокругу и дужностима владе”


Предговор

Нека нам буде допуштено, да кажемо реч две, у име предговора Миловој књизи “О слободи”; да упознамо списатеља ове књиге, са српском читалачком публиком; да покажемо, које место заузима он, међу данашњим књижевницима у свету; да означимо предмет, који је он обрадио у овој књизи и да проговоримо реч, две, о могућности и важности остваривања слободе, у животу нашег народа.

Име Џона Стјуарта Мила, чувено је у целоме изображеном свету, као великог филозофа и енглеског државника.

Није овде место, да опширно разлажемо његова дела, и да подробно оцењујемо заслуге, које има Мил као филозоф, око унапређења науке, и као практичан државник, око унапређења своје отаџбине.

Ми не осећамо у себи довољно снаге, да можемо онако, као што би достојно било, оценити тако славног списатеља. Речи наше, нека буду само одјек, онога општега признања, које је, без зазора можемо рећи, одала критика целога света, заслугама овога славног књижевника!

Бекл, генијални писац “Историје образованости у Енглеској” , који ће бити познат и нашој публици, вели у једној својој књижици за Џона Стјуарта Мила:

“Када би се саставила порота, од највећих европских филозофа, и упутила да изрекне, који је међу нашим највећим списатељима, највише учинио за напредак науке, порота би без зазора изрекла: Џон Стјуарт Мил! Не сумњамо, да и потомство не би потврдило ову пресуду. Нико се није бавио тако многим, важним и заплетеним проблемима. Мил је испитивао питања, која засецају и у практичну корист свакога члана друштва, и у најфиније и најтананије делање човечијег духа. Он се дотиче површја, али продире и у само језгро, а међу овим, леже небројено много питања, која је Мил, са великом вештином и често са ванредним успехом испитао. У овима, које практичним, које спекулативним питањима, позивају се људи на његову личност, пристају уз његово мишљење, иако не могу, да следују разлозима, којима га Мил правда.

Ми имамо и других људи. Једни су значајни због дубоких мисли, а други, због корисних предлога својих. У Мила је пак ванредно, што он има у себи оба та својства, у већој мери, него ико други, од његових савременика. С тога уме он, тако вешто доказати, последице општих узрока, и предвидети, шта ће се изродити из посебних мера. По томе је његов уплив много већи, но што би иначе могао бити. Мил је не само писао о више разних предмета, но ико други од живих спистеља, него он знаде и специјалне и практичне појединости, па је у стању да покаже, како се извесна начела, могу увести у живот, а да се опасно не уздрма друштвени ред или да се јако жртвују установе, које постоје; макар се на први поглед и чинило, да су та начела, врло замршена и да их не може схватити обична памет. Тиме је Мил, често обезоружавао своје противнике и приморавао практичне људе, да приме његове закључке баш из практичних обзира, мада те људе иначе, не би могло убедити, никакво научно доказивање. Придобијајући за себе, спекулативним путем филозофе, а практичним државнике, утиче Мил својим упливом, на обе ове крајње стране живота, и појављује се, као најсмелији и најоригиналнији филозоф у Европи, па се допада многим државницима и законодавцима, мада су они равнодушни, што он истражује у појединостима опште правило; а то бива стога, што се они ослањају на своју вештину, па нису кадри, да се узвисе, над поузданом, али ограниченом навиком обичног искуства. Ово је у многим случајевима увећало његов утицај, јер је врло ретко наћи човека, који је одличан, уједно и у теорији и у практици, и тако је исто необично, да људи теже, да се одлликују у један мах, и у једноме и у другоме.”

Овако карактерише Бекл, свога чувенога савременика Џона Стјуарта Мила.

Ми имамо разлога признати, да је овај суд уместан и оправдан.

И да би се видило, да је Мил у један мах, и филозоф и практичан државник, и да је у обојем одличан, позивамо се на његова два најглавнија дела, на : “Начела политичке економије” и “Систем логике”.

Милова политичка економија права је ризница, практичних савета, како да се снажно доказане истине, уведу у живот.

Његов “Систем логике“, разлаже и испитује ток човечијег мишљења, и то тако свестрано и исцрпно, да је критика изрекла, да је Милова логика, дубље и оштроумније написана, но и једна друга, од времена Аристотелова, до у наше дане.

Напокон ћемо да речемо, да Мил, после толико година, заузима одлично место, међу либералним члановима енглеске народне скупштине.

Држимо, да смо са ових неколико цртица, сходно овом месту, довољно обележили значај и важност Џона Стјуарта Мила, у кругу данашњих научника.

Његов глас, његове заслуге за науку и човечанство, заслужују да се о њима далеко свестраније и исцрпније говори, али ми им одајемо за сада, у ових неколико цртица, своје највеће поштовање, јер се бојимо, да и по слабости сила својих, не би кадри били, довољно га уздићи и достојно оценити.

Пре неколико година написао је Мил своју књигу “О слободи”. Мада је ово, тек омањи спис, према осталој књижевној делатности његовој, ипак по самоме предмету, који разлаже, заслужује, да се стави на прво место.

Међу свим начелима, која излазе на видик, у животу појединог човека, народа и целог човечанства, нема ни једнога, које би толико важило, а камоли важније било од – слободе.

Свакоме је човеку од природе урођено, да буде слободан, те да може одговорити своме позиву, овде на земљи.

Само слободан човек, има власт над самим собом, може развити своја својства, усавршити врлине, којима је обдарен, доћи до свести, којом ће појмити, познати и вршити свој задатак, своја права, своје дужности.

Само слободан човек, може оснажити своју вољу, и заложити сву снагу, да унапреди своју личност и да својом личношћу, припомогне унапређењу народа , коме је по крви, језику, отаџбини, срећи и несрећи сродан. Из слободе чланова једнога народа, ниче укупна слобода тога народа.

Као што је слобода унапредила и усавршила, поједину личност, тако исто развија, унапређује и усавршава слобода скуп тих личности – читав народ.

У слободном народу бујније, складније, брже и снажније се развијају својства његове и особине.

Слобода отвара народу очи, да упозна своје мане, па да их лечи, слобода му даје прилике, да позна своје врлине, те да их развија и улаже у делатност којом челичи своју снагу, унапређује своје умно и физичко благостање, да собом и у сарадњи са осталим народима, примиче цело човечанство циљу, који му је Богом намењен.

Ово потврђује повесница развитка и напретка човечанства.

Све оно, чиме се дичи и поноси данашња образованост, а посебице да речемо, све оно, што је утврдило веру; облагородило обичаје; распрострло љубав и братство међу људима; што је унапредило и усавршило данашње науке; што је узвисило и облагородило уметности; устостручило и изоштрило вештине и занате; разгранало трговину и светски обрт; једном речи : све оно, што је подигло достојанство човека окрепило снагу народа - све је то плод слободе човека, слободе народа!

Мада се толико дивимо данашњем напретку човечанства, ипак не можемо, да не помислимо, да би тај напредак још горостаснији био, да су сви људи и сви народи, у сва времена и у свима приликама, уживали слободу.

Са историјом у руци, дало би се доказати, да је небројено најврлијих духова, морало подлећи у загушљивом зраку ропства; док су други дошли до слободе, да се могу развијати и напредовати; да је борба столећима трајала; док су народи себи извојевали слободу, да могу њоме напред корачати.

На основу ово неколико речи, даје се појмити, како је важна књига, која разлаже и испитује начело слободе.

Могло би нам се замерити, да прецењујемо своју снагу, када би се овде упустили, да критикујемо мисли и разлоге, тако славног списатеља, као што је Мил.

Ми знамо, да наш читалачки свет, може сам судити о мислима, које се у овој књизи разлажу; но ипак држимо да смо дужни да кажемо реч две, и о самој књизи.

По самоме наслову књиге, могао би читалац помислити, да ће Мил испитивати и разлагати установе, које у данашњим државама, и према степену данашње политичке зрелости и науке о држави, јемче слободу човека, слободу народа.

Мил претпоставља, да је држава уређена и снабдевена тим слободним установама, па испитује као филозоф, шта унапређује слободу, а шта смета развитку њезином; па напокон излаже и разлозима поткрепљује све оно, што он држи, да уназађује слободу личности.

Многи ће, прочитавши и проучивши Милове разлоге, мислити, да је Мил и сувише брижан, да ће се изгубити слобода. И то мишљење може се одржати, само ако се узима из својих добрих разлога; али мимо тога, у једноме ћемо се сви сложити, а то је, да одамо признање, тако чувеном списатељу, зато што се он труди, да обрати пажњу мислећих људи, на опасности, које по његовом мишљењу, прете слободи.

Мил вели одмах у уводу своје књиге, да се слобода не може применити на недозреле људе или народе, који се налазе, тако рећи још у своме детињству, па још нису дозрели, да могу уживати слободу.

На западу је некако ушло у обичај, да се и наш народ, и други сродни нам народи, који су с нама заједно, једне и худе судбине, сматра као народ, који још није толико напредовао у образованости, да је сазрео, да се може користити благодетима слободе.

Странци, који су имали прилике и потрудили се, да савесно проуче нашу прошлост, главне и значајне црте, нашег народног карактера, уверили су се сасвим у противно.

И доиста, ваља само непристрасно проучити, књигу прошлости нашега народа, ваља пажљиво испитати, кретање духа народног, у времена његове самосталности, када је имао прилике развити и показати снагу своју – па да савесни судија, не може а да не спозна, да наш народ има све услове, који условљавају снагу, за напредак једнога народа, у сарадњи са осталим образованим народима.

Па и данас, после толико векова, у којима наш народ не само да није потпуно самосталан био, но је већим делом посве потчињен туђинцима; после толико столећа насиља, којим хтедоше да му затру све врлине његовог значаја, - данас ваља проучити српске народне песме, живот и обичаје нашег народа, - који се с правом могу сматрати, као јавни израз народног духа; па ћемо се уверити, да је наш народ свестан, да му ваља живети и развијати се, у друштву осталих народа; јер има у себи врлина, које су услов томе развитку.

Та свест, што се развила из хармоније врлина нашега народа, јемац нам је, да је наш народ зрео, да у кругу осталих народа, може напредовати ка циљу човечанства.

А шта му је од преке потребе, по тај напредак? . . . Слобода.

У најновије време, нашла је ова потреба, најживљега израза, у свим изјавама нашега народа.

Већ и с тога дакле, што је слобода начело, које од постанка живи у духу српскога народа; што је наш народ за њу, залагао вековима сву своју снагу; што то начело, још није потпуно и свугде остварено, ни у личноме, ни у народњем животу, српскога народа; што сви пријатељи и родољуби нашега народа, једногласно исповедају, да без уживања слободе не може бити напретка нашем народу - све је то нас побудило, да упознамо наш народ, са књигом, у којој тако славни списатељ, разлаже своје мисли о слободи.

А тежећи : “да се на основу истине а помоћу науке, утврди и унапреди народност српска” ; сматрасмо за најсветију дужност, да допринесемо са своје стране, онолико, колико нам је по својим слабим силама могуће, да се учини који корак ближе, том узвишеном циљу!


У Паризу о Божићу 1867. Кнежевић П. А. Карђорђевић



Посвета списатеља

Њезином милом и тужном спомену, посвећујем ову књигу, њојзи, што ми је улила, а по већој части и урадила оно, што је најбоље у мојим делима – пријатељици и љуби, чије је узвишено чувство, за све што је право и истинито, било мени највећа побуда, а њезино одобрење најмилија награда. Као што је све оно, што сам за толико година писао, тако је и ово дело, толико њезино, колико и моје; али овај спис, као што је сада, није могао бити тако сретан, да га је она сама прегледала; неки и то најглавнији делови остављени су, да се брижљивије израде, па се сада то већ никад више, неће учинити. Да ми је иоле могуће, исказати свету, оне огромне мисли и племените осећаје, што шњоме у гроб одоше, више би добра тиме учинио, нег свим оним, што ћу још моћи написати, не имајући више побуде и потпоре, несравњене њезине мудрости.



Глава прва

Увод

Предмет овога списа није слободна воља, већ грађанска и друштвена слобода; а то ће рећи: природа и границе власти, коју би могло извршавати друштво на појединцу. Ово је питање ретко поставаљано у начелу, а готово никад није свестрано претресено, али оно утиче веома јако на сва спорна питања нашег столећа, и мада је још скривено , ипак ће оно ускоро да изађе на видело, као животно питање будућности. Питање ово није тако ново, јер оно покреће човечанство још од искона, али се појављује у новим видовима, на степену развитка који је достигло садашње изображено друштво, и захтева да се другачије и темељније претресе.

Борба слободе против силе, то је значајна црта повеснице, с њом нас понајпре упознаје историја грчка, римска и енглеска. Слобода се звала у оно време, заштитом против насиља политичких власника. За ове власнике мислило се онда (изузимајући неке народне владе у Грчкој) да су по нужди супротност народу, над којим имају власт. Час је то био поглавица, час какво владајуће племе или каста, која је изводила своју власт, или из наследства или из победе, али ју је свакако извршавала на незадовољство потчињених; но ове се власти то није дотицало, а није се то ни желело, мада су се и могле оградити против овог угњетавања. Власт ова сматраше се као да је нужна, али уједно и врло опасна; као неко оружје које су власници могли употребити подједнако и против својих поданика и против спољашњих непријатеља. Нужно је било, да постоји једна птица грабљивица, која ће бранити слабије чланове заједнице, од грабљивих крагуја, и којој би се, будући да је најснажнија, могла поверити та одбрана. Али пошто је краљ грабљивица, био често расположен да мало прореди и своје стадо, то је дакле ваљало бити увек на опрезу и знати се бранити и од његовог кљуна и ноктију.

Родољуби су с тога тежили, да ограниче власт, која би припадала владаоцу над заједницом, и то ограничавање било је оно, што се онда разумевало, под слободом. Постоје два пута којима се ударило, да се то постигне. Извојевало би се, прво, признање неких установа, такозваних политичких права и слободе, које владалац није смео оборити а да не постане вероломан, и да не оправда известан отпор или општи устанак против себе. А друго, што се касније увело, било је неко уставно ограничење, по коме је најважнија радња владајуће силе зависила од воље целине, или једног тела, од кога се очекивало да заступа општу корист. У већини европских земаља, морала се владајућа сила покорити оном првом ограничењу.

Са овим другим ограничењем, не догоди се тако, и сад настаде главни задатак свих пријатеља слободе, да се ово постигне, а где је оно већ отпочето, да се што савршеније спроведе. И то остаде циљ и преко тога не пође се даље нигде, где год човечанству беше повољно, да се један непријатељ другим обара, да му господари један господар, под условом да је оно мање више заштићено од његовог насиља.

Али у току човечанског развитка дошло је време, кад се више не држи, да је прека нужда, да владаоци имају власт неограничену, која је по себи упркос општем добру. Људима се учинило да је много боље, ако се разне државне власти повере пуномоћницима или посланицима целог народа, који се могу и смењивати. Народ мишљаше да је само то начин, којим ће се обезбедити против тога, да се државна власт не може никада употребити на његову штету. Гдегод беше народне странке, беше јој главни задатак да тежи за владаоцима, који се бирају, и то само на неко време; и ова тежња ступила је на место оних пређашњих напрезања да се ограничи власт владе. Док се учрвршћивала борба око тога, да влада зависи од повременог избора народа, дотле су се по негде појавила мишљења, да се и сувише важности приписало овом ограничавању власти. У томе је било (тако се чинило) неке одбране од владаоца чији интереси беху обично супротни интересима народа. Што се пак сад тражило, беше то да владаоци буду са народом једно, да њихови интереси, њихова воља постану интересом и вољом народа. А народу на што онда, да се брани од своје рођене воље, јер ту се није имало бојати, да ће народ учинити себи самом што на силу. Народ је могао тако поверавати владаоцима сваку власт, јер им је он прописивао како да је употребљавају, само ако су владаоци били одговорни и дали се на брз начин уклонити. Њихова власт била је онда власт народа, само нешто згодније удешена, да се може само лакше употребљавати. Овако је мислила или можда и осећала последња генерација европских слободњака, и овако је то већим делом и сада у овој странци на континенту. Међу политичарима континента има врло мало светлих изузетака који допуштају да се влада ограничи, изузимајући баш ону владу која по њиховом уверењу већ не би требала ни да постоји. Овако би мишљење временом овладало и у нашој земљи, да су потрајале небројене околности које су нас ка томе нагониле.

У политичким и филозофским теоријама, као и у поједином животу, открива се успех погрешке и слабости, које би се иначе у случају да ствар није успела, можда на дуже отеле посматрању. Схватање, да власт коју врши један народ над собом самим, не треба да се ограничи, могло се чинити да га не ваља све дотле нападати, док је био разговор о народној влади у сну или у књигама само, као о установи, која је у давно прошлим временима постојала. Није било потребе да се овај појам потресе са пролазећим заплетима, као што је то била француска револуција, и то утолико пре што је сво зло у њој било дело неколицине самовласника, и није се могло приписати штетном упливу народних установа, него више неком напрасном грчевитом изливу против монархистичког и аристократског насиља. Међутим, по једном се пак великом делу земаљске површине прострла демократска република, и показала се као један од најснажнијих удова у породици народа. Тиме постаде изборна и одговорна влада предметом оних испитивања и претреса који се обично чине око неког огромног дéла које већ постоји. Приметило се, да када се говори о “самоуправи” о “самовласти”, да то не значи баш управо оно, што се под тим разуме; да и “народ”, који власт врши, није увек онај исти народ, с којим се и над којим се та власт врши, и да такозвана “самоуправа” није управа сваког појединца над самим собом, но је управа свих над сваким. А ван тога да воља народа у истини једно је, са вољом најмногобројнијег и најраднијег дела тог народа – једно са већином, или оном странком којој је за руком пошло, да се натури као већина. Из тога следи да и сам народ може смишљати да угњетава један део целине; и као што треба против онога другог, тако ваља и против овог народног злоупотребљавања власти да има заштите. Ето с тога је увек важно, да се ограничи власт владе над појединим лицем и онда, кад је влада редовно одговорна целини т.ј. највећој странци целине. Лако се одомаћило сматрати ствар овако, јер то се препоручује и мислећим главама и по вољи је оним сталежима који су у европском друштву од великог уплива и чијим је правим интересима демократија противна. И тако се сада и “тиранија већине” броји у зла, према којима има друштво да се огради.

Као што су се људи бојали оне друге тираније, тако су се испрва а и данас још боје тираније већине, и то нарочито и услед тога што су је осећали у поступцима државне власти. Људи који су ту ствар оштрије узели, увидели су, да друштво – друштво као целина над свим појединцима који га склапају – не узима за оруђе свог насиља, само она дела, која може да изведе преко својих јавних власти. Друштво има силу и оно је употребљава да само изведе своју вољу, и кад оно што је наопако или уопште, остварује пусту вољу своју, у стварима у које не би требало да се меша; онда друштво чини друштвено насиље, које је тим штетније него свако друго државно насиље, што се не служи тако оштрим казнама, али не оставља ни толико излаза да се те казне избегну; што сасвим продире у живот и окива и саму душу. Није дакле довољно да се има само одбрана од власти, треба да постоји одбрана и против владајућег мњења и назора; против онога нагона друштва, који хоће свој начин мишљења и рада, да другим чиме, но што су грађанске казне, натури као правило живота и онима, који тако не мисле. Треба да постоји одбрана против смера друштва, да сваку личност која му није по вољи, у свом развитку скучи, да је сасвим угуши, и да сваки карактер натера да се по њему образује. Има нека граница преко које не сме прећи опште мњење а да се не умеша у личну независност; сваком дакле друштву, које хоће да напредује, исто је тако од преке потребе да пронађе ту границу, да не да, да се она прекорачује, као што му је нужно, да се огради против државног деспотизма.

Мада се ово што рекосмо не да лако порећи, ипак још остаје много, ако не све, да се ово питање практично протумачи, нарочито да се повуче граница, како да се самосталност и ограничење од друштва, једно другом прилагоди.

Животу човека даје вредности то, што други људи морају да се према њему у својој слободној радњи ограничавају. Морају се дакле поставити нека извесна правила живота, а то ваља на првом месту да постави закон, а у многим стварима где закон не може да успе нека постави та правила – јавно мњење. Главно је питање у чему да се састоје та правила? Изузевши неке најочитије случајеве, и ово је једно од оних друштвених питања које је врло мало разјашњено. Нема ни два века, ни две земље, у којима би ово питање подједнако решено било, и један се век чуди другоме и једна земља другој, како га је решила. И народ једне земље и једног века тако је мало свестан о томе, како је тешко ово питање решити, да напросто изгледа, као да су људи одувек о томе споразумни. Држи се, да су правила која су сами поставили тако јасна, да сама за себе говоре. Ова готово општа обмана пример је, од како је чаробног уплива навика која није само, како се то обично каже друга природа човека, него је човек узима непрестано на место онога, што му је заиста урођено. Уплив навике, која не да да ико посумња у правила живота, која је друштво узајамно усвојило тим је јачи што се у овом питању поставља, да није нужно наводити разлоге ни себи самоме ни другима. Свет се навикао и верује да у таквим питањима више чине осећања но разлози, и да су томе разлози сасвим излишни; Ову веру потхрањивали су неки који себе сврставају у филозофе. Осећај, да свако треба да чини оно што други или сви једномишљеници воле, - то се уистину узима за мерило истине, кад неко гради себи мњење о оном како ваља удесити правила живота. Доиста и нико неће сам себи да призна, да суди о стварима по свом нахођењу; да мњење о некој ствари, ако није поткрепљено разлозима, важи само као лично нахођење, и ма колико се позивали да је и другим људима то исто нахођење, оно остаје увек нахођење, ма и нахођење многих, на место нахођења појединог човека. Већини људи довољно је овако лично и овако оснажено нахођење, шта више они њиме и правдају своје мишљење о моралу, укусу и пристојности, ако им то не спада у оно што они верују; њихво нахођење им је главни кључ на коме они ту своју веру тумаче. На мњења дакле људи, о ономе што ваља или не ваља, утичу разни узроци, који опредељују уједно и њихове жеље о ономе, како да се други људи владају; а ових узрока има тако исто много, као што има много побуда, које чине, да људи много штошта друго желе. Час утиче на људе њихов ум, а час њихове предрасуде или уображења, често и њихове друштвене склоности или апатије, завист или суревњивост, охолост, и гордост а понајвише лична жеља, лични страх – лична корист; било то право или не. Где год има, да је једна класа узвишена над свим осталима, ту бива, да морална свест целе земље потиче из заблуда или свести ове једне уздигнуте класе. Понајвише из оваквих сталежних предрасуда и чувстава поникао је онај обичајни закон, који опредељује однос Спартанаца и хелота, закупаца и црнаца, однос владаоца и поданика, отмених и пука, мужа и жене; и назори који су таквим начином постали, утичу после обратно на морално чувство и узајамне односе чланова те уздигнуте класе. Где је пак другде, какав сталеж изгубио своју некадашњу превагу, или тамо, где та превага није омиљена, носи преовлађујуће морално чувство на себи утисак неке нестрпљиве зловоље, према поменутој превази једног сталежа.

И потчињеност људи наклоностима или ненаклоностима, које претпостављају код својих привремених господара или богова, опредељује такође правила живота, која улива закон или мњење, и ово се односи и на рад и на нерад. И мада је ова потчињеност поглавито себична, она ипак није притворност; она је корен савршеног искреног презирања, које је учинило да су људи спаљивали вештице и расколнике. Напокон је, међу толиким ниским побудама, још од јаког уплива на правац моралног чувства и општа и очита корист друштава, мање својом властитом вредношћу него више као последица из тога изрођених наклоности и ненаклоности које се не тицаху толико добра друштва, али беху ипак од уплива при стварању обичаја.

Сходно томе, наклоности и ненаклоности друштва, или једног његовог снажног дела, биле су доиста превасходно побуде, по коме је закон или мњење углавило правила, којих је ваљало да се сви придржавају. Овакво стање ствари нису уопште и начелно нападали ни они људи, који су мишљењем и својим чувством испред друштва унапред измакли, мада се у појединостима нису слагали са овим. Они су пре истраживали како се те наклоности и ненаклоности друштва мењају, но што су испитивали питање, да ли ваља да су те наклоности и ненаклоности закон за поједине људе? Они су се радије трудили око тога, да измене осећања друштва о ствари ако су и сами расколнички мислили, него што су у опште пристајали уз саме расколнике у одбрану слободе. Верозакон је једини случај, у коме су се људи начелно узвисили и чврсто држали тог вишег гледишта, и тај је случај у много чему од велике поуке а уједно је најјаснији пример како може погрешити тако звано морално чувство. Одиум тхеологицум искреног верозаконског апостола јесте најочитији пример дејства тог природног чувства. Они који су први свргли јарам такозване “католичке” цркве нису били исто тако, као и та црква сама, нимало вољни, да допусте разноликост религиозног мишљења. Кад је минула жестине борбе, без да је и једна странка потпуно победила, и када је свака црква и секта морала ограничити се на то, да задржи оно земљиште, које је заузела; нашле се мањине, неимајући изгледа да буду већине, у нужди, да потраже од оних, који немогоше задобити за себе, да им ови трпе њихов засебни и одвојени верозакон. И само на овоме попришту бранила су се права појединог човека према друштву, на широкој основи општих начела и очигледно се доводио у сумњу захтев друштва, којим хтеде да подвргне одвојена мишљења под своју силу. Људи којима свет има данас да заблагодари слободу вероисповести, тврдили су, да је слобода савести вечито право сваког човека, и да у стварима вере нико није одговоран за другога. Али нетрпељивост је у људима, у свему, што им на срцу лежи, тако јако укорењена, да слобода вероисповести није готово нигде заиста остварена, изузевши тамо, где јој је придошло у помоћ верозаконска равнодушност, коју не буне богословске размирице. – У свима и најтрпељивијим земљама признају сви који су побожни у себи, да ваља бити трпељив али не баш одрешито. Један би трпео одвојена мњења у начину управе цркве, али и не трпи у самим догмама; други може да трпи свакога, само не онога који не верује у Папу или у Тројство; трећи трпи свакога који верује у “откровење” а мало их има који у својој хришћанској љубави иду тако далеко, да трпе свакога – само не онога, који не верује у једнога Бога и у будући живот. Гдегод има искрена побожна чувства у човечанству ретко да се не захтева овако строга вера.

У Енглеској (због посебног развитка државнога) притиска теже јавно мњење, а закон лакше него у свим другим земљама; људи се овде живо опиру сваком непосредном мешању у власти, законодавне или управне – у приватан живот. А то не бива толико из поштовања права на личну самосталност, колико из још не угинуле навике, по којој се увек предпоставља да влада има неку корист, која је противна општој користи. Већина још није научила да осећа власт и надзоре владе, као своју рођену власт и своје рођене надзоре. Кад се дође једном до те свести, онда ће лична слобода бити изложена нападима владе као што је сада подложена нападу јавног мњења. За ово, чувство је врло живо и готово је да се одупре закону, кад овај хоће личност да ограничи у ономе, где иначе не беше ограничена; и онда се ту не пита, да ли та ствар иде под, или је изван домашаја закона; и тако ово чувство које је по себи у главном спасоносно, често се у поједином случају рђаво и неосновано примењује. Нема нигде говора о каквом признатом начелу, по ком би се опште судило да ли је мешање владе умесно или не. Свако суди по личном хиру. Једни би да нешто добро ураде или да неком злу доскоче, најрадије уступили тај посао влади; други би пак радије терет друштвених зала упртили на своје раме, него што би рашили поље, које подлеже мешању владе у људске ствари.

Тако се исто свако у правцу свога чувства држи у неком нарочитом случају час ове час оне стране, или суди по мери учешћа, или по свом већем или мањем поверењу у владу, да ће она у том нарочитом случају поступити по његовој вољи; ретко да ко ради из чврстог и сталног уверења, које има о правом задатку и граници власти владе. И као што му се свиди, греши услед тога, што нема стална начела и једна и друга стана: влада се толико исто често неумесно призива у помоћ, као што се често неумесно њена помоћ одбија.

Поставимо сада себи у овом покушају задатак, да докажемо једно врло просто начело, које би требало да безусловно руководи поступак друштва према једном човеку, било да га у нечему ограничава; било да се друштво у томе служи телесном силом, ма каквом законитом казном или моралним принудама јавног мњења. То је следеће начело: да самоодбрана буде једини циљ, за коју човечанство, поједини људи или целина има права, да се меша у слободу радње једног од својих чланова; да предупређивање да се други не оштете, буде једини законити разлог, по коме се сме употребити сила, према неком члану образоване заједнице. Телесно или морално благостање ни своје ни туђе није томе довољан разлог,. Нико се не може правно принудити, да нешто чини или да нешто пропусти што би то можда по њега по срећу његову боље било, или, што би кад би тако чинио, то по мњењу других паметно и право учинио. Ово су разлози по којима би му неко могао нешто предлагати, убеђивати га, наговарати, молити га, али никад нису разлози, по којима би могао неко некога силом принудити, или ако је већ учинио, учинити му зато неко зло. Ово се само онда даје оправдати ако је учињено, у циљу да се предупреди нешто, што би другог оштетило. Свако је друштву само у толико одговоран за своје понашање, у колико се то и других тиче. У ономе што се њега самог тиче, свако је самосталан, правно неограничен. Свако је сам свој господар над собом самим, над својим телом, над својом душом.

Ваљда неће бити потребе да приметимо да се ово односи на одрасле људе који су у пуној снази душе и тела. Не говоримо о деци или младима који су испод оних година, које закон одређује да могу имати мужа и жену. Које још у таквом стању, да се морају други за њега старати, тај захтева одбрану и против своје радње и против онога што га с поља угожава. Стога не треба да изгубимо из вида оно исконско стање, где се друштво сматрало као још недозрело. Прве тешкоће на путу самосталног развитка, тако су огромне, да се не ваља дуго премишљати о оном, чиме се да се надвладају; владаоцу одушевљеном за развитак и унапређење народа пристају онда сва средства, којима се може постићи циљ, који је иначе недостижан. Суровом, исконском народу најбоља је влада сила, само ако јој је циљ, да народ усаврши и кад заиста постигнути циљ и оправда то средство. Слобода као начело не да се употребити на претходно стање ствари, док људи нису постали способни, да се усавршавају слободним и мирним убеђивањем. Док се дотле не дође, не остаје им ништа друго него да се покоре људима као што су били Агбар или Карло велики – још ако буду те среће, да их негде пронађу. Чим је пак човечанство у образованости довољно напредовало, па се даје убеђивањем и поуком свом сопственом усавршавању руководити (а дотле су давно дошли сви народи, који нас се овде тичу) онда се већ не дозвољава насиље, било оно у виду да људи нешто трпе или се казне, у циљу да се њихово благостање постигне, и казна се да оправдати тамо, где намерава да друге заштити.

Овде ће бити место да приметим, да се одричем сваке користи, која би се дала извести из апстрактног појма права, које је независно од преставе нужности. Нужност је мени последње мерило, којим се испитују сва етничка питања, али она треба да буде нужност у свом најширем смислу, нужност основана на сталној користи човека као створа, који је опредељен да напредује. Ја тврдим, да овај обзир правда оно, што поједине људе у нечем спољашњем ограничава њихову сопствену вољу, али само у оним радњама које се и других људи тичу.

У колико неко чини оно, што другима шкоди, у толико треба тај случај да се казни, било сад законом или где законите казне немају успеха, онда општим неодобравањем. Људи се могу принудити и на такве радње, које су другима непосредно од користи, такви су случајеви кад се неко принуди да пред судом сведочи, да праведно учествује у општој одбрани или у некој другој општој радњи, која је од преке потребе за напредак друштва, чију заштиту уживамо. Људи се могу принудити и неким извесним приватним доброчинствима, као на пример да спасу свом ближњем живот или да одбране нејаке од насиља. То су све ствари, које, ако се неучине, друштво то с правом казни, у толико пре што је свако дужан чинити. Може се некоме шкодити, не само тиме, што му се нешто учини, већ и ако се пропусти прилика, па му се нешто не учини; и у једном и у другом случају право је, да су људи одговорни за штету. Али треба бити више на опрезу када се неко присиљава да нешто не пропусти. Одговорност за зло које се другом чини, то је правило – одговорност ради тога, што се то зло није предупредило, то је тако редак изузетак. Али ипак има много важнијих случајева, који доста јасно правдају овај изузетак. Тако је свако де јуре одговоран у свим оним својим спољашњим односима, који се тичу ствари других људи прво тим људима, а по потреби друштву као њиховом заштитнику. Има често добрих разлога, да се човек не повлачи на одговорност, али ови разлози морају потицати из нарочите целисходности тог случаја. То бива прво с тога, што је задатак често такав, да ће га човек по свој прилици боље решити, ако му се он остави на слободну сопсвену увуђавност, него кад га друштво хоће својим путем да надзире; или с тога, што су незгоде које би поникле из надзора веће, но што би биле оне, које би се надзором отстраниле. Где има таквих разлога који не допуштају присиљавати људе на одговорност, ту ваља да се нађе као судија, сама савест онога који ради, па она да брани корист оних који немају одбрану, и то тим строжије, што се у овом случају не може тражити да ко одговара пред земаљскимс судом. Али има једно поље у животу рада, на ком друштво, за разлику од појединца, ако у опште има, оно има само посредних интереса, а то је, скуп свих оних радњи које се тичу само онога, који је и покренуо, или кад се већ тичу и других људи, оно се тичу само са њиховим слободном, намерном и поштено добијеном вољом и учешћем. Кад рекох, да се те радње тичу само онога који је и покреће, то мислим да се оне тичу прво и непосредно њега; јер оно што се само њега тиче може се тицати и других.

Приговоре које би се могли поставити, испитаћемо мало ниже.

Тако се дакле обележава делокруг човечанске слободе. Он обухвата прво унутрашњу свест, захтева дакле слободу савести у најширем смислу, слободу мисли и чувства, безусловну слободу мњења и осећаје о свим стварима, практичним или шпекулативним, научним, моралним или богословским.

Слобода, да човек своје мисли објављује и у јавност износи, чини се као да спада под друго начело, јер се рачуна као радња појединог човека, која се и других људи тиче; но будући да је она готово исто тако важна, као слобода мишљења и што се заснива на истим разлозима, то се она не да практично одвојити од ње. Даље обухвата начело: слободу да свако може уживати и тежити; да може живети по својој вољи, како му се највише свиђа, и на свој рачун, ма шта из свега тога испало; да му његови ближњи не смеју сметати у томе, кад им он не чини штету, па мислили они да он ма како неразумно и неумесно живи. Напокон иде из слободе сваког појединца; слободан удр им се тиме не шкоди, предпостављајући да се удружују само пунолетни и да се нико преко своје воље или с преваром не увлачи у друштво.

Ниједно друштво није слободно у коме се у главном не поштују ове слободе, па ма какав му био начин владе; а ни једно друштво није потпуно слободно, где не важе ове слободе безусловно и неограничено. Слобода, која то име заслужује, јесте у томе, да ми сами своју сопствени срећу својим путем тражимо, да нам нико не смета у томе, докле ми њему не сметамо или му не стајемо на пут, да он своју срећу постигне. Свако је себи чувар свог сопственог телесног, душевног и умног здравља. Човечанство више добија, кад пушта сваког да живи како му је воља, него кад сваког присили да живи како је воља другима.

Мада ове изреке нису нимало нове, некоме ће се учинити да су сасвим обичне. Ипак нема науке, која би била противнија општем правцу, постојећих мњења него што је ова. И заиста је друштво (по својој увиђавности) исто толико снаге потрошило да дотерује људе, по свом калупу, који је оно имало за лично и друштвено усавршавање. Држава је у старом свету држала да има права, да свестрано управља приватним животом, стари мудраци сложили су се са оним, што се мислило да се државе највише тиче, како се сваки поједини грађанин телесно и умно васпитава. Овакав начин мишљења могао се и допустити, у оним малим републикама, које су окружене снажним непријатељима, биле у непрестаној опасности да ће какав спољашњи напад или унутрашњи потрес срушити, и којима би тако штетно било пустити да у средсређена снага ослаби, да се нису смеле ослонити без условно на добротворне последице слободе. У новије време државе су веће, светска и духовна власт је одвојена (савешћу и државним стварима управљају одвојене власти) и тиме се избегло да се закон није тако дубоко мешао у приватан живот. Али су овде још ревносније употребљаване моралне принуде, где год се појединац усудио, да се удаљи од владајућег мњења, било у друштвеним, било у својим стварима; готово се свуда вера, ова најјача снага која утиче на развитак моралног чувства, потчинила или частољубљу хијерархије, која се својим надзором у свашта уплетала или мрачној строгости обичаја. И међу новијим људима који су смерали да исправе свет, па су се старим вероисповестима најжешће противили; било је људи, који су и цркве и секте, потраживали ову власт над савешћу. Ово важи нарочито за А. Конта, чији је друштвени план, као што га излаже траите` де политиqуе поситиве, стављао у изглед, владу друштва над појединцем (додуше више моралним него законитим уредбама) и који превазилази политички идеал најстрожијег гајитеља старог века.

Негледајући на назоре појединих мислећих људи, ипак целина све више тежи томе, да распростре у недоглед, силу друштва над поједнцем, које јавним мњењем, које законодавством; и у колико све промене, које се дешавају у свету, иду на то, да ојачају друштво, а ослаби снага појединца, у толико је и ово једно од зала, које не само да неће само од себе нестати, већ прети, да ће све више и више расти. Нека од најплеменитијих а нека од најнижих човечијих чувстава, подупиру тако јако склоност човека, (био он сад владалац или грађанин) да намеће другима за правило живота своја мњења, да не може у томе ништа да га обузда, осим тога што нема снаге. Но будући да ова снага не опада, већ расте, то нам је у садашњим околностима у изгледу, да ће то преваљивање све више расти, ако се усуди подићи против тога, каква јака ограда моралних уверења.

Добро ће бити по наше доказивање, ако уместо да се упустимо у наш задатак уопште, уземемо прво на око, онај њен део, где је ово начело, које смо овде поставили, ако не сасвим оно до неке извесне границе признато. Део је тај: слобода мишљења од које није могуће поделити сродну јој слободу изјављивања мњења, речима или штампом. Мада ове слободе сачињавају политички морални закон, у свим оним земљама, које исповедају слободне установе и верозаконску трпељивост, ипак јавна свест не познаје још довољно ни филозофске ни практичне разлоге, који су им основа; А и многима који су вође мњења, није ово ушло толико у крв, колико би се могло очекивати. Када се ови разлози умесно разумеју, дају се на много шире применти, него што је ово питање. Њихово темељно разлагање, биће дакле најбољи увод за оно остало. То ће ме уједно и извинити, ако се не нађе ништа ново у овоме, што ћу представити; а уједно и зато што сам се усудио да опет разлажем оно, што се већ триста година па до данас толико пута већ разлагало.



Глава друга

О слободи мишљења и говора



По свој прилици прошло је време, где би још требало бранити “слободу штампе”, као једно од одбрана против покварене и насилничке владе. Ми смемо узети, да је свако оповргавање овога, данас сасвим излишно, јер људе већ није нужно терати да се одупру сваком законодавству или управи, која се не слаже са коришћу народа, и која би ишла на то, да прописује народу ког мњења да се држи, које науке и разлоге да слуша. С тим у вези је ово питање од ранијих писаца тако темељно и славно раветљено да није нужда овде упуштати се у то. Мада су енглески закони о штампи још и сада тако понизни као у време Тудора, и пак није се бојати да би се неко могао на њих ослонити, кад би хтео да гуши слободу политичког говора, изузимајући време слепог страха, кад и министри и судије бојећи се побуне, не знају где им је памет, али и то је само прелазно[1].

У опште не треба се бојати у уставним земљама, где је влада мање више народу потпуно одговорна, да ће влада често покушавати да ограничи слободно изјављивање мњења, већ ако то буде чинила, као оруђе опште нетрпељивости светине. Али узмимо само случај, да се влада сасвим споразумева с народом и да не мисли да гони нигде, до у споразуму са гласом народа; то ја одричем народу право да врши своју силу, било самостално, било преко своје владе. Сила по себи присвојена је. Најбоља влада нема на њу никаква права, као и најгора влада. Сила толико исто шкоди и још више шкоди када се врши споразумно са јавним мњењем него против њега. Кад би сви људи били једног мњења, а само један човек противног мњења то цело човечанство не би имало више право, да том једном човеку уста запуши, него што би тај један имао права, само кад би могао, да заповеди целом човечанству да ћути. Кад једно мњење осим онога чије је не би другима ништа вредело, и кад би се, оспорило право на то мњење штетило само једног човека, то би онда било свакако нека разлика у томе кад се штете само неки и кад се штете многи. Али права штета што постаје из гушења једног мњења, јесте у томе, да се тиме, поткрада цео људски род; и потомство и савременици, још више они, који то мњење не деле, него они што га деле. Ако је мњење добро, оно се тиме отима могућности да заблуде замене истину; је ли мњење погрешно, губи се велика корист коју имамо што истину суочивши је са заблудом јасније упознамо и живље осетимо.

Ми никада не можемо извесни, да је оно мњење, које покушавамо да угушимо, заиста погрешно, и баш кад би то сигурно знали, ипак би то гушење било то зло. Свако од ових могућности треба засебно посматрати, како којој нарочити доказ одговара.

Прво, мњење које хоће силом да се угуши може бити истинито. Они који желе да га угуше кажу да није истинито; али нису ни они непогрешиви. Они нису опуномоћени да реше ту ствар, у име целог човечанства, и да сваком другом узму прилику да сам себи суди о томе. Ко неће једно мњење да чује зато што је известан да је оно погрешно, тај би тиме рекао, да је он безусловно известан. Гушити слободну изјаву мисли, зове се залагати се за непогрешивост: и са овим обичним али ипак добрим доказом, доказано је, да ваља одбацити то гушење.

Здраво суђење људи није тако сретно, да ова погрешивост исто толико важи у животу колико важи у теорији. Мада свако зна да може погрешити, ипак мало их има, који налазе за нужно да се чувају ове своје погрешивости; или они који допуштају да баш мњење које они држе да је добро, може бити једна од оних грешака, које они сами признају. Самовласни владаоци, или иначе сви они који су навикли да ишчекују слепу послушност, уздају се обично сасвим тврдо, у своја мњења у свим стварима. Ко на добором положају кад кад чује мњење које је његовом сасвим противно, и које у неку руку навикао, да своја рђава мњења мења бољим; верује ипак неограничено у она своја мњења, која дели његова цела околина или онај круг у коме он живи. Када човек сразмерно не верује толико свом суду, он се онда безусловно ослања на оно, “што вели други свет” у опште. За “свет” држи сваки онај део, с ким долази у додир, а то је своју странку, своју секту, своју цркву, свој сталеж, своје друштво. Оног човека, који би тај свој “свет” протегао на земљу у којој и столеће у коме живи, назвали би да је слободоуман и велика срца. Уздање у ову укупну изреку ни најмање не обара то, што су друга времена, народи, секте, цркве, сталежи и партије сасвим противно томе мислили и што још и данас противно мисле. Свако баца одговорност па свој свет, ако му се његови назори не подударају, са противним назорима светова других људи, и не тиче га се, што је само случај учинио ком свету да верује и да би исти узроци, који су учинили да је он у Лондону хришћанин, начинили у Кини од њега присталицу будизма и конфучија. – Ипак се даје по себи увидети, без да се доказује, да и векови могу грешити као и поједини људи. У сваком веку било је сијасет мњења, која други векови сматрају не само да су погрешна, већ да су сасвим будаласта; и извесно је, као што садашњост сада одбацује, некадашња општа мњења да ће исто тако будућа времена одбацити, оно што данас важи као опште мњење.

Оно што би се могло овоме приговорити било би од прилике: “Кад се забрањује распростирање заблуде, то се непогрешивост за себе не тражи у већој мери, него кад јавна власт у ма којој другој ствари, ради по својој увиђајности и на свој одговор. Моћ суђења, дата је човеку да се служи њоме. Што се човек може њом погрешно служити то не доказује, да се њом уопште и не треба служити? Ако се забрањује оно, што се држи да је шкодљиво, тиме се не тражи да се призна, да онај ко то забрањује, не може никад погрешити, већ се испуњава она нама грешним људима припадајућа дужност, да радимо по свом уверењу. Кад не би хтели ништа чинити по свом мњењу с тога, што би та наша мњења могла бити крива, то би нам све наше ствари ишле наопако и све би наше дужности остале неиспуњене. Приговор, који не приличи нашој целој радњи, не приличи јој ни у појединим случајевима. Дужност је владе као и појединих људи, да прибаве што је могуће боља мњења, да иста брижљиво развију и да их никад не намећу другима, осим тамо где су сигурни да су у праву. Ако су у томе једном извесни, (изводило би се као даље) онда не би била савесност већ пудљивост, која би се плашила радити по свом мњењу, и допуштати да се распростиру по вољи науке, за које се по својој савести мисли да ће људима шкодити и за овај и за онај други живот; с тога ваља, што су људи у непросвећенија времена били оних мњења за која се сада сматра да су истинита. Дајте, рекло би се, да се постарамо да и ми не паднемо у исте заблуде; владе и народи падали су у другим стварима у заблуде, ипак се сматрало да ове ствари спадају њима у власт, - ударале су велике намете, водили су неправедне ратове – па зар ми више да не ударамо никакав порез, па, ма и вређали кога, зар да не ратујемо? Људи и владе морају радити како најбоље знају. – Безусловне извесности нема, донекле се можемо поуздати и то је довољно за цео човечији живот. Ми можемо и морамо сматрати да нам је мњење истинито, ако изаберемо, да нам оно предводи нашој радњи : а више и не захтевамо, но, да станемо злим људима на пут, да не кваре друштво, распростирући мњења која ми сматрамо да су погрешна и штетна”. – Ја одговарам за ово да се ту сувише захтева. Велика је разлика између овога, да ли ми сматрамо, да је једно мњење истинито, што оно, у свакој прилици где би се на мњење могло ударати, није оборено; или га сматрамо истинитим, само да станемо на пут, да се оно не може оборити. Да буде потпуно слободно негодовати и противуречити нашем мњењу, то је баш сам услов, који ће нам гарантовати истину мњења целог живота и близу је памети, да се само тако може створење са људским способностима уопште поуздати, да је у праву.

Ако погледамо на историју мњења и на свакодневни живот, одакле је то, да и једно и друго није горе но што је? Заиста да није то са природне снаге човечијег разума, јер у једној ствари, која по себи није јасна, долазе на једнога који је зна пресудити, њих деведесет деветоро, који то баш никако не могу, а и о способности тога једнога даје се говорити само упоредно. Већина знатних људи, претходних покољења, била је у многим стварима једног мњења која се данас сматрају погрешним, радила је и одобравала много што шта, што данас не би нико одобрио. Одкуд дакле преваге, паметних мњења и паметне радње, што је уопште има у човечанству? Ако заиста има те преваге – а она се мора изнаћи, јер су иначе, а биле би и од вајкада људске ствари готово у очајном стању – то се она може захвалити једном својству човечије душе, из кога извире све оно, што се у човеку, као умном и моралном створу, поштује; а то је својство да човек може поправљати своје заблуде. Човек је способан исправити незнање истине, разменом мњења и искуством. Само искуство није довољно, треба ту да се покаже и размена мњења, како ваља да се тумачи искуство. Крива мњења и поступци уступају фактама и доказима: али се факта и докази морају духу разложити, ако се хоће да дејствују на њих. Мало има факата, што могу сама да испричају свој постанак, без изјашњавања, која покажу истом шта она значе. У колико дакле сва снага и цена човечијег суђења зависи од тога, да се оно, ако је застранило, да исправити; то се може само онда поуздано ослонити на то, ако се непрестано има средстава, за такво исправљање. Узмимо само некога, чије суђење заслужује поверење, чему има он то да захвали? Томе, што је без зазорно пустио да се његова мњења и послови искритикују; што је брижљиво пазио и користио се из свега оног, што се могло навести против њега, што се с другима саветовао, да ли је његово суђење на свом месту или се да разложно оборити; што је увек био свестан, да човек се не може другим путем приближити савршеном познавању једне ствари већ ако прихвати све оно, што наводе о томе лица разноврсних мњења; и ако се упозна са свим гледиштима, са којих други људи, свако по својој памети, ствар посматрају. Ни један паметан човек није постао другим путем мудар и већ је у самој природи наше моћи сазнавања, да се другачије и не да доћи до мудрости. Стална навика по којој, суочавајући своје мњење са туђим, поправљамо га и допуњујемо га, није да се тиме буни одрешитост радње – сумњом и колебањем, но је то једини чврсти темељ на који се она паметно може да ослони.

Јер знајући оно, што се барем отвореном против нас може навести, а знајући да смо у супротности свакој противуречности – знајући да ми баш тражимо приговоре и тешкоће, уместо да их се клонимо а да не искључујемо ни коју светлост, која би ствар ма са које стране оветлила – онда имамо и право, што држимо да смо болље судили, но ико друго лице или множина, која није овако поступала.

Оно што ваља да учине они, који су најпаметнији, који умеју најтрезвеније да суде, па да се истом онда могу ослонити на воје суђење то исто ваља да чини и она разнолика гомила, што се зове публика, у којој, небуде зло речено, има мало памтних а много неразборитих људи. Та и сама римско – католичка црвка, која је нај нетрпљивија међу свим црквама, кад хоће кога да уврсти међу свеце – слуша шта ће такоме будућем свецу, да приговори заступник ђавола. Држи се, да и најсветлији муж, неможе у оном свету иза гроба, доћи до своје части и славе, пре но што се добро не промери, све оно, што му може ђаво да замери. И самим љутоновим назорима о свету, неби људи веровали, да није слободно и посумњати у њих. Наша најпоузданија мнења, постала су с тога најпоузданија, што је свакоме, свакад слобнодо било нападати на њих. Не прмили се ово изазивање напада, или пмили се, па не успе, то смо до душе још далеко, а да се множемо сасвим поуздати у наша мнења; али смо учинили све, што се у таквим приликам може захтевати од човечије памети. Нисмо ништа пренебрегли, да истина, до нас може допрети и останели овај пут и даље без запрека, то се можемо надати да ће се боља истина, ако се само може изнаћи, и доиста пронаћи, чим човечији дух узмогне сватити је; а ми можемо међутим поуздано рећи, да смо се толико приближили истини, колико је у опште могуће било, учинити то у нашим данима. Ово је степен известности, до које може доћи грешни човек, и само је ово пут, којим се она може постићи.

Чудно је, да људи признају, да разлози важе при слободном узјављивању мњења, али опет проговарају, да с тим разлозима не ваља терати “мак на конац” а неувиђају, да разлози, који нису довољни за какав крајњи случај – нису тиме уопште довољни.

Или како се то слаже, када се вели, да људи не траже, да се призна да они немогу погрешити, јер допуштају, да треба да је слободно изјављивати мнења, о свима сумњивим стварима, а овамо се ипак вели, да нико несме доводити у сумњу, неко извесно начело или науку, јер је она сасвим извесна – та то ће рећи извесни смо, да је она извесна. Рећи, да је неко тврђењеизвесно, а овамо има некога, који би, кад би му било слободно, нападао на ту извесност, пе не недозволити му то да чини, то се зове држати, да нама и нашим једномишљеницима, пристоји, да будемо судије, који персуђују ту извесност, пресуђују и несаслушавши противну странку. – У наше доба – за које се вели да “људи ни у шта не верују и да су заражени страшћу сумње”, у ком се људи не уздају у истину својих мњења, но држе да неби знали шта би почели, кад неби имали својих мнења - тражи се, да се неко мнење заклно од јавних нападаја, не поглавито с тога, што је оно истинито, но што је вађно за друштво. Каже се, да имају неки догмата, која су благостање људи тако нужно, да не кажемо неопходно потребно, да је влада исто тако дужна да их подржава, као што брани друге користи друштвене. У таквим случајевима, који тако извесно спадају у дужност владе, вели се, довољно је и нешто мање од непогрешивости, те да оправда владу, шта више да је обавеже, да заузме правац своје од друштва опште подрупрто мнењу. Често се тврди а још чешће се мисли, да само рђави људи могу ићи на то, да потресу овакве спасоносне догме, а у томе држи се, не може ништа зло бити, што се зли људи, зауздавају и спречавају да чине оно, што лежи само њима на срцу. Овим начином гради се правдање спречавања, слобнодног израза мишљења, не питањем истине, но питањем нужости дотичних наука и ласка си, да ће тако избећи одговорност за оно, што се иште за себе, власт непогрешиво пресуђује мнења. Они којима је то довољно, превиђају да се тиме захтев на непогрешивост, преноси само на другу ствар. Да ли је једно мнење нужно, то је ствар самога мнења, и даје се порицати, колико и само мнење. Исто је тако потреба, да има неки судија, који ће непогрешно судити, да ли је једно мнење потребно, ако што треба да се суди, да ли је оно порешно, већ ако се неби иначе, осуђеноме мнењу дала свака прилика да се брани. Исто тако не вреди ни онај приговор, који вели, да треба да се дозволи оном ко другачије мисли, да тврди потребу или нешкодљивост свога мнења, али му не треба дозволити да тврди, да је његово мнење истинито. Истина једнога мнења део је његове дужности.

Кад тражимо да знамо, да ли је желети да се неком тврђењу, верује или не, даје ли се ту искључити, да не гледамо, да ли је то тврђење и иститино или не? По мишљењу не рђави, но најбољи људи, не може ни једна вера, која је противна истини, бити истински корисна; и зар да не буде довзвољено, да можемо остварити ово гледиште, када нас оптужују да хулимо ону науку, која се хвали да је корисна, који ми напротив држимо да је лажна? Присталице таквих од вајкада донетих мнења (предања), траже, да се што више користи овим гледиштем, шта више, траже да се тим пре зна и верује њиховој науци јер је она “истина”. Где се дозвољава тако решавајући разлог, само једној странци а другој не, ту онда има разговора о поштеној препирци мнења, у питању нужности. И доиста гдегод закон или опште морално чуство не дозвољава, да се несме дирати у истину једног мнења, ту се исто тако не трпи да се одриче, да то мнење није нужно. Оно што се у најбољем случају дозвољава, то ублажује у нечему, безусловном нужнот тога мњења, или смањује кривицу који товари на себе, свако одвојено мнење.

Да се још јасније увиди, како је будаласто, не хтети слушати мнења, за која смо сами уверени, да ништа не вреде, ево испитаћемо то на векој извесној стври, и ја ћу овде да изаберем случајеве, који ће ми бити нанезгоднији – случајеве у којима се наводе најтврђи разлози са гледишта истине и нужности, против слободе најављивања мнења. Нека буде дакле то уверење на које се напада: вера у једнога Бога и будући живот или ма које, од опште признатих моралних начела. Ако сврштимо борбу на овоме пољу, то дајемо каквом непоштеном противнику велику добит у руке; за цело ће рећи (а многи, који нису с намером непоштени, говориће то за њиме) : а то ли су науке, које ти држиш да нису довољно извесне, а да се стављају у одбрану закона? Зар је теби вера у једнога Бога, мнење, које захтева непогрешивост за се? Бићу тако слободан, те ћу овде приметити да мени није, тврдо поуздање у икоју веру, оно, што ја називам тражењем непогрешивости за се. Ја зовем онога да тражи непогрешивост за себе,да реши ово питање и за друге људе,без да им дозвољава да саслушају и оно,што се са противне стране тврди.Ја презирем и одбацујем ово присвајање,а још више кад се оно чини у ствари,које је моје најсветије уверење.

Један човек може бити уверен, не само о погрешности некога мњења,већ и о рђавим последицама истога мњења-и не само о рђавим последицама већ (да употребим изразе које иначе одбацујем) и неморалности и побожности тога мњења, и ако, ме како да је тврдо уверен, ма то његово лично уверење, да дели и његова земља и савременици, он на основу тога, не да том мњењу да се оно само брани-онда кажем такав човек тражи непогрешивост за себе.Није да се каже, мњење се сматра за неморално и безбожно; па онда не може се замерити и није опасно и што се тражи непогрешивост за себе, баш у овом случају је то најубитачније.Ту је корен оним ужасним заблудама, са којих људи једног века привлаче на себе чуђење и презирање потомства,овди извиру они знатни сјучајеви,где се закон дао употребити, да уништи најврсније људе,најузвишеније науке, успевши нажалост у томе, што се тиче људи. Јер неке су од тих наука остале у животу, да буду повод( као у инат) таквом поступању против људи, који не деле овакве науке и њихова предана тумачења.

Свету се не може доста наговорити, да је некада живео човек по имену Сократ, који је дошао у знатну опреку, против законитих власти и јавног мњења свог доба. У оној земљи која је онда имала толико великих људи,- кажу они, који њега и земљу најбоље познају- Сократ је био најврлији муж свог доба, а ми знамо да је он био человођа и узор свим каснијим учитељима врлина, да је био извор узвишених мисли Платона и разумне аристотељеве науке о нужности, и маестри ди цолор цхе санно, двају главних извора етичке и сваке друге филозофије. Овог признатог учитеља свих знатних мудраца, њега, коме слава и после две хиљаде година, све више расте, који више вреди, него сва друга имена што су му отаџбину прославила- њега осудише земљаци на смрт, пошто законским путем убедише да је безбожан и неморалан. Безбожан зато, што је порицао државно признате богове: тужиоц увераваше шта више да Сократ не верује ни у какве богове. Да је неморалан зато што је својом науком и поуком “ отров омладине “. И његове судије нађоше, можемо рећи по свом знању и савести, да је он то скривио ради чега га туже; и осудише човека, који је по свој прилици међу својим савременицима имао највише заслуга за цео свет- да умре као зликовац. – Или вратимо се другом и још једином примеру судијског злочинства, које ће после оног сократовог, бити од утиска, вратимо се догађају који се десио пре осамнаест сто неколико година на Голготи. Човека, који је као што сведоче сведоци, учинио такав утисак моралне узвишености, да су га осамнаест столећа, као самог свемогућег поштовали, тог човека одведоше срамно на смрт- а као каквог? Као богохулитеља. Савременици, не само да не познаше у њему свога добротвора, већ сматраше противно од онога што је он био, и поступаше с њим као са изметом безбожника, а сада тога ради важи, да су они били безбожници. Осећања која се буде у данашњим људима када помишљају на та недела, чине, да људи неправедно суде о људима у оно доба. Ти људи нису били, по свој прилици, зли људи- бар нису били гори него што су људи у опште, шта више, били су то људи, који су у пуној мери делили религиозна, морална и патриотска чувства свог доба и свог народа, сасвим она врста људи, који у свако, па и у наше време, по свој прилици живе цео свој век, недужни и поштовани. Свештенички главар, који раздера своју ризу, када се изговорише речи, које по мишљењу његових земљака, значише признање највише кривице, био је, по свој прилици, исто тако искрено озлојеђен и поругљив, као и већина поштених и смирених људи, кад данас изричу своја побожна чувства: и они, који се данас њему чуде, већином би исто тако урадили, да су живели у оно доба и да су се родили као Јудеји. Пре него што би строго верни хришћани дошли у искушење, да држе светину, која је побила прво мученике камењем, за гору од себе, нека се сете да је и Св. Павао био међу оним гониоцима.

Да наведемо овде још један пример, који ће бити од највећег уплива кад је сразмерно оно, што је поука у заблуди, ономе, што је мудрост и врлина онога што потпада заблуди. Ако је од власника имао повода, да се држи за најбољег и најпросвећенијег међу својим савременицима, то га је имао цар Марко Аврелије. Као самовладару целог образованог света, живот му показује не само да је био праведан без мане, него што се од његових стојичких уверења мање било надати- да је био и најблажег мишљења. У оно мало прилика што му пребацују да је погрешно, има се то увек приписати томе, што је кроз прсте гледао. Његови списи, ремек етике старог света не разликују се много, готово нимало од најглавнијих христових начела. Овај муж, бољи хришћанин, не узимајући ову реч у смислу црквене науке- но било који од владаоца, који узеше себи то име, гонио је хришћанство. На висини свега онога што је човечанство до онда извојевало, обдарен ведром, бистром памећу и значајем, који се у његовим списима, сам од себе, развио као хришћански идеал, ипак му је остало скривено, да ће хришћанство свету, чије је дужности сматрао за строге, бити на влагослов, а не на проклетсво. Он је добро знао како је друштво јадно стајало. Али он је видео или му се чинило да види, да ће то друштво тако као што је моћи, сачувати још од горег распада или старом вером или обожавањем старих богова. Као владаоц човечанства, држао је да му је дужност, да заштити друђтво, од ове коначне пропасти, и није видео пут којим ће се оно, ако се једном распадне, моћи поново склопити. Нова вера ишла је очигледно на то, да раскине постојећи склоп, била му је дакле дужност или да прими и сам нову веру или да је угуши. У колико му се, дакле, чинило, да богословље хришћанства, није ни истинито, ни боговског порекла, у колико није веровао чудноватој приповетци о распетом Богу, у толико у његовим очима, није било могуће, да система, која сама каже, да почива на основу, који он није могао да верује, може развити ону оживљавајућу снагу коју је она упркос својим слабостима заиста и развила- и у толико је само, овај најплеменитији и најљубазнији међу владаоцима и филозофима, само свестан своје свете дужности, дозволио да се гони хришћанство. Мени се чини, да је овај догађај, један од најтрагичнијих у историји света. Горка је то мисао, кад се помисли, како би се хришћанство сасвим другачије образовало у свету, да је оно под Марком Аврелијем, место што је под Константином, примљено за државну религију. Али било би неправедно према њему, а било би и грех против истине, када би се порицало, да он у оно време казнећи распростирање хришћанства, није имао оних навода, који се наводе за кажњење антихришћанских наука. Ниједан хришћанин није тако чврсто уверен, да је атеизам лажан и да прети да раскине друштво, као што је Марко Аврелије био уверен, да ће то исто учинити хришћанство, он који је то боље могао ресудити него сви живи људи. Ко би се, дакле, решио за кажњење распростирања мњења, а не би се сматрао бољим и мудријим него Мако Аврелије- да је искуснији у мудрости свог доба, да је духовно узвишенији, него своје доба- да је ревноснији у тежњи за истином или искренији: тај нека се окане захтевати непогрешивости за себе и за свет, на коју се велики Антонин ослонио, са тако несретним успехом.

Непријатељи слободе вероисповести, осећајући, да не могу ни једним доказом бранити употребљавање казне, за зауздање нерелигиозних мњења, а да уједно и не оправдају Марка Антонија; кад дођу у теснац, пристају на ово, али мисле са Др. Џонсоном да су гониоци хришћанства имали право, јер је гоњење искушење, које истина мора да претрпи, и увек сретно претрпи, јер закон напокон не може да успе против истине, али је понекад права благодат за гушење опасних заблуда. Вредно ће бити да се мало забавимо, око овог чудног правдања религиозне нетрпељивости.

Науци, која правда гоњење неистине, тако да то никако не може шкодити истини, не да се пребацити да ова непријатељује ширењу нових истина, али тим мање је достојно похвале, великодушје њеног поступања према људима, којима је човечанство обавезно за ову услугу. изјавити свету оно, што се, без да је он пређе знао за то, тиче његовог добра; доказати му, да се он налази у заблуди у неком земаљском или религиозном питању; зове се указати ближњима својим заиста највежнију од свих услуга. То важи и једномишљеницима, Др. Џонсона у понеким случајевима, као што је овај, са првим хришћанима и реформаторима, за најдрагоценији дар, што се у опште може поклонити човечанству. Што се покретачи тако неоценими доброчинстава, нагрђују трновим венцем и што се с њима поступа као са најгорим зликовцима, то не важи људома овог мњења, као заблуда, коју треба жалити, и као несрећа, коју би требало човечанство да каје у просјачкој кошуљици;- већ је то њима поступак, прави и праведни, баш како одговара овој ствари. Ко изјављује неку нову истину требало би, баш као оно по законику Локрана, предлагач новог закона, да изађе са конопцем око врата, кога би одмах стегли, чим јавна скупштина не би на основу његових разлога, хтела с места да прихвати његов предлог. Ко говори, да овако ваља поступати са својим добротворима, тај не може ценити и само доброчинство; и мени се чини да је овог мњења, посебно она врста људи, којој подноси, што су некад откривене нове истине, али сматра да је излишно, распростирати и даље те истине.

Говор, да истина тријумфује над гоњењем, није заиста, ништа друго, до оних умиљатих неистина, које људи један за другим бенетају, док већ не дојави. И само је искуство томе противно. Историја је препуна примера, да је гоњење одржало победу над истином. И ако се истина може тиме угушити заувек, ипак се она може бацити вековима у назад. Да говоримо само о религиозним мњењима, рећи ћемо, да је реформација још пре Лутера двадесет пута се исткла и опет била угушена. Угушен је и Арнолд Брешчиа. Угушен је фра Дулчино. Угушен је Совонарола. Угушени су Албингенези. Угушени су Валдензери. Угушени су Лолхарде. Угушени су Хусите. Гоњење и после Лутера, успевало је свуда, где год је оно дуго трајало. Протестантство се искоренило у Шпанији, Италији, Фландерну и у аустријским земљама а не би много боље прошло у Енглеској да је дуже поживела, краљица Марија или да је раније умрла, краљица Јелисавета. Гоњење је свуда постигло свој циљ, осим тамо, где је расколништво било јако као странка, па се није могло угушити. Нико паметан, неће рећи да је било немогуће искоренити хришћанство у римској држави. Оно се раширило и дошло је на власт, што су гоњења била само местимично, што није дуго трајало и била су испрекидана временом, у ком се могло мирно покрштавати. То није ништа друго, већ варати себе кад би се рекло, да истина има силу,( а која је заблуди одречена ), да се одржи против тавница и старишта. Људи не иду ревносније за истином, него што то често чине за заблудом и довољно употребљавање законских или друштвених казни, биће обично доста да стави и једном и другом свој циљ. Права врлина истине је у томе, да се једно мњење кад је оно истинито, може угушити једанпут, двапут и више пута, али да ће га у току века обично један или други опет пронаћи, док му ускрс не падне најзад у такво време, у ком ће га згодне околности чувати од гоњења, где ће оно ухватити довољно корена, да се може одупрети сваком следећем гоњењу.

Можда ће неко позивати на то, да су прошла она времена, када су се они, који распростиру нова мњења осуђивали на смрт; да ми нисмо као наши очеви, који су убијали своје пророке, шта више, ми им подижемо још и споменике. И заиста више није обичај убијати расколнике и мера казни које би допустило данашње човечанство против мњења које се највише мрзи, не би ишла дотле да се оно искорени. Али ипак не ласкајмо себи, да смо сасвим прости од бруке законитог гоњења. Још постоје законске казне за мњења или бар за њихово најављивање, и има примера да се те казне врше и у наше доба па се не може поуздано рећи, да ће бити немогуће, да оне опет испочетка оживе. Год. 1857. осуђен је неки несретник[2] кога су иначе хвалили, да је човек на свом месту, судом грофовине корнвелске на двадесет и један месец затвора, што је рекао и на неку капију написао неколико речи, које вређају хришћанство. Месец дана после тога, не дозволи олдбејски суд у више прилика двојици људи[3], да буду поротници, и једнога од њих љуто увреди и судија и један правозналац, а зашто? Зато што ти људи исповедише искрено и поштено, да немају никакве вероисповести. Из истог разлога нису били праведни према неком странцу[4] против неког лупежа. Ово одрицање судске помоћи, оснивало се на оном начелу закона, које каже, да се нико не може пустити, да пред судом сведочи који не верује у једнога Бога ( доста је ма у кога ) и у будући живот, што ће толико рећи, да лица која у то не верују, стоје ван закона и немају права на заштиту суда, тако да ће, не само било какав напад на њих, остати некажњен, ако је учињен у њиховом присуству или присуству њихових једномишљеника; па се неће казнити ни напад на неког другог, ако буде зависио од њиховог сведочења.

Ко дели ово мњење, тај показује да не познаје повеснице ( у толико, у колико је доказано, да се већина неверника у једном веку састојала од људи посебног поштења и изврсности ) а нико не би целио ово мњење, ко год има појма о томе, колико је било људи, које свет поштује због њихових врлина и великих знања, а овамо је свакоме познато или бар најближим сродницима- да ти људи немају вере.

И ван тога ово правило шкоди само себи и подрива само свој основ, јер, под изговором, да сви који одричу Бога морају бити лажљивци, прима те људе да сведоче, ако су спремни да лажу, а одбија само оне, који ће се радије изложити оговарању и признати ма какву веру, него што ће говорити истину. Ово правило које по својој цени, сао за себе говори да је лудо, може се и даље одржавати у својој снази, само као знак слепе мржње, и као остатак страсти гоњења. А што је најчудније у таквом гоњењу, јесте, да се оно може само онда избећи, ако се може доказати, да га нисмо заслужили. Ово правило и начела подједнако су на срамоту како вернима тако и невернима, јер ако је онај, који не верује у будући живот лажљивац, то они који у то верују не лажу само с тога, што се боје пакла. Нећемо да вређамо оне, који су то правило изумели и који га бране, тиме, што ћемо рећи, да они црпе појам хришћанске врлине, из своје савести.

Све су то у истини само последице и заостатци страсти гоњења и нису толико доказ томе, да се смера гонити, колико су пример онога болесног мишљења, које је тако често у Енглеској, по коме људи радо тврде тако лоше начело и онда, када се и нема зле воље, да се оно заиста и изведе. Стање јавног мишљења, не гарантује нам довољно, да се неће још дубље угнездити навика, на још гори начин законског гоњења, које траје од прилике шесдесетину последњих година. У наше доба се, исто толико често мути мирна површност обичаја, тиме, што се чине покушаји, да се давно пронађена зла опет оживе, колико тиме, да се нова доброчинства уводе. Оно, што се данас раструбљује, да је оживљавање религије, јесте тесногрудих и необразованих људи оживљавање фанатизма, и где год ври у осећању народа онај јаки и неизгладиви квас нетрпељивости ,- који није никад ни престао , у средњем сталежу ове земље,- мало фали, па да се људи опет раздраже, на истинско гоњење оних, који у њиховим очима увек заслужују, да се гоне. [5]

Ето с тога је, што људи овако мисле и осећају, о људима који одбацују догме, које су по њиховом мишљењу важне, због чега се у нашој земљи не може одомаћити духовна слобода. Законске казне, имају одавно тај успех, да дручтвени жиг још дубље урежу. С тога, што овај жиг тишти, дубоко тишти, ретко да се исповедају у Енглеској мњења, која гони друштво, ређе, него што се у другим земљамљ чине изјаве, којима се људи излажу судској казни. Ко није својим положајем тако сретан, да не зависи од других људи, тај се не може противити ономе мњењу као ни закону. Бити заточен, не боли више, него не моћи заслужити себи кору хлеба. Ко је себи обезбедио свој ужитак, па не чека милости ни од великаша, на од задруга, на од публике, тај не ставља ништа на коцку, признавајући јавно своје уверење, осим што ће људи о њему лоше мислити и говорити, а да се ово издржи, томе баш није нужно неко посебно јунаштво.- Нема разлога да се у корист ове врсте људи моли јавно за помиловање.- Но и ако ми тако мислеће људе не казнимо оштро, као што смо некад то чинили, ипак је могуће, да ми поступајући тако с њима, казнимо сами себе оштрије него икад. Сократ је био погубљен али сократова мудрост је синула као сунце и просула своје зраке, по целом духовном небу. Хришћане су бацали пред лавове али хришћанска црква је постала огромно сеновито дрво, које је надвисило све старије и слабије изданке и осушило својом сенком. Наша чисто друштвена нетрпељивост не убија никога, на искорењује мњења, већ доводи људе да и сами прикривају или да се окане напрезања распростирати та мњења. Међу нама не отимају и не губе расколничка мњења, сваке десетине година или сваког поколења. Њихов плам не лиже по ваздуху већ само тиња као жеравица на оном месту, на ком су поникла, у уским круговима мудраца или испитатеља, без да својом правом или лажном светлошћу осветљавају ствари, које се тичу свих људи. И тако се одржава неко стање ствари, које годи многим назорима, јер се њим без икиквих мрских казни у новцу и слободи, споља не нарушавају владајућа мњења а уједно се не забрањује безусловно мислити, како је воља људима одвојеног мишљења који болују од болести мудраца. То је врло згодан начин очувати мир у духовном свету и удесити, да све што у њему бива, иде дојакошњим колосеком. Али цена је веома скупа, плаћамо за овакво одржавање духовног мира, јер јој жртвујемо свако одважно морално уверење. Овакво стање ствари у ком највреднији и најревноснији духови налазе за добро, да неискварена начела и разлоге свога убеђења, задрже само у својим грудима, и да своје самостално уверење, кад га изнесу у јавност, прилагоде претпоставкама, који су се давно одрекли у себи;- не може нипошто, да узгоји оне отворене неустрашиве карактером, оне неумитне и чврсте мудраце, који су били некада понос духовном свету. Људи, који се из тога могу ишчекивати, биће робови свакидашњих обичаја, фарисеји истине, који ће у свим важним стварима управљати своје разлоге, по својим слушаоцима а они им неће извирати из свог унутрашњег уверења.

Људи који хоће да измакну овом избору, успеће у томе, ако ограниче своје мисли и заузимање, само на онај узак круг ствари, о којима се може говорити, без да човек тумара у област начела, а то ће рећи, ако се ограниче на незнатне спољашњости, које би собом успеле, кад би се назори људи оснажили и раширили, а које неће никад успети ако, се остави на страну слободно и смело размишљање о свим најузвишенијим стварима, што би једино могло поткрепити и раширити назоре људи.

Људи који не сматрају ћутање јеретика, за неко зло, ваља да помисле да се тиме никад не може доћи до поштеног и темељног претреса јеретичких мњења јер се она мњења која не би поднела такве претресе, не губе са овога света, с тога што им се стаје на пут да се не распростиру.

Препрека која се ставља свим истраживањима, која не подударају са догмама вероисповести, не смета понајвише само јеретицима. Највећа је штета по оне, без да су јеретици, из голог страха расколништва, заплаше се у целом свом душевном развоју. Ко рачуна шта изгуби свет, у многим оним људима, који су даровити али плашљивог карактера, који не смеју да следе дрском снажном и независном полету мисли, с тога што се боје, да ће и тај полет довести до нечега, што би се могло чинити да је безбожно и неморално? Понекад ћемо наићи у овој врсти људи , на човека велике савесности и оштрог и образованог ума, који се целог века мучи да свој ум, ког не може да утиша, странпутицом заведе, који исцрпљује све своје изворе бистрине да помири глас своје савести и свога ума са крутом вером, али и можда узалуд исцрпљује.

Нико не може постати знатан мудрац ако не признаје да је прва дужност мудрацу, да иде за својом памећу, ма она дошла до каквих закључака.Шта више, истина шише добија нашим заблудама, ако сами за себе ревносно и довољно спремни мислимо, него истинитим мњењима оних људи, који се држе тих мњења, само с тога, што сами себи не допуштају да самостално мисле. Не требамо ми слободу мишљења, само или нарочито с тога да образујемо велике мудраце; она нам треба посебно с тога, да средњи људи, дођу до оног степена духовног развитка до кога могу доћи. Било је и увек ће бити, у зраку општег духовног репства, појединих великих мудраца, али нити је било, нити ће икада бити, у таквом зраку, духовно чилог народа. Свуда где је народ био прелазно живостан, био је то услед тога, што се за кратко време угушио онај страх, од слободног мишљења. Тамо, где су се људи ћутке сагласили, да не треба претресати начела, где се сматрало да је већ свршен разговор о питањима друштвеног живота, ту не можемо отсеком очекивати, да је развијена она живост, која одликује један или други отсек повеснице. Нигде није дух народа у својим дубинама, потрешен до оног напора, којим се људи обичне памети, уздижу до тог достојанства мудраца, где год се плашљиво обилазила расправа, око оних питања, која би била у стању разбуктати ватру одушевљења. Пример нам је томе прво, европско стање у столећу, које дође после реформације, друго, духовни покрет у другој половини осамнаестог века, мада је он био ограничен на образованије сталеже; а треће, што је још краће трајало, време Гета и Фихта када је врио немачки дух. - Ови се одсеци битно разликују у мњењима, која се у њима истакоше, али личе један на другог у томе, што се свим трима, збацио јарам старинских мњења. У сваком, од та три одсека, отрешено је застарело насиље, које је тиштало духове, али није ништа ново постављено на то место. Покрет који се распростро одатле, учинио је Европу оним, што је она данас. Свако усавшавање, које се од тог доба учинило у назорима и установама људи, даје се свести на ова три покрета. Већ одавно показују знаци времена, да су ова сва три малаксала и не можемо се надати новом покрету, ако испочетка не остваримо нашу духовну слободу.

Да пређемо сада на други део нашег доказа, да оставимо из вида да донешена мњења могу бити погрешна, већ да претпоставимо да су она истинита; па да испитамо, колико вреде, на то ослањајућа се уверења, чим се не може слободно и отворено препирати о њиховој истини. Ма како да не радо допушта онај, који се чврсто држи свог мњења, да оно може бити и погрешно; то би ваљало да помисли, да ће му се мњење, ма како оно истинито било, сматрати ипак као мртва догма а не као жива истина, ако није слободно претресати га из темеља, што чешће и без икаквог зазора.

Има нека врста људи (срећом нема их тако много као пре), који су задовољни, ако се ко само слаже с оним што они држе да је истинито, мада никако и не зна разлог том мњењу макар га и не знао бранити, кад се оно ма како површно нападне. Пође ли тој врсти људи за руком, да своја мњења натуре као заповести друштва, онда наравно да држе, пре зло него добро, кад се на њихова мњења нападне. Где год они владају готово је немогуће, доскорашња мњења и смишљено и промерено оборити, а још мање се дају она оборити несмишљено; да се пак истраживање сасвим искључи, то се не може извести, јер почне ли се оно једном, то ће вера која се не оснива на уверењу пасти, чим има и најмање изгледа да се она може оповрћи. Остави ли се ова могућност на страну- узме ли се да истинито мњење живи у души, али живи као предрасуда, као догма, која не зависи ни од каквих доказа, која одговара свим разлозима-опет то онда није начин, којим се може истина одржати. То се не зове познавати истину. Истина која се тако одржава само је једно сујеверје више, које је случајно пришивено речима које изражавају истину.

Када треба да се ум и снага суђења људи изоштравају што бар протестанти допуштају, оно на чему се могу ова својства згодније изоштравати него на стварима, које нас се тако блиско тичу, да свако сматра да му је неопходно,нужно образовати о њима своје мњење. Ово испитивање разлога свом мњењу, доприноси највише томе, да се људска памет преобрази. Све оно, што се мисли о стварима, где је важно мислити о њима, онако како ваља, ваља знати бранити, бар од најобичнијих напада.

Можда ће се рећи: “Из тога што ко није чуо, да се једно мњење обара, не следи још да он исповеда а не увиђа то мњење. Ко учи геометрију не учи само правила, он разуме и учи и доказе, и чудо би било рећи, да он не сазнаје и разлоге геометријских истина; с тога што не чује никад ни од кога да и пориче или оправдава.” - То је сасвим умесно речено у таквој науци, као што је математика, где се не да обично ништа наводити, кад би се питање преокренуло.

Својство доказне снаге, математичких истина, лежи у томе, што су сви докази на једној страни, нема ту приговора, ни обарања приговора. Али истина једне ствари о којој може бити различитих мњења, зависи од равнотеже разлога, који су за и против. И у самим природним наукама, могу се различито тумачити једне исте појаве. На место теорије кретања, коме је средина земља, може се поставити теорија кретања, коме је средина сунце; на место теорије о кисеонику, теорија о флогистону; и мора се доказати, зашто она друга теорија не може важити; али док се ово не докаже, док не знамо како се доказује, дотле ми не разумемо разлоге свом мњењу. Вратимо се сада тако исто замршеним задацима, етике, религије, политике, науке о друштвеним оносима, науке о појединим струкама живота; у свим тим наукама лежи три четвртине снаге разлога, за свако питање, које се напада- у обарању разлога, који подупиру том противном мњењу.

Говори се за једног, од највећих говорника у старом времену, да је разлоге, које су му наводили противници, тако исто а и још ревносније испитивао, него своје сопствене.

Оно што је чинио Цицеро, кад је хтео да успе својим говором, то исто треба да чине сви они, који хоће скроз и скроз да прозру истину једне ствари. Ко разуме да схвати ствар, само са свог гледишта,тај но то добро не разуме. Оно може бити, да су му разлози добри, и да их нико не би могао оборити, али кад он није у стању, оборити противничке разлоге, кад их он и не познаје онда он нема повода да претпостави своје мњење туђем. И што се у таквом случају може још најпаметније учинити, јесте то да човек одложи изрицање свог мњења. Није ли му то довољно, то он онда ради или по заповести, или се, као што то људи највише чине, прилази оној странци која му највише одговара.

Али није довољно, да човек чује разлоге својих противника од свог учитеља, како и он наводи и како их он оповргава. То се не зове онда продрети у разлоге и дозвати их памети. Човек се мора упознати са том разлозима, преко оних лица, који заиста верују у њих, који озбиљно чине све да их бране; јер другачије никад човек неће доћи у оној мери до истине да постане сам способан, да јој погледа у очи и да победи све тешкоће. Деведесетдеветоро међу стотином такозваних образованих људи, налазе се у овом положају и онда, када знају течно наводити разлоге свом мњењу.

Они могу умесно судити али могу тако исто погрешити, а да не посумњају да су погрешили, јер они не могу да се поставе, у мисли иако мислећи, не могу да расуде оно, што би противници могли навести- с тога дакле, не могу као што ваља знати ни своје рођено мишљење. Они не познају оне стране једне ствари, које остале разјашњавају и правдају, не знају разлоге, са којих се противна факта узајамно подупире, са којих заслужује један узорак, да се предпостави другом, који се чини да је исто тако снажан.- Такви људи не познају истину, са оних страна које су пресудне, и које опредељују пресуду сваког правог познаваоца тих ствари; и заиста нико не може то дознати ако не посматра ствар са обе стране брижљиво и незаузето, ако не промери безпристрасно разлоге, које наводи и једна и друга страна. Ово правило тако је важно, за право разумевање свих човечанских и моралних питања, да би ваљало свуда, где каква важна истина нема противника, измислити те противнике и дати им у руке сви најјаче разлоге, што би и могао само замислити најпрепреденији ђаволов адвокат.

Какав непријатељ слободног изјављивања мишљења, могао би да ослаби ово наше умовањљ, можда овако говорити: “Али није ни потреба да човечанство уопште зна и разуме све разлоге које богослови и филозофи могу наводити и за и против његовог мишљења. Шта ће простом човеку, да зна пронаћи све лажне наводе или варљиве закључке, неког оштроумног противника. Довољно је ако има некога ко је кадар да све то порекне и то тако да ништа не остане не оборено, што би могло неуке завести. Да обична памет, када јој се већ улију најглавнији разлози једне истине, ваља да се за остало, повери доскорашњем правилу и да се , знајући да јој је знање непотоуно, да нема дара да реши сваку тешкоћу, узда, да су људи коју су то нарочито учили, све појавивше се тешкоће већ оповргли или да их могу оповрћи.”

Право људи да слободно изјављују своје мисли, није својим разлозима на онда ништа изгубило, ако се људима овога мишљења којима није бог зна како важна ствар веровати у какву истину и не знати јој разлога, призна све, оно што траже. Јер и ово мишљење признаје да у човечанству мора бити тврдог поверења, да ће се као што треба одговорити свим приговорима. А како се могу приговори ти оборити, кад се оно, што треба да се обори, не сме ни да искаже? Или како се може човек уверити, да је нека ствар заиста добро оповргнута, кад се противницима не даје прилика, да докажу, да то није тако? Ако на публика, оно бар филозофи, који реба да реше те тешкоће, треба да се упознају са овим тешкоћама, у њиховом најварљивијем виду, а да могу до тога доћи, треба да се слободно искажу те тешкоће и представе и у најповољнијем виду. Католичка црква је по свом начину готова са овом незгодом. Она прави велику разлику између класе, којој допушта да прима њену науку из уверења, и класе, која треба слепо да верује у њу. До душе она не допушта ником, чега да се држи, али хијерархији, ако јој се може веровати, дозвољено је да се упозна са разлозима и противника, у циљу да виде, како ће се и оповрћи; докле хијерархија сме читати јеретичке књиге, остали лаици требају за то посебну дозволу, која се врло тешко добија.

Ова наука признаје, дакле, да је за учитеља врло добро, ако познаје ствар противника, али она то не дозвољава и осталом свету и тако даје малој чети “изабраних” нешто мало више духовног образовања, али никако више духовне слободе, него осталом стаду. Овим начином успева, да себи загарантује оно духовно надмоћје, које је потребно за своје циљеве, јер и ако образованост без слободе, не може никако да произведе слободу и велике духове, оно може бар да створи веште ниси приус браниоце. Ово је забрањено у земљама где влада протестантство, јер протестанти држе бар у теорији, да свако треба сам да носи одговорност, кад бира какву ће веру да верује, и да сем та одговорност не да никако пренети, на учитеље те вере. А ван тога, у нашем данашњем положају, није могуће да не читају и неучени оно, што читају учени. Кад учитељи човечанства хоће да се упознају са свачим, што им пристоји да знају, оно мора бити дозвољено, свашта слободно писати и неограничено у јавност износити.

Кад би сва рђава последица, што нема слободе претресавања мњења, била у томе, што људи не би знали разлог том мњењу, онда би се то могло сматрати не као морално, већ као духовно зло, које не умањује цену мњења ни уплив на значај човека. Али у истини стоји ствср овако: тамо где нема слободне размене мњљња, тамо се заборавља не само разлог, већ често и важност једног мњења. Речи које исказују једно мњење не буде у другим људима претстве или их буде само местимице. На место живе претставе, на место живе вере, ступе обичне фразе, или ако још шта заостане од значења тог мњења, оно је пуста љуска и кора, језгро је пропало. Не може се доста премишљати о великој области, коју заузима ова ствар у повесници човечанства.

Како то бива, доказаће нам најбоље све етичке науке и исповести свих вера. Науке и исповести важне су и силне по оне, који си их установили и њихове прве ученике; њихова важност осећа се подједнако, а често још извесније све дотле, докле се та наука или вера бори са другим исповестима. Победи ли она напокон, па постане опште мњење, или застане ли у свом напредовању- то ће и очувати земљиште које је заузела , али се неће даље распростирати. Што јој успех бива очитији, тим се мање препире о спорном питању, док се напокон ова препирка не угаси сасвим. Наука је заузела своје место, и ако не као опште мњење, оно бар као одвојено мњење, или као мњење неке признате секте, и они, који је сада исоведају, ниу је иѕабрали, већ су је обично наследили; случајеви, да се вера бољом замењује, постају ређи и не занимају оне који ту веру исповедају.

И место, дакле, да људи, као пре, стоје увек на опрезу или да се од света бране или да придобију свет на своју страну- остављају они, нека ствар иде како хоће, и клоне се, те не слушају разлог против своје исповести. Од овог доба почиње наука обично губити своју живу убеђујућу снагу. Често се чује, како се тиже учитељи свих исповести, да им је тешко, да пробуде у душама верујући, живу представу неке истине, коју они само по имену познају, у толикој мери, да им ова продре у све осећаје и да им заиста руководи сву радњу. Ове тужбе није било у оно време, када се вера још борила за свој опстанак, јер су знали и осећали и слабији борци зашто се боре, знали су како се разликују друге исповести од њихове. У том добу, налазило се доста људи, који су са свих страна, проучили своја начела, која су и промерили у свим битним односима, која су искусили онај велики уплив, којима вера у ову науку, утиче на њихов значај, знали су како им она продире у душу. Постане ли, пак, вера која своје предање, коме се више просто верује, него што се оно увиђа, у коме човек не мора, душевно да продире у питања , која та вера ставља- онда је човек све више склоњен, да заборавља оно, што је у тој вери главно, па памти само голе спољашње форме и довољно му је тромо лењо пристајање уз ту веру и чини му се као да је излишно, да савесно верује и лечним искуством испитује.- А тим начином готово престаје вера долазити у ђиви додир са нашом унтрашњошћу.

И тако се множе случајеви, који су у нашем добу сасвим обични, да вера скамени нашу душу споља, и учини је тако окорном, да се не може пробудити у њој никакво племенито чувство, а таква вера биће по душу и дух наш стража, која стражари, да душа и дух остану празни.

Начин, како већина правоверних испуњава науке, које би требало да учине највећи утисак на душу, чини, да остају као мртва вера само на површини, без сталног корена.- Под хришћанством разумем ја овде оно исто, што под њим разумеју све цркве и секте- начела и правила живота, која имају у новом завету. Сви који исповедају хришћанство признају и као закон. И ипак нећемо претерати, ако кажемо, да међу хиљадом хришћана, нема једнога кога би у својој радњи предводили ови закони. Њега руководи обичај његовог народа, његовог сталежа, његове вероисповести.

И тако има он, с једнр стране, збир етичких начела, која му је открика вечита мудрост, да се по њима влада у животу, а с друге стране, гомилу свакидашњих назора и навика која се слажу са некима од оних начела, или се слажу донекле, или се не слажу баш никако. Он се клања храшћанским начелима, али следи у животу ова друга начела. Сви хришћани верују, да су благословени сви сиромаси и јадниси који се муче;верују да ће пре проћи кроз иглене уши, него што ће богати доћи у царско небеско; верују да не ваља судити, а да не буде човек осуђен; верују да је грех клети се именом божјимЧ да ваља љубити ближње, као и себе самог; верују да ваља дати и кошуљу ономе, који намузме огртач; да се не ваља бринути за сутрашњи дан; верују, напокон, да онај који хоће да буде саврчен, треба да прода сво имање своје и да га раздели сиротињи. Људи су искрени, када кажу, да верују у те ствари. Они верују у то, као у све оно, што се увек хвали, а никад не напада. Али они верују у то, у смислу оне живе вере, која управља делима, баш исто толико, колико се по том управљају у животу. Ако ћемо рећи као што јесте, ове су нам науке зато, да запушимо противницима уста, и да буду као неки разлог, за све оно, што се чини као похвално. Али кад би неко хтео да напомене, да ове науке садрже у себи кијамет ствари, које нико и не мисли да чини, за тог човека би се рекло, да хпће да је паметнији од других. Науке ове не дирају у срце масу верујући, немају уплива на њихову унутрашњост. Светина их поштује по гласу, али нема оног осећаја које прелази са речи на дела, које присиљава дух да их размотри и узме за основ свом владању. Где год се пита шта треба радити, људи се осврћу, шта ради Петар и Павао и чекају да чују од њих у колико треба послушати Христа спаситеља.

Можемо сасвим поуздано рећи, да су први хришћани сасвим другачије радили; а да нису тако радили, не би се хришћанство, као вера презреног маленог народа, раширило и постало вером римске државе. Када су хришћански злотвори говорили: “ Погле како се хришћани љубе “ ( то се данас већ не може рећи ) заиста су они више него икада осећали шта им значи вера. С тим ће бити у свези, што се хришћанство споро распростире, па је после осамнаест векова, ограничено на европљане и њихове потомке. Бива, да и саме строго верујуће, које сасвим озбиљно схватају своју веру и строжије је узимају него што то обично бива, више узбуђује онај део, који пристаје уз Калвина или Кнокса или њима подобне личности. Христове речи спавају мирно у души и нису од већег утиска него неке друге умилне речи. Свакако има више узрока, зашто има више животне снаге код оних наука, које су као нека разлика у науци једнр извесне секте, него код оних, које су у свим признатим сектама, и за које се учитељи тих секти више труде да им одрже важност- али је без сумње један од најважнијих узрока, шта би баш та наука секте, често доводи у сумњу и што се мора најчешће бранити од напада. И учитељ и ученици заспаће на стражи, ако није непријатељ у пољу.

Све ово важи о свим уобичајеним наукама и мудрости и науке живота и морала и верозакона. Сви језици и књижевности пуни су примедби о животу, о ономе шта значи живот и како га треба разумети. Свако зна ове примедбе, слуша и одобрава, и оне су постале сасвим обичне, али и онда свако разуме како треба када и лично осети и искуси у животу. Колико се пута човек, кад га нешто снађе изненада, и боли га што се преварио, сети се неке пословице или говора, ког је стално познавао, и који ба га сачувао и он да је увек знао за штету као што сада зна и осећа. Ово не истиче додуше само из тога, што нема довољно размене мњења, јер има много иатина, које се не могу појмити док их човек сам не искуси. Али људи би значење самих речи савршеније познали и оно што су разумели кад би чешће слушали, како они људи то разумеју наводе разлоге за и против тога. Половина људских заблуда поникла је из злосретне наклоности људи, по којој не хтедоше више размишљати о стварима, о којима се није могло сумњати. Један савремени писац назива с правом ово стање “дубоким сном готовог мњења “.

“Али како то, запитаће неко, зар не може бити знања тамо где нема једнодушности? Зар треба да један део човечанства у заблуди, да други може разумети истину? Зар једна вера, престаје да живи истином, с тога што је опште примљена и призната? Зар се неко тврђење не осећа и не појми из темеља, ако не остане иоле сумње у њему? Зар истина умире у нашој унутрашњости, чим се она прими једнодушно? Растећој просвети био је циљ најлепши успех у томе што су се људи сложили у признавању свих важних истина- па зар просвета, само дотле да траје док не обави свој задатак? Зар да савршена победа уништи плодове освојења?”

Ја то не тврдим. У колико човечанство напредује, у толико ће непрекидно расти и број оних наука, о којима се више не сумња; и људско благостање ако би се мерило по броју и важности истина, које су дошле до ове тачке и које нису више спорне. Неоспорност једног мњења спасоносна је, ако је мњење истинито а исто је тако опасна и убитачна, ако је мњење погрешно. Али мада је постепено сужавање ограда, разноликости мњења, у оба смисла речи нужно тј. да га не можемо ни обићи, ни лишити га се, ипак не морамо из тога закључити да су му и све последице благотворне. Потреба, стално изјашњавати и бранити истину, много помаже, да је у пуној њеној снази разумемо, и ако губитак те потребе не превазилази корист, која се има од општег признања истине, ипак је она знатно умањује. И кад не би било овог средства и на даље, ја би заиста морао пожелети, да учитељи човечанства, потраже какву згоду, којом би све тешкоће једног питања, могли изнети пред свест свога ученика, и то у оној мери као што би то чинио какав противник који би смерао да им веру превари.

Уместо да људи траже такве згоде, изгубили су и оне, којих је некада било. Сократова дијалектика, која се онако дивно огледа у платоновим разговорима била је згода на ову руку. Она је у главном била одрицање у разлагању свих великих питања мудрости и живота, које је ишло на то, да убеди свакога, који је само онако напросто примао уобичајена мњења, да он ту ствар не разуме, да он нема неко извесно мњење о науци коју признаје; да уверен о свом незнању, може доћи до вере, која се заснива на јасном појму науке и њених разлога. Школске препирке средњег века, имале су тај исти циљ. Оне су намеравале, да ученик разуме, своје сопствено (односно супротно) а и супротно мњење, да учи разлоге своме мњењу и да учи обарати, противно мњење.

Грешка ове препирке била је та, што су јој се премисе позивале више на ауторитет, него на здрави разум и као вежбање духа, она је много заостала, иза оне снажне дијалектике, којом се упражњавао разум “вири Соцратици”, али дух новијег времена, има обема више да благодари, него што би он то хтео, јер у данашњем начину васпитавања нема ничега, што би једно или друго заменило. Јер ко данас учи све, од својих учитеља или из књига, ма да може избећи учење без разумевања, ипак није принуђен, да учи своју ствар са обе стране. Ретко је да и сами филозофи познају и једну и другу страну ствари и обично је, да је оно најслабије, што је ко наменио, за одбрану свога мњења, да наведе својим противницима. Данас је у моди, не уважавати негативну логику, која доказује оно, што је слабо у теорији и оно што је погрешно у практици, без да утврђује позитивне истине. Таква негативна критика, била би додуше жалосни резултат, али се не може, а да се не цени као средство којим се може доћи до позитивног знања и уверења. И докле год се људи, не буду по плану у томе вежбали, дотле неће бити знатних филозофа и општа образованост биће, на ниском ступњу, изузевши математичке и физикалне науке. На сваком другом пољу, неће нико моћи захтевати да му се призна да је зналац, ако није, било сам собом, било принуђен од других, ударио оним путем духовног развитка, којим би га повела жива препирка са противницима. Види се дакле, да би несмислено било одрећи се овакве преке користи, када се она сама нуди, а до које би се тако тешко дошло, да је нема. Има ли дакле људи, који поричу неко донесено мњење, или су готови да то чине, ако им само допушта закон или јавно мњење, оно дајте да им благодаримо, да их пажљиво слушамо, да се радујемо што се нашао неко, који ће урадити за нас посао, који би ми и сами и са већом муком морали урадити, ако нам је иоле стало до тога, да знамом јесу ли наша уверења онаква, као што треба да су, и имају ли животне снаге у себи.

Имамо да говоримо још о једном од главних узрока, по коме је потребно да има различитих мњења, све дотле, докле човечанство не дође на онај ступањ духовног развитка, који је још у недогледу. – До сада смо се освртали, само на две могућности а те су, прво, да уобичајено мњење може бити погрешно, елем друго неко мњење истинито; а друго, ако је уобичајено мњење истинито, оно да је веома важно, да се ухвати у коштац са противном заблудом, да би се истина тиме јасније појмила и осетила. Али има још један случај, који се чешће дешава, него оба горе поменута, а тај је, кад од оба мњења која се боре, нит је једно погрешно, нит је друго истинито, већ су међу собом поделили истину. Онда је нужно, да има одвојеног мњења, да би се допунила она честица истине, коју није захватило уобичајено мњење.

Опште распрострта мњења, о свим стварима које се не дају лако појмити, имају нешто истине, али ретко да имају, у себи, сву истину. Она су само један део истине, час мањи, час већи, обично су претерана и накарадна, отргнута од оних истина, које би ваљале да су уз њих и да их ограничавају. Расколничка пак мњења, садрже у себи неке од оних угушених и пренебрегнутих истина и ове раскинувши своје доскорашње окове, теже или да се споје са оном истином, што је уобичајено мњену, или да јој изађу напријатељски на оглед, градећи се истом искључивошћу, целом целцатом истином. До скора се ово најчешће догађало, јер је човечији дух више једностран него свестран, и отуд бива, да при превратима мњења, један део истине пада, док се дуги међутим уздиже. И сам напредак, који би ваљао да умнођава истине, замењује једнострану и непотпуну истину, само другом истином, и користи у толико, у колико је истина која замењује, потребнија и боље одговара потреби тренутка, него она, која се замењује. Узевши дакле у обзир овај једнострани значај владајућег мњења и тамо, где се оно заснива на истинитом темељу, ваља дакле уважавати, свако мњење које има у себи ма и једну честицу истине, коју је владајуће мњење пренебрегло, па ма како била ова честица истине, помешана и уплетена у заблуде. Паметан човек, неће се љутити, што оних који нам обраћају пажњу на истине, које смо превидели, превиђају такође, неке истине, које ми видимо. Он ће сам себи рећи да, докле је год опште омиљена истина једнострана, желети је, да и не омиљена истина, има своје једностране браниоце, који ће одважно ступити у борбу и унаточ свим незгодама, знати обратити пажњу, на онај део истине, за који они кажу да је цела истина. – Тако је у осамнаестом веку, лековито потресао свет. Русо са својим настаним назорима, у доба, када су се и образовани и необразовани дивили “образованости” и чудесима новије науке, књижевности и филозофије; када су људи себе држали, за нешто више, него што су били људи у старом веку. Русо је учинио велику услугу свету, разбивши чврсту гомилу једностраних мњења и принудивши елементе да се кристализују у новом, обогаћеном виду. Ово није да су тадашња мњења, била даља од истине, него што су то била, русовљева мњења; шта више, она су у главном била ближа истини, у њима је било више признате истине и мање заблуде. Али ипак је било у русовљевој науци много истина и прешло је из ње, много у јавно мњење, јер је оно баш требало тих истина и када се тај излив приталожио, живеле су те истине и надања у јавном мњењу. – Од када је Русо писао, изображени духови нису никад заборавили, колико је претежнији прост живот, колико разнежавају и деморализују људе замке и лицемерности лажног друштвеног стања. Ови ће појмови временом и победити, мада и сада ваља још посведочити, и то делима, јер речи ту слабо помажу.

Да узмемо још који пример. Признато је у политици, да је за здраво стање политичког живота, подједнако нужно, да имају у њему једна странка реда или стабилности и једна странка напредњачка, странка реформе, и то све дотле, докле једна од тих странака не рашири толико свој видокруг, да може бити и странка реда и странка напредка, докле не сазна, шта јој ваља одржати, шта ли оборити. Сваки од ових начина мишљења, користи се недостацима, својих противника и само се тој међусобној опреци има захвалити, да и једно и друго остају у границама здравог разума. Где год човек не може, исто тако слободно остварити, и исто тако слободним даром и одважношћу бранити, своје назоре у животу, било да су они сад у корист демократији или аристократији, једнакости или имању , задрзи или слободном натицању, раскошу или умереноти, слободи или запту – ту нема изгледа, да ће се учинити правда једноме, као и другоме, ту се неће мерити, једнаком мером за све, него ће по свој прилици, једна мера превагнути а друга у вис одскочити.

У великим питањима делателног живота, истина је више питање измирења и уједињења противности, и мало има људи који би били толико увиђајни и непристасни, да ма колико толико, остваре ово измирење. И тако не остаје друго, него да се оно оствари, борбом људи, који се боре, под разним заставама. – Ако дакле у важним питањима која напоменусмо, било које мњење има права, да га не само више трпе, него и потпомажу, него које друго њему супротно, то има за циљ тога права, оно мњење које је неко извесно време, на извесном месту, остало у мањини. То мњење заступа у то време, занемарене интересе и ону страну човечанског благостања, које је у опасности, да ће се мање уважити, него што би ваљало. Ја знам, да се у овој земљи трпе одвојења мњења, у многим оваквим питањима, и ја ово наводим, само зато, да би по признатим и многобројним примерима, свестрано доказао да, како данас стоји људска памет, истина може само онда процветати, кад има разноликих мњења. И кад год се нађе људи, који не деле, привидно једнако мишљење света о једној ствари, и онда, када свет има право, вероватно је, да ти људи имају разлога свом одвојеном мишљењу. Ове разлоге, треба саслушати и истина би нешто изгубила, када би они ћутали.

Могло би се рећи “нека уобичајена начела а нарочито она, о највишим питањима живота, ваља да су више но полуистине. На пример, хришћански морални закон, садржи у себи сву истину и ко би учио други, од њега одвојени морал, био би баш посве у заблуди”.