pa ako bi Srbija bila Francuska pa sa nuklearnim oruzije biti ko sto su bili Clan u Nato Otan ,,
 i izaci onako bez posledice ,, al ipak posledice su bile u vremena vladavine  De Gola ,,
Francuska je jedina u istoriju tog Pakta koja izasla iz te Organizacije i niko Drugi od onda ,, Cak i generalno sediste je premesteno po toj  De Golovoj odluci

a od Onda samo se dodaju Clanovi ,, a ne smanjiti Clanstvo itd ,,
Pa vi procenite sa ovo samo ko Fondamentalne informacije ,,,
 
 ovde se uvilazi a ne izlazi ko u Ducanu ,, zato sto u tome Ducanu ste uzeli na kredit Avione i sve sto je potrebno do satelita da izgledate i licite ko ostalih clanova,, al ako ipak idete prema izlazku tog Ducana onda jedna fina osaba vam kaze,, pa gde mislite da nam odete,  ovde imate dugove i Obaveze,, al ako inace prekoracite prag onda vas ceka ,, Big big Surprise
Pakt obavezuje sve zemlje za odgovor na agresiju ,, isto bilo sa Varsavskog niko nije izasao ,, sve do raspada
Ovo kad uvidjete kao Clan te Organizacije ,,  sve ide tom Atlanskom monolitnom paktu itd ,, nije dozvoljeno zemlji da odgovori na ovo ,, a kamoli narod posle
 nova ideologija kako ga nazivaju nesto ko Super Demokratija itd ,,,ovim opravdaju sve sto se desava 
   

Neutralnost se ne postiže tako što Koštunica izađe jedan dan pred glavni odbor i kaže "bićemo neutralni".

U Evropi postoje zemlje koje su tradicionalno stotinama godina neutralne (Švajcarska, Švedska)  ili je njihova neutralnost rezultat dogovora velikih sila posle 2. svetskog rata (Finska, Austrija).


Dulisha,

Bujica nevaspitanih komentara, vređanje, cirkusko kreveljenje i offtopikovanje kakvo si pokazao na prethodnoj stranici te diskvalifikuje iz daljeg razgovora.

ja bih voleo da stvarno budemo neutralni, ali sve mi se cini da naginjemo na istok...

Koštunicin stav o kvazi-neutralnosti je zapravo naginjanje ka istoku. I to nema veze samo sa NATO, kada Kosovo bude bilo nezavisno odreći će se i ideje članstva u EU. 

 

Jel uzimas ti nesto za bolje raspolozenje? 

Zaso se u Srbiji svi plase radikala i Rusije??Mislim na jevropski orijentisane .
Ko kaze da ce nam biti losije ako budemo uz Ruse a ne uz EU i NATO.

Vazno je samo satanizovati Srbiju ako nije na putu EU a sve ostalo,...

Границе неутралности

Право на одбрану своје територије

Међународно право забрањује неутралним државама вођење освајачких ратова и сврставање у једнострано дефинисане војне савезе

Мало европских тема наилази на пажњу и одзив у расправама, као одбрамбена и безбедносна политика утемељена на принципу неутралности – стратешка оријентација, и доктрина, која је и у Србији постала предмет дискусија, размишљања и рашчлањивања. Суштина европских сучељавања односи се на принципијелну дефиницију, као такву, али и на границе дозвољене употребе војне силе, односно на склапање савезништава.

Полазећи од прадефиниције неутралности оформљене у епохи Бечког конгреса, између 1813. и 1815. године – и од две касније дефиниције хашких мировних конференција из 1899. и 1907. године – заговарачи офанзивне неутралности истичу право, обавезу штавише, на активну одбрану територије. У смислу самоодбране, али и у алијанси са савезницима.

Међународно право забрањује неутралним државама вођење освајачких ратова или сврставање у једнострано дефинисане војне савезе. Међутим, изричито се одобрава право на одбрану своје територије. Неке неутралне државе, попут Аустрије, имају уставну обавезу да активно бране границе. (Ова одредба унесена је 1955. године у Устав Друге републике Аустрије, на совјетски захтев – да се не би поновила „окупација” из 1938. године када је Хитлерова војска дочекана цвећем.)

Штап и шаргарепа

У четири европске државе, у којима је неутралност синоним државно-политичке и безбедносне оријентације – у Шведској, Швајцарској, Аустрији и Финској – воде се расправе о границама војне (не)активности.

Суочени са астрономским растом трошкова одржавања војске, с једне стране, ове четири земље изложене су, с друге стране, врбовању, али и претњама лобиста моћних војних алијанси. НАТО-стратези настоје да придобију преко Партнерства за мир нове, пуноправне савезнике. Војни стручњаци, који заговарају оформљење војне ударне силе ЕУ, врше притисак не би ли, најпре, пристале да интервенишу изван својих граница – бране границе европске заједнице, потом и њене интересе широм света.

У Аустрији, примера ради, дискусије о (не)придржавању уставног принципа вечите неутралности, периодично се распламсавају, у временским периодима од једне до две године. Управо ових дана, јавност је окренута расправи, да ли би Устав требало изменити – посвећеност вечитој неутралности преиначити у обавезу активне одбране интереса демократског света. Иницијаторима дискусије, Народњачкој странци демохришћанског опредељења, пребачено је да „сабира рачун без крчмара” – заборавља да Аустријанци нису одредили степен неутралности по свом нахођењу, већ су дали пристанак захтеву савезника, пре свих СССР-а, да би 1955. године, после десетогодишње, послератне окупације стекли нови суверенитет. У круговима бечких социјалиста, фракције аутентичне левице унутар Социјалдемократске странке, истакнуто је, с поводом, да народњаци размишљају на начин како су то чинили њихови претходници Алојз Мок, Ерхард Бусек и Волфганг Шисел.

Упркос оштрој критици народњачког „флерта” са НАТО, лагер грађанске левице, ипак, не пориче неопходност „интензивне сарадње са великим војним силама”. При том се истиче у први план да је ефикасна одбрамбена политика тешко остварљива без помоћи из иностранства. Социјалдемократи указују на „благодети” које Аустрија ужива захваљујући чланству у Партнерству за мир, оствареном уз њихову изричиту сагласност.

Јаре и паре

Основни аргументи који се нуде Аустријанцима приликом разматрања става о самосталном систему одбране (без помоћи савезника), доводе се у везу са недостатком финансијских средстава за ефективно наоружање одбрамбених снага. „Стратешки је занемарљиво да ли располажемо најмодернијим наоружањем”, истиче се у команди Бундесхера: „Оптимално одбрамбено дејство оствариво је само у сарадњи са моћним савезницима... који би понели и главни терет одбрамбених операција – имали бисмо и јаре и паре”.

Неутрална Шведска, као и Аустрија, чланица у Партнерству за мир, све се више ослања на „савезнички (НАТО) штит”. Реформа тамошње армије предвиђа смањење броја борбених јединица са 13 на шест бригада. Број професионалних војника смањује се са 23.000 на 16.000. Логистичка мрежа се прилагођава новом времену, тако да ће Шведска у случају ратне опасности моћи да мобилише око две стотине хиљада војника уместо досадашњих 440.000. Реорганизација предстоји и морнарици – дванаест од двадесет и четири ратна брода биће повучено из активне службе, од тринаест подморница пловиће само пет...

У Швајцарској је, са модернизацијом армије, и са променама спољнополитичке оријентације – остварено приступање УН, зацртани циљ даљег приближавања, евентуалног чланства у ЕУ – постављено и питање војне кооперације изван круга земаља окренутих неутралности. (До сада су Швајцарци остваривали ширу војну сарадњу само са неутралним државама – швајцарски „Фантоми” позајмљени су, примера ради, аустријским комшијама на период до лиферације нових „Еврофајтера”.)

Поклоници чланства у неком пакту (мисли се, наравно, на НАТО) тврде: „Уласком у Партнерство за мир, већ смо отворили врата Северноатлантског пакта.”

Одважније присталице напуштања принципа пуне неутралности истичу да малим армијама у последњих педесетак година није било могуће да се ефикасно бране од агресора. У прилог таквој теорији иде одбрамбена пракса неутралне Швајцарске и Шведске у Другом светском рату. Супротно школском штиву, о храброј армији која је уплашила Хитлера, последњих година су објављене званичне студије тамошњих историјских комисија, које указују да је Шведска остала поштеђена, захваљујући испорукама руде и челика Трећем рајху, Швајцарска захваљујући испорукама прецизне војне механике.

(Политика)

Границе неутралности

Финска остаје по страни

Ова скандинавска држава је чланица ЕУ, али није ушла у НАТО већ се задовољила присуством у Партнерству за мир


Војни буџет Финске већи од две милијарде евра: војници на вежби

Финска је чланица ЕУ, али није и чланица НАТО-а. Јесте у процесу Партнерство за мир. Има и одређене војне споразуме са Русијом. Заправо, финску политику безбедности карактерише географско и историјско искуство. С обзиром на два рата са Совјетским Савезом које је Финска имала, односи са Москвом врло су специфични. Целокупна територија Финске никада није била окупирана, али Хелсинки је имао проблема са избеглицама из оних делова државе које је уступио Москви, или је СССР једноставно заузео.

Париски мировни споразум из 1947. године и Споразум о пријатељству, сарадњи и међусобној помоћи закључен са Совјетским Савезом 1948. представљају најважније прекретнице у новој политици Финске, али је земља ратне репарације плаћала све до 1952. године. Последња рестрикција на фински суверенитет уклоњена је повратком Поркала 1956. године, иначе главне области која је изнајмљена Совјетском Савезу у оквиру Мировног споразума.

Финско-совјетски споразум из 1948. године није војни савез у дословном смислу, јер Споразум, пре свега, обавезује Финску као суверену државу да брани свим расположивим средствима свој територијални интегритет против било којег напада и нападача. Могућност совјетске војне помоћи долази у обзир тек касније. Па чак и тада могућа помоћ је ограничена на финску територију и не може се давати аутоматски. Нешто као споразум о реосигурању, Споразум из 1948. је комбинација трајних финских и совјетских безбедносних интереса са јасно дефинисаним околностима.

Свест о томе да Финска не може решити своје безбедносне изазове и проблеме тако што ће тражити заштиту једне велике блоковске, или неблоковске силе против друге силе, заправо истиче у први план финску политику држања по страни када су у питању супротни интереси између великих сила и одржавања добрих односа са свим државама. Таква неутрална политика је и главно оружје Финске за остварење њених националних интереса, јачање њеног положаја у свету, а посебно у Европи.

Наравно, време је чинило своје и некадашњи стратешки војни значај финског залива и бившег лењинградског округа пребачен је на обале Мурманска и на југ Балтика, чиме је нестало и војно интересовање за виталне области Финске, што је опет и побољшало њен стратешки положај. У Финској не постоје никакви стратешки циљеви који би били важан разлог за војни напад. Политичко-војни значај Финске зависи, пре свега, од тога у којем обиму би се финска територија могла користити да би се доспело до стратешких циљева лоцираних у Русији. Сходно томе, неки изоловани војни удар на Финску тешко је могућ.

Због војне географије, нема изгледа да би Финска могла да постане и бојиште за копнене операције већег обима, мада се то наравно никада не може и апсолутно искључити. Финска би у војном смислу могла да буде угрожена једино у случају рата између Русије и НАТО-а, односно између САД и Русије, и то би био тај ризик да у сукобу буде укључена и финска територија. Првенствено кроз повреде ваздушног простора и територијалних вода.

Најсеверније области Финске налазе се између држава НАТО-а, Норвешке, и Русије, у непосредној близини руских поморских база на полуострву Кола где је смештена руска Северна флота са бројним нуклеарним подморницама. У случају рата НАТО би прво покушао да блокира излазак руске флоте из база на Коли на северни Атлантик, као и да спречи да руске копнене снаге не нападну снаге НАТО-а на северу Норвешке.

Фински ваздушни простор изнад Лапоније и путна мрежа могли би да буду правац за напад на територију Русије, па тамо Финци држе јаке војне снаге. Југ Балтика такође би могао бити зона војног сукоба између Русије и НАТО-а и у том контексту неутрална Шведска са својом дугом обалом чини фактор стабилности и у северном делу Балтика.

Улога политике одбране јесте да сачува поверење у финску неутралну политику. Способност одбране је један од критеријума по којем се процењују, у случају конфликта, финске способности да се земља придржава своје неутралне политике и испуњава обавезе у оквиру постојећих споразума.

За Финску је једно од најважнијих војних питања како Москва процењује војну претњу која би могла да дође преко Финске. Финско-совјетски споразум из 1948. дестимулише било које војне планове у којима би се користила територија Финске за напад на неку другу државу, што додатно јача финску одбрану. И НАТО и Русија имају поверење у финску политику безбедности и неутралности, као и жељу и могућност Хелсинкија да контролише и брани своју територију. Фински па и шведски ваздушни простор заједно су једна широка тампон зона, али би у случају кризе у опасност дошао интегритет тог ваздушног простора, првенствено због развоја нових војних технологија. Јер Финска је на „коридору” трајекторија интерконтиненталних стратешких нуклеарних ракета САД и Русије.

Финска има око 5,2 милиона становника, војни буџет је већи од две милијарде евра, копнена војска броји 24.000 припадника (у рату копнене снаге имају 345.000 људи), ратна морнарица 6.800 припадника, а ратно ваздухопловство 4.500 официра, подофицира и војника. Финска располаже са око 300 тенкова, немачких „леопарда” и руских Т-72, са око 1.400 оклопних транспортера и борбених возила пешадије, док авијација има и америчке авионе Ф-18 и британске „хоук”. Раније је Финска имала и руске авионе Миг-21. Ракетни системи ПВО су руске и западне производње.

Некадашњи председник Финске Мауно Којивисто 1988. године је рекао да су два постулата финске политике одбране неутралност и безбедност и да је његова земља, на неки начин, несврстана. И заиста, Финска је била учесник скоро свих конференција несврстаних држава.

-----------------------------------------------------------

Мањак војника за НАТО

НАТО је почео да осећа мањак војних снага од када Уједињене нације и ЕУ повлаче војнике за своје одбрамбене операције из истих војних формација, пише портал Европске уније. „Имамо проблеме да обезбедимо трупе за све мисије НАТО-а, ЕУ и УН”, рекао је портпарол северне алијансе Џејмс Апатурај аустријском дневнику „Стандард” који цитира ЕУ портал

Тај проблем се још више заоштрио у последњих неколико година од када и НАТО и ЕУ покушавају да држе у приправности снаге за брзо реаговање.

Снаге НАТО-а за брзо реаговање (НРФ) треба да буду на нивоу 25.000 војника, а ЕУ има 19 својих војних формација са по 1.500 војника који могу да буду послати на кризна жаришта у свету у кратком року.

Међутим, већина чланица ЕУ су истовремено и чланице НАТО-а, што значи да су исте трупе на располагању за обе организације.

НАТО тренутно разматра шта да ради са својим снагама за брзо реаговање које су потпуно оформљене у новембру прошле године, али од тада нису биле ни на једном задатку. „Можемо једино да имамо НРФ који није толико јак,” рекао је Апатурај.

Проблеми НАТО су се погоршали у протеклих неколико година од када САД концентришу већину својих војних снага у Ираку, а мисија НАТО-а у Авганистану је дужа и скупља него што је планирано.

НАТО има око 40.000 војника у Авганистану и око 17.000 на Косову.

Тензија између НАТО-а и ЕУ тиња последњих десетак година од када НАТО покушава да се редефинише после хладног рата, а ЕУ појачава своје присуство на светској сцени.

Бета

(Политика)

NATO predao Srbiji podatke o kasetnim bombama

Predstavnicima Ministarstva spoljnih poslova Srbije su u Briselu, u sedištu NATO, predati podaci o lokacijama na teritoriji Srbije na kojima se nalaze kasetne bombe iz vremena kada je 1999. godine Alijansa bombardovala teritoriju tadašnje SR Jugoslavije.

U saopštenju Ministarstva spoljnih poslova navedeno je da će dobijeni podaci biti od najvećeg značaja za realizovanje projekata čišćenja lokacija kontaminiranih neeksplodiranom kasetnom municijom, čije prisustvo i posle osam godina od bombardovanja ugrožava bezbednost civilnog stanovništva.

Zbog velikih troškova potrebnih za uspešno čišćenja lokacija, biće neophodno angažovanje zainteresovanih zemalja donatora i medjunarodnih organizacija, na čemu će se Ministarstvo spoljnih poslova svesrdno angažovati, kaže se u saopštenju.

Dostavljanje podataka o lokacijama zaostalih kasetnih bombi rezultat je intenzivne i konzistentne diplomatske aktivnosti koju je Ministarstvo spoljnih poslova pokrenulo početkom godine. Time se na najbolji način potvrdjuje konkretna saradnja sa našom zemljom u okviru programa Partnerstvo za mir, navedeno je u saopštenju.

Dostavljanje ovih podataka od strane NATO-a predstavlja važan doprinos rešavanju ozbiljnog humanitarnog problema koji poslednjih godina dobija sve veću pažnju medjunarodne javnosti.

Uspešnom ishodu, bez sumnje, doprinela je i pozitivna kampanja u pojedinim zemljama članicama NATO-a, kao i medjunarodnim organizacijama.

Kako je prethodno javio Tanjug, podaci važe za čitavu teritoriju Srbije, uključujući Kosovo i Metohiju, a dokument bi trebalo da sadrži koordinate GPS na koje je bačeno više od 1.000 kasetnih bombi.


Mihajlović: Za razminiravanje terena neophodan novac

Direktor Centra za razminiravanje Srbije Petar Mihajlović izjavio je da će podaci NATO o lokacijama u Srbiji koje su gadjane kasetnim bombama 1999. godine u velikoj meri olakšati otkrivanje bombi ali da neće doprineti bržem "čišćenju terena".

Mihajlović je rekao Tanjugu da je za razminiravanje terena, uz precizno utvrdjivanje lokacija, "glavni kočničar nedostatak novca" koji, kako je naveo, očekujemo od medjunarodnih donatorskih organizacija.

Mihajlović je naveo da je u kontaktu sa Ambasadom Srbije u Briselu i da očekuje da podaci NATO budu uskoro dostavljeni Centru za razminiravanje.

Kada dobijemo podatke o lokacijama sa kasetnim bombama uporedićemo ih sa našim da bi smo precizno utvrdili gde se nalaze minsko-eksplozivna sredstva, rekao je direktor Centra za razminiravanje.

Prema ranijim navodima, kasetnim bombama je zagadjeno više od 23 kvadratna kilometra teritorije Republike Srbije.

Beograd je u februaru zatražio od NATO-a podatke o lokacijama na koje su bačene bombe. Kasetne bombe su 1999. godine ubile na desetine civila, tokom napada na Niš, ali i na brojne lokacije u Srbiji, a naročito na Kosovu i Metohiji.

Opasnost od kasetnih bombi je u tome što jedan broj ne eksplodira pri prvom kontaktu, već može da ekslodira godinama kasnije. Naročito su opasne po decu koja ih sakupljaju, misleći da se radi o igračkama.

Podaci NATO-a će poslužiti da se odredi koja mesta su još ugrožena. Za projekat razminiranja zaraženih područja je zadužena Norveška, u saradnji sa srpskim Centrom za deminiranje.

(Tanjug/MONDO)

Dule
Aj da nekad cujemo i tvoje misljenje o nekoj temi, a ne samo gluposti i pod.ebavanje, kao i Copy-Paste s.anja
Da cujemo koju i sa tvoje strane, a da nije glupost