Nesreća u pećini kod Ravanice :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Спомен плоча настрадалим студентима на Раваничкој пећини

У суботу 5.априла 2008.године у 11,оо часова на Раваничкој пећини крај Манстира Раваница биће постављена спомен плоча студентима настрадалим у спелеолошком истраживању априла 2007.године. Један од настрадалих студената је и наш брат Бојан Борокић. Позивамо наше сараднике да присуствују постављању спомен плоче заједно са породицама настрадалих студената.

Београд, 4.април 2008.године
Информативна служба Српског сабора Двери

ДАНИ КАДА ЈЕ СРБИЈА ПЛАКАЛА

Сећање на Бојана Борокића (1982-2007) и његове другаре Бошка Маџаревића (23), Сашу Чолића (35) и Филипа Аврамовића (24)

Крајем априла 2007. године десила се страшна несрећа, када су четири младића студената са Рударско-геолошког факултета, обављајући своје радне задатке на научно-истраживачком пољу, као спелеолози, изгубили животе у Раваничкој пећини, недалеко од славне задужбине светог кнеза Лазара. За утеху је да су се Бојан и још неки свесрдно молили и причестили у св. Раваници, као да су знали, попут витезова косовских, да заувек са земље телесно одлазе „Богу на истину“.

Те кобне ноћи, на око 1200 метара у утроби земљиној, трочлана група је требала да уз помоћ пумпе исуши „Сифонско језеро“. Међутим, смртоносни угљен-моноксид је невидљиво утрошио њихов кисеоник. Око поноћи им се придружио Бојан Борокић и видевши језив призор окренуо се и довикнуо другу иза њега да иде назад по помоћ, а он сам журно похитао да помогне беспомоћнима, не слутећи да ће за трен постати жртва смртоносног отровног гаса. Те ноћи Спаситељ и Искупитељ рода људског примио је у наручје Своје душе четири младенца српска, међу њима и Бојана који је, по св. Јеванђељу и највећој заповести Божијој, положио живот свој за ближње своје. Језив призор четворице мртвих младића, чије су породице у неизмерном очајању похитале са спасилачким екипама ка светој Раваници и њеној пећини, следио је све у Отаџбини који су остали неми читајући на екранима стравичну вест, а са њима и долепотписани бивши парох породице Борокић.

Првог и другог маја настрадали су испраћени од родбине и пријатеља у Небеско Царство Христово. Хиљаде људи из Београда и Младеновца отпратили су ове младенце на вечни починак, молећи се Свемогућем да њихове душе буду упокојене са светима.

Бојан М. Борокић, првенац Младена и Босе, сахрањен је на Новом Гробљу, на празник посвећен светом Јовану. Црква Св. Николаја, у најмногољуднијем насељу, каква су гробља, била је претесна да прими све да одају последњу почаст. Опело су служила три свештеника и ђакон, а помагао им је хор „Двери српских“, чији је веома активни члан био млади Бојан, бијући даноноћно духовни бој за Христа Бога Живога и Цркву Његову. При крају опела надлежни парох, протојереј-ставрофор Драган Терзић изразио је саучешће породици у име Српске православне цркве, истакавши да је Бојан Борокић у свему био примеран, и да ће његово место остати празно у парохији, у цркви Св. Архангела Гаврила, у дому његових ожалошћених родитеља. Упутио је молитву Господу, заједно са свим присутним, да им пошаље утеху за узорним и примерним Бојаном и његовим друговима.

Испред храма Св. Николе од Бојана се опростио професор Рударско-геолошког факултета, у своје као и у име својих професора и студената, изражавајући тугу за великим губитком српске младости. „Још се ни мастило није осушило у индексима са највишим оценама које си добијао, и дипломски рад си завршавао као један од најбољих студената у генерацији, а изненада си нас све напустио и ожалостио одлазећи кроз „Двери Небеске, Богу заувек“. На гробу се од Бојана опростила ужа родбина, у чије име је стриц Ђорђе подсетио окупљену фамилију и пријатеље какав је Бојан био од колевке, кроз детињство, као ђачић, средњошколац и студент. Истакао је да је, иако млад, стигао да обиђе више земаља Европе (Италију, Швајцарску, Аустрију и др.), многе градове и факултете где је упознао мноштво младих Италијана, Француза, Немаца и Руса и свуда проносио дух православног другарства.

Велики писац Достојевски, који се у манастирским зидинама напајао Христом, говорио је да је Христос идеал који «који вечито очарава, а никада не разочарава», што је и Бојану у кратком животу био, како је Сам спаситељ говорио: „Ја сам васкрсење и живот“ и „Ко верује у мене и ако умре живеће“. За Животодавца Христа они који су у гробовима су вечно живи и само спавају. Као они у градовима и селима широм Васељене што ће ујутру из постеља својих устати, тако ће и мртви у дан свеопштег Васкрсења устати.

ЧЕКАМО СВЕОПШТЕ ВАСКРСЕЊЕ

У роману „Браћа Карамазови“ постоји сцена у којој се малишани ђаци растављају од свога другара сиротог Иљуше, који их је молио да му на гробчићу за врапчиће издробе хлепчиће и док звона у храму буду најављивала св. службу Божију у којој ће са људима и анђели појати, Иљуша ће их из гроба пратити. Аљоша Карамазов држи некролог у коме каже да сви чврсто обећавају да ће се малог Иљуше целог живота сећати, а када заврше стазу живота и преселе се са земље на небо, да ће се и тамо сви срећно са Иљушом састати и радосно испричати. Тако су се и студенти Рударско-геолошког, Машинског и других факултета враћали са гроба Бојановог.

Увече на подушју било је доста света, а пристигли су и другари из Двери Српских као и чланови Ихтуса, два Бојанова пријатеља са којима је био најближи, који су као „три духовна мускетара“ стајала на свакој служби у храму Св. Архангела, али је сада место Бојаново остало празно…

Поред саучешћа најближих, и српска Круна је упутила саучешће које гласи:

САУЧЕШЋЕ ИЗ КРАЉЕВОГ ДВОРА
„ЊКВ ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК
АЛЕКСАНДАР II

1. април 2007.

Породици Борокић

ПОШТОВАНА ПОРОДИЦЕ БОРОКИЋ,

Моја супруга и ја смо били дубоко ожалошћени када је до нас стигла вест да су три студента и асистент Рударско-геолошког факултета Универзитета у Београду, чланови Асоцијације спелеолога Србије, трагичко настрадали. Ово је заиста трагичан губитак четири млада живота. Са дубоком тугом изражавамо најдубље саучешће породицама ових младих људи који су истраживали лепоте наше земље. Понекад и најплеменитији подухвати се завршавају, на жалост, трагично.

Надам се да ће нам се свештенство манастира Раваница, који је најближи месту трагедије, придружити у мислима и молитвама за ове дивне и предане студенте и њиховог асистента.

С поштовањем,
АЛЕКСАНДАР“

ЧЕКАМО ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ

Само неколико дана пре трагедије сусрео сам Бојана испред Правног факултета у Београду, било је то око 11 сати, када су били ДАНИ РУСИЈЕ НА УНИВЕРЗИТЕТУ У БЕОГРАДУ и он ми је поклонио Програм свечаности. Растајући се од њега, у његовим плавим очима као делић бескрајног небеског свода тајанствено се осећало, као да се у плоти (телу) на земљи заувек растајемо. Тако је и било, 29. априла стриц Петар је у рано јутро јавио да се десила трагедија.

Прошло је годину дана од трагичних априлских и првомајских дана када је Србија плакала и туговала за младошћу својом. Живот и даље тече, а у домовима настрадалих у Београду и Младеновцу још увек траје дубока жалост. У породици Борокића поред туге има и тихе радости хришћанске, јер се Бојан пре смрти у Раваници исповедио и причестио. Био је поклоник многих светиња и манастира од Дрине до Старе Планине, одржавао је духовне везе са монасима, слао им помоћ и прилоге, стамено верујући да ће му то Господ на земљи, а још више на небу узвратити… Његов једини брат Иван Борокић уписао је Богословски факултет СПЦ, а чим је сазнао да је примљен, са својим најмилијима отишао је на Ново Гробље код брата Бојана да га обрадује, као што је и св. Серафим Саровски говорио сестрама: кад ја умрем дођите на мој гроб и реците ми све што желите и ја ћу то чути и покушаћу Оцу Небеском пренети ваше радости и туге. Иван је тако кренуо да истражује, али не подземна пространства земаљска већ бескрајне дубине и ширине људске душе, бескрајније од Универзума. То је пут Богочовека и његове вечно важеће заповести дане пре две хиљаде: «Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа , учећи их да држе све што сам им заповедио; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин».(Матеј, 28:19-20.)

Протојереј мр Александар Д. Средојевић