Plač

Duvao je vetar, vitlajući prašinom, što mi je i dalo mogućnost da, zadigavši revere kaputa, okrenem glavu i, kao ne videći je, nastavim dalje. Nekoliko godina me nije bilo tu i sada, od svih, prvo baš na nju nalećem.
Nisam mogao da je ne primetim; jarko ofarbane kose i odeće odavno neprimerene njenim godinama. Još je u njenom koraku iskrila telesna glad, neutaživa želja kojom kao da je nadomešćivala sve drugo. Upoznali smo se u nekom lokalu sedeći u zajedničkom društvu. Druge su odvodile obaveze i žurba na autobus, te smo ostali nas dvoje i pun sto pića. Na priču nas je podsticalo piće, pa i navodilo na raspravu. Iako starija od mene sviđala mi se, zapravo nešto u njoj što sam dugo pretpostavljao kao strast.
Naši češći susreti uveli su me i u njen stan. Pri jednom od odlazaka u kupatilo te večeri, kroz pritvorena vrata susedne sobe, dopro je do mene nekakav prigušen zvuk nalik jecaju. Vraćajući se, kroz hodnik sam prošao sa mislima već okrenutim našem razgovoru.
Sve duži moji ostanci doveli su dotle da su me pojedina jutra zaticala u njenom krevetu. Subota je bila, mesecima posle našeg prvog susreta, kada je, sipajući kafu, pomenula da joj je ćerku uzeo bivši muž. Do tog trenutka nisam znao da je imala muža, a ni bilo šta o postojanju ćerke, te mi ni te reči nisu nešto mnogo govorile. Uz kafu, a i kasnije, na sve njene reči i milovanja odgovarao sam neuobičajeno mlako, pa, izgovarajući se, otišao.
Izišao sam u tmurno podne zbunjen, osećajući da se tamo, tog jutra, između gutljaja kafe nešto dogodilo, kao i da među nama više ništa neće biti isto.
Kako je i moglo dalje da se onako razdražljivo upušta u razgovor, alkohol ili prepliću tela kada više nije bilo nikoga u susednoj sobi, pa ni slutnje da tamo plače?!