Када се хеленски поета и државник Солон (отприлике 640.-560. г. пре н. е.), упутио у Египат, покушао је да, у граду Саису (делта Нила), наведе тамошње свештенике на разговор о древним временима, говорећи и родословљу Деукалиона који је преживео потоп. Тада му је један веома стар свештеник одговорио, мислећи на све Хелене: "Млади сте сви, /.../, душе су вам младе; јер у њима не носите никакво древно веровање, сторено на основу старих предања, нити икакво знање временом оседело. А ево шта је томе узрок: многобројна су уништења сустизала људски род на најразличитије начине и још ће га сустизати; ватром и водом она највећа, а она мања на безброј других начина." (Платон: 'Тимај', 22 б-ц)

О пустошењима Земље ватром и водом говори и јудеохеленски философ, новопитагорејац Филон Александријски у своме спису “О вечности света”.
 "За уништење земаљских ствари, али не свих одједном, већ уништења велике множине, окривљују се два главна узрочника: стравични удари ватре и вод е. Како нам је речено, они у походе долазе наизменично, у циклусима који броје много година. Када је главна сила /пустошења/ пожар, одозго се слива бујица небеске ватре и шири се на многа места захватајући велика подручја настањене земље." (Погл. 146-147) - И у 'Тумачењу друге књиге Мојсијеве' нешто слично износи: "Неке /цивилизације/ су нестале у  потопу, док су друге ишчезле у  пожару." (X, 53)

И древна будистичка књига Висудхи-Мага у поглављу 'Светски циклуси' говори о великим елементарним пустошењима:
 "Постоје три разарања: разарање водом, разарање огњем и разарање ветром."

Разог за велике катаклизмичке ударе често се доводи у везу са планетарним констелацијама. Тог мишљења је био нпр. и Берос (III век старе ере) из Бабилона, свештеник Бога Мардука, који је на грчком језику написао 'Бабилонске приче' (Babylōniaka), сачуване само у фрагментима. Да планете, односно њихова коњукција, доводи до катаклизмичких удара на Земљи Берос "је у то толико чврсто уверен да је одредио датуме општег  пожара и потопа. Берос тврди како ће све на земљи бити спаљ но када се звезде, које данас следе различите путање, поново уједине у знаку Рака и поставе дуж једне линије, тако да се једном цртом може проћи кроз средишта свих кугли. До потопа ће доћи када се те планете нађу у коњукцији у знаку Јарца." (Луције Анеј Сенека: Naturales quaestiones)

Други народи и мислиоци велике катастрофе нису видели у астрономским упливима (коњукцијама планета, ударима астероида, проласцима комета, ...) већ у Божијем Гневу и Божијој Освети због људске искварености. Тако знаменити александријски богослов Ориген (отприлике 185.-254. г.) у свом делу 'Против Келса', платонског философа који је оштро напао хришћанство у својој 'Истинитој речи', износи:

"Ми ни поплаве ни пожаре не приписујемо циклусима и планетарним периодима; сматрамо да до њих доводи општа превласт зла, које уништавају вода или ватра." (IV, 12)

И у Мухаммедовом Qур'ан-у затирања многих народа и насеобина се представљају као Божији бич:
"Они /неверници/ не знају колико смо ми народа прије њих уништили, којима смо на земљу могућности давали какве вама нисмо дали и којима смо кишу обилату слали и учинили да реке поред њих теку, па смо их, због грехова њихових, уништавали, и друга поколења, после њих, стварали." (Сура VI, 6)

Древни извештаји поникли широм земљине кугле говоре о великом потопу (грчки.: kataklysmos); други пак о великом пожару (ekryrosis). Оно што се "приповеда као мит" ('Тимај', 22 ц) и легенда, често у себи има и пуно истинске повести (цп.: 26 е) - Тако Платон у својим 'Законима' кроз лик Атињанина пита: "Мислите ли да се у старим причама крије нека истина?" (Књига III, 667 A)

Уништење многих цивилизација и народа у великим катастрофама, учинило је да трагови о тим пустошењима не буду тако дубоки. Тако Филон запажа: "Због непрестаних понављања разорних похода воде и ватре, претходне генерације нису потоњима пренеле сећања на стварни поредак и след догађаја." ('Мојсије', 2) - Платон износи за послепотопно време "да су људи били већ готово сасвим заборавили оно уништење." ('Закони' III, 682 C)
 Од великих катастрофа које су потресле Земљу, људски род је сачувао тек сећање о задњем Потопу. Мноштво извештаја о Потопу указују да он није био нека локална поплава, како се често хоће представити, већ планетарна катастрофа. Погледамо ли неке потопне извештаје, нпр. Нојев потоп, Деукалионов потоп, Утнапиштимов, Ксизутаров,... налазе се многе наративно-указне сличности међу њима. То делом указује и на преузимање туђих приповести: међутим када о Потопу говоре предаје народа различитих култура, често међусобно раздвојених, то нам јасно указује на догађај који је имао планетарни израз.

---

За извештаје о Нојевом (Ноаховом) потопу недовољно упућени опсерватори људске прошлости обично мисле да он представља преузете легенде које говоре о некаквом интезивнијем изливању Еуфрата, изливању које је оставило снажан утисак на пустињске бедуине. Говорећи о знацима последњег времена и Свога Доласка у Слави, Господ Љубави поред осталог указује: "Као дани Нојеви, тако ће бити Долазак Сина Човечијег. Јер као што су у дане пред Потопом јели и пили, женили се и удавали, до дана када Ноје удје у Ковчег, и нису знали док не дође  потоп и све однесе, тако ће бити и долазак Сина Човечијег." ('Матеј', 24:37-39) - Видимо га и Господ Исус Христос овим указом признаје велики Нојев потоп; но то не значи да Он потврдјује и истинитост свега оног што је у вези Нојевог потопа записано у редигованој 'Књизи Постанка'. - И у 'Другој Петровој посланици', која такође има трагове редакције, потврђује се истинитост Потопа који је преживео Ноје са својом породицом: "... Кад Бог није поштедео анђеле /надгледнике/ који су згрешили, него их баци у мрачне јаруге Тартара и предаде их да се чувају за Суд, и стари свет није поштедео, него - кад наведе потоп на безбожнички свет - сачува Ноја, проповедника праведности, као осмога уз седморо њих, ..." (2:4-5, видети и: 3:5-6))

По заповести Божијој да напуне земљу ('Постанак', 1:28) људски род је се почео размножавати и ширити. Не одолевши лепоти кћери човечијих и небески посматрачи, надгледници над човечанством, помешали су се са човеком, чиме је настао горостасни људски род, Нефили. Видевши поквареност која је завладала, Господ одлучује да скрати човеку животни век на неких 120 година (6:4) Неверни Небески стражари људима доносе многа погубна знања. Пошто је зажалио што је саздао човека, Господ одлучује да људски род потонуо у изопачености избрише са лица земље, а у животу једино да остави Ноја, који је у Праведности ходио, и његову породицу: жену му, три сина (Шема, Хама и Јафета), те њихове три жене. Бог се обраћа праведнику Ноји: "Одлучио сам да буде крај свим бићима јер се земља напунила опачином; и, ево, уништит ћу их заједно са земљом. Направи себи корабљу од смоластога дрвета; корабљу начини с пријеклетима и обложи је изнутра и извана паклином. А правит ћеш је овако: нека корабља буде триста лаката у дуљину, педесет у ширину, а тридесет лаката у висину. На корабљи начини отвор за свјетло, заврши га један лакат од врха. Врата на корабљи начини са стране; нека има доњи, средњи и горњи кат. Ја ћу, ево, пустити потоп - воде на земљу - да изгине свако биће под небом, све у чему има дах живота: све на земљи мора погинути. А с тобом ћу учинити Савез; ти ћеш ући у корабљу - ти и с тобом твоји синови, твоја жена и жене твојих синова. А од свега што је живо - од свих бића - уведи у корабљу од свакога по двоје да с тобом преживи, и нека буду мушко и женско.Од птица према њиховим врстама, од животиња према њиховим врстама и од свих створова што по тлу пузе према њиховим врстама: по двоје од свега нека уђе к теби да преживи. Са собом узми свега за јело па чувај да буде хране теби и њима." ('Постанак', 6:13-21)

Када је саградио корабљу (арку), онако како му је Господ наложио, Ноје добија нова упутства: "Уђи ти и сва твоја обитељ у корабљу, јер сам увидио да си ти једини преда Мном праведан у овом времену. Узми са собом од свих чистих животиња по седам парова: мужјака и његову женку. Исто тако од птица небеских по седам парова - мужјака и женку - да им се сјеме сачува на земљи. Јер ћу до седам дана пустити дажд по земљи четрдесет дана и четрдесет ноћи те ћу истријебити с лица земље свако живо биће што сам га начинио." (7:1-4) - У тако, у корабљу улазе изабрани примерци 'чистих' и 'нечистих' животиња и птица, те Нојева обитељ; Седмога дана запљуштале су потопне воде.

Потоп је дошао када је Ноју било 600 година, и то седамнаестог дана другог месеца у години: "И удари дажд на земљу да пљушти четрдесет дана и четрдесет ноћи. /.../ Пљусак је на земљу падао четрдесет дана; воде свеудиљ расле и корабљу носиле: дигла се високо изнад земље. Воде су над земљом бујале и високо расле, а корабља пловила површином. Воде су све силније наваљивале и расле над земљом, тако те прекрише сва највиша брда под небом. Петнаест лаката дизале се воде поврх потонулих брда. Изгибоше сва бића што се по земљи крећу: птице, стока, звијери, сви гмизавци и сви људи. Све што у својим носницама имаше дах живота - све што бијаше на копну - изгибе. Истријеби се свако биће с површја земаљског: човјек, животиње, гмизавци и птице небеске, све се избриса са земље. Само Ноа остаде и они што бијаху с њим у корабљи." (7:12.17-23) - Воде поврх потонулих брда задржале су се током 150 дана. Након тога, пошто су се затвориле уставе небеске и извори бездански, киша је престала падати, а потопне воде су јењавале. Седамнаестога дана у седмоме месецу арка је се зауставила на брдима Арарата. "Воде су непрестано опадале до десетог мјесеца, а првога дана десетог мјесеца покажу се брдски врхунци. Кад је изминуло четрдесет дана, Ноа отвори прозор што га је начинио на корабљи; испусти гаврана, а гавран свеједнако одлијеташе и долијеташе док се воде са земље нису исушиле. Затим испусти голубицу да види је ли вода нестала са земље. Али голубица не нађе упоришта ногама те се врати к њему у корабљу, јер вода још покриваше сву површину; он пружи руку, ухвати голубицу те је унесе к себи у корабљу. Почека још седам дана па опет пусти голубицу из корабље. Према вечери голубица се врати к њему, и гле! у кљуну јој свјеж маслинов лист; тако је Ноа дознао да су опале воде са земље. Још почека седам дана па опет пусти голубицу: више му се није вратила. Шест стотина прве године Ноина живота, првога мјесеца, првог дана у мјесецу узмакоше воде са земље. Ноа скине покров с корабље и погледа: површина окопњела. А другога мјесеца, седамнаестог дана у мјесецу, земља бијаше суха." (8:5-12)

Када су првога дана у првом месецу воде узмакле са земље, Ноје је скинуо покров са корабље и угледао окопнелу површину. Седамнаестога дана другога месеца земља је већ била потпуно сува. Господ заповеда потом Ноји да изадје из арке са свим створењима у њој, те да их пусти да плоде и на земљи множе.

Даље, у 'Књизи Постанка' можемо прочитати како Ноје, изашавши из арке, приноси Богу жртву паљеницу од "свих чистих животиња и од свих чистих птица" (8:20), а Бог се заветује да никада више неће уништити сва жива створења. После Потопа, Бог, наводно Ноју одредјује да поред зелења, које је на почетку одредио (1:29) сме јести и све 'чисте' животиње, изузев меса у којем је још крви. И на крају Он склапа Савез са Нојем, његовом породицом, његовим потомством, и са свим живим створењима да "никада више потопне воде неће уништити жива бића, нити ће икад више потоп земљу опустошити." (9:11) А као знак Савеза са Својим створењима, и залог верности, Бог у облаке ставља дугин лук (9:12)

У целом овом опису сусрећу се многе контрадикторности и детерминистичке несувислости, настале и коришћењем различитих предаја. Остајемо збуњени да ли је Ноје по један или по седам парова од свих животиња унео у арку. И ако их је 'спасио' у арку, зашто их после потопа жртвено приноси, када су те животиње биле потребне да напуне земљу? Пошто се помињу 'чисте' и 'нечисте' животиње, а та подела је много после Ноја установљена, јасно је да је много после Мојсија ова приповест искројена, односно обојена бајковитим детаљима.

Даље, тешко је и замислити да је Ноје и по један пар од свих животиња, гмизаваца и птица, и то са свих крајева света, унео у арку, јер их једноставно није било могуће сместити и обезбедити њихово одржавање и храњење током 150 дана. Даље, појединих врста животиња нема две, три или седам, већ много, много више. Даље, спасавање птица се свакако показује излишним,... да су потопне воде покриле кавкаски Арарат, постоје многе више планине на којима су могле и без спасавања преживети многе птице и животиње, као и људи. Да није било подручја које воде нису захватиле, не би ни биљни свет могао да опстане и да се прошири, јер би већина биљака током пет месеци под водом једноставно иструнула.

У 'Књизи Бројева' 13:33 помиње се Анаково горостасно потомство; како су они могли преживети Потоп ако се нису нашли у арци?

Даље, тешко је претпоставити да је Ноје сам са својим синовима за релативно кратко време могао изградити масивну дрвену ладју са оплатом која је била дугачка неких 140 метара, широка 24 метара и 12 метара висока, те подељена на три спрата. Тако масивна ладја тешко да би могла издржати велике водене таласе и ударе ветра (цп.: 'Постанак', 8:1)

Посебно деликатно питање је одакле би дошле толике воде да могу потопити читав свет, и највећа брда, и где би се потом повукле? Писац ове приповести налази исходиште потопне воде у земаљским безданима и у небеској киши. Поједини крути тумачи Библије претпостављају да се у орбити изнад Земље налазила купола дебелог слоја воде; но под силом гравитације такав импозантан 'слој воде' дакако не би могао да опстане. Уколико би се круто тумачио ставак 1:7 ("Бог начини свод, и воде под сводом одели од вода над сводом."), онда би се таква водена купола и могла 'замислити'. Но 'небеске воде', као и у патмоској 'Апокалипси', и овде у 'Постанку' имају симболичке конотације.

Грубо тумачење овог легендарног извештаја о потопу наводи и на закључак да пре Потопа дуга наводно није постојала. Но рефракција као оптички феномен потребан за дугу се дешава када бела светлост пролази кроз неку твар која има другачији рефлексиони индекс (нпр. капљица воде у водопаду, кристал), па је тако незамисливо да кише и дуге није било пре потопа. Осим тога Сам Бог Ноји најављује да ће пустити кишу да дажди током 40 дана и 40 ноћи (7:4), што наводи на закључак да је Ноје итекако познавао шта је то киша. Ако је Бог људима у почетку одредио биље за храну, за рашћење биља итекако је киша требала (цо.: 2:5-6).

Да се запазити да људи, којима се драстично скраћује животни век, тек после Потопа упознавају годишња доба (8:22), што хоће рећи да је пре Катаклизме на Земљи владала уједначена клима. Али за уједначену климу Земља треба имати већу нагнутост своје осе у односу на еклиптику, обилазну раван. И тај детерминизам наводи на закључак да је Потоп изазвало нешто што је повукло рапиднију промену земљине осе. Али промена није ишла из уједначене у четвороделну годишњу климу, већ је се вероватно нешто друго десило: Из леденог доба, у коме је Земљина оса била готово нормална на еклиптику, дошло је у току Катаклизме до нагнутости Земље коју данас познајемо.

О великом Потопу који је преживе праведник, Назарен Ноје говори и апокрифна 'Енохова књига' (имате је на овој теми) која је у добу Макабејаца претрпела позамашну редакцију. Тако Еноху Анђео Мира указује Еноху, који је живео пре Потопа, за небеску казну која ће снаћи неверне небеске посматраче који су се помешали са људским родом: "У те ће дане Господар духова извршити казну, и отвориће се посуде с водом које су на небесима, и извори који су под небесима и под земљом. Помешаће се све воде које су над небом и испод неба. Вода која је изнад небеса биће деловање. Вода која је под земљом биће примање, и сви који живе на земљи биће уништени, као и они који пребивају под небеским висинама. Тако ће разумети неправду коју починише на земљи, и тако ће нестати." (И, 53, 7-11)

Но, када затире житеље земље, у Господара духова се јавља жалост што је тако поступио: "Узалуд сам уништио све житеље земље." (54:1)

Енох, упућен у небеске тајне, сишавши из небеских висина, преноси сину Метушалаху, зачуђеном необичним дететом које му је се родило од Лакеха, шта очекује свет: "Господ ће на земљу донети новост. То сам објаснио и дознао у виђењу. Казао сам ти да су у нараштају мога оца, Јареда, небесници заменили реч Господњу. Починили су злочине, одбацили свој ранг и помешали се са женама. С њима су згрешили, њима се оженили и зачели децу. Читаву ће земљу, стога, снаћи велико уништење. У једној ће је години задесити Потоп и свеопште уништење. То дете које ти је рођено преживеће, а с њиме ће бити спашена његова три сина. Кад сви људи изгину, он ће бити спашен. Његови ће потомци зачети дивове, не духовне, него телесне. Земљу ће снаћи велика казна и биће очишћена од сваке опачине. Реци, стога, своме сину, Ламеку, да је онај који је рођен доиста његово дете. Нека га назове Ноје /'утеха'/, јер, он ће преживети. Он и његова деца биће спашени од опачина које ће се проширити светом, од сваког греха и неправде, који ће за његова живота на земљи бити уништени." (I, 105: 13-16) - По 'Еноховој књизи' највеће зло на Земљи је дошло када су се немарни небески стражари, којима је дато да владају над путевима земље, помешали са људима и пренели човеку многа погубна знања (попут врачања и ратовања), она која су људе навели на многа зла.

О Нојевом Потопу говоре и два краћа апокрифна текста изведена из народног предања и редиговане 'Књиге Постанка'. Сусрећу се под насловима 'Потоп' и 'О Потопу'.

По овоме апокрифу Ноје на Араритским горама почиње да гради арку. Ђаво заводи и наговара Нојеву жену да сазна куда то он јутром одлази. Она то одбија најпре, јер као жени није на њој било да поставља таква питања, а онда пристаје да то учини пошто Ноја по наговору опије напитком од чудесне траве поред реке. Опијен Ноје износи жени да одлази у градњу арке, за коју га је Господ преко анђела позвао, указавши му да Бог хоће потопити свет спашавајући само његову породицу. Сазнавши од Нојеве жене шта Ноје ради, ђаво му разбија арку. Ноје је плакао 40 дана ожалошћен. Тада му се јавља анђео и позива га да од кедровог дрвета гради корабљу. Послушавши га, Ноје 30 година проводи у градњи корабље.

Но када су сви предвиђени ушли у корабљу, Нојина жена под ђаволовим утицајем одбија да уђе. Ноје, да би је спасио, допушта да са њом и ђаво уђе у арку. Ушавши у арку, ђаво је се претворио у миша и почео је да глође дрвену грађу арке, не би ли је пробио. Приметивши то, Ноје позива љуту звер, која је кихнула, испустила пламени дах, и удавила миша, односно ђавола. Даља нарација ове апокрифне бајковите приче увелико сличи оној презентованој у Библији.

На једанаестој плочи, односно у једанаестом певању сумерско-акадског епа (насталом на акадском језику између 23 и 21 векаа старе ере) о уручком краљу и хероју Гилгамешу, избавитељ људског рода, акадски Ноје - Утнапиштим (тачније: Ут-та напишта/и = 'Он нађе живот'), који је преживео велики потоп са својом женом и кормиларом, описује Гилгамешу потоп који су по савету развратне богиње Иштар, послали богови предвођени небеским богом Ануом и јунаком-саветником Ен-лилом. Но Утнапиштима о намери богова да пошаљу потоп на Шуруппак, који је најпре био наклоњен боговима, обавештава у сну Еа, бог дубина слатких вода.

Своју причу Гилгамешу како је у скупштину богова примљен Утнапиштим почиње извештајем како је обавештен о претећој невољи која је се надвила над његовим градом и родом:

"Ја ћу ти, Голгамешу, одлуку тајну открити
и тајну богова теби ћу рећи ја.
Шуруппак, град, што га познајеш ти,
што на обали Еуфрата лежи -
то, древни је град, бози су наклоњени њему.
Богове да  велик  пошаљу  потоп њихово наведе срце.
Стану се саветоват отац им Ану, Ен-лил, јунак, саветник њихов Еннуги.
Нинигику-Еа с њима се клео,
Ал' колиби /мојој/ њихову одлуку каза:
'Колибо колибо! Зиду, зиду!
Слушај колибо! Запамти, зиду!
Житељу Шуруппака, сине Убар-Туту,
пренеси кућу, сагради  барку,
обиље презри, за живот брини,
богаство презри, спасавај душу!
У барку своју смести  све  живо.
Та барка коју ћеш ти саградити,
да обликом четвороугласта буде,
да буде исте ширина к'о и дужина,
као Океан, кровом је покриј!' -
Ја схватих и казујем владару, Еаи:
'Ту реч, владару. што мени рече је ти,
слушат дужност је моја, све ћу испунит тако.
Што ли да кажем граду - народу и старешинама?' -
Еа отвори уста, беседити станем
мени, својему слузи, он збори:
'Ти пак ову им прозбори реч:
- Ја знам, Ен-лил да мене мрзи -
ја нећу у вашем живети граду,
од груде Ен-лила корак окрећем ја.
Пут Океана идем, владару Еаи!
На вас пак кишу  обилну  пустиће он,
тајну птица знаћете ви, склониште риба,
свуда на земљи биће богата жетва,
јутром ће као из кабла, лит, а ноћу
родну кишу очима ви ћете гледати.'" (XИ, 9-47)

Утнапиштим даље приповеда како је житеље Шуруппака известио о воденој претњи која је се надвила над њима, и о томе како је предузео кораке да сагради барку:

"Тек што заруди зора, на позив мој сав се окупи крај.
[.......]
Свим људима налог сам дао -
куће склањају, ограде руше.
Деца разносе смолу,
снажни у корпама опрему носе.
За пет дана и ноћи ја лађу основах:
три десетине трга, висина палубе сто двадесет лаката броји,
по сто двадесет лаката крајеви њезина врха.
Ја обод поставих, ја изглед смислих,
ја шест палуба у барку ставих,
на седам делова њима разделих је ја,
њезино дно на девет преграда преградих,
у њено дно јарболе забих,
одабрах кормило ја, опремом опремих њега.
Три мере воска у пећи истопих,
три мере смоле ја у њу улих,
три мере носачи довуку уља:
осим мере уља, што на мазање оде,
двије мере уља кормилар спреми.
За житеље града бикова наклах ја,
клао сам овце свакодневно ја,
јагодâ соком, уљем, пивом, вином, црвеним и белим
народ појих, к'о речном водом,
и приредише гозбу, као у време новогодишњих празника.
Ја миомирис открих, моје руке налазах.
Барка готова би у часу заласка Сунца.
Вући стадосмо њу - тешка нам би,
озго и оздо коленима подупресмо њу,
две трећине зарони у воду она." (XИ, 48-49.52-79)

Утнапиштим потом указује како је барку опремио и како ју је, укрцавши у њу своју породицу и свој род, замолио:

"Натоварих је свим, што имах ја,
натоварих је свим, сребром што имах га ја,
натоварих је свим, златом што имах га ја,
натоварих је свим, створовима  живим што имах их ја,
укрцах у барку породицу сву и род мој,
стоку и звери степе, мајсторе укрцах све.
Време ми одреди Шамаш:
'Јутром ће као из кабла лит, а ноћу
родну кишу очима ти ћеш гледати -
у барку ступи, врата засмоли њој“' -
Дође одсудан час:
јутром је као из кабла лило, а ноћу
родну кишу очима гледах ја.
ја лице непогоде видех -
страшно гледати непогоду би.
Ја се на корабљу попех, врата засмолих њој -
јер ми засмоли барку лађару Пузур-Амурри
ја дворац дах богаство с њим." (XИ, 80-95)

На лађу и земљу Шуруппака своје стреле усмерују богови непогода; потопни ветар бесни шест дана и седам ноћи:

"Тек што заруди зора,
на сред небеса црни се појави облак.
Адду усред облака грми,
Шуллат и Ханиш пред њиме иду,
брдом и долом, гласоноше иду.
Нергал јарболе чупа,
Нинурта хита, пробити насип,
Ануннаки подигли бакље,
да њиховом ватром сву земљу спале.
Иза Адду небо камено пота, што светло би - у таму се претвори,
сва земља к'о пехар се разби.
Првога дана Јужни беснеше ветар,
долети хитро, планине плави,
слично ратнику људе је стиз'о.
Један не види другог.
Ни с неба се не виде људи.
Богове од потопа ухвати страх.
Они се подигну на небо Ануа оду,
к'о пси се шћућуре, телом се испруже.
Иштар виче, к'о да је породјај мучи,
госпођа богова, чији је диван глас:
'Нека се овај дан претвори у прах,
јер у савету богова ја се за зло одлучих.
Како у савету богова ја се за зло одлучих,
на пропаст створења мојих објавих рат?
Зар за то рађам ја сама људе,
да као рибљи пород, испуњују море?' -
Богови Ануннаки са њоме плачу,
бози се смире, очију сузних,
један се уз другог тиска, усне суве су њима.
Шест дана и седам ноћи, беснеше ветар,
олуја потопом прекрива земљу.
Кад седми освану дан
олуја и, потоп престану с ратом,
они што се бораху долично војсци.
Смири се море, утихну вихор - попусти потоп." (XИ, 96-1

Пошто је попустио потоп, Утнапиштим отвара окно корабље и види да је се зауставио уз гору Нисир (која се налази на западу иранског ланца планина):

"Отворих окно - светлост ми на лице паде,
погледах на море - постаде тихо.
И све се људство у глину доиста претвори!
Наста равница, као кров, равна.
На колена падох, седох и плачем,
низ лице моје потекну сузе.
Стадох мотрити копно на широком мору - на дванаест конака оток се диже.
Уз гору Нисир пристаде барка.
Гора Нисир устави барку, љуљат се не да њој.
Један дан, два дана гора Нисир корабљу држи, љуљат се не дâ њој.
Три дана, четри дана гора Нисир корабљу држи, љуљат се не дâ њој.
Пет и шест дана гора Нисир корабљу држи, љуљат се не дâ њој." (XИ, 135-144)

Седмог дана задржавања уз потопљени Нисир Утнапиштип почиње да пушта птице са корабље, да би проверио да ли ће оне наћи копно, односно да ли се воде повлаче:

"Кад седми освану дан
Изнесох голуба и пустих га ја;
одлетевши, голуб се врати:
не нађе места за стајање, долети натраг.
Изнесох ласту и пустих је ја;
одлетевши, ласта се врати:
не нађе места, долети натраг.
Изнесо гаврана и пустих га ја;
одлетевши гавран, виде како се повлачи вода,
натраг не дође; гракће, једе и измет баца." (XИ, 145-154)

Изашавши најзад из корабље Утнапиштим боговима приноси миомирисну жртву:

"Изђох, на четри стране жртву принесох,
на врху горе жртву-паљеницу принесох:
седам и седам кандила поставих,
у њихове пехаре ја мирте, трске и кедра ставих.
Богови осете мирис,
богови осете опојни мирис,
богови к'о муве се, окупе около жртве.
Кад Мајка богова стиже,
огрлицу велику узе,
што Ану је сазда на радост њој:
'О бози! На мојем је врату лазурни камен -
као што њега збиља заборавит нећу,
тако ћу ових се дана доиста сећат,
и на веке векова ја их заборавит нећу!
Нек' бози сви на жртву дођу,
Ен-лил тој жртви нек' се не примиче,
јер он, не размислив', пошаље п о т о п,
и мојим људима досуди потоп!' -
Ен-лил само што је бануо тамо,
угледа барку, Ен-лил се расрди,
на богове Иггите /= богове неба/ јарошћу се испуни:
'Које то биће избегну пропаст?
Ни један човек не сме преживети!' -
Нинурта отвори уста беседит стане
њему, Ен-лилу, јунаку збори:
'Ко, ако не Еа поступа мудро,
и Ева свако познаје дело!' -
Еа отвори уста, беседити стане,
њему, Ен-лилу, јунаку збори:
'Ти -јунак си, међу бозима мудрац!
Как, не размислив', изазва потоп?
На грешног грех навали ти,
на кривца кривњу навали ти -
пази, да не погине, свладај се, да не пропадне!
Уместо што потоп посла,
било би боље да лава посла, људе да прореди!
Уместо што потоп посла,
боље би било вука да посла, људе да прореди!
Уместо што потоп посла, боље би било да дође глад, и земљу сатре!
Уместо што потоп посла,
било би боље да помор наста, и људе смакне!
Ја не издах тајне богова силних -
премудром ја послах сан, и тајне богова сазнаде он.
А сада њему ти савет дај!" (XИ, 155-188)

Даље, Утнапиштим приповеда како га је бог јунак Ен-лил, ступивши у барку из ње извео, те га заједно са женом благословио, и увео га у сталеж богова.

Видимо да Нојев и Утнапиштимов потоп у много чему имају наративно-фабуларне сличности. И Утнапиштиму је јављено да долазе потопне кише, и он гради корабљу, и он у њу уноси многе животиње, и он испушта птице са ладје, и он се уз планински венац зауставља, и он изашавши из корабље приноси жртву.

При археолошком ископавању сумерског града Ура, које је вршила енглеско-совјетска експедиција 1928. године, на чијем челу је био Leonard Woolley, дванаест метара испод пронађене краљевске гробнице (која потиче из времена око 3.500 год. старе ере), наишло је се на дебео слој (2,5-3 метра) наплавине од чисте иловаче, која је се могла образовати само воденим заплављивањем, које би обухватило широко пространство Месопотамије.

На једној десетостраној призми (која се чува у Британском музеју) може се прочитати изјава асирског цара Асурбанипалија (668.-621. г. ста ере), који је основао импозантну библиотеку у Ниниви сакупивши и преписавши преко изасланика многе плоче: "Читао сам прекрасне глинене плоче Сумерана и опскурне акадске чрчкарије, које нису уметност. Уживао сам у читању натписа на камену из времена пре потопа."

Зиусудрин потоп

Поред епа 'О Гилгамешу' о великом Потопу говори и сумерска „Поема о Потопу“. Почетак и крај поеме нажалост нису сачувани, односно надјени; но она се може реконструисати по својој боље познатој бабилонској верзији. У овој поеми говори се о томе како скупштина богова, и поред противљења неких, одлучује да буде уништено цело човечанство. Зиусудра, владар Шуруппака, од Бога Ен-кија бива обавештен о тој намери. Говори се о потопном пљуску који је трајао седам дана и седам ноћи, да је и саме богове уплашио. када је се појавио и осветлио земљу бог Уту, Зиусудра је пред њим принео жртву од волова и оваца. На крају Зиусудра, заједно са женом, бива уздигнут у богове. Ово митско и поетско виђење Потопа, сачувано је и код бабилонског хисторика Бероса, где сумерски Зиусудра ('Он надје живот дугих дана'), бабилонски Касисатр, носи име Ксизутар (Ксисутрос), а бог који га обавештава о потопној опасности је Кронос.


Четврто поглавље поеме 'О Потопу' (у руском преводу: В. К. Афанасевој):

В Киуре бога [...] стена [...]
Зиусудра, у края встав, слышит [...]
“Край стенки слева, ну-ка, послушай!
Край стенки, скажу тебе слово, прими мое слово!
Будь внимателен к моим наставленьям!
П о т о п пронесется надо всем миром,
Дабы семя человечества уничтожить.
Окончательное решенье, слово божьего собрания [...]
Решение, реченное Аном, Энлилем, Нинхурсаг,
Царственность, ее прерывание [...]”

[Недостаје око 40 редака текста.]

Все злобные бури, все ураганы, все они собрались вместе.
П о т о п свирепствует надо всем миром.
Семь дней. Семь ночей.
Когда п о т о п отбушевал над Страною,
Злобный ветер высокой волною
Отшвырял огромное судно,
Солнце взошло, осветило небо и землю,
Зиусудра в огромном своем к о р а б л е отверстие сделал,
I солнечный луч проник в огромное судно.
Царь Зиусудра
Пал ниц перед солнцем-Уту.
Царь быков заколол, много овец зарезал.

[Недостаје око 40 редака.]

Жизнью небес и жизнью земли они поклялись,
Ан и Энлиль жизнью небес и земли поклялись о том.
Кто укрылся,
Дабы живое из земли поднялось,
Дабы оно для них вышло.
Царь Зиусудра
Пред Аном, Энлилем смиренно простерся.
Энлиль с Зиусудрою ласково заговорили.
Когда жизнь, словно богу, ему присудили,
Жизнь долгую, словно богу, ему изрекли,
Тогда они царя Зиусудру,
Кто имя жизни сберег, человечества семя спас,
Поселили его в стране перехода, в стране Дильмун, там,
Где солнце-Уту восходит [...]
“Ты [...]”

Зиусудрин/Ксизутаров потоп

Берос (Berosus), Мардуков свештеник који је живео у време Александра Великог, међу првима је донео халдејско учење у Хеладу. Он је на хеленском језику за житеље хеленистичког света написао историју своје земље користећи изворне документе, храмске записе дате клинастим писмом, као и предаје. Он сам указује да су у Бабилону доста марљиво чувани писани извештаји који су обухватали период од неких 150.000 година. Но Беросове 'Бабилонске приче' (Babylōniaka) сачуване су само у фрагментима код појединих историка: Аполодора (Apollodoros, II век старе ере) из Атине, писца 'Хронике' (приказа светске историје, такодје само у деловима сачуване), код Аристотеловог ученика Абидена, код Александра Полихистора, те код каснијих историка: Јосипа Флавија (I век), Еусебија (4.век) и византинца Синкела (9.век).

У другој књизи 'Бабилонских прича' Берос даје историју десет претпотопних халдејских краљева и њихових владавина, које су укупно трајале 432.000 година, односно 120 сарија (1 сарус = 3.600 година). Потоп је се догодио за време владавине Ксизутара (владао је на престолу осамнаест сарија), који је наследио свога оца Ардата. Александар Полихистор преносећи Беросово излагање описује ток Потопа:

"Указао му се /- Ксизутару/ бог Крон и обавестио га да ће петнаестог дана месеца дезија настати потоп  који ће затрети људски род. Зато му је заповедио да напише повест настанка, развоја и окончања свега и да закопа тај извештај на сигурном месту у граду Сунца у Сипари, затим да сагради  лађу и поведе у њој са собом пријатеље и родбину, те да узме на лађу све што му је потребно за живот и све врсте животиња које лете или се крећу копном, и да се отисне на море. Кад је упитао божанство камо да заплови, добио је одговор:
 'К боговима!' - Након тога је изрекао молитву за добробит човечанства.

Послушао је божански савет и саградио лађу, дугачку пет стадија /1 стадиј = 178 м/ и широку два. У њу је похранио све што је припремио; напокон је сместио у њу жену, децу и пријатеље.

Пошто је земљу захватио потоп, а након неког времена почела се вода повлачитри, Ксизутар је послао неколико птица  с лађе; будући да нигде нису нашле хране нити се могле одморити, вратиле су му се. После неколико дана послао их је други пут; овај пут су се вратиле блатних ногу. Покушао је то и трећи пут; сада му се птице нису вратиле; и с тога је закључио да је земљина површина опет изнад воде. Начинивши отвор на лађи и установивши, пошто је осмотрио ван, да је лађу донела вода до једног обронка, сместа ју је напустио, праћен женом, кћерком и кормиларом. Одмах се поклонио земљи; подигавши жртвеник, принео је жртве боговима.

Пошто је то обавио како треба, Ксизутар и они који изиђоше с њим из лађе нестадоше. Они који су били у лађи изиђоше јадикујући кад су увидели да се остали не враћају и непрестано дозиваху Ксизутара. Више га нису угледали, али су разабрали његов глас у ваздуху и чули га како их опомиње да поштују богове; осим тога, испричао им је да је због своје побожности пренесен к боговима и да су исту почаст доживели његова жена и кћерка, те кормилар. Томе је додао да би хтео да се што пре врати у Бабилонију и потражи записе у Сипари, које ваља објавити целом човечанству; објаснио је да су сада у земљи Јеременији. Чувши те речи, остали су принели жртве боговима и отпутовали према Бабилонији.

Будући да се лађа насукала у Јерменији, још су неки њени делови у јерменском Коркирејском/Кордијском горју /Цордуарум монтибус/; људи стружу с њих битумен, којим је била премазана лађа, те га употребљавају као противотров и амулет. Тако су се преостали с лађе вратили у Бабилон; нашавши записе у Сипари, почеше градити градове и подизати храмове, и Бабилон је тако опет био насељен." (Еусебије: 'Хронографије', В, 8; Синкел: 'Хронографије', 28)

И Флавије, који је патријарха Аврахама видео као припадника десетог послепотопног халдејског поколења (Еусебије: 'Евандјељска припрема', либ. ИX), говори о претпотопним записима мудраца који су изумели науку о небеским телима и њиховом саставу. Управо су они неке људе упозорили на претећу несрећу, о страдању "делом од снаге ватре, а делом од налета огромних количина воде. Да њихова сазнања не би била заборављена пре него што их спознају људи, они су подигли два стуба: један од опеке /сумерски зигурат/ а други од од камена /епипатска Кеопсова пирамида/, и на њима су исписали податке о својим открићима. У случају да потоп разруши стуб од опеке, камен би, према прорачунима, требало да остане неоштећен и пружио би људима могућност да прочитају оно што је на њему записано." - Према грчком историку Манетону (Манетхон, III век старе ере), врховном свештенику у Хиерополису, творцу повести Египта од митских времена до 323 године, древни претпотопни записи су исписани светим знацима Тотха, а први их је Хермес после Потопа превео. - И хеленски географ Страбон (отприлике 63 г. старе ере до 19. год. н. е,), који се у састављању свога 'Земљописа' служио и старијом литературом, извештава о некаквим претпотопним текстовима који су сачувани на Пиринејском полуострву.

Ево како се Еусебије Цезарејски, према енглеском преводу (Gifford, 1903. g.),
осврће на ове догађаје цитирајући Флавија и Абидена у своме изузетно вредном спису Praeparatio Evangelica (Preparation for the Gospel).

The foreign historians who mentioned the Flood described by Moses, from Josephus, Antiquities, Bk. i p. 414 a

CHAPTER XI

[JOSEPHUS] 'THIS deluge and the ark are mentioned by all who have written histories of the Barbarians, among whom is Berossus the Chaldean. For in narrating the circumstances of the flood, he describes it thus:
'It is said that there is still a portion of the vessel in Armenia near the mountain of the Cordyaei, and that persons scrape off and carry away some of the pitch. And the people use what they carry away chiefly for charms to avert misfortunes.
'This is mentioned also by Hieronymus the Egyptian, who wrote The Archaeology of Phoenicia, and by Mnaseas, and several others. Nicolaus also of Damascus gives an account of them in his ninety-sixth book, speaking thus: There is above Minyas a great mountain in Armenia called Baris, to which, as the story goes, many fled for refuge at the time of the deluge and were saved; and a certain man borne on an ark landed on the top of the mountain, and the remains of the timbers were preserved for a long time. Now this must be the same of whom Moses, the Lawgiver of the Jews, wrote.'
So writes Josephus.

Concerning the Flood, from the writings of Abydenus p. 414d

CHAPTER XII

But after mentioning the Median and Assyrian records from the work of Abydenus, I will set before you his statements concerning this same story, as follows:
[ABYDENUS] 'After him reigned among others Sisithrus, to whom Kronos foretold that there would be a great rain on the fifteenth day of Desius, and commanded him to hide everything connected with literature at Heliopolis in the country of the Sippari.
'And when Sisithrus had accomplished this, he straightway sailed up towards Armenia, and immediately what God had predicted overtook him. But on the third day, when the rain had abated, he proceeded to let loose some of the birds, to try whether they saw land anywhere that had emerged from the water.
'But as they were met by a vast unbroken ocean, and were at a loss where to find a haven, they came safe back to Sisithrus, and others after them did the same.
'But when he was successful with the third set, for they came back with their feet full of mud, the gods removed him from men's sight: but in Armenia the ship supplied the people of the country with wooden amulets as antidotes to poison.'

Интересантно је приметити да како библијски, тако и сумерски, односно халдејски извори, указују на дуговечност претпотопних житеља.

Мотив пуштања птица са брода у источној философско-религијској мисли нашао је свој алегоријски одраз код објашњавања духовно-реализационих токова. Тако се у тибетанском спису 'Život i učenje Nārope' из XII века износи: "Способност мишљења лети као врана са брода." (Део III, pogl. 3, 3) - A у спису Saraha Dohākośa-nāma-mahāmudra-upadesa указује се: "Баш као што се и бродска врана која је полетела са брода, након крстарења у свим правцима враћа и скрашава на броду, исто тако се и изворна свест враћа своме исходишту иако је можда следила путеве жудне свести."

Мануов потоп

Велики Потоп, са много митски обојених наративних извођења и детаља, описан је и у индијском народном спеву 'Махабхарата' (III књига), главном споменику источњачке епске митологије, који садржи преко 80.000 двоструких стихова, а који је записан током више столећа старе ере. О Потопу говори и ведски спис 'Шатапатха-брахмана' (И књига). Ведска верзија се разликује од оне у 'Махабхарати', где се риба која Манија спасава приказује као утеловљење бога Брахме. У пуранама, каснијим саставима, риба је пак једно од утеловљења бога Вишнуа.

Десило је се прародитељу Манију, Вивасватовом сину, док је боравио на усамљено место у близини јужних планина, да му у донешену воду, којом је јутром прао руке, ускочи рибица и саопшти му: "Ако ми сачуваш живот, спасићу те." - Ману је са чуђењем одвратио: "Од чега ћеш ме спасити?" - Рибица му је одговорила: "На сва жива бића доћи ће потоп. Ето, од њега ћу те спасити." - Ману је узвратио: "А како да три сачувам живот?" - Рибица ту узврати објашњењем: "Нама рибама, док смо овако мале као што сам ја сада, одасвуд прети смрт. Једна риба прождире другу. Ти ме најпре држи у крчагу, а кад порастем, ископај рибњак и онда ме пренеси у њега; кад сасвим порастем, однеси ме у море и пусти ме на слободу, јер ми тада смрт више неће ниоткуда претити."

Ману је тако и поступио. Од малене рибице временом је постала велика рогата риба џхаша. Кад ју је Ману спуштао у море она му је рекла: "Те и те године биће потоп. Ти направи лађу и чекај ме. А када настане потоп, попни се на лађу и ја ћу те спасити."

У години кад је требао да наступи потоп Ману, послушавши рибин указ, сагради лађу; на њу се са њим попе и седам светих мудраца, седам Ангирасових синова.
(Ангирас је по митским перцепцијама трећи Брахмин син, од шест великих господара стварања изрођених снагом мисли.) Са собом, на лађу је понео и семе разног растиња.

Када је настао потоп, риба је допловила до лађе. За њен рог Ману је привезао уже, и она је по узбурканим таласима почела да вуче ладју. На хоризонту су се видела само немирна водена пространства; копна је нестало. Иако су бесни ветрови бацали Мануову лађу с једне на другу страну, риба је једнако пливала напред, и довукла лађу до високе планине Хималаја.

Избавивши Мануа, обратила му је се речима: "Спасила сам те. а сад привежи лађу за дрво; само пази да те вода не однесе. Спуштај се полако, по трагу воде која се повукла." Ману је послушао рибино упутство. Од тада је то место, где је на северним планинама пристала Мануова лађа, добило назив Мануова падина.

Велики потоп је однео све живо. Једино је Ману преживео катастрофу.

Интересантно је запазити да док остали потопни јунаци са собом у лађу убацују животиње, Ману доноси семе разног растиња. Уистину, уколико би један потоп копно потпуно поплавио за дуже време, требало би дакако сачувати и семе разног растиња, како би се оно могло касније засадити и тако земаљско растиње обновити.

Индијански извештаји о Потопу

Међу Индијанцима Средње и Јужне Америке такодје постоје бројни, митовима и легендама обојени извештаји о великом Потопу. По митологији Инка из Перуа врховни бог Виракоча (Uiracocha Tachayacha-chachic - 'Створитељ свега света') саздао је исклесавши из камена нараштај дивова, но како му њихово опхођење није одговарало уништио их је у великој поплави.

Међу Индијанцима у Гватемали колала су предања о потопу који је дошао на почетку стварања света, и који ће обележити и његов крај: "Преносиле су се приче о потопу на крају света и називали су га - бутик , а то значи поплава, поводањ, страшни суд; и тако верују да ће поново доћи бутик, који неће бити од воде него од огња, и веле да ће то бити на свршетку света, кад ће се разгњевити све мале ствари и створења која служе човеку, као што су каменови где се меље кукуруз или жито, лонци, ћупови, казујући тако да су устале против човека." (Лас Касас: 'Историјска апологетика')

Гватемалски Киће (Quiché) Индијанци из породице Маја, који сада живе покрај језера Атитлáн, потопне катастрофе су гледали као периодичне појаве, као непогоде које долазе једна за другом и чине затворен временски циклус. Разлог потопне катастрофе на почетку стварања света виде у израслој неопходности да се униште људи треће креиране групе која није показивала способност уважавања и прослављивања свога Створитеља; тако се у 'Попол вуху', светој повесној књизи већа поглавара Киће-народа, Рукопису из Ћићикастенанга, који је записан око 1544. год. шпанским писмом на домородачком, Киће језику, као копија неке старије и комплетније књиге, износи: "Када је дошао потоп због /несавршености/ људи од дрвета била је то уједно освета богова, али и ствари, биљака и животиња." ( I део, погл. 4) - "Због тога су били одбачени, згажени и уништени ти људи од дрвета, смрт је дошла по њих. Велику олују посла Срце Неба, велики потоп дође да уништи лутке од дрвета. /.../ ... Нису мислили на свог зачетника и створитеља, нису проговорили са њим, са оним што их је саздао, што их је обликовао. И због тога су нестали, били су уништени. (I, 3)

Сама непогода је била праћена падањем лепљиве и масивне кише с неба: "... Нестали су, били су уништени. Смоласта киша пала је са неба /.../. Потамнело је лице земље и почела је да пада црна киша; кишило је данима, кишило је ноћима. /.../ На све стране лежали су људи у очајању, покушавајући да се попну на куће, али су се куће рушиле и бацале су их на земљу. Покушавали су да се попну на дрвеће, а дрвеће их је бацало далеко од себе; трчали су да се склоне у пећине, али су се оне пред њима саме затварале." (Попол вух, I, 3)
 Смоласта киша о којој се овде говори може бити и магма и истопљене стене избачене на висине из вулкана, на што наводи и древни мексички 'Рукопис Ћималпопока' (Códice Chimalpopoca): "Небо се приближило земљи и у једном дану све је изгинуло. Чак су и планине биле покривене водом. ... Стене које данас видимо покривале су сву земљу а тетзонтл /= порозна камена лава, која је служила и као грађевински материјал/ је кипео и горео у планинама пурпорном светлошћу."
 О падању смоласте твари с неба говори и 'Рукопис Квиче': "Са неба се спустила киша битумена и неке лепљиве ствари. /.../ На земљи је било мрачно и падало је и дању и ноћу. Људи су безглаво јурили на све стране, као да су сасвим сишли са ума."

У предањима људи овог поднебља веровало се да сви људи ипак нису уништени у Потопу: "Верују да су многи људи, који су преживели потоп, населили ове крајеве и да су једнога називали - велики отац и велика мајка." (Лас Касас: 'Историјска апологетика').

Потопна уништења повлачила су и губитак ватре дароване од Неба, која се опет мора измолити. а без ватре долазила су доба студени: "И чим су се разгореле ватре племена /чији је бог био Тохил/ наишао је велики поводањ. Падала је тучна крупа по народу свих племена, лед је угасио жар и тако је поново изгубљена ватра. /.../ Исто тако се угасила ватра онога народа /Вукамага/ па су људи умирали од студени. /.../ Више нису могли да издрже хладноћу и мраз: цвокотали су и дрхтали, укапио им се живот, трнуле су им руке и ноге, ништа нису могли да дотакну. /.../ али племена нису истребљена /.../ иако су умирали од хладноће. Било је крупе, кишио је црни пљусак, магле су се вукле, цича је неизмерна била." ('Попол вух', III, 5)

Но тој још није био крај невољама и страдањима: "Одједном се створила /густа/ магла, ударила је црна киша, све се претворило у блато, ударио је пљусак велики; то је било све што су људи ових племена могли да виде пред собом." ('Попол вух', IV, 2)

Живот преживелих људи на почетку нове епохе личио је на живот дивљих животиња и мајмуна. У 'Летописима Кваухтитлана' (Anales de Cuauhtitlán) каже за четврту земљину еру: "... Потопи се много људи, а други одоше у планине и преметнуше се у мајмуне." - Нешто слично указује за преживеле људе и 'Попол вух': "И приповеда се да су њихови потомци мајмуни који сада живе по шумама, јер су права слика оних /првих људи/ чије је месо било саздано од дрвета, руком зачетника и створитеља. Због тога мајмун личи на човека; он је одраз једног људског нараштаја створеног и уобличеног, у коме су људи били само лутке."

Деукалионов потоп 

Како казује једна верзија хеленског мита, Деукалион (Deykalíōn), тесалски краљ, син Прометеја, за жену имао је Пиру, кћерку Пандоре и Епиметеја. Живели су у време трећег људског рода, 'бронзаног доба, које је Зеус створио после златног и сребрног. Људи 'бронзаног' доба су се потпуно разликовали од оних у 'сребрном' добу: били су свирепи, насилни, стално одани ратовању, свагда кивни једни на друге:
"И обест им на уму беху, плодова пољских
не једаху они, срце им тврдо, без страха било."
(Хесиод: 'Послови и дани', 146-147)

Поколење пуно порока бог Зеус одлучио је да уништи, па изазива потом у коме сви страдају, осим праведника Деукалиона и његове жене Пире (Платон: 'Тимај', 22 б).

По Прометејевом савету ови честити људи саградили су нарочити ковчег, и у њему су током потопа провели девет дана и девет ноћи, док их ветар није однео у Тесалију. Ковчег је се зауставио на планини Таманос, крај будућег пророчког додонског луга. Кад су се искрцали бог Зеус им је послао свога гласника, Хермеса, да им испуни сваку жељу коју би исказали. Деукалион је пожелео да добије другове с којима би могао да настави живот. Зевс му је тада наредио да бацају 'кости' својих предака иза својих леђа. Мудри Деукалион је протумачио да су 'кости' уствари камење мајке земље. И тако је од камена који је бацио Деукалион постао мушкарац, а од Пириног камена жена.


О великом потопу узгредно говоре и римски песници Вергилије и Хорације, но једино га Овидије, следећи науку стоичке космологије, подробно описује. Тако у својим 'Метаморфозама' Овидије слика четири светска доба, која постепено постају све гора. Из крви Гаганата, које је бог Јупитер усмртио својим стрелама, пошто су устали против Олимпа, изникао је нов, опак људски род. Бог Јупитер стога одлучује да их уништи општим потопом на земљи. Потопне воде преплављују највиша пространства, чак и до највиших врхова допиру.

"Гневном Јупитер-богу нису доста небеса:
у помоћ сињи брат још своју даје му воду.
Речне богове он сазове и краљу кад у дом
својему уђу, он им одговори: 'Нема се када
дуго опомињат сад, из свију се излијте сила
својих (тако је нужно); отворите изворе своје,
ограде рушите и вашим рекама пустите узде'. -
Рече, а они оду и развале врелима уста
и без икакве сметње полете у пучину морску.
Нептун острва својим још још удари земљу, а она
задршће те се заљуља и водама отвори путе.
Изван жлебова теку по широким пољима реке,
усеве, дрвеће носе и стоку и људе, куће,
с њиховим светињамака капелице такодје носе.
Кућа где остаде која одолев толикој беди
те се срушила није, надвисују забат јој вали,
вршака потопљених под вртлогом видети неће."

"Разликовало море од мора није се више,
све већ пучина једна, без обале пучина беше.
На брег попе се неко, а неко у свинуту чамцу
седи те весла онуда, где недавно орао беше;
броди над усевом ко или над забатом покритог водом
дворца, а ко рибу на врху брестову лови.
Коб ког нанесе, забоде на ливади зеленој сидро
или виноград киљем кривуљастим под собом ломи.
Где су јарице витке одскора траву још пасле,
тамо се пружају сада телеса тулања грдних.
Дивећ се Нерејке мотре под водом гаје и граде
и куће; у шуми сад су делфини, о високе гране
срљају, ударају и вијају мед собом пање.
Вук медју овцама плива, и жућкасте лаве и тигре
носе вали, сад вепру не хасни муњевита снага
ни брзе јелену ноге, кад вода га са собом носи;
птица дуго тражећи тло, да стане на њему,
напокон у море пада бегуница с уморним крилима.
Бескрајна самовољна поклопила вода је брда
и необични вали о горске врхове бију.
Највише људи је вода однесла, а који су живи,
они код оскудице хране дуготрајном гладју се муче." (И, 274-312)

Само двоје људи, Деукалион и Пира преживели су потоп, спасавају се приставши с лађом на брду Парнасу у Фокиди.

"Кад Деукалион са са женом у малену чамцу доплови
амо и задене се (јер остало све је под водом),
коричким Нимфама тад се и бозима помоле горским,
темиди врачари, који оракул имаше онда.
Правдољубивог, бољег од њега, не беше никог.
Богобојазније опет но она не беше жена." (И, 318-323)

Када је Јупитер видео да је вода покрила сву земљу, да је само Деукалион остао у животу, долази јек трубе која водама наређује да се повуку (И, 324-347). Кад је вода отекла, по савету пророчишта, ојађени Деукалион и Пира бацаху иза ледја камење, и из тога камења настају нови људи (И, 348-415), а из наплавка угријана сунцем изникле су нове животиње. (У 'Тимају', 23 е, египатски свештеник обавештава Солона да је богиња мудрости Атена узела од Геје/Земље и Хегеса семе за атичке житеље; стога су они наводно 'аутохтони' - самоникли из атичке земље. Еритхоније, атински херој, по 'Илијади', III 547, рођен је од Геје и Хефеста (Хефајста), те је као Атенин штићеник оснивач Панатенејских свечаности. И у 'Критији', 109 д, Платон помиње то како су Атена и Хефест "од земље створили ваљане људе".)


Иако митске рефлексије говоре и хоће рећи да су велики Потоп преживели само Деукалион и Пира, ипак су међу Хеленима постојала и супротна разматрања, која су указивала да је било и других спашеника. Тако Паусанија указује за Парнасов град и Парнасову планину у Фокиди: "Тај су град, по причању, поплавиле кише; које су пале у Деукалионово време. Људи, који су успели да избегну непогоди, спасили су се водјени на Парнасове врхове вучјим урликањем, док су им пут показивале звери, а град који су основали, назвали су због тога Ликореја /'Вучји-планински град'/." ('Опис Хеладе', X, 6) - Јасно је да су велике потопне кише људи могли преживети једино на високим планинама, мада су и оне, због планинских бујица, биле високо ризична места.

За Мегареја, који је пребивао у Онхесту, а по коме је касније некадашња Ниса добила ново име, Паусанија указује: "Некад давно Мегар, који је био син Зеуса и баш те нимфе /коју је обљубио Зеус/, умакао је на висове Гераније /'Ждралове горе'/, која се у оно доба још није тако звала - пливао је, наводно, према крилима птица, док су ждралови летели пред њим - па је зато планина била названа Геранијом." (И, 40)

За Деукалиона се веровало да је саградио у Атини светилиште Зеуса Олимпијског (- чију градњу су у ствари почели Писистратови синови око 515. год. с. е. у јонском стилу):
"Старо светилиште Зеуса Олимпијског, како веле, саградио је Деукалион, а као доказ да је Деукалион живео у Атини показују његов гроб недалеко од садашњег храма." ('Опис Хеладе' И, 18)
За раселину у градини знаменитог Светилишта такође је постојало посебно веровање: "Овде је тле зинуло отприлике за један лакат и, причају, овом је раселином отекла вода после поводња у Деукалионово доба." (Ибид.)

Хеленски философ Келс преноси космогонијско веровање које је тврдило да је свет одувек постојао, и да је много пута у потопима и пожарима страдао, а сугерише да је то и Мојсије сматрао: "Од века било је много светски пожара и потопа, при чему је Деукалионов потоп познија, недавна појава, баш као и Феатонов светски пожар." (Цитирано код Оригена: 'Против Келса', И, 19)

Задржано сећање на ковчег спасења стари Хелени су исказивали у религијским процесијама у Делфима, где је се у време верских свечаности носио месечасти чамац који се звао Омфалос ('пупак') Арго.

Када се десио велики Потоп?!

Свештеничка предаја забележена у петом поглављу 'Књиге Постанка' наводи десет генерација патријарха пре Потопа. Године живота појединих праоца су различите од оних које су изнете у Петокнижју Самарјана. Од Адама до Ноја прошло је наводно 1056 година: "Ноаху је било 600 година када је Потоп дошао на земљу." (Постанак, 5:6), односно он је започео "другог месеца /хебрејског Ијара, римског априла/, седамнаестога дана" (7:11), тј. 1656. године од 'почетка света'. Држећи се дословно библијске хронологије (МТ), знаменити ирски теолог, надбискуп Ашер (Usher), израчунао је да је Земља наводно створена 4004. год. Старе ере. Други, православни истраживачи родословних таблица добили су другачије податке; па је 'почетак света' везан за 5508. год. старе ере. 'Видовити' Нострадамус тврдио је да је Адам створен 4757. год. старе ере: "Сматрам да је први човек Адам био пре Ноја око 1242 година, ... После Ноја, од њега и општег потопа па до Аврахама протекло је око 1080 година." - Дакле, ова хронолошко-генеалогијска 'изводјења' хоће нам углавном рећи да је велики Потоп био у III миленијуму Старе ере.

По Leth Calvisius-у (Opus cronologicum, 1629. год.) Деукалионова поплава је се догодила 2432 године од постанка света, а Феатонов пожар три година раније. Christopher Helvicus (1581.-1617. г.) у делу Theatrum historicum образлаже да је се Нојев Потоп збио 797. година од постанка света, док Деукалионов потоп и Феатонов пожар смешта у 2432. годину од постанка света. По обојици, Јевреји су 2453. године од стварања света напустили Египат.

По Херодотовој 'Историји' "Египћани су пре владавине краља Псаметиха веровали да су они најстарији народ на свету." (II, 2). - Латински аутор из првог столећа - Помпоније (Pomponius) Мела реминисцира Херодотово излагање:
 "Египћани се поносе да су најстарији народ на свету. У њиховим веродостојним летописима може се прочитати да су се путање звезда, од како они постоје, мењале четири пута, а да је Сунце два пута залазило тамо где данас излази." (De situ orbis, I 9)
 По Мелином рачуну трајање египатске историје до Амазиса (који је умро 525. г. sтаре ере) обухвата живот 330 генерација (око 13.000 година). Херодот пак извештава: "Египћани и њихови свештеници толико су ми причали своју историју и открили су ми да је од првог до последњег краља, до овог Хефестовог свештеника, било 341 поколење, и да је за то време владао исти број краљева и врховних свештеника. А 300 поколења износило је 10.000 година, јер три људска поколења чине стотину година. ако се остало 41 поколење дода на оних 300, то онда све износи још даљњих 1340 година." (II, 142) Дакле, све скупа указује се на 11.340 година историје. Ако је 'најстарија' египатска цивилизација настала 'одмах' иза Потопа, онда се велики Потоп може хронолошки лоцирати у 12-13 миленијум старе ере.

Модерна археолошка испитивања показују да су већ 6.000 год. Старе ере номадски пастири насељавали плодну египатску земљу, што показују пронадјене камене направе и орудја. И Н. К Лебедов износи претпоставку "да су се први знаци културног живота појавили на нашој планети у Египту." ('Освајање Земље', I, поглавље. I, 1)

Диоген Лартије такодје преноси египатска предања која се тичу њихове старости: "Египћани тврде да је Хефест /Птах/ био син Нила и да је са њим почела философија, а да су главни представници били свештеници и пророци. Од тог времена до Александра Македонског прошле су 8.863 године; за то време догодила су се 373 Сунчева и 832 Месечева помрачења." ('Живот и мишљења еминентних философа', књ. I, предговор, 1-2) Македонски краљ Филип II умро је 336. г. старе ере, а наследио га је син Александар Велики, који је при ступању на престо имао само 20 година, који је владао до 323. године. Дакле, видимо да по Диогену почеци египатске цивилизације досежу у другу половину десетог миленијума Старе ере.

Египатски свештеници, који су бележили и бројали уредно године постојања своје државе ('Историја', II, 145), су у Теби, у одаји великог храма, Херодоту "редом показали огромне кипове врховних свештеника којих је било 345 на броју." ('Историја', II, 145) - Грчком мудрацу Солону свештеници у египатском Саису, који су водили од давнине хронолошке листе, су указали за старост свога града: "... Од времена установљења нашег града протекло је према светим списима 8.000 година." (Тимај, 23 е) Па су му надодали: "Описаћу ти укратко законе грађана који су живели пре 9.000 година." (Ибид.)
 Потонуће Атлантиде (које се везује за догађаје великог Потопа) догодило је се неких 10.000 година пре оснивања саиског краљевства. У време кад је свештеник саопштио Солону те податке оно је било старо неких 8.000 година. Сведемо ли Солонов боравак у Саиси у 560. год. старе ере, добијамо приближну годину нестанка Атлантиде: 9560. год. Старе ере. И у 'Критији' Платон указује: "Подсетимо се, пре свега, да се оно најважније десило (пре) 9.000 година." (108 е)


Приликом проучавања дна Мексичког залива помоћу радиоугљеничких и радиокисеоничких анализа, истраживачи су дошли до закључка да је се лед који је пре 12.000 година прекривао знатан део северне хемисфере наше планете, почео топити (9.600. год. с. е.), подигавши ниво океана и мора за педесет метара. Објашњење је да је потонуће Атлантиде омогућило да (10.000 г. с. е.) топла голфска струја крене према Европи и северу и омогући топљење европских ледених 'капа', није једино и није потпуно објашњење. Голфска струја је највероватније само убрзала оно што је понајпре довело до рапидног климатског скока: мењање нагнутости Земљине осе. По налазима океанографа, пре 12.000 година ниво светских мора је се уздигао за више десетина метара. Разлог свакако лежи у потонућу неких копнених маса, а свакако и у делимичном топљењу поларних калота. И многи други истраживачки пројекти показују да је око 10-ог миленијума Старе ере на Земљи дошло до наглог повећања влажности.

По процени научника скелети многих животиња (које до пре неколико стотина година нису живеле на тлу Америке: слонова, коња, камила,...) стари су око 10.400 година. Потопни талас је нагло прекинуо њихову егзистенцију. Како је копнена и архипелагна веза између Африке, односно Европе и Америке била прекинута (због потонућа великог дела копна у Атлантски океан), то су и прошли још многи миленијуми док поједине животињске врсте нису поново доспеле на тле Америке.

Примерци стакласте лаве извучене са дна Атлантског океана, експериментално потврђују да су могли настати само под атмосферским притиском, односно да је најпре дошло до стврднућа лаве на ваздуху (што је процењено на 13.000 год. старе ере), а потом и до њеног потонућа у воду. Потопну катаклизму свакако су пратили и многи земљотреси, те избијање огромне масе магме, активирање многих вулкана.

Истражујући Блу Хол, подручје недалеко од Хондураса, океанограф Жак Кусто са својим  рониоцима пронашао је комплекс пећина на дубини од око 60 метара, чије су простране подводне дворане испуњавали хоризонтално постављени сталагмити и сталактити. Пећински накит је из уобичајног вертикалног у хоризонтални положај могао доћи само услед катаклизмичког пропадања копна. Анализа је показала да је се пећина нашла на дну мора пре 12.000 година.

Занимљиво је назначити да је прва година зороастрианске хронологије 9.960 г. Старе ере; каледар старих Маја почиње од 11.542. год. старе ере, старих Индијаца 11.652 г. старе ере, а Асираца 11.542. г. старе ере. Потопна катастрофа је очигледно била 'нулта' година за оне који су је преживели и ушли у нову епоху. Проучавајући календар и хронолошке таблице Маја, Ото Мук је дошао до закључка да је Атлантида нестала 6. јула 8.498. године старе ере.

После опште катаклизме, вулкани и земљотреси су свакако још дуго узимали своје жртве. Тако на пример, пирамида Куикуилку, која лежи на јужном крају града Мексика, окружена је кршом базалта и скамењене лаве. Насеље и пирамиду погодила је елементарна непогода и стихија, када су се оближњи вулкани Ахуско и хитли пробудили. На основу узорака окамењене лаве геолози су утврдили да је она стара готово 8.000 година.

Уколико би се старост Потопа одређивала према слојевима муља, који иду и у мезозоик, онда би Потоп датовали у давну прошлост. Но, пре задњег великог Потопа земљу су погађале многе катастрофе. Тек послдња од њих оставила је видног трага у људском сећању, у бројне митове, легенде и приповести.

Sama barka

Nojeva barka je, po Bibliji, bila dugačka oko 140m, i napravljena u potpunosti od drveta, u periodu ranog Bronzanog doba, sa primitivnim alatkama. Drvo nije dobar materijal za pravljenje velikih brodova, pošto ne postoji mogućnost dobre izolacije. Najduži drveni brod ikada napravljen, bio je dugačak 115m. Održavan je na okupu pomoću devedeset čeličnih obruča i zahtevao je da posada od deset ljudi danonoćno ispumpava vodu koja je curela u brod. Ovo je bio brod, da se podsetimo, napravljen najboljom tehnologijom koju su ljudi ikada posedovali, i nakon hiljada godina iskustva u brodogradnji.

More je moralo da bude veoma mirno, pošto bi bilo kakva žešća bura i praznu barku polomila na komade. Ako je bila opterećena životinjama teškim više stotina tona ukupno, čak i mala bura koju bi ribarski čamac mogao da preživi bez problema, raznela bi barku na komade.
Skupljanje Životinja

Skupljanje životinja je takođe veoma zanimljiva ideja. Australijski lenjivci i koale, recimo, putuju veoma sporo i zahtevaju specifičnu hranu (koale jedu samo eukaliptusovo lišće). Bili bi potrebni vekovi da one dođu od Australije do Izraela. Kako su ponele svaka svoju specifičnu hranu? Kako su organizmi prilagođeni različitim klimama uspeli da prežive ovo putovanje? Kako su ostrvske vrste uspele da preplivaju mora i da dođu do barke? Mnoge pećinske vrste ne mogu da opstanu bez nivoa vlažnosti i tame, koja postoji samo u tropskim pećinama; kako su one stigle do barke?

Neki kreacionisti kažu da su sve životinje nekada ranije živele u Nojevoj blizini, i da su sve razlike nastale kasnije. Vrlo zanimljiva tvrdnja, pošto bi nastanak takvih razlika zahtevao evoluciju ogromnom brzinom u zadnje dve hiljade godina. Takođe, kako to da te vrste nisu ostavile nikakvog traga u Izraelu? Postoji nekoliko hiljada vrsta životinja koje žive samo u Australiji, ili samo na određenim ostrvima, ili samo u Americi. Na tim kontinentima nalazimo i fosile njihovih predaka. Zašto ni traga takvih fosila nema nigde u Evropi, Aziji ili Africi? Kako to da, recimo, nema tragova kengurima i njihovim precima nigde osim u Australiji...?

Takođe, u ekosistemu postoje pozicije koje drži po jedna vrsta. Mešanje vrsta iz različitih ekosistema vodi u katastrofu, pošto će jedna vrsta potisnuti drugu ili čak oboriti ceo ekosistem. Ovo je danas veliki problem, pošto avioni i brodovi prenose živa bića sa jednog kontinenta na drugi, gde upadnu u ekosistem i ponekad ga potpuno unište. Sve vrste (čak i redukovane na način opisan u sledećem pasusu) nikada ne bi mogle da opstanu živeći na istom području.

Smeštanje životinja na brod, i njihovo održavanje

I kreacionisti priznaju da je barka suviše mala da bi u nju stale sve životinjske vrste. Zbog toga su izmislili čitav sistem “tipova” (kinds) umesto “vrsta” (species). Po ovom predlogu, na barci su bili samo predstavnici osnovnih tipova životinja, koje su posle potopa postale različite i pretvorile se u raznoliki svet koga danas vidimo. Recimo, na barci je bila samo jedna pra-mačka, od koje su onda nastale današnje mačke, tigrovi, jaguari, lavovi...

Ovaj argument potiče iz kreacionističkog nepoznavanja fiziologije i biohemije. Mada neke životinje spolja izgledaju slično, njihove unutrašnje razlike mogu biti ogromne. Razlike između jaguara i tigrova su, recimo, tolike da bi bila potrebna rapidna i veoma korenita evolucija da bi razdvojila ove vrste u roku od samo nekoliko vekova. Zanimljivo je primetiti da ako upotrebimo samu Bibliju kao merilo, možemo da datiramo neke događaje u Egiptu i Vavilonu na više od dve hiljade godina p.n.e., samo par vekova nakon potopa. Egipćanski i Vavilonski spisi pominju, recimo, mačke i lavove kao odvojene vrste, kao i konje, kamile i magarce, pse i vukove... Prema tome, ova diferencijacija između vrsta je morala da se odigra u roku od samo dva ili tri veka, počevši od samo jednog para (znači od nultog nivoa genetske raznovrsnosti)!

No, uzmimo – šale radi – da su kreacionisti ovde u pravu. Čak i ako smanjimo broj vrsta na apsolutni minimum, to i dalje ostavlja preko petnaest hiljada životinjskih “tipova”. Dalja smanjenja podrazumevaju da se “istima” smatraju životinje među kojima su fiziološke i biohemijske razlike veće od razlike između šimpanze i čoveka. Pošto je, po kreacionistima, nemoguća veza između šimpanza i ljudi, onda takve veze moraju biti nemoguće i između drugih životinja.

Ovih petnaest hiljada tipova važi ako računamo vrste koje danas postoje. Po Bibliji, Bog je zapovedio Noju da uzme parove svih životinja koje po Zemlji hodaju. Ako je verovati kreacionistima, dinosaurusi i ostale vrste su postojale istovremeno sa ljudima, i tek ih je Potop uništio. Prema tome, Noje je na svoju barku morao da ugura i parove svih dinosaurusa i svih ostalih izumrlih vrsta koje danas poznajemo iz fosila. Ovo povećava broj vrsta na barci na par stotina hiljada. Budimo ovde ljubazni prema kreacionistima, zažmurimo, i zadržimo se samo na onih petnaest hiljada koje su morale da budu da bi danas postojale sve vrste za koje znamo. I toliki broj je prevelik da bi se ugurao na barku.

Veliki deo životinja zahteva svežu hranu. Recimo, mnoge zmije jedu samo živ plen. Mnogi insekti biljožderi ne jedu biljke direktno, već isisavaju sok iz njih, za šta biljka mora biti i dalje živa. Kako je Noje održavao zalihe sveže hrane i odakle je nalazio živ plen za sve životinje koje su ga zahtevale. Ventilacija bi takođe bila ogroman problem sa tolikim brojem životinja, a osmoro ljudi ne bi moglo da pomisli ni o opskrbljivanju hranom i vodom jedne dvadesetine ukupnog broja životinja, a kamoli kada dođe do potrebe potrebe za, recimo, izbacivanjem desetina tona otpada koje bi one proizvodile svakodnevno.

Teorija evolucije

Zanimljivo pitanje : Gde su se vode povukle nakon Potopa?


Tvrdnja : “Naučnici su ustanovili da je nemoguće da fosili nastanu sporim procesima, već moraju uvek biti naglo zakopani i zaštićeni od živih bića. Ovo je dokaz da su fosili nastali naglim potopom.”

Odgovor : Prvi deo tvrdnje je delimično tačan. Fosilizacija je redak proces, zbog čega je od ogromnog broja životinja ostalo tako malo fosila, i zbog čega je naučnicima bilo potrebno toliko vremena da nađu ključne fosile. Neki fosili su sasvim sigurno nastali kroz lokalne katastrofe: recimo, fosil jedne pra-ptice sa glavom zavučenom ispod krila. Nije teško zamisliti pticu kako spava, kada joj se na glavu (usled zemljotresa ili odrona) obrušila gomila zemlje, i zatrpala je.

Međutim, najveći deo fosila je ipak nastao sporom sedimentacijom. Kako to znamo? Većina fosila je nekompletna, a veoma veliki deo pokazuje tragove zuba ili lomove na kostima: upravo ono što se događa sa ostacima živih bića u prirodi. Takođe, količina kostiju koje danas nalazimo u močvarnom mulju i u sedimentnim nanosima, omogućava nam da procenimo koliku količinu fosila možemo da očekujemo iz tih izvora.

Konačno, postoji jedna velika rupa u ideji da su fosili uzrokovani Potopom. Ako krenemo kroz zemlju i brojimo koliko fosila se nalazi po kvadratnom metru, i ako smatramo da su svi ti fosili nastali u Potopu, jedini zaključak do koga možemo da dođemo je da je u trenutku Potopa na zemlji živelo oko 210 životinja po kvadratnom metru, a da su biljke rasle bukvalno jedna na drugoj.

Zanimljiva napomena : Količina fosilnih ostataka na planeti je, ukupno gledano, ogromna. Recimo, diatomi i druge mikroživotinje imaju skelete bogate kalcijumom. Posle smrti, ovi skeleti padaju na dno okeana, gde kroz pritisak i vreme postaju karbonatne stene. Danas postoje čitavi planinski lanci sastavljeni velikim delom od karbonatnih stena, i to nakon što je većina karbonatnih stena ponovo vraćena u ekosistem kroz eroziju.

Da bi se nakupile tolike količine kostiju i ostataka, potrebno je mnogo više vremena od kreacionističkih deset hiljada godina, osim ako su životinje “pre Potopa” rasle i razvijale se stotinama puta brže nego danas...

 
Tvrdnja : “Na jednom univerzitetu su inženjeri tražili najstabilnije proporcije broda, i ustanovili da su to proporcije Nojeve barke. Ovo pokazuje da je ona mogla da plovi”

Odgovor : Ovo je izmišljena priča koja se godinama pojavljuje na Internetu. Proporcije barke uzete same po sebi su sasvim OK, ali nisu ni po čemu posebne. Takođe, geometrija broda (recimo, zakrivljenost dna) važnija je za stabilnost od proporcija.

 

Tvrdnja : “U Sibiru su nađeni mamuti koji su tako brzo zamrznuti da je nesvarena hrana i dalje bila prisutna u njihovom stomaku. Oni su tako brzo zaleđeni usled katastrofa koje su pratile Potop!”

Odgovor : Izveštaji o očuvanosti ovih mamuta su daleko preuveličani. Delovi njihovih tela su zaista dobro očuvani, ali je najveći deo istrulio, uključujući tu i većinu unutrašnjih organa. Svi mamuti pokazuju znakove sporog truljenja, koje je sporo zamrzavanje na kraju zaustavilo. Najbolje očuvan primerak je “Dima”, mladunče čije se malo telo brže smrzlo i time brže zaustavilo truljenje. Čak i preostalo tkivo je mumifikovano, proces koji ne može da se dogodi sa trenutno zamrznutim tkivom.

Dokazi ukazuju da je krdo mamuta ili bilo zatrpano naglim odronom zemlje i blata, ili su propali kroz led u blatnjavu baru. Ledeno blato ih je zatim polako smrzlo, i zaštitilo od truljenja.

Ovaj argument je do te mere diskreditovan da čak i kreacionističke organizacije ICR i “Answers in Genesis” priznaju njegovu netačnost i upozoravaju svoje članove da ga ne koriste.

Teorija evolucije

Не верујући у месопотамску теорију, тумач Библије, Џон Брајт, тврдио је 1942. године да легенда о Потопу мора потицати из доба много ранијег од четвртог миленијума п.н.е., и да можда одражава стварну катастрофу далеко већих размера „која се десила још давно у камено доба“. У последњих неколико година занимљива нова теорија коју су осмислила два америчка геолога изгледа да испуњава постављене услове. Све од краја леденог доба ниво мора на свету расте, обично постепено, али некада и на махове. Бил Рајан и Волт Питмен, геолози мора из Земаљске опсерваторије Лејмонт-Доерти у Њујорку, предложили су да је катастрофалан догађај потпуно преобличио Црно море око 7000 година п.н.е. Чини се да је ниво мора током леденог доба био толико низак да је Црно море, као и данас, окружено Балканом, јужном Русијом и Турском, личило на џиновско слатководно језеро, неповезано са сланим Медитераном. Два мора је раздвајао седиментни чеп на месту где сада лежи Босфорски мореуз. Рајан и Питмен образлажу да је, како је ниво Медитерана растао, притисак воде на овај чеп вероватно дошао до критичне тачке, и да се море прелило око 7000. г.п.н.е. Овај нагли пробој преплавио је све обале Црног мора и отерао њихове становнике ка унутрашњости. Тако су се неки одселили на југ, у Месопотамију, могли су да сачувају успомене на ову катастрофу као легенду о Великом потопу.
Али, док је привлачна, њихова теорија не сеже до сржи проблема Потопа - а то је зашто глобално постоји толико сличности. (Бројни примери изгледа недостају само Африци.) Један од разлога због којих је Џон Брајт оспоравао стару месопотамску теорију био је и тај што амерички домороци имају легенде о Потопу упадљиво сличне онима из Библије и код Сумерана. Сматрао је да су оне могле да се прошире само дифузијом, у време када се за Амероиндијанце сматра да су прешли Берингов теснац из Азије у Нови свет - сеоба за коју се сада процењује да се одиграла барем 10.000 г.п.н.е. или можда неколико хиљада година пре тога. Померање датума заједничког порекла светских легенди о Потопу за толико хиљада година уназад буди извесну нелагодност, али нас међутим, за дивно чудо, доводи до времена када је заиста било распрострањених поплава. Брзо отапање леденог прекривача и драматичног пораста нивоа мора на крају леденог доба, око 9000. година п.н.е., могло је да подстакне легенде о општем потопу.
Али ствари додатно компликује врста сличности које постоје између легенди о Потопу из Старог и Новог света. Многи заједнички елементи - попут јунака који гради „барку“ да спасе породицу и животиње - могу да се тумаче као логичне последице развоја. Ако су два народа једнако веровала да је читав свет једном био поплављен, могли су да закључе да је преживеле спасло то што су саградили огроман брод. Далеко је теже објаснити чудновате сличности у ситним детаљима. Исто као што је први Нојев задатак после Потопа био да засади лозу, произведе вино и обезнани се од пића (Постање 9:20-21), тако су и Маје из Централне Америке веровале да се „четиристо синова“ који су преживели Потоп (у њиховом случају претворивши се у рибе) латило печења пулкеа; тако су се опили да су се уздигли на небо и постали сазвежђе Влашићи. Што је још чудније, Влашићи се опет појављују у ванбиблијској хебрејској традицији: један средњовековни рабински текст каже да је Потоп настао када је Бог скинуо две звезде из сазвежђа Влашића, начинивши рупе кроз које су покуљале воде небеског свода.

Ove dve strane zasluzuju mnogo vise od 

Прича о Потопу још увек остаје једна од најзбуњујућих, нерешених мистерија наше далеке прошлости. Само библијски фундаменталисти прихватају причу у потпуно дословном смислу да је цео свет захватила једна једина поплава, коју су преживели само Ноје и његова породица. Упркос најупорнијим настојањима креативиста, никада нису били у стању да се међусобно сложе око модела који може да објасни Земљине слојеве у погледу Потопа, а камо ли да створе неки који је убедљив световњачким научницима.
Атлантолози су, наравно, покушали да објасне порекло легенди о Потопу потонућем Атлантиде - преживели су побегли на разне делове планете, носећи са собом сличне верзије истих догађаја. Међутим, та теорија веродостојна је само ако прихватимо постојање изгубљеног атлантског континента. Најдуготрајније објашњење легенди о Потопу јесте да се прича раширила са древног Блиског истока, израставши из стварног али месног догађаја, који је задесио неке од најстаријих градова јужне Месопотоманије. Године 1928, британски археолог сер Ленард Вули вршио је ископавања сумерског града Ура када је, испод града који потиче из око 3500. г.п.н.е., наишао на дебео слој „чистог блата нанесеног водом“. Донекле збуњен, наставио је да копа и два и по метра дубље нашао је опет алатке од кремена и посуђе - остатке раније фазе у развоју града пре него што је блато нанесено. Њихово подозрење према узроку мистериозног седиментног слоја изразила је Вулијева жена: „Па, наравно, у питању је Потоп“.
Изгледало је лако закључити да је нека велика поплава прохујала јужном Месопотамијом, и да се одатле прича проширила, дајући подстицај разноликим али уско повезаним верзијама око Блиског истока и источног Медитерана. Променили су се ситни детаљи, попут имена јунака који је преживео Потоп, познат у Месопотамији као Утнапиштим - Хебреји су га звали Ноје, док су Грци упамтили потоп Деукалинов. Вулијев „ниво потопа“ у Уру још се често наводи као да је мистерија потпуно решена. Ипак, ствари нису тако једноставне. Чини се да поплава коју је открио Вули није била толико важна, будући да није узроковала прави прекид у култури Ура. Нити је била толико обимна. Нема трагова истог нивоа блата у другим градовима, чак ни у Убаиду, само тридесет километара даље. Други градови имају доказе једнако великих поплава. На пример, други британски археолог, сер Макс Малован (муж Агате Кристи), препознао је незнатно каснији седиментни нанос у другом сумерском граду, Кишу, као трагове Потопа. Упркос томе, Малованово решење пати од истих проблема као и Вулијево - било је крајње ограничено и не тако катастрофално. У ствари, наплавинске наслаге су честе на месопотамским налазиштима. Реке близнакиње, Еуфрат и Тигар, око којих се развијала месопотамска цивилизација, представљале су како благодет, тако и сталну опасност, и постоје многи помени обилних локалних поплава. Па ипак, изгледа да су стари Месопотамци, за разлику од људи који данас живе у ураганском појасу Америке, лако савлађивали таква пустошења. Тешко је поверовати да су такве локалне поплаве могле да надахну мит о општем потопу.