Druze Gambino  niste u pravu 
Ima jos svetlih primera omladinskog rada i organizacije progresivne levicarske omladine. Evo bas pre neki dan, procitah u dnevnim novinama, u Beogradu, okupila se deca istaknutih komunistickih funkcionera, doduse ne na celu sa drugom Joskom vec je komandu preuzela praunuka Zlatica  a govor,odnosno uvodni referat je odrzao licno drug admiral Mamula.
Tom prilikom mladi drugovi  su evocirali uspomene na tradiciju "srecnih vremena" dal prvi maj ili neki datum vezan za Jozu, ne secam se i herojske uspehe svojih roditelja...uglavnom sve je proteklo u duhu evociranja uspomena na slavnu tradiciju 

nista pametno nema za kazati... 
dodjoh samo da vidim...sta rade misovi komunisticki 
kad mqne macke i njegovog repa ..da ih naatakari na nj...

smrt komunizmu... sloboda srpskom narodu 

POTRESNA ISPOVEST Preživeo sam naciste, sačekali me udbaši!
Jelena Matijević |

Nikodije Mitrović (87), o burnom životu, od logoraša iz Dahaua do državnog neprijatelja. Svega pet meseci po povratku iz logora, u Beogradu osuđen kao saradnik okupatora. Kada sam oslobođen imao sam samo 33 kilograma


NA nedavno održanoj komemoraciji povodom 70. godišnjice oslobođenja nacističkog logora Dahau, među 130 preživelih logoraša bio je i Nikodije Mitrović (87), iz Beograda. Kao i prethodna tri puta kada je posle oslobođenja obilazio ovo zloglasno stratište, otvorile su se stare rane. Teške slike patnje, stradanja, prizora besprimernog čovečjeg zla...

Oslobođenje logora 29. aprila 1945. godine i povratak u otadžbinu, za stradalnika Nikodija, nažalost, nisu značili slobodu. Ubrzo po povratku u Beograd, otpočele su njegove muke sa novim vlastima, hapšenje, tortura i, naposletku, beg u Kanadu preko Austrije. U međuvremnu je postao Nik Martel, ali je, kako tvrdi, i dalje ostao na meti Jugoslovenskih službi bezbednosti. Čak tri puta su, tvrdi, pokušali da ga likvidiraju.

Ipak, 1998. godine, dočekao je da se slobodno vrati u otadžbinu. Sada živi u svom stanu u beogradskoj Skadarskoj ulici. U ispovesti "Novostima" ispričao je svoju burnu životnu priču, od kobnog dana 1944. kada je odveden u Dahau do konačnog povratka u rodni grad krajem minulog veka.

- U okupiranom Beogradu, do 1944. godine živeo sam sa roditeljima i trojicom mlađe braće - priseća se krepki starina. - Jedva smo preživljavali i često bili gladni. Pošto sam u školi učio nemački, a nemački vojnici su tada bili u školi "Vojislav Ilić", celu godinu sam sa njima menjao rakiju za njihov vojnički hleb. Tog julskog, za mene sudnjeg dana, dečak Branko iz komšiluka zamolio me da pođemo zajedno da bi i on zaradio za hranu. Kada sam trampio rakiju krenuo sam prema kapiji. Odjednom se začuo prasak, jer je Branko pod nemački tenk poturio bombu.

Stražari su ih, priča Nikodije, obojicu uhapsili i odveli u zatvor Gestapoa. Branka više nikada nije video, a on je ubrzo "krenuo" u Dahau.
 Imao sam samo 16 godina i nisam ni znao da takva masovna mučilišta postoje. U vozu koji nas je preko Beča vozio do Dahaua bilo je 80 Slovenaca i nas 20 Srba. Na ulazu u logor velikim slovima je pisalo "Rad oslobađa". Prošli smo zidanu kapiju i ušli u prostor ograđen visokim zidom i žicom kroz koju je prolazila struja. Budući da sam bio maloletan, nisu mi istetovirali broj na ruci. Starije su međutim "obeležili" i ubrzo slali na težak fizički rad. Čuo sam da je bilo masovnih ubijanja i gušenja gasom, ali nas maloletnike nisu mnogo maltretirali. Bili smo "veza" između starijih logoraša - kazuje Nikodije.

Velika mučenja, srećom, zaobišla su našeg sagovornika, ali ne glad i tifus. Kada su američki vojnici oslobodili Dahau imao je samo 33 kilograma.
Posle dvonedeljnog lečenja u Minhenu vraćen je u Dahau na registraciju. Tada je u logor došao i partizanski oficir koji ih je pozvao da se vrate u novu Jugoslaviju. Niko, veli, taj poziv nije odbio. U Beograd se vratio preko Ljubljane, a u tom gradu dočekao ih je general Arsa Jovanović koji je u jednom trenutku, još iscrpljenog, omalenog Nikodija podigao na svoja ramena.

- Nikada neću zaboraviti majčin izraz lica kada me videla posle povratka iz Dahaua. Stajala je kao okamenjena. Onda je pritrčala, čvrsto me zagrlila, plakala i neprekidno ljubila. Mislila je da sam mrtav i davala čak i pomene za pokoj moje duše. Ali, naša sreća zbog ponovnog okupljanja porodice nije dugo trajala. Moj nastavak školovanja odnosno pismeni zadatak o tome kako smo proveli dan oslobođenja Beograda, zauvek mi je promenio život - tiho govori naš sagovornik. Pošto je u tom zadatku opisao da je 20. oktobra, dok se igrao sa dečacima iz komšiluka, gledao kako "neke čike obučene u vojne uniforme odvode njihovog komšiju, a potom i teško ranjavaju na kućnom pragu", Nikodije se našao na meti Ozne. S obzirom na to da je, prethodno, nekoliko puta odbio da se učlani u SKOJ, oznaši su, kaže, došli na čas, stavili mu lisice na ruke i pre nego što su ga odveli, okrenuli se i đacima rekli: "Ovako će završiti svi narodni neprijatelji".
- Odveli su me u zatvor na Obilićevom vencu i dve nedelje maltretirali, saslušavali noću i batinali toliko da su mi polomili i dva kičmena pršljena. Teža mi je bila ta tortura od Dahaua. Iako sam iz nacističkog logora došao samo pre pet meseci, osuđen sam, verovali ili ne, kao saradnik okupatora, na tri godine zatvora. Robijao sam u Zabeli, a pušten sam 1947. godine. Tri godine kasnije, kada su me regrutovali u disciplinsku policiju, odlučio sam da pobegnem iz zemlje - seća se Nikodije.

Za 300 dolara, jedan Slovenac kog je poznavao, prebacio ga je u Austriju. No, Udba je i dalje pokušavala da ga vrati u zemlju i sudi mu za navodno ubistvo u Beogradu. Amerikanci do kojih je dospeo u Minhenu bili su o tome obavešteni, a čovek za čiju likvidaciju je Nikodije osumnjičen u međuvremenu se pojavio kao svedok na jednom suđenju u Beogradu. Zato su mu savetovali da pobegne u Kanadu. Ubrzo za Nikodijem iz Beograda je došla i njegova devojka. Venčali su se, izrodili dve ćerke i bili u braku dve i po decenije. Posle njene smrti oženio se Nadeždom Bojović. Mirnu starost, kaže, provodi u otadžbini i svom rodnom gradu, a ćerke i unuci žive u Torontu.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:552890-Preziveo-sam-naciste-sacekali-me-udbasi

Ма какви црни комунисти  ови Бобакови из РС стављали беле траке на рукаве непријатељском цивилном становништву, а ти ми причаш о шачици црвених замлата у БГ.