Поноћне Литургије на новогодишњу ноћ у Москви

У новогодишњој ноћи по грађанском календару, у многим храмовима Москве служиће се поноћне Божанствене литургије.

Тај обичај који се недавно појавио, добија све већу популарност. Литургије се служе не само у престоници него и по осталим руским градовима и на читавој канонској територији Руске православне цркве.

Божанствена литургија се служи поводом наступања грађанске Нове године и повезана је са жељом да се да могућност православним хришћанима да се помоле Господу тога дана, када се на жалост већина људи предаје неконтролисаном весељу и пијанчењу.

Прије више од десет година пракса да се служи у 00.00 у ноћи између 31. децембра и 1. јануара појавила се у московском Сретењском манастиру. Тај обичај се постепено проширио. Могућност да се помоле те ноћи радосно су дочакали вјерници и та традиција је ухватила корјана.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2011/12/31/%d0%bf%d0%be%d0%bd%d0%be%d1%9b%d0%bd%d0%b5-%d0%bb%d0%b8%d1%82%d1%83%d1%80%d0%b3%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d0%bd%d0%b0-%d0%bd%d0%be%d0%b2%d0%be%d0%b3%d0%be%d0%b4%d0%b8%d1%88%d1%9a%d1%83-%d0%bd%d0%be%d1%9b/
-------------------------------------------
Нова година

Нова годинаНова година је дан када по соларним и сличним календарима почиње следећи календарски, датумски, циклус, односно то је први дан у следећој години.

У данашње доба, већина земаља је прихватила рачунање времена по грегоријанском календару и почетак нове године рачуна од 1. јануара. Прослава Нове године je у Србији, односно Југославији, посебну важност почела да добија тек после Другог светског рата када jе покушано сузбијање значајa који је велики део хришћанског становништа са ових простора придавао прослави Божића, тако што се пажња усредсредила на до тада мање прослављану и непопуларну календарску „Нову годину".Овим се са једне стране избегла манифестација подвојености због календара становништва на религијској основи, али се са друге стране, неправедно стварала општа непријатељска атмосфера према онима који су се одлучивали да наставе са традицијом прославе Божића.

Прослављање Нове године на дан који је грегоријанским календаром означен као 1. јануар није одувек било присутно; наиме многе културе су смену година, пре него што се усталио данашњи обичај, обележавале у пролеће или јесен.

Црквена нова година се слави 14. септембра, као дан почетка литургијског циклуса.

http://www.spc.rs/sr/nova_godina
----------------------------------------
Тзв. 14.септ. по ПАПСКОМ ''календару''!

Пријепоље: Надбискуп Хочевар преузео кључеве капеле

Београдски надбискуп Станислав Хочевар посетио је данас Пријепоље и католичку капелу из 19. века.

+++

Током посете надбискуп Хочевар је од заменика председника општине Добра Лазаревића добио кључеве католичке капеле о којој су до сада водили бригу општина и Милешевска епархија.

“Након што су се уређивале републичке границе на подручју некадашње Југославије, дошло је до тога да се уређује и територијална припадност верских објеката. Након што је Света столица разграничила бискупију скопску, ова црква је коначно припала Београдској надбискупији”, рекао је агенцији Бета монсињор Хочевар.

Хочевар захвалан епископу Филарету

“Желим јавно да искажем захвалност епископу Милешевском, владики Филарету и Општини Пријепоље због досадашње бриге и одржавања ове католичке капеле”, рекао је надбискуп.

Надбискуп Хочевар је посетио Милешевску епархију и са владиком Филаретом разменио божићне честитке.

“У овој вишенационалној и мултиконфесионалној средини упућујем свима поруку мира, радости и заједништва. Наша намера је да и даље у миру и радостти служимо једни другима и тако унапредимо мир међу људима”, рекао је надбискуп.

Београдски надбискуп је посетио манастир Милешева и општинско руководство у Пријепољу.

Капела у Пријепољу је једини споменик католичке културе на територији Средњег Полимља. Изграђена је 1887. године и служила је као капела за аустроугарске војнике. Подигнута на стени на левој обали Лима, један је од симбола Пријепоља.

Извор: Мондо

http://www.novinar.de/2012/01/03/prijepolje-nadbiskup-hocevar-preuzeo-kljuceve-kapele.html

Nema od toga nista. Mislim da to nije bas najbolje za Srbe, jer bi povecalo asimilaciju.

to na sve slici samo ne na bozanstvenu "liturgiju"   sta bi rekao general da ga neko nazove desetarem? sta tek Bog ce reci na take molitve djavolu pod  rehabilitacijom Boga do nulte tacke zamene i  ponidastavanja!?

МОЛИТВА ЗА ЈЕДИНСТВО ХРИШЋАНА

БАЊАЛУКА, 19. ЈАНУАРА (СРНА) - У Дубровнику је први пут служена молитва за јединство хришћана на епископском нивоу, коју је служио бискуп дубровачки монсињор Мате Узинић са свештенством.

У бесједи након молитве епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије рекао је да је прихватио позив и изузетну част преузвишеног бискупа, начелника цркве дубровачке, да му на овом важном мјесту, катедрали Узнесења блажене Дјевице Марије, упути неколико ријечи о веома важној теми.

"Ниједног тренутка не заборављам колико је озбиљан изазов и какву одговорност носи свака изговорена ријеч. Довољно је подсјетити се колико је вијекова прошло, а да хришћани Истока и Запада нису разговарали блиско и отворено, у црквеној атмосфери, желећи да у свему, а прије свега у међусобним односима, буду ученици Христа Господа, који нам је дао нову заповијест - да љубимо један другога као самога себе", рекао је синоћ владика Григорије.

Он је казао да је Христ дао заповијест о апсолутној и савршеној љубави, тражећи истовремено и минимум и максимум.

"Минимум да волимо оне који нас воле, а максимум да волимо и оне који нас не воле. Тако нас је наш Бог и учитељ уздигао до највишег могућег звања које човјек може имати: да будемо љубљени ученици Његови, проповједници Његовог јеванђеља", рекао је владика Григорије.

А проповједник јеванђеља, додао је он, требало би да буде благовјесник новине коју Христос доноси у свијет; проповједник и исповједник благовијести о новом етосу, дарованом од Христа; о етосу и начину живота који праштањем и љубављу поражава зло, преображавајући га у добро.

"Преузвишени оче бискупе, презвитери, ђакони и вјерни народе овдје сабрани, могао бих да говорим дуго, да се враћам у историју, подсјећајући се многих и значајних ствари. Могао бих вам причати и о умјетности која нас спаја и ономе што нас раздваја, или чак о будућности, али то би било само моје виђење, јер будућност је у рукама Божијим, али је и суд у рукама Божијим. Хришћанска етика, ако бисмо је најсажетије хтјели изразити, етика је праштања и неосуђивања", рекао је еписком Григорије и додао:

"Желећи да избјегнем сувишне ријечи и да сачувам топлину сусрета, не налазим бољу и снажнију ријеч од оне која је нашла своје мјесто и у самој божанској литургији и у нашој најважнијој молитви - Оченашу, а та ријеч је услов за хришћански живот. Она је почетак ослобађања од гријеха и вратница покајања, али је још више од тога - искорак у вјечну слободу љубави".

Владика је нагласио да она има такву моћ да загрли и онога који нас не воли и да отопи мраз мржње у ономе који зло мисли, да је важна и да је зато треба изговарати са изузетном одговорношћу, имајући у виду најприје онога који ју је на тај начин изговарао - самога Христа.

"Она је предуслов сваког јединства, али знамо да постоје и услови за јединство хришћана. Никоме није забрањено да искреним срцем и смиреним духом изговори ту ријеч, свјестан њене тежине и смисла; а та ријеч гласи - опрости. Треба да говоримо увијек и изнова: опрости нам, Боже, гријехе наше. И једнако тако снажно и искрено - опростите, браћо и сестре, јер Отац наш опростиће нама дугове наше, само ако и ми опраштамо дужницима својим. Вечерас, на овом светом мјесту, у овој прелијепој катедрали и у овом чудесном граду, имам потребу, као хришћанин и епископ изговорити ову хришћанску ријеч - опростите", поручио је владика Григорије.

Он је напоменјуо да је свуда земља Господња, као што се и ми у овом тренутку налазимо на земљи Господњој.

"И свако мјесто и град и крај заслужују и примају Божији благослов. Али сам дубоко увјерен да је данашњи сусрет утолико важнији зато што се догађа у Дубровнику, у граду свјетлости и љепоте, граду сусрета свјетова. Дубровник није граница између Истока и Запада, он је одувијек био њихова спона. Иако је преживио многе несреће, надасве је град среће и гостопримства, јер он дочекује и иде у сусрет другима. Утолико је значајније данашње наше сусретање у призиву мира, благослова и јединства, којем треба да тежи свака душа жедна живога Бога", ријечи су епископа захумско-херцеговачког и приморског.

Он је истакао да "треба да хитамо том извору, као јелен на изворе вода, да се напојимо водом живом - Христом Богом, јер је то и пут и циљ и смисао".

"У томе смо, дубоко вјерујем, већ сви сагласни. Ако неко хита истом циљу различитим путевима, нека због тога не повређује другога и, када стигне и нађе хљеб живота, нека се окријепи и обрадује и нека дијели радост са свијетом и свима - радост живота. У тој радости, у овом дому Божијем, поздрављам вас миром Божијим, желећи јединство свих у Христу“" казао је владика.

Владику Григорија у Дубровник је позвао бискуп Узинић, а поводом организовања конференције "Ка јединству хришћана".

http://www.jadovno.com/intervjui-reportaze/articles/molitva-za-jedinstvo-hrisana.html

"НЕПОЗНАТО: ПРИЛОГ БИОГРАФИЈИ АМФИЛОХИЈА РАДОВИЋА…

20 јануар 2012, за ФБР припремио Петар Јанкетић

 

…Амфилохије јесте докторирао на Теолошком факултету у Атини 1973., али је пре тога магистрирао на Папском Оријенталном Институту 1965. године с темом „Еклисиологија код православних Срба“. Овај податак се намерно брише из свих новијих биографија Амфилохија.

Тај институт је 1922. године тадашњи папа предао ЈЕЗУИТИМА на управљање, а ко су језуити, то ваљда сви добро знамо.

Када је папа Јован Павле II лично даровао БИСКУПСКИ ПРСТЕН Амфилохију (и Иринеју Бачком) фебруара 2002. године у Ватикану, тада им је блиски сарадник папе (по сведочењу Иринеја Бачког) рекао: „Немојте мислити, да је то само куртоазија. Да је куртоазија, добили би сте нешто друго, можда, на поклон књигу или нешто пригодно. Али, пошто сте добили крст и ПРСТЕН то вам је порука да у Вама види законите епископе цркве Христове као што види У СВОЈИМ БИСКУПИМА.“

Иринеј Бачки је на то рекао следеће: „НАС је тај чин још више ГАНУО.“ ( www.svetosavlje.org/listarhiva/Home.aspx/Topic?topicId=13510 )

А не треба заборавити ни да је Амфилохије издејствовао повлачење тужбе в.Артемија против НАТО земаља које су допустиле Мартовски погром на Космету 2004. (видети званични анекс е.Артемија Сабору СПЦ: http://borbazaveru.info/content/view/1807/)...."...

Sa:
http://facebookreporter.org/2012/01/20/непознато-прилог-биографији-амфилох/

+++

Pa , zatim :

" ПИСМО МОНАХИЊЕ СТЕФАНИДЕ…
 
 
 
 
 
 
20 Votes

ЊЕГОВОМ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВУ г.АМФИЛОХИЈУ МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОM

17 јануар 2012. ИЗВОР: ФБ К.Јовановић

Oбавештавам Вас да сам примљена у Епархију Рашко- Призренску у егзилу.

За мене је то права Епархија Рашко-Призренска и верујем да је Владика и даље Владика. Верујем да је то политичко склањање, а то пред Богом није валидно, и да није истина да је проневерио паре. У додатку шаљем писмо упућено свим владикама, да не мислите да је само Вама, у ком износим шта мислим о свему томе. Ја сам против екуменизма, и против доласка папе, и против било чега са Западом  и са Светским Савезом цркава.

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Исповедно писмо духовним актерима у драми „Косово и Метохија“

И моје крштено име, Татјана из „Евгеније Оњегина“, и монашко, преп. Стефанида Скадарска, као и Св. Муч. Стефанида из Дамаска, познати су, ове прве две,  по исповедним писмима, а ова трећа по јавном хваљењу Св. Муч. Виктора, и његових страдања. И ја осећам потребу да све кажем у оваквом трену, који траје већ две године.

Сматрам да Вл. Артемије није ни у чему крив, и да је све ово клевета што му се ставља за кривицу. И даље га сматрам епископом СПЦ.

Сматрам да нисте имали право да се мешате у вођење његове епархије, по канонима, и да ниједан од Вас не би дозволио да се неко други меша у послове Ваших епархија. Није Косово ту посебан случај, јер само преко законитог епископа долази Воља Божија за ту област, а преко оних који се умешају неканонски не долази. Дух Свети иде тамо где је од послушања дато да се епископ брине о повереној му епархији.

То што он није хтео да сарађује са Албанцима у обнови цркава је сасвим нормално, а све друго није. Како могу Муслимани да граде Православни храм, кад светиња треба да се гради од људи крштених, који су у посту и молитви, који чувају свој језик од зла, и свој живот држе у чистоти. Не може било ко да гради светињу. Како може Епископ Српски да да благослов да граде светињу они који су је годину дана пре тога срушили.

Како може да се прима као пријатељ онај који је наредио бомбардовање нашег народа.

Све што је Вл. Артемије рекао био је у праву.

Зашто СПЦ не изађе из Светског Савета цркава, како је одлучено 1997., када је то јеретичка организација најгоре врсте, јер је конгломерат свих могућих јереси.

Шта треба тамо да ради Православни епископ, када је Православнима (по канонима) забрањено да се моле заједно с јеретицима, чак и у приватној кући, а на тим скуповима се сви моле својим идолима… То је издаја вере, одступање од канона, од живе, благодатне логике Цркве, од Истине, од сведочења Духа Светог. То је обмана, прелест.

Ја Вас лично не осуђујем, јер мислим да сте под деловањем неког чипа или хипнозе, и сл…., јер сам убеђена да неко на духовном плану манипулише са старешинама СПЦ, да би их хипнотисао да причају шта ови хоће са Запада. Рећи ћете – не може то где је молитва – али, да ли сте увек у молитви. То су префињена стања духа, кад се убаци неки други дух, нека друга духовна логика, која врши уплив на свест и вољу човека. Сви Ви пре 15-20-30 год. сте причали другачије. А Владика Артемије је остао исти, у истој вери у којој је био свих 77 година свога живота. Он негује породичне, патријархалне, Православне вредности и родољубље, чува своју веру, поштује каноне, догмате Цркве, у својој Епархији Рашко-Призренској у егзилу, на другој територији само силом прилика, а не из хира, не из непослушности, нити из порива да узурпира неком епархију.

Сам протојереј Томислав, који је саградио цркву и конак у Љуљацима, је изгледа имао дар прозорљивости, кад није поклонио цркву СПЦ-у, него Српском народу.

Вл. Артемије није узурпирао ниједну цркву, нити манастир, Епархије Жичке. Сместио је братију на приватном поседу, који му је поклоњен, а то што је доспео у ту ситуацију нису криви ни он, ни братија, него Ви.

Немате право да проглашавате као узурпаторе и кршиоце канона оне које сте Ви сами довели  у тај положај, и то управо узурпирајући његову епархију и кршећи каноне.

Не смемо жртву називати кривцем.

Са којим правом гонити м. Злату, која је двоја кола оставила манастиру, а само једна понела, која су лично њена, и која је понела уметничке портрете својих духовних отаца, које је она дала да се израде за њу.

Зар и Ви, сваки од Вас, немате неку личну својину. Зар немате по неколико хиљада књига. И то кошта, и то је од неких пара купљено. Све те Ваше књиге коштају колико једна кола, а много више него те две слике. „Ко је без греха нек први баци камен на њу.“

Зашто прогањати све оне који говоре истину.

Зашто браните свештеника који је кажњен, и државним судом осуђен, за новчане малверзације, и који је поседовао 10 станова, и Ви га ослобађате да сваки дан служи у цркви, а по подне иде у затвор, човек, који је доказано учинио грех, а Вл. Артемија, потпуно невиног стависте у затвор кућни, који греха не учини, и неправда се не нађе у устима његовим.

Шта се то дешава у Вама.

Како се лажно приписују Вл. Артемију куле и градови у Београду, и другде, кад он улази кроз гаражу да би дошао у своју келију 3м пута 4м, до које се долази јако уским спиралним степеницама, које су напорне за човека од 77 година; једе у кухињици, која је уједно и трпезарија, са малим столом, и седиштима где може само 4 човека да седну, све скупа кухиња и трпезарија од једно 3м са 3м; који држи своје књиге на полици у гаражи, у недостатку простора.

Како могу од Вл. Артемија да се траже паре, као да су утајене, које су употребљене за градњу више  манастира, а човека, који је стварно покрао Цркву, и имао 10 станова, извлачите из затвора, и шаљете да служи Св. Литургију, док Владику стављате у затвор, браните да служи, и рашчињавате. То је на саблазан.

Вл. Артемије је одгајио најбоље монаштво, заиста је радио са њима, васпитавајући их као слуге Божије, који се жртвују за друге, који дубоко поштују људе, бране Светињу.

СРАМОТА је за целу СПЦ  да су они, који су успели да опстану на КиМ-и свих ових десетак година кад су Шиптари хтели Србе да убијају, сад морали да оду због Православних епископа. То је катастрофа.

Прогонити неког због родољубља, и бранити неком  духовно очинство, када сви Ви имате своју духовну децу, и водите их за собом у другу епархију приликом премештаја… Како за једне важе једни аршини, а за њега други.

Како могу деца да прихвате као оца неког ко је оклеветао њиховог оца и отерао. То би било ненормално. Да прихвате као оца неког ко је растурио њихову духовну породицу, отерао им оца, клевећући га, растуривши све оно што је он за 20 година учинио.

Нормално је да то не прихватају, и да су одани и верни свом оцу.

Прво сте га истерали из епархије, не давши да звоне звона кад је кретао, што је обичај кад иде владика. Иста особа која је стајала на вратима Грачаничким да не дозволи да братија дође до свог оца, и која је тиме свесно провоцирала изгред, та је стајала и код звона да спречи друге да звоне. Та нема пратња одјекнула је Небом више него хиљаду звона. Тај ТУП ЗВУК ЗЛОЧИНА.

Па сте га држали пар месеци у неизвесности, не одредивши му где ће да буде, и то му не давши велики манастир где би могао да смести братију, и где би било доступније за народ, него мали, недовршен, у крају Срема.

Па му забранили да служи, па је то послушао, и Ви сте све то радили без трунке гриже савести, са осмехом…

Па му забранили да говори на скупу у Русији, па га држали у неизвесности за јесењи Сабор 2 дана, кад ћете га позвати, док сте се Ви (неки од Вас) самоуверено смејали док се старац од 76 година, са дијабетесом, мучи. Ви сте могли да га убијете с тиме, јер се одлично зна шта значи дуготрајно стање стреса за дијабетичара, и онда, опростите на изразу, односи се на неког млађег међу Вама, безобразно га уопште не позвавши на Сабор, него у његовом одсуству, без икаквог обавештења, без да га позовете, јер је и он Владика, кад се одлучује о његовом животу, без давања икакве шансе да се брани, без судског процеса, по кратком поступку (што би рекли у партизанима, то је њихов обичај)  пресудили.

Против свих канона Црквених макли га и изабрали другог, и то онога, који по својим моралним особинама и поступцима најмање заслужује да га замени. А друго, што је још важније, нема ни права да га мења док је он жив и здрав и није у јереси. И зашто то све – да би испунили вољу Запада.

Наша вера је око Христа, Духа Светога, а њихова око папе, Европске Уније, и Евро-атлантских интеграција.

Ми окупаторе нећемо, ни као госте, а камоли да њихову вољу испуњавамо.

Да, прескочих Дубоки Поток, да се вратим и на њега.

Дакле, Ви сте криви за то, а не он. Човека под стресом, дијабетичара, пуштате данима да чека, без права на судски поступак, и одбране, без права да се брани, а потпуно невиног, макнувши га са његовог места, без наде да ћете ствари преиспитати – по Богу, и све то самозадовољно, са осмехом, ликујући.

Он је чекао не би ли Ви схватили да грешите, и да је он послушан Цркви; трпео је у томе 10 месеци, али, кад је видео да сте Ви толико огрезли у греху, и да код Вас више не владају критеријуми Православних канона, и да Ваша савест више не реагује на Јеванђелске мере, онда је овим показао да је и даље епископ Рашко-призренски и да види да то што радите није по Богу.

Он тиме није ушао на територију туђу, и узурпирао, него на своју отету – на правди Бога.

Након 10 месеци трпљења, лажи, и клевета, рекао је да неће више да прихвата неканонске одлуке, јер осећа да се тиме греши и он- што пристаје на нешто што није по Богу.

Епархија РП је уништена Вашим поступцима, и то у моменту када је толико битно за Српски народ да остане на Косову, и да има духовну потпору, коју је имао свих ових година у њему и у монаштву.

Ја не знам како Ви умирујете своју савест, и како оправдавате себе што сте учинили да се уништи духовно најбоље организована епархија, и најбоље духовно васпитавано монаштво СПЦ, на најсветијој Српској Земљи, које је сами Бог одредио да брани Светињу у тако одлучном моменту.

Већина монаштва је или са Косова или из Крајине, они који су борци, којима је част и поштење, образ и родољубље, саможртвеност, и одбрана нације и вере изнад свих овоземаљских почасти и  изнад свог сопственог живота.

Ја не знам како Ви можете то у себи – сами себи да оправдате. Како очекујете да после народ поштује Вас, и Ваше одлуке, кад је то био, и још увек јесте, јавни скандал, небивала саблазан. Да ли сте свесни до које мере је то саблазан да људи, који су Вас поштовали деценијама, схватају да се ту нешто чудно дешава, што нема везе с Православљем, и да се ту ради за политичке интересе Запада, а не у одбрану вере и отачаства, што људи с правом очекују од Црквених пастира.

Зашто нико од Вас није реаговао на онај снимљени разговор између Саве Јањића и једног Албанског функционера, где је он сам потврђује свој чин велеиздаје државе, народа и Цркве. И, уместо да буде изведен на суд, он је добио архимандридски чин и постао игуман Дечана. Недостојан! Недостојан! Недостојан!

Он сам за себе каже да није Православан..."
...

"...Зашто нико не потегне рашчињење епископа аустралијског, који је отворено учествовао у јеретичким скуповима на Западу, који је са Савом Јањићем ковао заверу против Еп. Артемија – то канони кажњавају.

Зашто нико не свргне епископа бачког за отворено мољење са јеретицима, и саучествовање у јеврејској Хануци, који је палио свећу тамо, на саблазан целог нашег народа.

Зашто не санкциоништете епископа Игњатија који већ деценијама проповеда и учи петнаестак – двадесет генерација будућих свештеника јеретичком учењу. Да ли сте свесни какав ће страшан одговор дати Еп. Игњатије, и сви они који га подржавају, за хиљаде и хиљаде затрованих студената убијене вере, са небулозама у глави, којима онда даље трују народ.

Да ли сте свесни шта радите.

Да ли сте свесни да народ сада зна каноне, и да ово никада до сад није било да епископи оволико одступе.

Народ нема скоро никог више осим Еп. Артемија, и још по неког владику, који се јавно много не изјашњава, али поштује исправно.

Како можете позвати папу да учествује на Црквеној свечаности, кад је јеретик. Св.Цар Константин није дао слободу за јереси, него за исправно учење. Немате права на то да их позовете. Црква није ваша приватна ствар.

Вас треба слушати докле се Ви држите од Бога установљеног поретка и учења, онако како су Свети Апостоли, Свети Оци и Свети Васељенски Сабори изложили, а кад одустанете од тога, ни Ваше одлуке не важе, нису валидне, благодат се повлачи, и Ви онда неисправно расуђујете, не по Богу, и верници нису дужни да слушају оне који не проповедају веру исправно. Не слушати такве чак је врлина. Чак је и наређено не повиновати се одлукама оних који одступају од праве вере.

Ви се позивате на послушност Цркви, а питам Вас: ГДЕ ЈЕ ЦРКВА. Да ли тамо где је Православни на правди Бога прогоњен, који чува праву веру и Свето Предање, или тамо где благодат одступа због кршења канона, због чињења саблазни, због непослушности одлукама Светог Арх. Сабора о служењу Свете Литургије по досадашњем, због прављења раздора унутар Цркве, због прогоњења верника због остајања у правој вери и поштовања прогнанога, због помоћи прогнанима правде ради…

Дакле, није се Вл. Артемије одвојио. Он је остао у Цркви каква је пре била.

Одвојили су се они који мењају Свето Предање, који мењају Свету Литургију, који хоће уједињење са јеретицима, а без њиховог одступања од јереси, којима је милији демонизирани римски папа него Православни епископ који им каже истину, и који неће компромис са Западом.

Свети Анатолије Оптински Млађи је прорекао пре 90 година да ће бити јерес Новог доба, која ће негирати Свето Предање.

То је то – Удараће по посту, молитви, подвигу, крсту, Црквеном календару, иконостасу, одећи и изгледу свештеничком, по воштаним свећама и кандилима, по Св. Литургији, по припреми за Св. Причест, по критеријумима, по логици, по мерилима вредности, по бесмртности душе, по митарствима, по одговорности, саможртвености и савести.

Кажете да код Вл. Артемија и његовог монаштва нема благодати, а ја Вам кажем да има. То монаштво живи са много више смирења, послушности, узајамног поштовања и љубави него Ваше.

Св. Старац Гаврило Грузијски је рекао да они чија вера буде у срцу, да ће они препознати антихриста и неће се прећи, а они чија вера буде у уму, ти ће пристати на њега. Света Блажена Пелагија Рјазањска је рекла да  кад се он појави многе ће Владике одмах прећи у нову веру, и за собом повући добар део народа. Рекла је и да то што разликује ту нову веру је то што она одриче крст. Значи, страдања, подвиге, саможртвеност… Та жртвује друге себи, а не обрнуто, како нам је усађено у таблице срца и ума. Она је хладна и охола, себична, саможива. То је вера Каина. То је последња борба са којом се завршава историја  на Земљи, а са којом је и почела. Први злочин је био Каинов на Земљи, али ће и последња победа на Земљи бити Авељева, пред Други Долазак Христов. Кажу Свети да ће на самом крају остати само праведни, да дочекају Други Долазак Христов. Свети Нектарије Оптински је рекао да ће се у задње доба Црква очувати у форми – један епископ, један свештеник, један верник. Света Блажена Пелагија је рекла да ће се на крају вера исправна сачувати само у 7 цркава на свету.

Сматрате да је монаштво Владике Артемија требало да остане на Косову и Вас друге да прихвати. И то је део јереси Новог доба, која негира очинство, негира духовно руководство, чак имате примере оних који су се учили на овом новом теолошком факултету да нпр. вероучитељ, који је сада нови оперативни уредник часописа „Православље“, исмева очинство и руководство духовно, и каже да му је бољи његов вулканизер, него духовник за руковођење. И тај треба да води главни часопис СПЦ, и да учи децу побожности. Или, главни уредник часописа „Православље“, који је дошао пошто је претходни, благодатни и поштени, био силом смењен, а овај нови учи да душа није бесмртна…

У ког’ Бога они то верују, ми у истог Бога не верујемо. А ко је ту у расколу, они који верују и даље као и претходних 2000 година, или ови што имају власт Црквену, а „силе су се њене одрекли“, силе која би их научила да правилно верују и правилно расуђују.

Дакле, у расколу су све оне владике, почев од Његове Светости, па даље, који не осташе у правој вери и логици и Духу, од Бога нам преданих, а које добише прејемством преко претходних епископа, па све до Апостола и Самога Христа.

Да је Вл. Артемије  криминалац, каквим га представљате  (као да је дао да се изврши атентат на свештеника), он би до сад већ 100 пута дао да се неко од Вас убије, за све ово што му годинама радите.

Вл. Григорије броји колико ће људи да следи Вл. Артемија, па каже, можда 30 000, па ето, као, и да изгубимо те, још остаје… Вл. Порфирије прети у личним разговорима верницима да ће их све избацити из СПЦ  ако иду код Вл. Артемија. С којим правом сви Ви постављате себе као мерило свега, уместо Христа.

Па и Вл. Лаврентије пише посланицу да забрањује да се Владике Артемија монаштво прима у његове цркве и манастире, као да су демони, а са правим јеретицима, римо-католицима, заједно седи, једе, весели се, прави им концерте, моли се са њима, љуби руку јеретику папи, води своје свештенике на поклоњење њему, и још увек је епископ, против свих канона.

Какве су то посуновраћене вредности и мерила.

Вл. Артемије брани Српство, брани родољубље, брани СПЦ од јереси Новог доба, од екуменизма. Он није дао да Запад са Албанцима Муслиманима гради наше цркве, и није хтео у њима да служи, не зато што није био ревностан, него зато што неће да има удела са њима, и што неће да понижава сопствени народ и његове жртве, а не од лењости, него из принципа, из достојанства Православног.

Мишљења сам, такође, да је грех мењати име СПЦ у Црној Гори, зарад логике безбожних. Од тога се они поправити неће, а само се саблажњава наш народ. Мени се следило у срцу кад прочитах ту обавест, и сваки пут ми се душа згрози кад чујем тај безлични натпис, који се одриче своје националности. Како онда можете после очекивати од њих да они поштују Вас као Србе, и Српску Цркву.

Ја припадам СПЦ, и остаћу у њој.

И не знам како неко од Православних епископа и верника може да пожели Евро-атлантске интеграције, кад се види какав неморал долази са Запада, и какви неправедни аршини, какви накарадни закони, какво растурање свих Хришћанских вредности, и породице, и морала и вере. Који искрени родољуб и Православни верник може то да пожели. Једино ако није хипнотисан.

Ја Вас уопште не осуђујем, мислим да сте под дејством чиповања са Запада или неке хипнозе. Чип у телу преузима улогу хипофизе, и утиче на рад свих органа. А хипноза и атак духовни могу да промене стање духа и воље.

Тај дух нема Истине, нема истинског смирења, нема пожртвованости, нема искрености, нема безазлености, нема топлине, нема милостивости.

„А плод Духа јесте радост, мир, дуготрпљење, кротост, вера, уздржање…“

Припремате 8. Васељенски Сабор, а све тачке дневног реда су  у функцији централизације власти у рукама Цариградског Патријарха, у функцији доласка папе и признавања јеретика, као и негирања Црквеног Предања.

Онда сами закључите да ли ће тај сабор бити валидан. Неће. Сабори су се састајали да озаконе каноне против јереси, а не да мењају Предање Цркве. Светитељи кажу да је било 7 Сабора, и да осми неће бити Свети, већ разбојнички. Све јереси су већ осуђене, па и римо-католичка, као и екуменска, на мањим Саборима. Овај Сабор би био по Богу ЈЕДИНО ако би осудио екуменизам и наредио свим Помесним Црквама да изађу из Светског Савеза цркава.

Градите више Вас огромне Саборне храмове, ми мислили – из побожности, кад оно – то се гради због 2013.г. Да би дочекали папу у њима, па да буду што већи.

Намеравате направити онај огромни римо-католички крст изнад града Св.Цара Константина, и то да он прогута мали Православни крст, као да се он у њега утапа. То је ИКОНА ЕКУМЕНИЗМА. То треба да буде чин издаје наше вере.

Кад би се заређало, код сваког скоро од Вас би се могло наћи по нешто што није у реду како треба, а код неких и повише, а Ви сте прогнали, и сматрате да сте рашчинили Вл. Артемија, који ни једну мрљу нема, осим оне коју сте измислили.

Народ неће екуменизам, неће римског папу, неће мењање Свете  Литургије, неће мењање Црквеног Предања.

Ако Ви хоћете неку другачију цркву, онда лепо, поштено, Ви озаконите да више не припадате СПЦ-и, а оставите верне СПЦ  у њиховој Православној вери досадашњој, од Отаца преданој.

Доводите римо-католике да предају нашој деци, студентима на Теолошком факултету, ђацима у Богословији, а Владици Артемију, Православном епископу, не дате да говори на Скупу у Петровграду о злочинима римо-католика над Србима. За кога Ви то радите. Има ли овде Срба, што рече амбасадор Конузин.

Потцењујете интелигенцију сопственог народа. А, онда, кад најбољи из народа кажу отворено шта се дешава, њих прогоните, кажњавате, клевећете, изопштавате из Цркве.

Да ли стварно мислите да је казна која је дата на основу клевета и с предумишљајем – за рачун безбожних – да је она валидна. Да ли стварно мислите да се Бог слаже са одлукама донетим на основу узурпације власти, из личних непријатељстава, са Вашим запушавањем уста онима који говоре истину, са одузимањем права Владикама који Вам нису истомишљени да проговоре, ућуткивањем тих  претњама, уценама, забраном да свако ко није Владика Бачки не може да проговори, да су сви као мала деца. Ако мислите да друге Владике нису довољно паметне да проговоре нешто народу, како сте их онда изабрали да као владике руководе целим областима. Значи, ако могу да Владичествују, могу и да кажу јавно шта се то дешава, и да одбране оно што је по Богу. Црква није КГБ, ни Ција, ни мафија.

Кад је то било да Владике чува полиција од сопственог народа, који  хоће да преда само један папир, петицију потписану од 14 500 људи. Зар је то Јеванђелски. Господ је ишао за једном овцом, а Вас се не тиче шта 14 и по хиљада верника хоће да Вам каже. Шта сте Ви. Богови на Олимпу, који су недодирљиви. Зашто Православни верници не могу да Вам кажу ништа, кад нешто није у реду.

Али, све је то пророковано.

То што Ви рашчините није рашчињено, пошто Ви имате тако крупне грехе, који по канонима заслужују свргнуће и рашчињење, и као такви, Ви, по канонима, немате право да судите другима, и Ваше одлуке нису валидне и важеће.

„Богу се треба покоравати већма него људима.“  Кад се позивате стално на послушност Вама, као критеријум да ли је неко исправан у Цркви, зашто то исто не примените и на себе – да је мерило да ли сте исправни да ли Ви слушате Бога, Свете Оце, Васељенске Саборе, Свето Предање, савест, догмате. Ако Ви не слушате, с којим правом себе сматрате валидним судијама, и с којим правом очекујете да Вам се сви клањају и када одступате од исправне вере, и када чините грехе, и кад не говорите по Богу.

У Срба нема папе, нико није безгрешан, и никог Срби неће поштовати као безгрешног да му безусловно аминују, осим Једног Бога. Никога Срби неће безусловно прихватити да слушају само зато што је у позицији Црквене власти, ако тај не живи како треба, и ако не испо-веда исправно веру, и ако хоће нешто ново да уводи, и ако хоће да уведе СПЦ у јеретичко сабориште…

Мон.Стефанида"

Sa :
http://facebookreporter.org/2012/01/20/непознато-прилог-биографији-амфилох/

Pa nije kao da smo sjedinjeni sa Ruskom ,Makedonskom i Grckom ,Armenijskom ,Egipatskom ,Etiopjskom ili Inuetskom/eskimskom pravoslavnom crkvom .
Ustvari namerno smo se razjedinili od njih ,
Srpska pravoslavna crkva se i dalje razjedinjuje , Australija i Amerika su dobri primeri .

Boze gluposti, zasto spajati nesto sto je vec odavno spojeno 

Propovijed arhimandrita Danila u sarajevskoj katedrali

U srijedu, 18. siječnja u katedrali Presvetog Srca Isusova u Sarajevu, prvog dana Molitvene osmine za jedinstvo kršćana 2012. godine, održano je Ekumensko bogoslužje Riječi. Bogoslužje je predvodio nadbiskup metropolit vrhbosanski kardinal Vinko Puljić, a prigodnu propovijed uputo je delegat Mitropolita dabrobosanskog arhimandrit Danilo Pavlović, iguman Manastira Žitomislići kod Mostara. Propovijed donosimo na srpskom jeziku kako je i izgovoreno:

Velika mi je čast danas, da mogu govoriti pred Vama, preuzvišeni oče Nadbiskupe, bogoljubivi prezbiteri, redovnici, redovnice i naročito pred vama, braćo i sestre, koji ste sabrani na ovoj molitvi. Obuzima me svešteni tepet jer govorim u katedrali Srca Isusovog, majci Crkve Sarajevske i Vrhbosanske u prestolnom gradu naše domovine. Sabrani smo večeras u Ime Hristovo na ovoj službi riječi da se prosvećujemo jevanđelskom riječi i da govorimo o tako uzvišenoj temi jedinstva hrišćana i jedinstva Crkava, ali iznad svega da ustima i srcem molimo za to jedinstvo. Na ovaj poduhvat podstiče nas zapovjest jevanđelska koju je Hristos uputio svojim učenicima i svim svojim sljedbenicima, dakle nama koji sebe nazivamo hrišćanima. „Zapovjest novu dajem vam, da ljubite jedni druge“ (Jov. 13.34). U Getsimaniji u noć prije svog stradanja, kapajući krvav znoj on moli Oca nebeskog. „Daj oče da oni koje si dao“, očigledno misleći na nas koji sebe nazivamo djecom Božijom, samim tim i djecom Crkve „daj da budu jedno kao i mi ". (Jov. 17.11)

Mi smo uprkos tome razjedinjeni i uporni u nejedinstvu! Od jedanaestog vijeka naglašavamo naše različitosti, inzistiramo na njima i uporno ih njegujemo. Sa druge strane, svi u svojim tradicijama svakodnevno molimo „Za mir i jedinstvo svetih Božjih Crkava“, u evharistijskom kanonu, odmah nakon osvećenja darova vapijemo, „Prekrati razdore među Crkvama ugasi, neprijateljstva među narodima“ (liturgija sv. Vasilija Velikog). U ekumenskim susretima sastaju se poglavari Crkava, sastaju se i čine sve kako bi jedni drugima postali bliski. Stoga i mi večeras skromno ali od sveg srca to isto činimo ovom molitvom i ovom riječju u kojoj želim naglasiti ono što nam je zajedničko.

Razlikujemo se po mnogim činjenicama koje, kako rekoh, naglašavamo, a kao da zaboravljamo da smo sjedinjeni neprocenjivim Božjim darom, a to je Vjera u Vaskrsenje Hristovo i samim tim u vaskrsenje svih ljudi. Kada ispovjedamo svoju Vjeru bez sumnje govorimo kako vjerujemo da će „Hristos ponovo doći da sudi živima i mrtvima, da Njegovom Carstvu neće biti kraja“ i kako vjerujemo u Vaskrsenje mrtvih i život budućega vijeka“. Evo nam zajedničke Vjere!

U današnjem čitanju čuli smo kako sveti Pavle apostol još jasnije objašnjava kako će to biti. „Ujedamput u trenu oka pri posledlednjoj trubi, jer će zatrubiti i mrtvi će vaskrsnuti neraspadljivi a mi ćemo se promijeniti“ (1 Kor 15.52). Možemo li se pohvaliti, braćo i sestre, da živimo ovakvom Vjerom? Ili smo mi Hrišćani jedinstveni u tome da smo se svi ohladnela srca poveli za onim što je postalo trend svijeta i kulture u kojima živimo? Bojim se da ne samo što zaboravljamo Vaskrsenje kao osnovu našeg Vjerovanja, nego negiramo i samo postojanje smrti. O smrti izbjegavamo da govorimo, pokušavamo da je zaobiđemo i kao da se vraćamo u predhrišćansko poimanje ove činjenice.

Drevni filozof Heraklit pokušao je da razreši problem smrti ovim riječima: „Smrt ne postoji, smrt se tiče samo onih koji su umrli. Pošto umrli ne postoje, to znači da i smrt ne postoji. Nikada niko nije doživio smrt“. Možda bi po njegovu uputstvu i mogli sopstvenu smrt da ignorišemo, ali šta je sa smrću bližnjih? Sopstvena smrt možda i nije gubitak, jer ko ne postoji ne može ni da izgubi, ali u smrti bližnjih, voljenih itekako osjećamo nedomjestiv gubitak. I što smo stariji sve nam je duža staza kojom hodimo okružena grobovima voljenih ljudi. Niko neće biti lišen toga da se u svom sopstvenom životu nagleda smrti. Bogati i siromašni, zdravi, bolesni, mladi i stari – jednom riječju svi, jer smrt je univerzalno ljudsko iskustvo. Mi pak shodno kulturi u kojoj živimo, zatvaramo oči i negiramo je, nazivamo je raznim eufizmima ne želeći da prihvatimo činjenicu po kooj je ona naš konačni neprijatelj - a ima li išta strašnije i sablasnije od nebića i nepostojanja?

Otvorimo Bibliju i videćemo da se naša vjera buni protiv smrti od samih početaka. Praotac svih ljudi Abraam prešao je hiljadu i po kilometara tražeći lijek protiv smrti. Vjerovao je da pobjeda nad smrću leži u potomstvu i nije se umirio sve dok mu Bog nije obećao da će imati potomaka „koliko zvijezda na nebu“. Sigurno potomstvo za njega je značilo sigurnu vječnu egzistenciju-pobjedu nad smrću. Kasnije, judejska tradicija je, u susretu sa helenizmom, prihvatila nauku o egzistenciji duše nakon fizičke smrti kao logično rješenje ovoga problema.

Jevanđelje konačno donosi radosnu vijest Hristos je umro i Vaskrsao, sopstvenom smrću je pobjedio smrt i time nama zagarantovao da ćemo Negovom silom i sami pobjediti smrt. Naša Vjera u najdubljem smislu znači pobuna protiv smrti. Zato je nesmijemo ignorisati nego je itekako osjećamo. Istina je da je ne smatramo prirodnom, ona je uljez u našoj prirodi, bolna posljedica Adamovog pada i nasilja nad prirodom. Zato tugujemo i plačemo kad nas smrt rastavi od nekog. Vaskrsenjem pak dobijamo utjehu i ispovjedamo da je naša Vjera kultura života a ne smrti. Život je za nas svetinja zato jer se susrećemo sa smrću.

Dvadeseti vijek kojeg smo sudionici donosi na scenu kulturu koja je suprotna ovakvoj vjeri pa je slobodno možemo nazvati antihrišćanskom. Svjedoci smo ideologije i svjetonazora koji upravo smrt ne doživljavaju ozbiljno što rađa posljedice katastrofalne po sami ljudski život. Smrt je ovdje shvaćena kao potpuno prirodni, biološki fenomen po kome čovjek umire jednako kao i biljke i životinje. Čovjek pak u svom napretku razvija i tu sposobnost da utiče na biološke procese u svijetu: On odvaja korov od žita, vrši selekciju vrsta, ubija štetočine i bolesne i besplodne primjerke, viruse i tome slično. Prihvativši teoriju da je čovjek samo dio svijeta, da su njegovi život i smrt samo biološki, posve prirodni fenomeni, dovodi do toga da i sami ljudi mogu biti opravdana meta bioloških intervencija: u nacističkim fabrikama smrti ljudi su bili ubijani kao štetočine - kao kad vrtlar odvaja korov i spaljuje ga. Eutanazija teških duševnih bolesnika - direktna je posljedica biološke vizije svijeta, koja smrt ne shvata kao „neprijatelja“ već kao puki biološki proces. Masovna hladnokrvna ubistva su tako svedena u istu ravan sa masovnim agronomskim i sanitarnim intervencijama. Ubijaju se nepoželjne grupe ljudi (manjine, bolesni, asocijalni) i sve to prestaje da bude nemoralno je služi zamišljenom napretku društva ili države njihovog blagostanju - takozvanom „Lebensraumu“.

Tako da teorija negiranja smrti odnosno svođenja nje na biološki proces rezultira katastrofalnim posljedicama. Katastrofalnost posljedica ovakvog pogleda na život i smrt rijetko je tko mogao vidjeti i iskusiti kao što su to Poljaci. Ova zemlja postala je teren „topografije smrti“. Najsramnija mjesta čovječanstva, mjesta gotovo metafizičkog zla kao što su Auschwitz i Treblinka, Varšavski geto, nalaze se u ovoj zemlji, ne njenom voljom već voljom nekih neprijatelja. Poljski narod je gledao užasnoj smrti u oči. Svi oni željeznički transporti smrti do blatnjavih „mrtvih domova“ od pečene crvene cigle u hladnoći i izmaglici sjevera, slike su koje su, čini mi se, trajno odredile moral Poljskog naroda i njegov odnos prema životu i smrti. Uz to, pokušaj biološkog uništenja ovoga naroda kroz zločin u Katjinskoj šumi - pokazao je Poljacama da smrt itekako postoji, da se ne može ignorisati, uljepšavati i olako shvaćati, ali i da joj se ne smije predati već je treba pobijediti.

Možda u ovom iskustvu i ovakvoj historiji treba tražiti korijene čuvene privrženosti Poljaka našeg vremena istinskim hrišćanskim vrijednostima. Možda bi i bez tog iskustva narod Henrika Sjenkjejeviča bio u istoj mjeri hrišćanski ali, ne zaboravimo - bazična Jevanđelska poruka i sadržaj hrišćanstva jeste pobjeda nad smrću. Ko smrt ne doživi ozbiljno ne može biti ni ozbiljan hrišćanin. Poljaci su hrišćani jer su se nagledali smrti, i spoznali da je život svetinja. U njihovoj kulturi neće proći biološka vizija svijeta jer je upravo ona u Poljsku donijela smrt. Ne treba da nas čudi što su upravo Poljaci najglasniji protivnici abortusa i eutanazije jer je i jedno i drugo kod njih došlo na demonskim krilima fašizma i drugih ekstremnih ideologija orijentisanih ka društvu, a ne ka čovjeku. Možda u tom iskustvu smrti treba tražiti i objašnjenje toga što su upravo Poljaci oni kojima svijet duguje slobodu od komunističke tiranije. Sa pravom možemo reći da je i ta ideologija, dijelom, sljedbenik biološkog pogleda na svijet. Dok su se u Evropi mnogi pitali: Ima li Boga poslije Auschwitza?, Poljaci su se pitali: Zar nije nakon Auschwitza očigledno da ima Boga?

Primjer Poljske, braćo i sestre, itakako treba poslužiti i nama. Nije li Bosna i Hercegovina, zemlja u kojoj živimo i za nas neponovljiva i od Boga nam darovana domovina nedavno izašla iz sličnog vihora smrti? Vratimo se samo u poslednja dva rata. Koji to od naših naroda koji konstituišu bosansko-hercegovačko društvo ili pak čovjek pojedinac, nije bio u situaciji da se susretne s najstrašnijom smrću? Koliko je kod nas samo logora, stratišta, jama u kojima se odvijalo najsramotnije ponižavate i ubijanje ljudi? Nije li „Lebensraum“ ideja njemačkog fašizma kod nas zadobila hrvatsku, srpsku ili bošnjačku varijantu? Gdje se više nego kod nas čuje tako strašan termin - etničko čišćenje?

Koliko je nestalih za koje možda nikad nećemo saznati u kakvom su užasu susreli smrt. Staza grobova naših voljenih priznajmo, predugačka je i jasno opominje da smrt nije biološki fenomen već itekako uljez i neprijatelj ljudske prirode. No to nam sve govori da ako postoji metafizičko zlo onda mora postojati i metafizičko dobro. I evo nas, istina kroz bolno iskustvo, na točki jedinstva.

U ekumenskom dijalogu, u našem međusobnom odnosu i iskrenoj molitvenoj čežnji za jedinstvo svetih Božijih Crkava potražimo ono što nam je zajedničko. Poslušajmo Pavlov radosni i gotovo izazivački poklič: „Gdje ti je smrti žalac, gdje ti je dakle pobjeda?“ - ovo je radosni uzvik hrišćana svih vremena. Sveti pak Zlatousti pokušava da odgovori i nastavlja istim tonom Vaskrse Hristos i ad se stropošta! Vaskrse Hristos, i padoše demoni. Vaskrse Hristos, i raduju se anđeli! Vaskrse Hrisos, i život živuje! Vaskrse Hristos, i nijednog mrtvog u grobu! Jer Hristos, ustavši iz mrtvih, postade prvina umrlih. (Pashalno slovo, svetog Jovana Zlatoustog).


http://www.ktabkbih.net/info.asp?id=31765
------------------------------------------------------------------------------------
На Св. Апостоле Вартоломеја и Варнаву лета Господњег 1941. Хрвати су са ''благословом'' Ватикана убили свих седам монаха Манастира Житомислић.

1992. Потомци усташа су поново запалили многострадални Манастир Житомислић и експлозивом разнели мошти Св. Мученика житомислићких!