Али морате се сложити да су код нас цене некретнина и станова у најам сувише високе.
Шта се све не издаје за масну своту, то је за причу.

ja zivim u iznajmljenom stanu, tako da cu se sloziti sa teodorom po ovom pitanju 
250e za pristojan nenamesten stan van centra, sta da se radi 
ne zalim se, bar ne mnogo 

Најбоље је бити рентијер.

jeste da su stanovi skupi ali uz dobru volju nadje se novac i za to...

Не бих то назвала добром вољом.

@machakz

Naravno da ima i to nikad nije sporno...

Ali...

Prosto treba razgraniciti...
Ako neko u ima ambicije da zivi zivot koji podrazumeva vise od onoga sto je trenutno u mogucnosti da zaradi, mora nesto da menja.
Ima ljudi koji se zadovoljavaju, za druge, malim stvarima...
To je potpuno ok ako su oni time zadovoljni...

Ali...

Ako nisu zadovoljni time, nije im kriva ni drzava ni poslodavac... krivi su sami..
I mogu to da promene, ali na tome mora da se radi...
Postoje mnogo nacina na koje covek na sebi moze da radi i sebe da usavrsi i ucini boljim...
Ko to zaista zeli, nista mu nece biti tesko...

I maltene svako moze sebi da kupi stan / kucu u Beogradu...
Problem je sto Beograd nisu samo Novi Beograd, Vracar, Stari Grad, Savski venac i sl...
Beograd je i Mladenovac, Umka, Ostuznica, Sremcica, Kanarevo brdo, Rakovica, Ovca, Kotez i sl.
Mnogo je kuca i imanja ili stanova koje se mogu kupiti ili iznajmiti za relativno razuman novac u tim mestima na periferiji, i ona su dovoljno blizu da ne predstavljaju preveliki problem nekom ko zeli da ima nesto svoje i radi...

O tome da je za one koji se zaista trude formalno obrazovanje potpuno besplatno, da ne govorimo...
Narocito ako se broj tih besplatnih pozicija uporedi sa bilo kojom od zemalja ciji standard sanjamo...

Nedostatak urodjene sposobnosti mogu da razumem i prihvatim (moze to i drugacije da se formulise).
Nedostatak zelje.. ambicije da se covek izdigne iznad proseka ne mogu...
Ne mora svako u tome da uspe... ne mora ni da uspe jednako... ali red je da pokusa... ozbiljno pokusa... ako vec zeli bolji zivot od onog koji mu je dat.

A sto se stanova tice, moze se naci ako se dovoljno trazi...
Primeri su brojni i nisu sve gazde derikoze... nekima je mnogo bitnije da osoba koja ulazi u stan povede o njemu racuna i za znacajno manju svotu, nego da plati kiriju a urnise prostor...
Znam ih dosta... a imam i sam neposrednog iskustva...

khm   

jos kad bi se svi ucesnici na temi izjasnili u kojoj su meri samostalni, gde bi nam bio kraj  

na pr., ne zivim sa roditeljima od svoje 22 god, al kad pogledam koliko je novaca i energije utroseno na tu odluku... ne bih rekla da je moj izbor bio bas savrsen, jer mi je stosta otezao  
naravno, neke druge aspekte mi je olaksao, lepo je biti svoj covek...
tako da, sve u svemu, ne bih da sudim nikome. svaki izbor, svaka odluka, ima svoje dobre i lose strane
konacno, svako izabere prema sebi, i nosi odgovornost, a bogme i posledice (i dobre i lose) za ono sto je odlucio i namerio 
i uvek cu se sloziti da je lakse naci opravdanje nego zapeti. 

Lično, istina da živim sama, ali tu nema govora o samostalnosti, jer mi i stan i troškove i džeparac još uvek plaćaju roditelji. 

Jebiga... u danasnje vreme ljudi uvek mogu da stave na vagu sta im se vise isplati... iznajmljivanje ili kupovina... narocito ako su trajno vezani tu gde se nalaze...

Sustinski... nije narocito bitno gde je neko u trenutku... mada je dobro za ilustraciju...
Mnogo je bitnije gde zeli da bude i sta konkretno po tom pitanju radi...

Ja zivim sa roditeljima...
Placam svoje troskove i deo troskova stana, moze se reci skoro sve...
Vidimo se ujutru kad ustanem na 10ak minuta, pre nego odem na posao i to je to...
Kad se vratim, oni vec spavaju, kao i svi normalni ljudi...

Povremeno posedimo, popricamo, updatujemo medjusobno desavanja i slicno...

Posto nisam zeleo da me vide ujutru nervoznog, besnog, te da prolaze samnom kroz jutarnje rituale koji im smetaju, popricali smo i dogovorili se da im kupim stan, koji otplacujem i koji je u izgradnji i za par meseci ce biti gotov...
I vuk sit i ovce na broju...

Jasno mi je da ne moze to svako da uradi, ali moze da planira...

B@mbin@ je isto za mene odlican primer...
Ok, roditelji joj placaju troskove zivota, ali zivi defakto sama i o sebi se stara uz vrlo ogranicena sredstva koja su joj na raspolaganju i ne gubi vreme nego fakultet zavrsava u roku, sa odlicnim ocenama i ima konkretan plan sta ce posle njega raditi.
Studira ono sto voli i cime se zeli baviti, a posto je izabrala posao u kome je formalno obrazovanje neophodno, checkira stavku po stavku sa spiska i ide ka cilju...
Respect.
Mozda je mogla i sama da zaradi i studira... onda bi taj fakultet trajao duze, mozda bi ocene bile slabije, ali bi ona imala neko novo iskustvo sa radnim navikama druge vrste, ali ako ne mora, to je ok...
Obe varijante su ok, ali moj licni utisak je da je potpuno opravdano ziveti uz pomoc roditelja u situaciji gde si maksimalno ozbiljno koncentrisan na studije. Ako nisi, onda to gubi smisao.

Tako je, Gazda, lepo si to sročio. 

Samo, eto, ja imam problem sama sa sobom... Mislim kako je sve to moglo bolje, brže, efikasnije... Tek sad kad sam pročitala tvoje viđenje moje situacije, vidim koliko mi je zapravo dobro.  A mene hvata neka histerija što još ništa nisam postigla, premišljam se i da nađem neki poslić (mada znam da bi faks zbog toga ispaštao, a to ne smem i ne želim da dozvolim), pa brzo i tu misao sklonim, mada se ona vraća. I svesna sam da bi to bio posao od kog ne bi imala ni za celu kiriju, pa me i to nervira.

Ali onda malo stanem, i pomislim da će biti posla, u struci, kasnije, na ovaj ili onaj način. I ne podnosim kada neko nije u stanju da pomeri guzicom, a ume da kuka kako je u našoj zemlji loše, ništa ne valja, sve je crno i čemerno. Za one koji će da rade i da se osamostaljuju, situacija u državi ne mora imati apsolutno nikakvog uticaja, jer se svuda traže sposobni i vredni ljudi.

Isto tako, razumem da su zaista neke stvari mnogima nedostupne, ali ono što me isto tako izluđuje su izgovori tipa ''nisam mogao/la da studiram, jer su studije skupe''.
Ma nemoj, molim te... Evo me na četvrtoj godini, i kad se sve sabere, nisam do sad potrošila na 25.000 na studije (dinara, naravno  ). Isto tako, život u studentskom domu je oko 1500 mesečno, i ko god mi kaže da nije mogao da studira jer nije imao para - laže, i to ne mene ili druge, nego sebe.

Malo sam skrenula sa teme, ali sve ovo ima veze sa tim, jer se ne može očekivati i tragati za nekom pravdom i novcem koji pada s neba, ako se sedi guzicom na jednom mestu i kuka nad ekonomskom i političkom situacijom ovde.