Neverovatno - 62:0 - Fudbal kod nas :: Sveze zanimljivosti iz zemlje i sveta

Vest koja je ispod Homolja otišla u svet

62:0

Možda bi naši fudbalski reprezentativci s manje strepnje iščekivali predstojeće Prvenstvo sveta u Nemačkoj kad bi se podsetili kako su, nekako s proleća godine na izmaku, njihove kolege uspele da za devedeset minuta postignu ono što nikome ovde nikad nije uspelo...

Oni koji i danas naizust umeju da navedu imena igrača Brazila koji su 1958. u Švedskoj prvi put osvojili titulu prvaka sveta u fudbalu znaju sastav „Partizana” koji je u finalu Kupa šampiona 1966. godine delio megdan sa slavnim madridskim „Realom” ili ekipe „Crvene zvezde” koja je najvažniji klupski trofej u Evropi, a potom i u svetu, osvojila, nekako s proleća, 1991. godine, neizostavno moraju da upamte i imena ovih momaka: Ljubomirović, Stanojević (kapiten), Pavlović, Ilić, Todorović, Pešikan, Stepanović, Milojević, Živanović, Mitrović i Ivković. Ali i sastav protivničke ekipe: Ivanović, Nešković, Ivanović, Stojanović, Dimitrić, Jovanović (kapiten), Mirković, Stojadinović, Marković, Ognjanović i Radovanović.
Razlog je rezultat utakmice koju su ovi timovi odigrali 20. aprila 2005. godine, na stadionu sela Bistrica, petnaestak kilometara od Petrovca na Mlavi. Dakle, domaći Fudbalski klub „Bata Bulić” savladao je „Belog orla”, goste iz sela Bradarac, nedaleko od Požarevca, u utakmici Braničevske okružne fudbalske lige. Rezultat – 62:0 (22:0). I slovima: šezdeset dva prema nula. Moglo je još da domaći igrači nisu, ponekad, loptu namerno izbacivali u aut, valjda im dojadilo da se stalno kreću u istom pravcu, prema protivničkom golu.
Niko iz „Ginisa” nije, na svoju ali i našu žalost, prisustvovao meču, ali je moguće da se ovaj rezultat nađe između korica nekog od narednih izdanja čuvene knjige rekorda. Jer, vest je munjevito obišla svet, ponajpre zahvaljujući sveprisutnoj televizijskoj mreži Si-En-En koja je planetu hitro obavestila o čudesnom rezultatu jedne fudbalske utakmice odigrane na obroncima Homolja.
U Protokolu, jedinom važećem dokumentu utakmice – pored sastava ekipa, imena trenera i četvorice sudija – delegat ispisuje i kratak izveštaj o događajima na terenu i oko njega. Toplica Jović iz sela Šapine, delegat, odmah posle utakmice, na pisaćoj mašini ko zna kad poslednji put očišćenih olovnih slova, otkucao je sledeće redove:
„Teren travnat, vidno obeležen, ali dosta neravan za igru. Utakmica počela sa zakašnjenjem od dvadeset minuta zbog kašnjenja gostujućeg golmana. Odmah posle početka utakmice koja ničim nije najavljivala dalji tok predsednik gostiju imao je prigovore na suđenje iako je sve bilo po propisima. U 3. minutu golman domaćih odgurnuo je jednog igrača, a već kod sledećeg starta koji nije bio oštar niti pogibeljan predsednik je tražio od svojih igrača da napuste teren, što nije učinjeno. U 6. minutu glavni sudija je ispravno dosudio kazneni udarac (penal – prim. P. M.) koji je realizovan. Tada je predsednik tražio da svi igrači stoje na centru igrališta i samo izvode nastavak igre, a da domaći igrači nisu stali već su postizali golove zaredom. Ovakvo nesportsko ponašanje ničim izazvano od sudijske trojke niti domaćih igrača za svaku je osudu i bruka za ekipu koja pretenduje na visok plasman. Sve ostalo sledi u dopunskom izveštaju. Organizacija dobra, troškovi naplaćeni.”
Niko od petsto prisutnih gledalaca u selu koje jedva da ima hiljadu duša nijednog trenutka nije ni pomislio da napusti meč tog prohladnog nedeljnog popodneva. Ne prisustvuje se svakog dana stvaranju istorije! Kad bi i gde, osim ovde, ispod i dalje prilično tajanstvenog Homolja, videli da jedan igrač na nekom meču postigne više od dvadeset golova (tačan podatak ne zna ni onaj koji ih je davao), da golman sa centra s loptom prošeta do kolege ispod stativa na drugoj strani terena i natera ga da je još jednom izvadi iz gola, da sudija u poluvremenu – nemoćan da utiče na bilo šta, ponajmanje da ispunjava svoju obavezu da beleži brojeve igrača i minute u kojima su postizali golove – zove direktora lige da ga pita šta dalje da radi, a ovaj mu odgovara da nastavi utakmicu jer o tome da jedan tim apsolutno stoji dok drugi postiže golove nema ni slova u postojećim propisima.
Priča je trajala uobičajenih fudbalskih devedeset minuta, uz šaljiva dobacivanja s tribina, ali često i pogrdnu reč pošto su gledaoci već napravili sopstvenu zabavu kladeći se (obično u pivo u obližnjem dućanu) na krajnji rezultat, ali i najboljeg strelca.
Prepričavanje onoga što se događalo na terenu nastavljeno je ne samo do duboko u noć, nego još cela dva dana, sve dok Fudbalski savez Braničevskog okruga nije poništio utakmicu i prilično oštro kaznio učesnike. Naravno, sudanija je nastavljena, ali je priča o utakmici s najviše postignutih golova u zemlji koja se konačno dokopala Svetskog prvenstva u fudbalu ostala zabeležena i tako, evo, zaslužila da se ugura i na stranice „Politikinog Zabavnika”. A na njih, uglavnom, ne stiže bilo šta i bilo ko n

Izvor: Politikin Zabavnik P. Milatović