Неподобност као некада :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Комунистичка бирократија је имала име за свој систем контроле. Садашњи систем је гори. Не само да нема име, већ му радо служи и културна и медијска елита

У Београду је, у прошлу суботу, требало да се одрже две промоције у два позоришта. На првој, у ЈДП, представљана је најновија књига „Пешчаника”. На другој, у Народном позоришту, представљани су ТВ спотови у којима се афирмише родитељство. Из Министарства културе позвана је управа једног од ова два позоришта и једна промоција је отказана. Која?

Наравно, друга. Јер, да се то десило „Пешчанику” до сада би ствар већ стигла до Уједињених нација! Овако, догађај је прошао неприметно. Само су читаоци једног таблоида обавештени да се нешто непријатно догодило.

Шта је то тачно узнемирило Министарство културе? Испоставило се да је новинар из једног од „еврореформских” медија, на конференцији за новинаре, упитао да ли је истина да Министарство подржава извесну акцију у којој учествује и НВО по имену „Српски сабор Двери”? То је, наравно, забринуло људе из Министарства. Нису баш одмах знали о чему је реч, али су из контекста питања осетили опасност. Распитали су се и сазнали да је претходна постава у Министарству финансијски подржала пројекат: „2007 – година културе живота”. Пројекат је предвиђао снимање серије спотова који афирмишу културу у којој су деца и рађање нешто позитивно и пожељно. И све би то било у реду да се координатор двадесетак НВО не зове „Српски сабор Двери”. „Ух”, помислили су у Министарству, „ту мора да нису чиста посла. Најсигурније је да са тиме немамо ништа”. Телефонирали су управи Народног позоришта и оградили се од свега. Наравно, ни Управа није желела компликације. Одмах су саопштили једном од организатора да повлаче одобрење о коришћењу фоајеа. Тако је све завршено и пре него што је почело.

Шта је уопште спорно са НВО „Двери”? За њих никада није био везан неки испад. Ова НВО позната је највише по организацији трибина на Машинском факултету. Тамо се разговара углавном о духовним темама. Ове јесени ће се обележити 100. трибина по реду. Али, ни на једној од њих није забележено ништа ружно. Но свеједно, сам назив ове НВО чини нам се, зар не, некако сумњив. Ма, исувише је анахрон. Да се ова НВО лепо зове „Евроатлантска асоцијација Портал”, била би друга ствар. Такође, и ти њихови гости. Исувише је ту мантија. Да ту учествују наши пријатељи из међународних структура, или макар активисти европских НВО за заштиту околине, права животиња и трансцеденталну медитацију, била би друга прича. Коначно, и те њихове теме. Све нешто о души, о вери, све нешто „ретро”. Где им је ту борба за права ЛГБТ особа, где им је борба против тероризма, где им је суочавање са прошлошћу?

Читав овај случај је, међутим, сјајан показатељ како функционише реална структура моћи. На површини, постоји декларативна слобода идеја и декларативна једнакост НВО. Али, испод површине постоји јасна подела на подобне и неподобне теме, пожељне и непожељне идеје, прихватљиве и неприхватљиве НВО. Та подела функционише већ на нивоу језика. За „сензитивну јавност” неке речи су просто знаци за опасност. Неке су мање-више неутралне, а неке, опет, обавезне. Речи као што су „српски” или „православни” апсолутно спадају у прву категорију. Речи „удружење” и „живот” улазе у неутралне термине. А речи „људска права”, „европски” или „грађански” спадају у обавезне.

Наравно, нико вас због погрешне употребе речи неће затворити. Али, од речи које употребљавате зависиће ваша судбина. Најпре, ако користите погрешне речи, нећете имати приступ фондовима, не само иностраним, већ ни домаћим. Можете доћи и са најбољим пројектима. Али, нико неће желети да са вама ризикује. Стрпљиво ће вас саслушати, можда чак и потапшати по рамену. Али, новац ће доделити другима. Нећете имати приступ ни медијима. Чим чују како вам се зове НВО, уредници ће одмахнути руком. Чак ни благонаклони новинари неће знати како тачно да пишу о вама. Како да употребе термин „српски”, или „национални”, а да не погреше? Коначно, ако грешком у систему и дођете до мало медијског простора, једно питање „евросензитивног” новинара биће довољно да се покрене самозаштитни механизам. И после телефонског позива и то мало простора нестаће. За то, наравно, нико неће знати. Појавиће се једна цртица и то ће бити све.

„Идејно-политичка подобност” свима нам је добро познат феномен. Али, медијска и културна елита се и те како бунила против тога. Но, комунистичка бирократија је макар била искрена. Имала је име за свој систем контроле. Садашњи систем је гори. Не само да нема име, већ му радо служи и културна и медијска елита. После двадесет година борбе за елементарне либералне вредности доспели смо тамо где смо и били. Систем је постао мекши у наступу, али не и мање репресиван.

Објављивање овог коментара ипак је доказ да неког напретка има. Тако нешто се пре двадесет година не би догодило. Зато треба бити упоран. За двадесет година можда се обе промоције одрже. Или макар једне озбиљне новине донесу цртицу да се нешто непријатно догодило у овоме граду.

Политички аналитичар
Слободан Антонић