Индијански извештаји о Потопу

Међу Индијанцима Средње и Јужне Америке такодје постоје бројни, митовима и легендама обојени извештаји о великом Потопу. По митологији Инка из Перуа врховни бог Виракоча (Uiracocha Tachayacha-chachic - 'Створитељ свега света') саздао је исклесавши из камена нараштај дивова, но како му њихово опхођење није одговарало уништио их је у великој поплави.

Међу Индијанцима у Гватемали колала су предања о потопу који је дошао на почетку стварања света, и који ће обележити и његов крај: "Преносиле су се приче о потопу на крају света и називали су га - бутик , а то значи поплава, поводањ, страшни суд; и тако верују да ће поново доћи бутик, који неће бити од воде него од огња, и веле да ће то бити на свршетку света, кад ће се разгњевити све мале ствари и створења која служе човеку, као што су каменови где се меље кукуруз или жито, лонци, ћупови, казујући тако да су устале против човека." (Лас Касас: 'Историјска апологетика')

Гватемалски Киће (Quiché) Индијанци из породице Маја, који сада живе покрај језера Атитлáн, потопне катастрофе су гледали као периодичне појаве, као непогоде које долазе једна за другом и чине затворен временски циклус. Разлог потопне катастрофе на почетку стварања света виде у израслој неопходности да се униште људи треће креиране групе која није показивала способност уважавања и прослављивања свога Створитеља; тако се у 'Попол вуху', светој повесној књизи већа поглавара Киће-народа, Рукопису из Ћићикастенанга, који је записан око 1544. год. шпанским писмом на домородачком, Киће језику, као копија неке старије и комплетније књиге, износи: "Када је дошао потоп због /несавршености/ људи од дрвета била је то уједно освета богова, али и ствари, биљака и животиња." ( I део, погл. 4) - "Због тога су били одбачени, згажени и уништени ти људи од дрвета, смрт је дошла по њих. Велику олују посла Срце Неба, велики потоп дође да уништи лутке од дрвета. /.../ ... Нису мислили на свог зачетника и створитеља, нису проговорили са њим, са оним што их је саздао, што их је обликовао. И због тога су нестали, били су уништени. (I, 3)

Сама непогода је била праћена падањем лепљиве и масивне кише с неба: "... Нестали су, били су уништени. Смоласта киша пала је са неба /.../. Потамнело је лице земље и почела је да пада црна киша; кишило је данима, кишило је ноћима. /.../ На све стране лежали су људи у очајању, покушавајући да се попну на куће, али су се куће рушиле и бацале су их на земљу. Покушавали су да се попну на дрвеће, а дрвеће их је бацало далеко од себе; трчали су да се склоне у пећине, али су се оне пред њима саме затварале." (Попол вух, I, 3)
 Смоласта киша о којој се овде говори може бити и магма и истопљене стене избачене на висине из вулкана, на што наводи и древни мексички 'Рукопис Ћималпопока' (Códice Chimalpopoca): "Небо се приближило земљи и у једном дану све је изгинуло. Чак су и планине биле покривене водом. ... Стене које данас видимо покривале су сву земљу а тетзонтл /= порозна камена лава, која је служила и као грађевински материјал/ је кипео и горео у планинама пурпорном светлошћу."
 О падању смоласте твари с неба говори и 'Рукопис Квиче': "Са неба се спустила киша битумена и неке лепљиве ствари. /.../ На земљи је било мрачно и падало је и дању и ноћу. Људи су безглаво јурили на све стране, као да су сасвим сишли са ума."

У предањима људи овог поднебља веровало се да сви људи ипак нису уништени у Потопу: "Верују да су многи људи, који су преживели потоп, населили ове крајеве и да су једнога називали - велики отац и велика мајка." (Лас Касас: 'Историјска апологетика').

Потопна уништења повлачила су и губитак ватре дароване од Неба, која се опет мора измолити. а без ватре долазила су доба студени: "И чим су се разгореле ватре племена /чији је бог био Тохил/ наишао је велики поводањ. Падала је тучна крупа по народу свих племена, лед је угасио жар и тако је поново изгубљена ватра. /.../ Исто тако се угасила ватра онога народа /Вукамага/ па су људи умирали од студени. /.../ Више нису могли да издрже хладноћу и мраз: цвокотали су и дрхтали, укапио им се живот, трнуле су им руке и ноге, ништа нису могли да дотакну. /.../ али племена нису истребљена /.../ иако су умирали од хладноће. Било је крупе, кишио је црни пљусак, магле су се вукле, цича је неизмерна била." ('Попол вух', III, 5)

Но тој још није био крај невољама и страдањима: "Одједном се створила /густа/ магла, ударила је црна киша, све се претворило у блато, ударио је пљусак велики; то је било све што су људи ових племена могли да виде пред собом." ('Попол вух', IV, 2)

Живот преживелих људи на почетку нове епохе личио је на живот дивљих животиња и мајмуна. У 'Летописима Кваухтитлана' (Anales de Cuauhtitlán) каже за четврту земљину еру: "... Потопи се много људи, а други одоше у планине и преметнуше се у мајмуне." - Нешто слично указује за преживеле људе и 'Попол вух': "И приповеда се да су њихови потомци мајмуни који сада живе по шумама, јер су права слика оних /првих људи/ чије је месо било саздано од дрвета, руком зачетника и створитеља. Због тога мајмун личи на човека; он је одраз једног људског нараштаја створеног и уобличеног, у коме су људи били само лутке."

Деукалионов потоп 

Како казује једна верзија хеленског мита, Деукалион (Deykalíōn), тесалски краљ, син Прометеја, за жену имао је Пиру, кћерку Пандоре и Епиметеја. Живели су у време трећег људског рода, 'бронзаног доба, које је Зеус створио после златног и сребрног. Људи 'бронзаног' доба су се потпуно разликовали од оних у 'сребрном' добу: били су свирепи, насилни, стално одани ратовању, свагда кивни једни на друге:
"И обест им на уму беху, плодова пољских
не једаху они, срце им тврдо, без страха било."
(Хесиод: 'Послови и дани', 146-147)

Поколење пуно порока бог Зеус одлучио је да уништи, па изазива потом у коме сви страдају, осим праведника Деукалиона и његове жене Пире (Платон: 'Тимај', 22 б).

По Прометејевом савету ови честити људи саградили су нарочити ковчег, и у њему су током потопа провели девет дана и девет ноћи, док их ветар није однео у Тесалију. Ковчег је се зауставио на планини Таманос, крај будућег пророчког додонског луга. Кад су се искрцали бог Зеус им је послао свога гласника, Хермеса, да им испуни сваку жељу коју би исказали. Деукалион је пожелео да добије другове с којима би могао да настави живот. Зевс му је тада наредио да бацају 'кости' својих предака иза својих леђа. Мудри Деукалион је протумачио да су 'кости' уствари камење мајке земље. И тако је од камена који је бацио Деукалион постао мушкарац, а од Пириног камена жена.


О великом потопу узгредно говоре и римски песници Вергилије и Хорације, но једино га Овидије, следећи науку стоичке космологије, подробно описује. Тако у својим 'Метаморфозама' Овидије слика четири светска доба, која постепено постају све гора. Из крви Гаганата, које је бог Јупитер усмртио својим стрелама, пошто су устали против Олимпа, изникао је нов, опак људски род. Бог Јупитер стога одлучује да их уништи општим потопом на земљи. Потопне воде преплављују највиша пространства, чак и до највиших врхова допиру.

"Гневном Јупитер-богу нису доста небеса:
у помоћ сињи брат још своју даје му воду.
Речне богове он сазове и краљу кад у дом
својему уђу, он им одговори: 'Нема се када
дуго опомињат сад, из свију се излијте сила
својих (тако је нужно); отворите изворе своје,
ограде рушите и вашим рекама пустите узде'. -
Рече, а они оду и развале врелима уста
и без икакве сметње полете у пучину морску.
Нептун острва својим још још удари земљу, а она
задршће те се заљуља и водама отвори путе.
Изван жлебова теку по широким пољима реке,
усеве, дрвеће носе и стоку и људе, куће,
с њиховим светињамака капелице такодје носе.
Кућа где остаде која одолев толикој беди
те се срушила није, надвисују забат јој вали,
вршака потопљених под вртлогом видети неће."

"Разликовало море од мора није се више,
све већ пучина једна, без обале пучина беше.
На брег попе се неко, а неко у свинуту чамцу
седи те весла онуда, где недавно орао беше;
броди над усевом ко или над забатом покритог водом
дворца, а ко рибу на врху брестову лови.
Коб ког нанесе, забоде на ливади зеленој сидро
или виноград киљем кривуљастим под собом ломи.
Где су јарице витке одскора траву још пасле,
тамо се пружају сада телеса тулања грдних.
Дивећ се Нерејке мотре под водом гаје и граде
и куће; у шуми сад су делфини, о високе гране
срљају, ударају и вијају мед собом пање.
Вук медју овцама плива, и жућкасте лаве и тигре
носе вали, сад вепру не хасни муњевита снага
ни брзе јелену ноге, кад вода га са собом носи;
птица дуго тражећи тло, да стане на њему,
напокон у море пада бегуница с уморним крилима.
Бескрајна самовољна поклопила вода је брда
и необични вали о горске врхове бију.
Највише људи је вода однесла, а који су живи,
они код оскудице хране дуготрајном гладју се муче." (И, 274-312)

Само двоје људи, Деукалион и Пира преживели су потоп, спасавају се приставши с лађом на брду Парнасу у Фокиди.

"Кад Деукалион са са женом у малену чамцу доплови
амо и задене се (јер остало све је под водом),
коричким Нимфама тад се и бозима помоле горским,
темиди врачари, који оракул имаше онда.
Правдољубивог, бољег од њега, не беше никог.
Богобојазније опет но она не беше жена." (И, 318-323)

Када је Јупитер видео да је вода покрила сву земљу, да је само Деукалион остао у животу, долази јек трубе која водама наређује да се повуку (И, 324-347). Кад је вода отекла, по савету пророчишта, ојађени Деукалион и Пира бацаху иза ледја камење, и из тога камења настају нови људи (И, 348-415), а из наплавка угријана сунцем изникле су нове животиње. (У 'Тимају', 23 е, египатски свештеник обавештава Солона да је богиња мудрости Атена узела од Геје/Земље и Хегеса семе за атичке житеље; стога су они наводно 'аутохтони' - самоникли из атичке земље. Еритхоније, атински херој, по 'Илијади', III 547, рођен је од Геје и Хефеста (Хефајста), те је као Атенин штићеник оснивач Панатенејских свечаности. И у 'Критији', 109 д, Платон помиње то како су Атена и Хефест "од земље створили ваљане људе".)


Иако митске рефлексије говоре и хоће рећи да су велики Потоп преживели само Деукалион и Пира, ипак су међу Хеленима постојала и супротна разматрања, која су указивала да је било и других спашеника. Тако Паусанија указује за Парнасов град и Парнасову планину у Фокиди: "Тај су град, по причању, поплавиле кише; које су пале у Деукалионово време. Људи, који су успели да избегну непогоди, спасили су се водјени на Парнасове врхове вучјим урликањем, док су им пут показивале звери, а град који су основали, назвали су због тога Ликореја /'Вучји-планински град'/." ('Опис Хеладе', X, 6) - Јасно је да су велике потопне кише људи могли преживети једино на високим планинама, мада су и оне, због планинских бујица, биле високо ризична места.

За Мегареја, који је пребивао у Онхесту, а по коме је касније некадашња Ниса добила ново име, Паусанија указује: "Некад давно Мегар, који је био син Зеуса и баш те нимфе /коју је обљубио Зеус/, умакао је на висове Гераније /'Ждралове горе'/, која се у оно доба још није тако звала - пливао је, наводно, према крилима птица, док су ждралови летели пред њим - па је зато планина била названа Геранијом." (И, 40)

За Деукалиона се веровало да је саградио у Атини светилиште Зеуса Олимпијског (- чију градњу су у ствари почели Писистратови синови око 515. год. с. е. у јонском стилу):
"Старо светилиште Зеуса Олимпијског, како веле, саградио је Деукалион, а као доказ да је Деукалион живео у Атини показују његов гроб недалеко од садашњег храма." ('Опис Хеладе' И, 18)
За раселину у градини знаменитог Светилишта такође је постојало посебно веровање: "Овде је тле зинуло отприлике за један лакат и, причају, овом је раселином отекла вода после поводња у Деукалионово доба." (Ибид.)

Хеленски философ Келс преноси космогонијско веровање које је тврдило да је свет одувек постојао, и да је много пута у потопима и пожарима страдао, а сугерише да је то и Мојсије сматрао: "Од века било је много светски пожара и потопа, при чему је Деукалионов потоп познија, недавна појава, баш као и Феатонов светски пожар." (Цитирано код Оригена: 'Против Келса', И, 19)

Задржано сећање на ковчег спасења стари Хелени су исказивали у религијским процесијама у Делфима, где је се у време верских свечаности носио месечасти чамац који се звао Омфалос ('пупак') Арго.

Када се десио велики Потоп?!

Свештеничка предаја забележена у петом поглављу 'Књиге Постанка' наводи десет генерација патријарха пре Потопа. Године живота појединих праоца су различите од оних које су изнете у Петокнижју Самарјана. Од Адама до Ноја прошло је наводно 1056 година: "Ноаху је било 600 година када је Потоп дошао на земљу." (Постанак, 5:6), односно он је започео "другог месеца /хебрејског Ијара, римског априла/, седамнаестога дана" (7:11), тј. 1656. године од 'почетка света'. Држећи се дословно библијске хронологије (МТ), знаменити ирски теолог, надбискуп Ашер (Usher), израчунао је да је Земља наводно створена 4004. год. Старе ере. Други, православни истраживачи родословних таблица добили су другачије податке; па је 'почетак света' везан за 5508. год. старе ере. 'Видовити' Нострадамус тврдио је да је Адам створен 4757. год. старе ере: "Сматрам да је први човек Адам био пре Ноја око 1242 година, ... После Ноја, од њега и општег потопа па до Аврахама протекло је око 1080 година." - Дакле, ова хронолошко-генеалогијска 'изводјења' хоће нам углавном рећи да је велики Потоп био у III миленијуму Старе ере.

По Leth Calvisius-у (Opus cronologicum, 1629. год.) Деукалионова поплава је се догодила 2432 године од постанка света, а Феатонов пожар три година раније. Christopher Helvicus (1581.-1617. г.) у делу Theatrum historicum образлаже да је се Нојев Потоп збио 797. година од постанка света, док Деукалионов потоп и Феатонов пожар смешта у 2432. годину од постанка света. По обојици, Јевреји су 2453. године од стварања света напустили Египат.

По Херодотовој 'Историји' "Египћани су пре владавине краља Псаметиха веровали да су они најстарији народ на свету." (II, 2). - Латински аутор из првог столећа - Помпоније (Pomponius) Мела реминисцира Херодотово излагање:
 "Египћани се поносе да су најстарији народ на свету. У њиховим веродостојним летописима може се прочитати да су се путање звезда, од како они постоје, мењале четири пута, а да је Сунце два пута залазило тамо где данас излази." (De situ orbis, I 9)
 По Мелином рачуну трајање египатске историје до Амазиса (који је умро 525. г. sтаре ере) обухвата живот 330 генерација (око 13.000 година). Херодот пак извештава: "Египћани и њихови свештеници толико су ми причали своју историју и открили су ми да је од првог до последњег краља, до овог Хефестовог свештеника, било 341 поколење, и да је за то време владао исти број краљева и врховних свештеника. А 300 поколења износило је 10.000 година, јер три људска поколења чине стотину година. ако се остало 41 поколење дода на оних 300, то онда све износи још даљњих 1340 година." (II, 142) Дакле, све скупа указује се на 11.340 година историје. Ако је 'најстарија' египатска цивилизација настала 'одмах' иза Потопа, онда се велики Потоп може хронолошки лоцирати у 12-13 миленијум старе ере.

Модерна археолошка испитивања показују да су већ 6.000 год. Старе ере номадски пастири насељавали плодну египатску земљу, што показују пронадјене камене направе и орудја. И Н. К Лебедов износи претпоставку "да су се први знаци културног живота појавили на нашој планети у Египту." ('Освајање Земље', I, поглавље. I, 1)

Диоген Лартије такодје преноси египатска предања која се тичу њихове старости: "Египћани тврде да је Хефест /Птах/ био син Нила и да је са њим почела философија, а да су главни представници били свештеници и пророци. Од тог времена до Александра Македонског прошле су 8.863 године; за то време догодила су се 373 Сунчева и 832 Месечева помрачења." ('Живот и мишљења еминентних философа', књ. I, предговор, 1-2) Македонски краљ Филип II умро је 336. г. старе ере, а наследио га је син Александар Велики, који је при ступању на престо имао само 20 година, који је владао до 323. године. Дакле, видимо да по Диогену почеци египатске цивилизације досежу у другу половину десетог миленијума Старе ере.

Египатски свештеници, који су бележили и бројали уредно године постојања своје државе ('Историја', II, 145), су у Теби, у одаји великог храма, Херодоту "редом показали огромне кипове врховних свештеника којих је било 345 на броју." ('Историја', II, 145) - Грчком мудрацу Солону свештеници у египатском Саису, који су водили од давнине хронолошке листе, су указали за старост свога града: "... Од времена установљења нашег града протекло је према светим списима 8.000 година." (Тимај, 23 е) Па су му надодали: "Описаћу ти укратко законе грађана који су живели пре 9.000 година." (Ибид.)
 Потонуће Атлантиде (које се везује за догађаје великог Потопа) догодило је се неких 10.000 година пре оснивања саиског краљевства. У време кад је свештеник саопштио Солону те податке оно је било старо неких 8.000 година. Сведемо ли Солонов боравак у Саиси у 560. год. старе ере, добијамо приближну годину нестанка Атлантиде: 9560. год. Старе ере. И у 'Критији' Платон указује: "Подсетимо се, пре свега, да се оно најважније десило (пре) 9.000 година." (108 е)


Приликом проучавања дна Мексичког залива помоћу радиоугљеничких и радиокисеоничких анализа, истраживачи су дошли до закључка да је се лед који је пре 12.000 година прекривао знатан део северне хемисфере наше планете, почео топити (9.600. год. с. е.), подигавши ниво океана и мора за педесет метара. Објашњење је да је потонуће Атлантиде омогућило да (10.000 г. с. е.) топла голфска струја крене према Европи и северу и омогући топљење европских ледених 'капа', није једино и није потпуно објашњење. Голфска струја је највероватније само убрзала оно што је понајпре довело до рапидног климатског скока: мењање нагнутости Земљине осе. По налазима океанографа, пре 12.000 година ниво светских мора је се уздигао за више десетина метара. Разлог свакако лежи у потонућу неких копнених маса, а свакако и у делимичном топљењу поларних калота. И многи други истраживачки пројекти показују да је око 10-ог миленијума Старе ере на Земљи дошло до наглог повећања влажности.

По процени научника скелети многих животиња (које до пре неколико стотина година нису живеле на тлу Америке: слонова, коња, камила,...) стари су око 10.400 година. Потопни талас је нагло прекинуо њихову егзистенцију. Како је копнена и архипелагна веза између Африке, односно Европе и Америке била прекинута (због потонућа великог дела копна у Атлантски океан), то су и прошли још многи миленијуми док поједине животињске врсте нису поново доспеле на тле Америке.

Примерци стакласте лаве извучене са дна Атлантског океана, експериментално потврђују да су могли настати само под атмосферским притиском, односно да је најпре дошло до стврднућа лаве на ваздуху (што је процењено на 13.000 год. старе ере), а потом и до њеног потонућа у воду. Потопну катаклизму свакако су пратили и многи земљотреси, те избијање огромне масе магме, активирање многих вулкана.

Истражујући Блу Хол, подручје недалеко од Хондураса, океанограф Жак Кусто са својим  рониоцима пронашао је комплекс пећина на дубини од око 60 метара, чије су простране подводне дворане испуњавали хоризонтално постављени сталагмити и сталактити. Пећински накит је из уобичајног вертикалног у хоризонтални положај могао доћи само услед катаклизмичког пропадања копна. Анализа је показала да је се пећина нашла на дну мора пре 12.000 година.

Занимљиво је назначити да је прва година зороастрианске хронологије 9.960 г. Старе ере; каледар старих Маја почиње од 11.542. год. старе ере, старих Индијаца 11.652 г. старе ере, а Асираца 11.542. г. старе ере. Потопна катастрофа је очигледно била 'нулта' година за оне који су је преживели и ушли у нову епоху. Проучавајући календар и хронолошке таблице Маја, Ото Мук је дошао до закључка да је Атлантида нестала 6. јула 8.498. године старе ере.

После опште катаклизме, вулкани и земљотреси су свакако још дуго узимали своје жртве. Тако на пример, пирамида Куикуилку, која лежи на јужном крају града Мексика, окружена је кршом базалта и скамењене лаве. Насеље и пирамиду погодила је елементарна непогода и стихија, када су се оближњи вулкани Ахуско и хитли пробудили. На основу узорака окамењене лаве геолози су утврдили да је она стара готово 8.000 година.

Уколико би се старост Потопа одређивала према слојевима муља, који иду и у мезозоик, онда би Потоп датовали у давну прошлост. Но, пре задњег великог Потопа земљу су погађале многе катастрофе. Тек послдња од њих оставила је видног трага у људском сећању, у бројне митове, легенде и приповести.

Sama barka

Nojeva barka je, po Bibliji, bila dugačka oko 140m, i napravljena u potpunosti od drveta, u periodu ranog Bronzanog doba, sa primitivnim alatkama. Drvo nije dobar materijal za pravljenje velikih brodova, pošto ne postoji mogućnost dobre izolacije. Najduži drveni brod ikada napravljen, bio je dugačak 115m. Održavan je na okupu pomoću devedeset čeličnih obruča i zahtevao je da posada od deset ljudi danonoćno ispumpava vodu koja je curela u brod. Ovo je bio brod, da se podsetimo, napravljen najboljom tehnologijom koju su ljudi ikada posedovali, i nakon hiljada godina iskustva u brodogradnji.

More je moralo da bude veoma mirno, pošto bi bilo kakva žešća bura i praznu barku polomila na komade. Ako je bila opterećena životinjama teškim više stotina tona ukupno, čak i mala bura koju bi ribarski čamac mogao da preživi bez problema, raznela bi barku na komade.
Skupljanje Životinja

Skupljanje životinja je takođe veoma zanimljiva ideja. Australijski lenjivci i koale, recimo, putuju veoma sporo i zahtevaju specifičnu hranu (koale jedu samo eukaliptusovo lišće). Bili bi potrebni vekovi da one dođu od Australije do Izraela. Kako su ponele svaka svoju specifičnu hranu? Kako su organizmi prilagođeni različitim klimama uspeli da prežive ovo putovanje? Kako su ostrvske vrste uspele da preplivaju mora i da dođu do barke? Mnoge pećinske vrste ne mogu da opstanu bez nivoa vlažnosti i tame, koja postoji samo u tropskim pećinama; kako su one stigle do barke?

Neki kreacionisti kažu da su sve životinje nekada ranije živele u Nojevoj blizini, i da su sve razlike nastale kasnije. Vrlo zanimljiva tvrdnja, pošto bi nastanak takvih razlika zahtevao evoluciju ogromnom brzinom u zadnje dve hiljade godina. Takođe, kako to da te vrste nisu ostavile nikakvog traga u Izraelu? Postoji nekoliko hiljada vrsta životinja koje žive samo u Australiji, ili samo na određenim ostrvima, ili samo u Americi. Na tim kontinentima nalazimo i fosile njihovih predaka. Zašto ni traga takvih fosila nema nigde u Evropi, Aziji ili Africi? Kako to da, recimo, nema tragova kengurima i njihovim precima nigde osim u Australiji...?

Takođe, u ekosistemu postoje pozicije koje drži po jedna vrsta. Mešanje vrsta iz različitih ekosistema vodi u katastrofu, pošto će jedna vrsta potisnuti drugu ili čak oboriti ceo ekosistem. Ovo je danas veliki problem, pošto avioni i brodovi prenose živa bića sa jednog kontinenta na drugi, gde upadnu u ekosistem i ponekad ga potpuno unište. Sve vrste (čak i redukovane na način opisan u sledećem pasusu) nikada ne bi mogle da opstanu živeći na istom području.

Smeštanje životinja na brod, i njihovo održavanje

I kreacionisti priznaju da je barka suviše mala da bi u nju stale sve životinjske vrste. Zbog toga su izmislili čitav sistem “tipova” (kinds) umesto “vrsta” (species). Po ovom predlogu, na barci su bili samo predstavnici osnovnih tipova životinja, koje su posle potopa postale različite i pretvorile se u raznoliki svet koga danas vidimo. Recimo, na barci je bila samo jedna pra-mačka, od koje su onda nastale današnje mačke, tigrovi, jaguari, lavovi...

Ovaj argument potiče iz kreacionističkog nepoznavanja fiziologije i biohemije. Mada neke životinje spolja izgledaju slično, njihove unutrašnje razlike mogu biti ogromne. Razlike između jaguara i tigrova su, recimo, tolike da bi bila potrebna rapidna i veoma korenita evolucija da bi razdvojila ove vrste u roku od samo nekoliko vekova. Zanimljivo je primetiti da ako upotrebimo samu Bibliju kao merilo, možemo da datiramo neke događaje u Egiptu i Vavilonu na više od dve hiljade godina p.n.e., samo par vekova nakon potopa. Egipćanski i Vavilonski spisi pominju, recimo, mačke i lavove kao odvojene vrste, kao i konje, kamile i magarce, pse i vukove... Prema tome, ova diferencijacija između vrsta je morala da se odigra u roku od samo dva ili tri veka, počevši od samo jednog para (znači od nultog nivoa genetske raznovrsnosti)!

No, uzmimo – šale radi – da su kreacionisti ovde u pravu. Čak i ako smanjimo broj vrsta na apsolutni minimum, to i dalje ostavlja preko petnaest hiljada životinjskih “tipova”. Dalja smanjenja podrazumevaju da se “istima” smatraju životinje među kojima su fiziološke i biohemijske razlike veće od razlike između šimpanze i čoveka. Pošto je, po kreacionistima, nemoguća veza između šimpanza i ljudi, onda takve veze moraju biti nemoguće i između drugih životinja.

Ovih petnaest hiljada tipova važi ako računamo vrste koje danas postoje. Po Bibliji, Bog je zapovedio Noju da uzme parove svih životinja koje po Zemlji hodaju. Ako je verovati kreacionistima, dinosaurusi i ostale vrste su postojale istovremeno sa ljudima, i tek ih je Potop uništio. Prema tome, Noje je na svoju barku morao da ugura i parove svih dinosaurusa i svih ostalih izumrlih vrsta koje danas poznajemo iz fosila. Ovo povećava broj vrsta na barci na par stotina hiljada. Budimo ovde ljubazni prema kreacionistima, zažmurimo, i zadržimo se samo na onih petnaest hiljada koje su morale da budu da bi danas postojale sve vrste za koje znamo. I toliki broj je prevelik da bi se ugurao na barku.

Veliki deo životinja zahteva svežu hranu. Recimo, mnoge zmije jedu samo živ plen. Mnogi insekti biljožderi ne jedu biljke direktno, već isisavaju sok iz njih, za šta biljka mora biti i dalje živa. Kako je Noje održavao zalihe sveže hrane i odakle je nalazio živ plen za sve životinje koje su ga zahtevale. Ventilacija bi takođe bila ogroman problem sa tolikim brojem životinja, a osmoro ljudi ne bi moglo da pomisli ni o opskrbljivanju hranom i vodom jedne dvadesetine ukupnog broja životinja, a kamoli kada dođe do potrebe potrebe za, recimo, izbacivanjem desetina tona otpada koje bi one proizvodile svakodnevno.

Teorija evolucije

Zanimljivo pitanje : Gde su se vode povukle nakon Potopa?


Tvrdnja : “Naučnici su ustanovili da je nemoguće da fosili nastanu sporim procesima, već moraju uvek biti naglo zakopani i zaštićeni od živih bića. Ovo je dokaz da su fosili nastali naglim potopom.”

Odgovor : Prvi deo tvrdnje je delimično tačan. Fosilizacija je redak proces, zbog čega je od ogromnog broja životinja ostalo tako malo fosila, i zbog čega je naučnicima bilo potrebno toliko vremena da nađu ključne fosile. Neki fosili su sasvim sigurno nastali kroz lokalne katastrofe: recimo, fosil jedne pra-ptice sa glavom zavučenom ispod krila. Nije teško zamisliti pticu kako spava, kada joj se na glavu (usled zemljotresa ili odrona) obrušila gomila zemlje, i zatrpala je.

Međutim, najveći deo fosila je ipak nastao sporom sedimentacijom. Kako to znamo? Većina fosila je nekompletna, a veoma veliki deo pokazuje tragove zuba ili lomove na kostima: upravo ono što se događa sa ostacima živih bića u prirodi. Takođe, količina kostiju koje danas nalazimo u močvarnom mulju i u sedimentnim nanosima, omogućava nam da procenimo koliku količinu fosila možemo da očekujemo iz tih izvora.

Konačno, postoji jedna velika rupa u ideji da su fosili uzrokovani Potopom. Ako krenemo kroz zemlju i brojimo koliko fosila se nalazi po kvadratnom metru, i ako smatramo da su svi ti fosili nastali u Potopu, jedini zaključak do koga možemo da dođemo je da je u trenutku Potopa na zemlji živelo oko 210 životinja po kvadratnom metru, a da su biljke rasle bukvalno jedna na drugoj.

Zanimljiva napomena : Količina fosilnih ostataka na planeti je, ukupno gledano, ogromna. Recimo, diatomi i druge mikroživotinje imaju skelete bogate kalcijumom. Posle smrti, ovi skeleti padaju na dno okeana, gde kroz pritisak i vreme postaju karbonatne stene. Danas postoje čitavi planinski lanci sastavljeni velikim delom od karbonatnih stena, i to nakon što je većina karbonatnih stena ponovo vraćena u ekosistem kroz eroziju.

Da bi se nakupile tolike količine kostiju i ostataka, potrebno je mnogo više vremena od kreacionističkih deset hiljada godina, osim ako su životinje “pre Potopa” rasle i razvijale se stotinama puta brže nego danas...

 
Tvrdnja : “Na jednom univerzitetu su inženjeri tražili najstabilnije proporcije broda, i ustanovili da su to proporcije Nojeve barke. Ovo pokazuje da je ona mogla da plovi”

Odgovor : Ovo je izmišljena priča koja se godinama pojavljuje na Internetu. Proporcije barke uzete same po sebi su sasvim OK, ali nisu ni po čemu posebne. Takođe, geometrija broda (recimo, zakrivljenost dna) važnija je za stabilnost od proporcija.

 

Tvrdnja : “U Sibiru su nađeni mamuti koji su tako brzo zamrznuti da je nesvarena hrana i dalje bila prisutna u njihovom stomaku. Oni su tako brzo zaleđeni usled katastrofa koje su pratile Potop!”

Odgovor : Izveštaji o očuvanosti ovih mamuta su daleko preuveličani. Delovi njihovih tela su zaista dobro očuvani, ali je najveći deo istrulio, uključujući tu i većinu unutrašnjih organa. Svi mamuti pokazuju znakove sporog truljenja, koje je sporo zamrzavanje na kraju zaustavilo. Najbolje očuvan primerak je “Dima”, mladunče čije se malo telo brže smrzlo i time brže zaustavilo truljenje. Čak i preostalo tkivo je mumifikovano, proces koji ne može da se dogodi sa trenutno zamrznutim tkivom.

Dokazi ukazuju da je krdo mamuta ili bilo zatrpano naglim odronom zemlje i blata, ili su propali kroz led u blatnjavu baru. Ledeno blato ih je zatim polako smrzlo, i zaštitilo od truljenja.

Ovaj argument je do te mere diskreditovan da čak i kreacionističke organizacije ICR i “Answers in Genesis” priznaju njegovu netačnost i upozoravaju svoje članove da ga ne koriste.

Teorija evolucije

Не верујући у месопотамску теорију, тумач Библије, Џон Брајт, тврдио је 1942. године да легенда о Потопу мора потицати из доба много ранијег од четвртог миленијума п.н.е., и да можда одражава стварну катастрофу далеко већих размера „која се десила још давно у камено доба“. У последњих неколико година занимљива нова теорија коју су осмислила два америчка геолога изгледа да испуњава постављене услове. Све од краја леденог доба ниво мора на свету расте, обично постепено, али некада и на махове. Бил Рајан и Волт Питмен, геолози мора из Земаљске опсерваторије Лејмонт-Доерти у Њујорку, предложили су да је катастрофалан догађај потпуно преобличио Црно море око 7000 година п.н.е. Чини се да је ниво мора током леденог доба био толико низак да је Црно море, као и данас, окружено Балканом, јужном Русијом и Турском, личило на џиновско слатководно језеро, неповезано са сланим Медитераном. Два мора је раздвајао седиментни чеп на месту где сада лежи Босфорски мореуз. Рајан и Питмен образлажу да је, како је ниво Медитерана растао, притисак воде на овај чеп вероватно дошао до критичне тачке, и да се море прелило око 7000. г.п.н.е. Овај нагли пробој преплавио је све обале Црног мора и отерао њихове становнике ка унутрашњости. Тако су се неки одселили на југ, у Месопотамију, могли су да сачувају успомене на ову катастрофу као легенду о Великом потопу.
Али, док је привлачна, њихова теорија не сеже до сржи проблема Потопа - а то је зашто глобално постоји толико сличности. (Бројни примери изгледа недостају само Африци.) Један од разлога због којих је Џон Брајт оспоравао стару месопотамску теорију био је и тај што амерички домороци имају легенде о Потопу упадљиво сличне онима из Библије и код Сумерана. Сматрао је да су оне могле да се прошире само дифузијом, у време када се за Амероиндијанце сматра да су прешли Берингов теснац из Азије у Нови свет - сеоба за коју се сада процењује да се одиграла барем 10.000 г.п.н.е. или можда неколико хиљада година пре тога. Померање датума заједничког порекла светских легенди о Потопу за толико хиљада година уназад буди извесну нелагодност, али нас међутим, за дивно чудо, доводи до времена када је заиста било распрострањених поплава. Брзо отапање леденог прекривача и драматичног пораста нивоа мора на крају леденог доба, око 9000. година п.н.е., могло је да подстакне легенде о општем потопу.
Али ствари додатно компликује врста сличности које постоје између легенди о Потопу из Старог и Новог света. Многи заједнички елементи - попут јунака који гради „барку“ да спасе породицу и животиње - могу да се тумаче као логичне последице развоја. Ако су два народа једнако веровала да је читав свет једном био поплављен, могли су да закључе да је преживеле спасло то што су саградили огроман брод. Далеко је теже објаснити чудновате сличности у ситним детаљима. Исто као што је први Нојев задатак после Потопа био да засади лозу, произведе вино и обезнани се од пића (Постање 9:20-21), тако су и Маје из Централне Америке веровале да се „четиристо синова“ који су преживели Потоп (у њиховом случају претворивши се у рибе) латило печења пулкеа; тако су се опили да су се уздигли на небо и постали сазвежђе Влашићи. Што је још чудније, Влашићи се опет појављују у ванбиблијској хебрејској традицији: један средњовековни рабински текст каже да је Потоп настао када је Бог скинуо две звезде из сазвежђа Влашића, начинивши рупе кроз које су покуљале воде небеског свода.

Ove dve strane zasluzuju mnogo vise od 

Прича о Потопу још увек остаје једна од најзбуњујућих, нерешених мистерија наше далеке прошлости. Само библијски фундаменталисти прихватају причу у потпуно дословном смислу да је цео свет захватила једна једина поплава, коју су преживели само Ноје и његова породица. Упркос најупорнијим настојањима креативиста, никада нису били у стању да се међусобно сложе око модела који може да објасни Земљине слојеве у погледу Потопа, а камо ли да створе неки који је убедљив световњачким научницима.
Атлантолози су, наравно, покушали да објасне порекло легенди о Потопу потонућем Атлантиде - преживели су побегли на разне делове планете, носећи са собом сличне верзије истих догађаја. Међутим, та теорија веродостојна је само ако прихватимо постојање изгубљеног атлантског континента. Најдуготрајније објашњење легенди о Потопу јесте да се прича раширила са древног Блиског истока, израставши из стварног али месног догађаја, који је задесио неке од најстаријих градова јужне Месопотоманије. Године 1928, британски археолог сер Ленард Вули вршио је ископавања сумерског града Ура када је, испод града који потиче из око 3500. г.п.н.е., наишао на дебео слој „чистог блата нанесеног водом“. Донекле збуњен, наставио је да копа и два и по метра дубље нашао је опет алатке од кремена и посуђе - остатке раније фазе у развоју града пре него што је блато нанесено. Њихово подозрење према узроку мистериозног седиментног слоја изразила је Вулијева жена: „Па, наравно, у питању је Потоп“.
Изгледало је лако закључити да је нека велика поплава прохујала јужном Месопотамијом, и да се одатле прича проширила, дајући подстицај разноликим али уско повезаним верзијама око Блиског истока и источног Медитерана. Променили су се ситни детаљи, попут имена јунака који је преживео Потоп, познат у Месопотамији као Утнапиштим - Хебреји су га звали Ноје, док су Грци упамтили потоп Деукалинов. Вулијев „ниво потопа“ у Уру још се често наводи као да је мистерија потпуно решена. Ипак, ствари нису тако једноставне. Чини се да поплава коју је открио Вули није била толико важна, будући да није узроковала прави прекид у култури Ура. Нити је била толико обимна. Нема трагова истог нивоа блата у другим градовима, чак ни у Убаиду, само тридесет километара даље. Други градови имају доказе једнако великих поплава. На пример, други британски археолог, сер Макс Малован (муж Агате Кристи), препознао је незнатно каснији седиментни нанос у другом сумерском граду, Кишу, као трагове Потопа. Упркос томе, Малованово решење пати од истих проблема као и Вулијево - било је крајње ограничено и не тако катастрофално. У ствари, наплавинске наслаге су честе на месопотамским налазиштима. Реке близнакиње, Еуфрат и Тигар, око којих се развијала месопотамска цивилизација, представљале су како благодет, тако и сталну опасност, и постоје многи помени обилних локалних поплава. Па ипак, изгледа да су стари Месопотамци, за разлику од људи који данас живе у ураганском појасу Америке, лако савлађивали таква пустошења. Тешко је поверовати да су такве локалне поплаве могле да надахну мит о општем потопу.