Nasao sam zanimljiv tekst u casopisu PC Igre. Opisuje nelinearnost, to slobodu kretanja u RPG igrama.

Zašto se nelinearnost toliko ceni u RPGovima? Pre svega, ona igri daje neki prizvuk realnosti - igrač više nije ograničen nevidljivim zidovima, već je slobodan da sam bira šta želi da radi. Najpre, šta je zapravo nelinearnost? Po definiciji, radnja je linearna ako prati unapred određen tok i ne dozvoljava igraču da skreće sa tog puta. Samim tim, radnja je nelinearna ako igrač ima slobodu da sam odlučuje koji će mu sledeći korak biti. Međutim, ova definicija semože tumačiti na više načina, te stoga postoje različiti pristupi pri implementaciji. Na jednom nivou, nelinearnost znači da se igrač u svakom trenutku može predomisliti, okrenuti leđa trenutnom zadatku i potražiti avanturu drugde. Na drugom, nižem, nivou, ona se odnosi na pružanje većeg broja načina da se prevaziđe jedan problem. Idealna igra bi posedovala obe ove vrste u pravom odnosu, što bi značajno doprinelo uverljivosti priče i omogućilo igraču da se udubi u igru. Nažalost, takva igra još nije napravljena, ali ne bi bilo loše da pogledamo dokle se stiglo na putu ka takvoj igri. Oblivion se često opisuje kao nelinearna igra - igrač ima na raspolaganju čitav svet i slobodu da odustane od bilo kog zadatka. Oblivion, dakle, definitivno poseduje nelinearnost na tom višem nivou, međutim, ona uopšte ne postoji na nižem nivou - svaki quest u Oblivionu se rešava na jedan i samo jedan način. Kakvog efekta ovo ima na priču? Pre svega, smanjuje uverljivost - mukotrpno pripremana demonska invazija čeka da igrač ubije par goblina za ubogog farmera. Dakle, ako je fokus samo na višem nivou, nelinearnost radi protiv svog osnovnog cilja - realnosti, te stoga ovo nije put kojim treba krenuti. Na drugoj strani spektra, tu je Witcher. Njegova priča je nesumnjivo linearna - nećete proći kapije Vizime dok ne rešite probleme predgrađa, i igrač je ograničen na relativno mali prostor. Ipak, svakom problemu se pristupa na više načina. Tipičan primer bi bio ulazak na groblje u drugom činu - čuvar vas neće pustiti, ali će pomenuti par ljudi kojima je dužan nešto novca. Igrač tada može popričati sa jednom od te dvojice i odraditi čuvarev dug ili jednostavno napiti čuvara i ukrasti mu ključ. Dakle, Witcher je nelinearan samo na nižem nivou - ovo, međutim, ne utiče na realnosti previše - priča jasno objašnjava svrhu igračevog lika i nema razloga da on odustane od trenutnog posla. Srećom, nisu sve igre ekstremi na ovoj skali - pravi primer bi bio Gothic. Unutar barijere, igrač može raditi šta hoće (pod uslovom da može preživeti posledice svojih putešestvija), ali i pojedinim problemima može pristupiti na više načina - Mordreda možete prebiti i tako ga se otarasiti, ali ga isto tako možete prijateljski upozoriti na nevolju i time još steći i prijatelja. Nažalost, Gothic ne održava ovu nelinearnost celim svojim tokom - već od drugog poglavlja igračev put je jasno zacrtan, mada mu i dalje ostaje sloboda da se kreće kuda želi. I pored te slobode, u Gothicu, odnosno u njegovom nelinearnom delu, fokus je više na odabiru pristupa problemu nego na obilaženju problema, te je Gothic bliži Witcherovoj krajnosti. Naravno, u svakoj priči o nelinearnosti, bilo bi potpuno nezahvalno zaboraviti Fallout, koji je mnogima u sećanju ostao upravo zbog slobode koju pruža igraču. On definitivno teži tom višem nivou, odnosno krajnosti koju predstavlja Oblivion - ako igrač ne želi da pomogne farmerima u Modocu, bez ikakvog problema može preskočiti čitav grad i okušati svoju sreću drugde. I ovde, međutim, priča pati - veliki deo igre vi tražite GECK i retko kada se osećate da ste bliži tom cilju. Ipak, u Falloutu, fokus je na unikatnom okruženju i sporednim zadacima više nego na glavnom toku priče, te igra lako prevazilazi nedostatke koji su tako veliki problem Oblivionu. Ukoliko posmatramo tokove radnje kao konce, onda Oblivion predstavlja
mnoštvo niti koje su sve paralelne, dok Witcher daje jednu debelu nit, gde se do sledećeg čvora uvek može stići na nekoliko načina; Gothic će biti raštrkano klupko sa manje čvorova od Witcher-a, dok je Fallout jedna tanka nit, sa velikim brojem sporednih dead-end puteva koji iz nje izviru. Svaka od ovih igara je nelinearna na svoj način. Sada, pošto su nam jasni oblici nelinearnosti i njihove kombinacije, ostaje nam samo jedno pitanje - koji pristup vodi ka boljoj RPG igri? RPG igrači današnjice od RPG-a traže ponajviše razvijenu priču - atmosfera, razvoj lika, quest dizajn i živost likova su nesumnjivo bitni elementi, ali je priča ono što će odvojiti prosečan RPG od remek-dela. Nelinearnost, dakle, mora biti izvedena tako da ne šteti priči, već je naprotiv treba unaprediti, doprinoseći njenoj uverljivosti. Iz navedenih primera vidimo da nelinearnost na višem nivou ne može biti implementirana tako da priča ne pati, te bi se stoga trebalo fokusirati na taj niži nivo koji podjednako doprinosi iluziji da se igrač nalazi u nekom stvarnom svetu, a uz to ne smanjuje vrednost priče. Ono što zapravo hoću da kažem je da apsolutna sloboda ne može postojati zajedno sa jakom, razvijenom pričom; poštoje to slučaj, proizvođači bi trebali da bace fokus na priču, i da njenoj uverljivosti doprinesu davanjem realnih i značajno različitih izbora za rešavanje svakog od problema sa kojim će se igrač suočiti.

Izvor

too long didnt read

good for u

Mislim da linearnost nije uvek loša stvar.

 

amin

Sve ima svoju meru. Ipak je i prica veliki deo igrice.

meni je bitnija prica i produkcija od nelinearnosti. Ionako se nelinearnost svodi samo na slobodu u izboru redoslijeda stvari koje moras da uradis, a ne na to sta u stvari radis.
Tako da sam ja uvijek bio za linearnost i zanimljivost u odnosu na nelinearnost i sate backtrackinga i toboz slobodu pri igranju....

Cekamo Fallout 3, kazu da ce igra imati gomilu nacina da se zavrsi (negde se pominje preko 50)

oce li fallout 3 biti iz prvog lica kao oblivion?
Vidio sam neke shotove iz nekog voza kao, na zidovima iscran pipboy, izgledalo je kao da jeste fp