Обичност је увек иста, необичност увек посебна.

Овде ће, пред вама, кроз тек одшкринута врата, на пар страница које следе, промицати необичне идеје, ћакнута такмичења, чудна имена, рекорди за Гинисову књигу. Појављиваће се бројни неочекивани одрази душе Србије, типова њених људи, смисла за хумор.

Истериваћемо зле духове, призивати кишу, борити се против урока, смехом одагнавати будале и демоне. Указати на споменике природе пред којима, заиста, застаје дах. Прелистаћемо хербаријум невероватних цветова, скицу за неки будући борхесовски Приручник фантастичне ботанике Србије. Сетићемо се животиња и птица каквих нема нигде другде на свету, посетити њихова станишта.

Видећемо светитеља с магарећом главом и испричати његово чудесно житије, пажљиво осмотрити и пећинску фреску звану „ћелави Исус". На једној окуци овог пута пред нас ће, из оних предела где се мешају историја и легенда, иступити змајевити јунаци, који нас миленијумима бране од немани. Недалеко од оне воденице која још упорно струже из дубина времена, пред нас ће, право из бечке штампе и поверљивих извештаја са двора Луја XV, искочити неки од славних овдашњих вампира…

Кренимо...

Необичне манифестације

Србија обилује разноврсним етно-културним и туристичким окупљањима. Има их током целе године, у свим крајевима. Бројне специјализоване публикације настоје да их попишу, класификују, предоче календаре догађаја. Некада су те светковине биле у дубокој вези са Сунчевом годином, пулсирањем природе и космоса, и имале несумњив симболички и магијски смисао. Имају и сада, само је избледела свест o томе (која и није неопходна). Стога је наглашенији манифестациони карактер тих окупљања, она постају место сусрета и нарочитих друштвених ритуала, огледало живота народа. Представљају његову кухињу, ношње, рукотворине, укусе, типове хумора, машту, здрављења и завођења, дух игре и дух такмичења. Оно што стоји у имену манифестације само је повод за окупљање. Иза тога и око тога плете се, у целовит догађај, све остало.

Цела серија необичних манифестација у Србији је у вези са храном. На пример, „Пршутијада" је у јануару на Златибору, у фебруару су „Сланинијада" у Качареву и „Кобасицијада" у Турији. Чувена међународна „Роштиљијада" у Лесковцу је у септембру. И најусуканији том приликом подлегну искушењима мрса. Падају чувени рекорди и у једењу и у готовљењу јела. Више пута Гинисова књига је тамо преправљана. У Турији је, рецимо, направљена кобасица дуга два километра и 25 метара, a у Лесковцу пљескавица тешка 33 килограма.



Како година одмиче и пристижу плодови, ређају се „Патлиџанијада" у Нерадину, „Пасуљијада" у Краљеву, „Купусијада" у Мрчајевцима. Своје светковине имају и грожђе (вино), вишње, шљиве, малине, лубенице, јабуке, бундеве, цвећа, гљиве, лековито биље...



Све то увезано је музиком, она је свуда, али сваки значајнији инструмент у Србији има своје посебне празнике. Хармоника у Сокобањи, тамбура у Дероњма, фрула у Прислоници, труба у Гучи, гајде у Београду…



Али ништа од поменутог није у врху листе „најоткаченијих манифестација у Србији". Јер, око Васкрса се у Мокрину одржава јединствено Светско првенство у туцању јајима.



 Крајем јуна у Ковиљу је „Парастос дуду" (како се зове тамошња духовита ракијада). Банат је сваке године поприште мондијала у борби гусака. Почетком септембра у Савинцу, на Руднику, одржава се интернационална „Муд(р)ијада". Званично, то је надметање у спремању јела од белих бубрега, али ни једна асоцијација на бар двосмислено име манифестације није неоснована. У Кучеву, на „Хомољским мотивима", игра се фудбал и коло на штулама.



 Хајдучке игре у Црној Бари, у Мачви, и Љубичевске витешке коњичке игре у Пожаревцу, такође обилују врло необичним вештинама. Има Србија и Светско првенство у лагању. A у Црнајки, код Доњег Милановца, приређује се оваква жестока трка:  јаје у кашику, дршку кашике у зубе, па трк ка циљу. Ко стигне први, али не без јаја, обезбедио је своје трајно место у малој локалној историји.
Мало ли је?

Необични обичаји и обреди

Капитални Српски митолошки речник, направљен 1970. под уредништвом Васка Попе и допуњен 1998, садржи преко 1.400 појмова и упутница на појмове из српске традиционалне културе митологије, обичаја и веровања. Кроз бројне обреде и магијске радње може се сагледати народни однос према природи, биљкама, животињама, небеским телима, атмосферским појавама, предметима којима се приписује мистична моћ или су атрибут божанства (вериге, мач, секира...). Ту су и обичаји и обреди у вези са радом, производњом, животом, смрћу, сваковрсним иницијацијама. Ради се o огромном и врло живописном наслеђу које  је на различите начине уткано и у данашњи живот и културу народа.



Додоле,  лазарице,  коледари само су неке од бројних поворки које у различита доба године обилазе села и својим обредним плесом и песмом циљају да, магијски, покрену једне или примире друге силе.



За великих жега, кад сваки створ за водом вапије, додоле својом риту алном игром магијски призивају кишу. To су девојке које одложе уобичајену одећу и онда се, наге, одену у сплетено биље, растиње, цвеће. Предвођене старијом девојком или младом женом, све играјући и певајући, оне застају пред сваком кућом, „водом шкропе дворишта и биљке, за дажд моле".



Додолске поворке окупљале су се током лета у свакој прилици када је требало зауставити сушу и призвати кишу. На Илиндан посебно су се окупљале, будући да је Перун, чији је свети Илија у народној религији христијанизовани наследник, према веровању, управљао муњама, громовима и кишом. Додоле, са венцима од траве, житарица, винове лозе и гранчица воћака, ишле су од куће до куће и певале, а затим их је домаћица сваке куће поливала водом по глави и ногама, што је, према симпатичкој магији, требало да изазове кишу. На крају су додоле дариване.


Лазарице,  слична поворка лепих девојака, украшених лишћем врбе и бујана, иду кроз село недељу дана уочи Цвети (Лазареве суботе). Играју и певају у славу пролећа, плодности, вегетације, обиља, па и зачећа. Лазарицама се називала група девојака које су изводиле обредну игру везану за празник васкрсења Лазаревог. Групу су чинили Лазар, Лазарица, три стежника, који носе стегове, и три војводе. Лазарице су ишле од куће до куће и певале песме за плодност, срећу и напредак.



Краљицама се назива обредна игра коју су у пролеће, на Духове (Св. Тројицу), на Спасовдан, на Ђурђевдан или о летњем Св. Николи изводиле девојке идући од куће до куће. Група је била подељена на више лица, на краља, краљицу, њену дворкињу и четири певачице. Краљица представља духа вегетације, а краљице се називају још и русаље и ладарице.


Kоледари, група маскираних младића, истим тим путем пролазе од Божића до Богојављења. Магијским радњама призивају здравље укућана, обиље и напредак дома. Све њих, и толике красавице и младе лепотане, захвални домаћин дарује брашном, плодовима. храном.



У периоду од 22. децембра (од зимске краткодневице) па до 7. јануара (Божића) или чак Богојављења, а нарочито вече пред Бадњи дан окупљале су се групе од најмање седам момака, ишле од куће до куће и певале коледарске песме, желећи домаћину и укућанима родну годину и здрав живот. Један од њих представљао је Коледа и носио је самур калпак на глави, други је био његов војвода, а трећи врећар, онај који носи накупљене ствари. Према веровању, песма је помагала младом Сунцу да ојача и победи таму. Људи су коледаре даривали најчешће мрсном храном.


Уроци, те магијске чари које (верује се) настају погледом злооког, очито су изазивали велики страх. „Урокљиве очи секу rope од сабље." „Више је људи отишло под земљу од урока него од болести." „Од урока и усеви вену и суше се, животиње малаксавају и угину, ројеви пчела одлећу из кошница и даве се, послови не напредују или се штетом окончавају." Стога, веома дуги низ обичаја, обреда и радњи усмерено је на заштиту од урока. Носе се урочице (амајлије), крије иза надимака, предузимају обредна чишћења. Појављују сету, као помоћ, и црвен конац, нанизани прстенови, кљун птице, зуб дивљег вепра, крст од тисовине... Но изгледа да ипак та сгвар са очима долази из срца: „У Момчила сабља са очима, не боји се никога до Бога."


Русаља је жена у Хомољу која, крајем пролећа, уочи Свете Тројице (Духова), ритуално пада у дубоки медијумски транс. Њена душа залази „на ону страну ствари", говори језиком мртвих, види (и преноси) будуће догађаје. O тој прастарој појави писао је и велики етногеограф Јован Цвијић (1865-1927).



Британски научници долазили су између два светска рата у Хомоље, истраживали ову појаву, чак су женама док су оне у трансу забадали игле испод ноктију. Ни најмању реакцију нису успевали да изазову. Русаља тада, несвесна ма чега, понекад чупа косу, кида одећу са себе и показује нагост, говори непознатим језицима. Што каже, тврде, по правилу се остваривало.



 Важно је да се све одигра у присуству људи и обезбеди нарочита музика помоћу које се жена враћа „на ову страну", у свесно стање. У селу Дубока крај Кучева кажу да су жене последњи пут у овакав транс одистински падале уочи Другог светског рата.

Природне реткости и споменици природе

Ако кажемо да се Србија може подичити знатним бројем природних реткости и споменика природе, то нипошто није неко романтично претеривање. Најбоље је то доказивати путовањем кроз Србију. Вратили бисмо се са пуним кофером исписаних бележница. На југу бисмо свакако забележили гејзире у Сијаринској Бањи. Један избацује топлу воду осам метара увис, други еруптира на сваких десет минута. He бисмо могли прескочити ни јошаничке лековите изворе, под Ртњем. Шест их, један поред другог, и сваки потпуно друкчијег састава и дејства воде. Или Делиблатску пешчару, у јужном Банату, јединствену у Србији и једну од ретких у Европи. Ево још неколико листића из те бележнице.


Ђавоља варош, умало и званично једно од нових светских чуда, скуп је од преко две стотине чудесних земљаних кула, високих од два до петнаест метара, a широких од пола до три метра. Наука тврди да су настале ерозијом земљишта и да слична појава постоји још само у америчкој Башти богова. Народ, пак, упорно чува познату легенду o уклетим скамењеним сватовима. И заиста, када све то погледа изблиза, на обронцима Радан планине у близини Куршумлије, човек помисли да ту, заиста, „има још нечега". Ако планини приђете са јужне стране, паркирате аутомобил и узаном шумском стазом кренете уз Жути поток ка Пакленој јарузи, где извире Ђавоља вода, све што сте дотад чули или прочитали o том месту чудног имена устукне пред заиста невероватним призором. Занимљиво, вретенасти стубови нису и једини природни феномен овде. Постоје два извора изузетно минерализоване и киселе воде. Онај високо изнад Паклене јаруге, који народ зове Ђавољом водом, десет пута је киселији од нормалног и вода се одатле никако не сме пити. Други извор избија на десној обали Жутог потока, али је слабије минерализације и киселости.

Прерасти су природни камени мостови, најчешће тамо где се крашке реке сужавају у клисуре. Изузетна су природна вредност и по правилу заштићени законом. Удаљеност од насеља и друмова, ипак, штити их поузданије него држава и закони. Претпоставља се да су настали обрушавањем пећинских таваница (Цвијић) или деловањем река понорница. У источној Србији их има на више места. Један од најлепших, права природна атракција, свакако је Ваља Прерас , предивни камени мост висок 26 метара, удаљен само 12 километара од Мајданпека. У клисури реке Вратне, једне од најлепших у Србији, тридесетак километара од Неготина, постоје три прераста. Високи су по тридесетак метара, зову их Капије Вратне. Два су у близини манастира Вратна (из XIV века) и до њих се долази за десетак минута пешачења. До трећег стижу само искусни планинари, јер се иде уским кањоном дугим око три километара.



Повленска кугла пронађена је у атару села Мравињци, између Ваљева и Косјерића. Нема сумње, природног је порекла (као и шест кугли пронађених у оближњем засеоку Беле Воде). Пречника је већег од једног метра, обима 320 центиметара. Посебно занимљивом чине је урезани цртежи које научници још нису одгонетнули. Неки стручњаци сматрају да цртеж представља сазвежђа.



Слична кугла, са скоро идентичним цртежом, пронађена је и у Бугарској, отуд претпоставка да су обе истог порекла. Неки знаци на повленској кугли подсећају на прво и последње слово бугарске глагољице. Постоји мишљење да би то могао бити гранични камен, почетак и крај неке давне државе; звезде би у том случају има-ле само оријентациони значај.


Уврнуте шљиве налазе се око цркве брвнаре недалеко од села Пролом, општина Куршумлија. Предање вели даје ту 25.јуна 1389, уочи Косовског боја, пристигла војска кнеза Лазара. Ту су застали, Богу се помолили и причестили. Шест пута су током тог обреда око цркве обишли. Како се војска кретала, за њима се окретало све, па и стабла шљива. Војска онда наставила даље, у бој и жртвено пострадање, a стабла за њом остала увијена до дана данашњег, да подсећају.





Међутим, за ових 620 го-дина генерације шљива су се посушиле и биле повађене. Младице се, пак, увек изнова увијају спирално на исти начин, баш као што се око њих плету бројна тумачења и веровања. Наука, засад, нема логично објашњење. И не чекајући на њега, мало који посетилац Пролом Бање пропусти прилику да посети ову цркву брвнару и шљивик око ње.

Реткости биљног света

Идеја је, рекосмо, борхесовска. Направити Приручник фантастичне флоре Србије. Пописати, класификовати, фотографисати или нацртати све оне загонетне биљке које су открили ботаничари, измислили књижевници, којима су се кроз векове, у надахнућу, китили песници. Биљке стварне или имагинарне (као топоними у Речнику имашнарних места Алберта Мангела и Ђанија Гуадалупија), оне које миленијумима овде исцељују од смртних рана, чији миомириси кидају окове, лече од јада, оне које послe правих гралских потрага доносе јунаци бајки и тако, љубављу, спасавају принцезу. Велики је то посао, превелик за овај површни и нервозни свет....


Године 1838. немачки научник Гризбех објавио је Европи да „Србија ботаничарима не обећава много". Он је у њој, вели, пронашао само 134 цветнице. У својим опсежним истраживањима, изгледа вођен и инатом, Јосиф Панчић је до 1874. у Србији пронашао и класификовао 2.422 врсте цветница. Његове књиге Флора кнежевине Србије и Флора у околини београдској убедљиво су сведочанство o томе.
Овом приликом, пак, подсећамо само на три врло необичне биљке, чија станишта могу бити и тачке вашег путовања кроз Србију.

Ramondia Serbica je чудесни цвет који је Јосиф Панчић пронашао на Ртњу 1855. Ендемски је, мале распрострањености. Данас га има још само у Сићевачкој и Јелашничкој клисури. Био би то само још један вредан примерак у Панчићевој Јесшаственици да 1928. необична својства те биљке није открио Павле Черњавски. По свој прилици у љутњи, велики ботаничар је несмотрено просуо чашу воде по свом хербаријуму. Сутрадан, отворивши хербаријум, био је шокиран. Дотад потпуно осушени и беживотни примерци ове биљке, мрке боје, чудновато су оживели и процветали (Журнал Руског ботаничког друштва, 1928). На основу тог случаја, доцније је егзактно утврђено: „Биљка поседује чудесну способност да у екстрсмно неповољним приликама, као што су дуготрајне суше и ледена доба, пређе у стање анабеозе - осуши се и практично обустави живот, обамре, a чим опет настану погодни услови враћа се свим вегетационим процесима. Тако је успела да преживи милионе година." Феникс цвет” У XIX веку је добио и своје право име.

Проклетијска пркосница, Draba Bertiscea, загонетни je цвет откривен између два налета олује једног ратног пролећа 1990-их, на Проклетијама, „крову непокорне земље". Дотад непознат. И o начину на који се појавио само се нагађа. „Фамилија крсташица, са крстом уписаним у попречни пресек. цвет исконске висине. Шест дводелних прашника, дванаест делова као дванаест месеци и лванаест апостола и дванаест знакова зодијака у огледалу, на икони, живога биљног ткива." (Повест o крсташици, 1997)

Росуља је биљка месождерка. Њено латинско име потиче од грчке речи дросос, роса. Вишегодишња је, зељаста, живи на планинским тресавама Власине и Старе планине. По својим лопатичастим листовима лучи лепљиву течност. налик на росу. којом привлачи и хвата неопрезне инсекте. A после je касно и за инсекте и за објашњења.

Реткости животињског света

За целовито представљање богатства животињског света у Србији, па и само за оне врсте које можемо сматрати ретким или необичним, били би нам потребни томови књига. Oсврнућемо се овде на три такве врсте. (Нешто од тога одмах стављамо у страну - на пример, изванредне колоније птица у Делиблатској пешчари, Царској бари, Засавици…)

Слепи мишеви



Холивуд је од њих направио синоним за сабласно и учинио да их се људи безразложно плаше. По изгледу, морфолошким одликама и понашању, кажу стручњаци, слепи мишеви спадају међу најзанимљивије врсте живих бића на планети. Чине чак четвртину свих постојећих сисара. Своје кретање усмеравају помоћу ултразвучних таласа, хране се инсектима и важан су регулатор у природи.
У подземним одајама Србије, понајвише у Шалитреној пећини крај Мионице, данас се срећу најугроженије врсте слепих мишева на планети: јужни, средоземни, велики и мали потковичар, дугокрили љиљак, дугопрсти, шиљоухи и велики мишоухи вечерњак.


Белоглави суп.


 
Врста орла лешинара из реда дневних грабљивица. Импозантне је величине, распона крила до три метра, тежине и по десетак килограма. У прошлости је много ловљен и трован, na је крајем 1980-их био пред потпуним истребљењем (њихов број се свео на свега пар јединки). У ланцу исхране улога белоглавог супа је јединствена и незаменљива - искључива храна су му угинуле животиње, чиме чисти природу и спречава ширење зараза. Супови полно сазревају са око пет година. Женка крајем јануара полаже само једно јаје, на којем леже оба родитеља. Захваљујући бризи друштва, у два једина станишта белоглавог супа у Србији - у клисури реке Увац и на Трешњици изнад Дрине - данас живи више од 300 примерака ове птице. Тако је колонија ових орлова постала највећа на Балкану и једна од већих у Европи.


Балкански рис



Једна од најређих европских мачака. Осим у Србији, на планинским венцима Јужног Кучаја, живи и у планинама Македоније, Црне Горе и Албаније. Процењује се да их на целом Балканском полуострву нема више од стотину. У природи немају непријатеља, семједног, најопаснијег: човека. Изгледа да то објашњава и чињеницу да се врста налази пред потпуним истребљењем. Балканског риса људи најчешће лове због скупоценог крзна. Велики проблем је и неконтроли-сана сеча шума, чиме се угрожавају природна станишта ове ретке мачке.

Загонетне свете слике

Кроз свете слике на зидовима и иконостасима српских манастира отварају се светови. Бројне необичне повести и хронике сведоче да свете слике творе чуда, исцељују, плачу, необјашњиво савладавају физичке раздаљине. Указаћемо на сигурно најнеобичнију међу њима, фреску и икону светитеља са магарећом главом, светог Христофора, из III века.

Две су необичне легенде o њему, једна источна, друга западна. O томе је у Гласнику СПЦ, у априлу 1976, опширно писао тадашњи епископ рашко-призренски Павле. Источна легенда вели да је млади Репровос био из племена псоглавих (кинокефалон). Негде на истоку, у пустињи, ухвати га војска цара Трајана Деиија (владао 249-251) и посла у Рим, на двор, куриозума и забаве ради. Тамо младић срете хришћане, спознаде Христа и одлучи да прими крштење. Током светог обреда он наједанпут доби нормалан људски лик, „понесе Христа", и стога му дадоше име Христофор, Христоносац.



Западна легенда говори o човеку-диву пореклом из Палестине. Још у раној младости одлучио је да пронађе најмоћнијег од свих под капом небеском и живот посвети томе да му верно служи. Ступао је у службу многих моћних господара и остајао све док не види да тај уздрхти пред јачим од себе. Идући таквим степеницама, стигао је и до кнеза овога света, самога Сатане. Једанпут, страшна свита под црним плаштевима, предвођена својим господарем, јашући преко неког брда изненада изби на велико хришћанско гробље са ка-пелом. Зацаклише се крстови на месечини, коњи стадоше као укопани. проломи се ужа-сни крик кроз ноћ. Као мехур од сапунице, опсена је нестала. Човек освиће сам, на рубу старог гробља, те „густе шуме крстова". Схвативши да је страшни господар побегао од Крста, одлучује да прими крштење. Приступа хришћанској цркви и преузима завет служења. Пошто је био дивовског раста, духовник га распореди да преко газа на реци преноси тешке терете. И баш ту, једном, замоли га неки дечак да га пренесе преко надошле воде. Узе га див, с лакоћом, и понесе. После неколико корака кроз воду, међутим, једва се кретао од нарасле тежине. Усред матице стаде, даље није могао. Подиже поглед ка дечаку и виде над собом небеске очи како блистају. Загрме глас Младенца: „Ја сам Христос, Спаситељ Света! Онај који је на себе узео сву тежину Греха. Данас сити насвојим плећима носио оно најтеже на свету. Због тога ћеш се од данас звати Христофор. Онај који носи самог Христа."

Српска православна црква помиње светог Христофора 22. маја, дан после јеванђелисте Јована, најзагонетнијег од свих апостола. У српским црквама, свети Христофор је у људском обличју насликан у Дечанима, Благовештењу кабларском, Леснову, Старом Наго-ричану, Темској. Као светац са магарећом главом појављује се у Сукову код Пирота, Градишту код Петровца на мору (на иконостасу), Д. Кормињану код Гњилана, Манастиру светог Никите и у једној капели у Хиландару.

Славни српски вампири

Изгледа да је почело тако што је неки Петар Благојевић из села Кисиљева, десетак километара од Великог Градишта, недуго након своје смрти бануо у сан деветоро сељана и они су убрзо, с чудним модрицама на врату, отишли за њим. Свраћао је и код своје жене, тражио опанке... ( )

 Жена одмах утекла, настала пометња, ствар у лето 1725. осванула у бечком листу Фосише цајшунг (Vossishe Zeitung, бр. 98). Чете бечке дворске администрације Александра Карла Виртембершког, која је тих година управљала Србијом, избегавале су да залазе у тај део земље. Зато су, у присуству царског провизора и сеоског свештеника, Благојевићев гроб отворили сами сељаци. Његово тело било је цело, из угла уста вијугао је кончић свеже крви. Тачка на случај стављена је глоговим коцем, a онда je тело несрећног Петра букнуло као што ће букнути нова серија сензационалних извештаја у западноевропској штампи.

Узалуд се српски митрополит љутио због сујеверја и претио казнама, узалуд су неки озбиљни бечки писци упозоравали да су целу ствар подметнули српски шерети како би на смрт заплашили ужасне аустријске порезнике и жандаре. Прича је отишла у свет, на пут који траје до данас.

Нови извештаји o вампирима у Србији су 1732. опет уздрмали Европу. У селу Медвеђа, на Западној Морави, аустријска комисија састављена од двојице официра и тројице војних хирурга опет је службено отварала гробове. Како се наводи у извештају Visum et Repertum др Јохана Фликингера, у једанаест од петнаест гробова нађени су непобитни знаци присуства нечистих сила. Сви ти покојници претходно беху жртве неког повампиреног ајдука Павла Арнаута (Арнолд Паоле, тако га у својим списима зову бечки експерти), повратника из турске војске, који је умро у лето 1727. након пада га стога сена. Није се прославио као војник, ни као сељак, али је, ето, постао тада најпознатији вампир на свету.

Аустријски цар Карло VI послао је своје најбоље обавештајце да испитају ствар, исто то је тражио и Луј XV од војводе Ришељеа, свог посланика у Бечу. Учени извештај др Фликингера преузели су овога пута и листови попут популарног париског Le Glaneur. „London Journal je својим текстом од 11. марта 1732. реч вампир увео у енглески језик." (Та страшна нова реч је, кажу, једина српска која је постигла глобалну распрострањеност.)



Требало је да прође скоро 170 година док Ирац Брем Стокер није написао своју славну повест o грофу Дракули, књижевном вампиру сазданом по лику трансилванијског кнеза Влада 111 Цепеша. Наш Милован Глишић прославио је Саву Савановића, кога и данас, у причама, присвајају многе воденице по Србији. Најстарији сачувани српски писани помен речи вампирје онај из 1784. у Совјетима здравош разума Доситеја Обрадовића. Ами се држасмо онога што o томе срочише ђакон Ненад Илић (у Београду, граду тајни) и Петар Милатовић (у Националној ревији), наоружани деликатним хумором, чењетом белог лука у десном цепу сакоа и глоговим трном умоченим у лањску шљивовицу.

Необични јунаци и легенде o њима

Да смо бољи него што јесмо и одговорнији према својој култури и баштини, имали бисмо o њима узбудљиве игране филмове, цртане серије, стрипове, велике романе (барем за децу), албуме са сличицама. учинили бисмо их најбољим делом своје популарне културе и „извозним производом".

Легендарни јунаци из српске традиције постојеу свим епохама и деловима националног корпуса. Без обзира на то да ли су поуздано историјске личности или не, у народном предању они увек имају нешто митско, сродни су древним архетипским херојима, попут оних из грчке митологије (Херакле, Тезеј). Често су вилинског порекла, или су им виле посестриме, дојиље, чуварке (Милош Обилић, Марко Краљевић).



Змајско добијају са очеве стране, отуд такав белег на телу ( Обилић,    цар Ненад Црни), или чувају у имену (  Змај Огњени Вук). To их чини нерањивим и натприродно снажним, неке и бесмртним. Спасавају род од немани, земљу од окупатора и зулумћара, нејаке од кабадахија, добре од злих, и то онда кад сви други устукну, кад се предају.



Ако је тама свуд већ полегла, они у митским горама пале бакљу отпора, свете се за зла учињена народу, не дају да згасне пламичак наде који осветљава пут до свитања (Новак Караљук у Темској, Старина Новак на Романији, хајдук Вељко у Крајини). Ородимо их брзо и кад су дошљаци, јер их суштински осећамо као своје (Завиша Црни, Сибињанин Јанко).



Појављују се незнано откуд, или су одувек ту, зато се њихово место рођења не зна поуздано, односно у више крајева се тврди да су они баш одатле (Милош Обилић, браћа Југовић, цар Ненад Црни).

Разумемо ли ми данас све те легенде и јунаштва, све те мегдане и подвиге? Мудри Шпанац Хосе Ортега и Гасет тврдио је да је у нашој епохи спорт заправо последња оаза тог херојског (ратничког) духа. Да ли би се то српским случајем могло потврдити?

Odlična tema.Svaka čast