Danilo, da se ne ubeđujemo oko očiglednih stvari.
Dole lepo piše da je postojao NATO standard za borbenu pušku (assault rifle) 7,62, razvijen '50-ih i napušten '80 godina prošlog veka. ("7.62×51 NATO developed in the 1950s, and used until the 1980s"). Inače, ovaj NATO kalibar je različit od ruskog kalašnjikova, tamo je standardni kalibar 7,62×39.
Sve u svemu, sada je jedini NATO standard 5,56 i sve armije u sastavu NATO moraju da pređu na taj kalibar. Pre ili kasnije.

Uzgred, STANAG 2310 se odnosi na pištoljsku municiju kalibra 7,62 , a ne na puščanu municiju. Takođe, STANAG 4090 se odnosi na pištoljsku municiju, precizno to ti je kalibar 9mm Parabellum. Oba ova standarda su i sada u upotrebi, znači nisu recidiv hladnog rata.

Dakle, lepo ti kažem da nije logično da praktično ista vojna organizacija ima različite kalibre municije. Nemoj da oko toga vodimo jalovu i nelogičnu diskusiju. Žao mi je ako ti "rušim" neko čvrsto ubeđenje, ali ponekad treba prihvatiti validne argumente. Sve novoprimljene zemlje NATO moraju da zamene kompletno lično naoružanje svojih vojnika i da pređu na propisani NATO kalibar. Tu nema hoću-neću, NATO nije buvljak. Pitanje je samo vremena, možda nabrojane istočne zemlje još uvek nisu završile zamenu, ali to ih svakako čeka.

Mislim da nema više razloga da nastavljamo sa polemikom oko kalibra puščane municije. Smatram da smo tu "misteriju" razrešili.

 

Priznaj @daniloBG bar jednom da nisi u pravu. Ne boli.

Dragi Zemunac,

Ja ne sporim da NATO ima standarde u domenu kalibra streljačke municije, ali tvrdim da niko novim članicama nije tražio da menjaju kalibar koji koriste odnosno da primenjuju pomenuti hladnoratovski Stanag u praksi.

Mađari i Česi su već osam godina u NATO-u a od promene kalibra ni traga ni glasa. Da ne govorimo o zemljama koje su ušle u NATO 2004. godine poput Bugarske i Rumunije.  Rumuni se po Avganistanu i Iraku šetaju sa kalašnjikovima, Mađari u KFOR-u nose svoje kalašnjikove, Hrvati su digli ruke od izrade nove puške u kalibru 5.56 mm jer su shvatili da je to preskup projekat i da mi to uopšte ne treba za ulazak u NATO. 

Ako to čak i budu morali da urade, neće morati da kupuju nove puške od Amerikanaca ili bilo koga u Zapadnoj Evropi jer imaju svoje fabrike vatrenog oružja.

Zato tvoj argument o tome da od širenja NATO jedinu korist imaju američki proizvođači oružja jednostavno ne pije vodu.

Inače, šta se od novih i starih članica traži bavili su se samiti NATO-a 1999. i 2002. godine. Tamo stoje precizno obaveze koje nove i stare članice treba da ispune. Nigde se ne spominje problem raznovrsnosti kalibra, već se govori o potrebi jačanja interoperabilnosti kroz znanje istog jezika, istih operativnih procedura, razvoja specijalnih snaga, borbene inžinjerije, vazdušnog transporta, kapaciteta strateškog vazdušnog transporta, mobilnosti snaga, profesionalizacije, razmene obaveštajnih podataka itd. 

I te obaveze treba shvatiti uslovno jer nisu sve zemlje podjednako bogate i nisu podjednako stručne, a posebno kada je reč o siromašnijim članicama na istoku Evrope. Neko je bolji u sanitetu, neko u ABHO, neko sa vojnom policijom itd.

Gomila kukavica upakovanih i ISO 4y3276945238462538.....

Nema nista jace od srca dobrovoljca,a oni izgleda nista nisu naucili...

Usvajanje kalibra 5.56 x 45 mm NATO je jedan od glavnih tehnickih uslova za prijem u NATO. Stvar u tome da se zemljama ostavlja odredeni period vremena da izvrse konverziju (Celnici NATO-a razmislaju o tome da zemlajma bivseg Istocnog bloka dozvole upotrebu kalibra 7.62 zbog masovnosti oruzja koje koriste taj kalibar, te tako stvore dva "kalibar" bloka unutar organizacije) Cesi i Madari trenutno koriste 7.62, ali su svu ostalu opremu morali da "pazare".

pm+tandzara "ukrst" + TT + prozivoljno zelenih i 1 crna za "predavanje"... eto standarda, nenadjebivog 

SRBIJA U NATO SAMO SA KOSMETOM
Ne postoji nijedan zvanični dokument koji kaže da je strateški interes Srbije ulazak u Severnoatlantsku organizaciju. Zašto je čak 61,4 odsto građana izričito protiv učlanjenja u NATO?

Kako je evropskim zemljama osim priklanjanja NATO paktu, kao jedinom vojnom savezu preostalom posle pada „gvozdene zavese“, alternativa samo izolacija, Srbija ide po onoj narodnoj „Gde svi Turci, tu i mali Mujo“.

Međutim, „mali Mujo“ je ovih dana „okrenuo ćurak“ i protivi se stvaranju „prve NATO države, nezavisnog Kosova“. Doduše, to se da čuti samo iz usta onog dela Beograda pod palicom lidera DSS-a Vojislava Koštunice. Da li samo zato što se taj savez od 26 država svim snagama bori za otelotvorenje Ahtisarijevog plana ili radi pukih stranačkih interesa, nije sigurno. Ali je sigurno da premijer u ekspozeu nijednom rečju nije pomenuo atlantske integracije, a kamo li ih stavio među ključne principe vlade. A kako stvari stoje, DSS-ovci će listom, zajedno sa liderom, s jeseni iz rečnika izbaciti NATO, „evroatlantske integracije“ i slično. Zvanični razlog biće Kosmet.

Uz to, još ne postoji nijedan zvanični dokument koji kaže da je strateški interes Srbije ulazak u Severnoatlantsku organizaciju. Jeste da je resorno ministarstvo sačinilo Nacrt strategijskog pregleda odbrane još juna lane, ali taj dokument nikako da dođe pred poslanike i postane punovažan. A kako vetrovi duvaju u Srbiji, teško da će brzo ugledati svetlost dana.

„Dugoročni strateški interesi spoljne politike Republike Srbije su unapređenje regionalne saradnje (time i saradnje sa susedima), punopravno članstvo u NATO, koje bi bilo zasnovano na demokratskoj volji građana i potpuna integracija u Evropsku uniju“, piše u Nacrtu. Te je tako u Srbiji još u opticaju ona „od izvora dva putića“.

Učvršćivanje bezbednosti

Za početak, pred nama je predaja Prezentacionog dokumenta Briselu, povodom ulaska Srbije u Partnerstvo za mir i potpisivanje Sporazuma o razmeni informacija. Prezentacioni dokument srpska vlada usvojila je 27. jula, a predaće ga šef diplomatije Vuk Jeremić - objašnjava Milan Gojković, direktor Generalne direkcije za NATO u Ministarstvu inostranih poslova. Prijem u Partnerstvo značajan je, ističe, radi učvršćivanja bezbednosti u regionu i kreiranja dugoročno stabilnog političko-ekonomskog ambijenta, stvaranja moderne, kompatibilne vojske, podrške procesu reformi odbrambenog i bezbednosnog sektora i učvršćivanja međunarodnog položaja zemlje.

Sledeći korak ka punoj formalizaciji statusa Srbije u predvorju NATO je potpisivanje Sporazuma o bezbednosti informacija sa NATO i otvaranje Misije Srbije u sedištu Alijanse, u Briselu.

- Nacrt Sporazuma Ministarstvo odbrane prosledilo je vladi na usvajanje. NJegovo potpisivanje za Srbiju je značajno zato što unapređuje nivo razmene poverljivih informacija sa NATO i Kforom, što je posebno važno u svetlu bezbednosti srpske manjine na Kosmetu. Takođe, omogućava učešće naših oficira na programima obuke u NATO zemljama, kao i prisustvo predstavnika Srbije na sednicama zatvorenog tipa u Briselu, što otvara dodatan i do sada nekorišćen kanal za promociju naših stavova. A potpisivanje sporazuma je i formalni preduslov da Srbija, prvi put u svojoj istoriji, otvori diplomatsko-vojno predstavništvo u Briselu - priča Gojković.

Međutim, naglašava i da moguće članstvo Srbije u Alijansi, „bez obzira na aktuelne rasprave, nije na dnevnom redu u razgovorima sa predstavnicima NATO, niti se ono u ovoj fazi u okviru Partnerstva za mir uopšte postavlja“.

- Ta odluka ne zavisi samo od naše političke volje i dogovora, već je za to potrebno ispuniti veliki broj preduslova koje Alijansa budućim članicama postavlja. Podsećamo da status zvaničnih kandidata za NATO trenutno imaju Hrvatska, Albanija i Makedonija (tzv. MAP zemlje), dok se Srbija, Crna Gora i BiH nalaze tek u ranoj fazi Partnerstva. Upravo je svrha pomenutih dokumenata da se formalizuju naši odnosi u okviru Partnerstva i počnu koristiti raspoloživi mehanizmi saradnje, shodno našim potrebama i interesima (to je faza koje su prošle sve ostale 22 članice Partnerstva - uključujući i zemlje poput Belorusije i Rusije), a ne pokretanje procedure za NATO članstvo - ističe Gojković.

A plan je, kako reče ministar vojni Dragan Šutanovac, da 2010. budemo spremni za ulazak u NATO. Kad bi mogli da nas prime, to niko ne zna. A tu je i jedna „sitnica“ - mogući referendum u Srbiji.

Učinak bombardovanja SRJ

Međutim, većina građana Srbije, odnosno gotovo dve trećine je protiv ulaska Srbije u NATO. Da li je uzrok tome bombardovanje ‘99 ili nešto drugo, tek 61,4 odsto građana Srbije na pitanje „da li bi naša zemlja trebalo da radi na tome da postane članica NATO“ odgovorilo odrečno. U istom, i poslednjem do sada istraživanju, koje je za Ministarstvo odbrane sproveo „Medium Galup“ jula lane, 24,8 odsto ispitanika bilo je za ulazak u redove Alijanse, dok procenat manje njih ne zna odgovor. Prema EU odnos je obrnut, pa bi 64,8 odsto Srbije rado u evropsku familiju, 20,6 nikako, a 14,5 nema stav o tome. Trećina države, iliti 34 odsto građana, koje su Kancelarija Vlade Srbije za pridruživanje EU i agencije „Stratedžik marketing“ upitali gde se zaista rešava pitanje Kosova, kazalo je da je to mesto NATO. Svega četiri odsto više njih veruje da je u pitanju EU, dok je 27 odsto ubeđeno da će se saga okončati na Ist Riveru.

Isto istraživanje kaže i da je 29 odsto građana za prekid svih odnosa sa Evropom, bude li jednostrano priznala nezavisnost pokrajine. A 59 odsto od njih smatra da bi Beograd, potom, trebalo da se okrene Rusiji, Belorusiji i Kini. Međutim, mnogi ne znaju ili žmure pred činjenicom da Rusija sarađuje sa Alijansom, pa i da je svojevremeno ušla u Partnerstvo za mir. Prelomna godina u odnosima nekada ljutih neprijatelja bila je 1997, posle koje je donet Okvirni akt NATO-Rusija, a kako su odnosi „cvetali“ 2002. došao je i Savet NATO-Rusija, gde su tretirani kao ravnopravni partneri. nJelena Jevremović

Izvor: Glas Javnosti

Nato ili izolacija -lažna dilema
Iskustvo zemalja našeg regiona pokazuje da je ulazak u NATO ubrzao punu integraciju u EU. „Srbiji ne preti izolacija ako ne bude u NATO“, tvrdi Dragan Šormaz (DSS). „Terorizam je danas najveća pretnja bezbednosti i ako ne bismo bili u NATO mogli bismo da imamo tih problema“, veli Željko Ivanji (G17)

Sve sadašnje države Unije, a bivše „crvene“ zemlje, najpre su ušle u Severnoatlantski pakt. Recimo, pre nego što su u prethodnoj „najluđoj noći“ postale najmlađe članice ujedinjene Evrope, Rumunija i Bugarska pristupile su NATO 1. januara 2004.

Svi ti podaci traže da opipamo „NATO puls“ naših političara, stručnjaka, predstavnika raznih institucija, grupa... Da čujemo njihove argumente „za“ i „protiv“, vidimo koje bi to mogle biti koristi, a koje štete...

Dobre šanse Srbije

Da se članstvo u Alijansi doživljava kao potvrda demokratskog razvoja i stabilnosti, ističe ambasador Srbije pri NATO Branislav Milinković.

- Ulazak u NATO nije formalni preduslov za ulazak u EU čije su članice, na primer, Austrija, Švedska, Finska, Irska ili, odnedavno Kipar, iako nisu u Alijansi. Međutim, iskustvo zemalja našeg regiona pokazuje da je ulazak u NATO ubrzao punu integraciju u EU, kao u slučaju Bugarske, Rumunije, Slovenije, Slovačke, a nešto ranije Mađarske, Češke i Poljske - objašnjava Milinković i ističe da istim putem idu Hrvatska, Makedonija i Albanija, koje se trude da sledeće godine dobiju poziv za ulazak u NATO i time olakšaju svoj pristup Uniji.

Milinković ističe i da to, što smo sada u predvorju NATO, stavlja pred Srbiju dobre šanse.

- Učešće u programu Partnerstvo za mir Srbiji otvara mogućnost da se bliže upozna sa potencijalima saradnje sa NATO i na osnovu toga odredi da li će slediti put kojim su išle druge zemlje regiona - kaže ambasador i dodaje da su BiH i Crna Gora, koje su zajedno sa Srbijom primljene u Partnerstvo, već najavile da im je cilj ulazak u NATO.

Iako je Koštuničina vlada sačinila Strategijski pregled odbrane, naša država, u krajnjem slučaju, i ne mora u Alijansu, smatra Demokratska stranka Srbije.

- S obzirom na to kakva je situacija sa Kosmetom, ne bi trebalo ni da pričamo o ulasku u NATO dok taj savez ne promeni stavove o budućem statusu Pokrajine. Do tada, tehnička i naučna saradnja - da, članstvo - nikako - objašnjava Dragan Šormaz iz DSS-a, koji je član Odbora za odbranu i bezbednost i delegacije pri Parlamentarnoj skupštini NATO.

Mada zvanično članska karta u Alijansi nije ulaznica za EU, i sam Šormaz priznaje da sve i ne stoji baš tako.

- Ne postoji ni jedan jedini papir koji kaže da je ulazak u NATO potreban za članstvo u EU. I ne možemo u NATO, ne bar za nekoliko godina jer je samo 25 odsto građana za to, a neophodan je referendum - ističe.

Poslanik Koštuničine stranke kaže i da onaj koji bi bio za NATO, iako bi taj savez tražio Srbiju bez njene južne pokrajine, bio bi u stvari za prodaju Kosmeta. Tu optužuje i svoje koalicione partnere.

- Priča „ili NATO ili smo gotovi“ je potpuno pogrešna i plasiraju je ovi iz DS-a. A Srbija bi trebalo da sarađuje sa svima. Rusija, Indija i Kina su ogromna tržišta, i nisu samo države EU te s kojima možemo da trgujemo. Naravno, potrebno je da budemo deo EU - kaže on.

Između dva zla

Da koalicija DSS-NS i te kako dobro funkcioniše pokazuje i Miroslav Markićević, prvi čovek Nove Srbije u Skupštini, koji je, takođe, u delegaciji za Brisel.

- Kada pogledamo okruženje u kome svi streme ka NATO, svidelo se to nama ili ne, logično je da budemo članica tog saveza. Ali, ako politika NATO, odnosno SAD, ostane ista, ako i dalje budu insistirali na odvajanju najvažnijeg dela naše zemlje, ne vidim elementarne razloge zbog kojih bi Srbija trebalo da ide u Pakt. To bi bilo potpuno suludo, mazohistički. I mislite li da bi se NATO onda zaustavio na uzimanju 15 odsto naše teritorije - precizan je Markićević, za koga su EU i NATO skoro isti, pa nam, u tom slučaju, ne bi bila potrebna ni Unija .

Međutim, kaže i bude li tako, biranje između članstva u NATO i ostanka van, bilo uistinu biranje manjeg od dva zla. I zato je, kaže, narod taj čija je poslednja.

Kosmet je ona prelomna tačka koja bi trebalo da odredi naš odnos i prema NATO i prema Uniji, i za stranku Mlađana Dinkića.

- Kada bi nas neko uslovio „dajte Kosovo za članstvo u NATO i EU“ niko to u Srbiji ne bi prihvatio, pa ni G17 plus. Niko ne može da nas ucenjuje jer time članstvo u bilo kojoj organizaciji postaje besmisleno - izričit je Željko Ivanji, koji je član Odbora za odbranu i bezbednost.

Ne računamo li to, ističe, mnogo je razumnih razloga za članstvo u Alijansi.

- Najvažnije je pitanje naših bezbednosnih snaga, pre svega avijacije i artiljerije, za čiju obnovu nemamo sredstava, a reforma je neophodna jer je uslov i za EU. Pošto smo u Partnerstvu za mir logično je da nastavimo dalje. A i ne možemo sami da obučavamo oficire i vojnike - kaže Ivanji i ističe da nigde zvanično ne stoji da je ulazak u tu organizaciju uslov za članstvo u evropskoj porodici država.

Sasvim je normalno, veli, što ljudi imaju otpor prema učlanjenju u Pakt, jer bombe iz ‘99. možemo da oprostimo, ali ne i da zaboravimo, što je potpuno hrišćanski.

Veli da bi naša država jednog dana mogla imati nekih problema ako ne bi bila u NATO paktu, ali ne bi se, tvrdi, mogla vratiti u Miloševićevo vreme, kada nam je i stolica u Ujedinjenim nacijama bila zamrznuta.

- Ne bi se u tom slučaju desilo ništa dramatično, međutim, naše odbrambene snage ne bi mogle da budu reformisane i ostale bi potpuno krhke i zastarele. Terorizam je danas najveća pretnja bezbednosti i ako ne bismo bili u NATO mogli bismo da imamo tih problema, jer ne bi imao ko da nas zaštiti - priča Ivanji.

On kaže i da bi investiranje u Srbiju postalo problem jer niko neće da ulaže u nesigurnu državu.


Izvor: Glas Javnosti

Članstvo u NATO prst u oko Moskvi
Članstvo u NATO materijalno nije skupo, ali politički i te kako jeste

Socijalisti su se, kad je reč o članstvu u NATO, malo pomerili u stranu od ideja bivšeg lidera Slobodana Miloševića. Ivica Dačić, predsednik SPS-a i aktuelni čelnik Odbora za odbranu i bezbednost srpskog parlamenta, izričito je protiv Severnoatlantskog saveza i članstva Srbije u njemu.

- Apsolutno smo protiv ulaska Srbije u NATO i tražimo da se narod o tome izjasni na referendumu. Trebalo bi da idemo u evropske integracije, ali ne u vojne, jer nam nije pametno svrstavanje - veli on i podseća da još nema nijednog zvaničnog dokumenta koji kaže da je cilj Srbije ulazak u Alijansu. A Partnerstvo za mir im je u redu, jer je to „samo jedan program vojne organizacije, a ne ona sama“.  Uostalom, da li nam NATO nudi kolektivnu bezbednost i to da će Srbija ostati celovita ili NATO želi da Albancima stvori još jednu državu. I ko nam garantuje da će sve to biti tako i za pet godina. Uostalom, ako to naš narod izglasa - nemam ništa protiv - veli Dačić.

Kaže i da bi Srbija sada trebalo prvo da zna šta su joj nacionalni i državni interesi.

- I ne možete očekivati da vas Rusija brani i da idete u NATO. Pa, to je direktno zabadanje prsta u oko Moskvi. Hoće li SAD da nam odbrani Kosovo i Metihiju - kaže.

A zakleti neprijatelji Zapada - sledbenici Vojislava Šešelja ostaju uz socijaliste.

- Srbija ulaskom u NATO ne bi ništa dobila, a izgubila bi ogroman novac, prestala bi da bude država, išla u okupacione misije po svetu, a da ne govorimo o tome da su nas bombardovali i da nam otimaju Kosmet. Nema argumenta „za“ - priča generalni sekretar SRS-a Aleksandar Vučić i dodaje da „nam ni EU ne treba kad nam i ona otima Kosovo i Metohiju“.

Da ulazak u Partnerstvo, pa u NATO odlično utiče na ekonomiju pokazuje primer Rumunije koja je, prema podacima lista Odbrana Vojske Srbije, od 2000. do 2004. imala priliv investicija više od 13 milijardi evra, da bi samo tokom 2005. porasle pet milijardi.

SAVEZNIK ILI NEPRIJATELJ

Prva asocijacija za NATO većini naših građana je bombardovanje Jugoslavije 1999. Srbi su pet godina pre toga ušli u istoriju Alijanse. NATO je bombardovao položaje bosanskih Srba 1994, dejstvujući van teritorije svojih članica. A taj isti NATO bio je nekada u vrlo prisnim odnosima sa Jugoslavijom, doduše onom Titovom. FNRJ je, posle dugih pregovora sa SAD, 14. novembra 1951. potpisala prijemni dokument u Program zajedničke obuke. Time je, praktično, bila u okviru Alijanse, pošto je Program obuhvatao članice, ali i moguće mete SSSR-a. Bombe su 1999. zaustavljene Vojnotehničkim sporazumom iz Kumanova 9. juna. Kosmet je Rezolucijom 1244 SB postao protektorat po upravom UN-a. Došao je i Kfor sa 50.000 međunarodnih snaga, među kojima je gro njih iz NATO. U Pokrajini je danas 16.000 vojnika Severnoatlantskog pakta. Potom je petooktobarska revolucija donela nove odnose dve strane i voz je krenuo. NATO parlamentarci posetili su nas juna 2001, a dva meseca kasnije Savezna vlada odredila je uslove za tranzit trupa i opreme Alijanse preko naše teritorije. Aprila naredne godine Beograd je zvanično kazao Briselu da hoće u Partnerstvo za mir, pa ambasada Velike Britanije postaje oficijelna veza NATO i SRJ. Iste godine dobili smo status posmatrača u Parlamentarnoj skupštini NATO. A juna 2002. prvi čovek pakta lord Džordž Robertson, između ostalog, traži da Beograd povuče tužbe pred Međunarodnim krivičnim sudom protiv Belgije, Holandije, Francuske, Italije, Kanade, Nemačke, Britanije i Portugala zbog bombardovanja 1999. Decembra iste godine ustupili smo im i vazdušne puteve, a juna 2003. zvanično je odobren program saradnje NATO sa, tada već, SCG. Specijalnog izaslanika u Brisel šaljemo februara 2004, a mesec dana kasnije, tek što je izabran za premijera, Vojislav Koštunica sastaje se u sedištu NATO sa generalnim sekretarom Alijanse Jap de Hop Sheferom, koji je tri meseca kasnije uzvratio posetu. Te godine kontakt zemlja postaje Kraljevina Norveška, a februara lane stvorena je i Grupa Srbija-NATO za reformu odbrane. Onda se, konačno, zbio i dugo iščekivani ulazak u predvorje NATO - Partnerstvo za mir. Odluka je pala na samitu Alijanse 29. novembra 2006, u Rigi. Srbija, BiH i Crna Gora ušle su paketu, kao poslednje crne rupe regiona, u program koji je nastao još januara 1994. radi „prešaltavanja“ postkomunističkog dela Evrope. Okvirni dokumenat predsednik Srbije Boris Tadić potpisao je 14. decembra 2006.

Takozvana coast-benefit analiza pokazuje da je, ističe Vladimir Gligorov iz Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije i nestranački član Političkog saveta LDP-a, osnovna korist od NATO povećanje bezbednosti, što povoljno utiče i na ekonomske odnose.

- I nije smo reč o prilivu stranih investicija, već i drugim ekonomskim parametrima. Zato značajan broj zemalja, među kojima su Hrvatska, Makedonija, Gruzija, Ukrajina, žele u NATO. To članstvo utiče i na reformu sektora bezbednosti, što zna biti korisno zbog povećanja efikasnosti - kaže Gligorov.

Sam trošak ulaska u NATO zna da bude veliki, ali to ne bi trebalo da pogađa Srbiju jer ona i onako mnogo daje za Vojsku.

- Kada bi, recimo, Austrija htela da uđe u NATO, imala bi ogroman trošak jer skoro jedan odsto BND-a izdvaja za Vojsku. A kod Srbije to je oko tri odsto, iako nema baš preciznih podataka - kaže Gligorov i tvrdi da sudbinu Pokrajine ne kroji NATO već „pojedinačne države ili UN“.

I NATO, ističe, nije ni uslov za EU.

- Tačno je da su mnoge zemlje najpre ušle u Alijansu, pa u Uniju. To je zato što su više bile zainteresovane za ulazak u NATO nego u EU iz bezbednosnih razloga, a pre svega zbog pretnji Rusije. Tu mislim na baltičke države, Rumuniju, Bugarsku, Mađarsku, Poljsku. Pa, i Srbiji bi, zbog bezbednosnih razloga, bilo bolje da prvo uđe u NATO, pa u Uniju - zaključuje Gligorov.

Ulazak u redove Severnoatlantske alijanse i nije neko finansijsko opterećenje, tvrdi stručnjak za ova pitanja Miroslav Lazanski.

- Direktni vojni troškovi su izdržavanje osoblja u Monsu, gde je glavna vojna komanda NATO i u Briselu, političkoj komandi Alijanse. Jeste da imao misiju u Briselu, ali to nije onako kako bi trebalo da bude da smo članica Saveza. Svi ti troškovi godišnje bi bili koji milion evra, što uopšte nije mnogo - objašnjava Lazanski.

Sve ostalo je, ističe, individualno, pa i to koliko će neka država da izdvaja para za vojsku. Neki NATO standardi kažu da je donja granica za budžet vojni 2,2 odsto BDP-a. Međutim, ističe Lazanski, Mađarska i Češka su na udaru velikih kritika jer i manje od toga daju za vojsku, dok je, recimo, grčki vojni budžet pet odsto, a Turski čak sedam. A srpski je navodno milijardu dolara, iako to niko pouzdano ne zna.

- Nisu tačne ni priče o tome da radi ulaska u NATO morate da imate novo, savremenije oružje. I Poljska i Češka su zadržale svoje oružje kada su ušle u NATO. Niko vam ne traži da bacite puške, tenkove i avione. Potrebno je da sredite aerodrome kako njihovi avioni ne bi polomili točkove na pistama. Takođe, za njih je bitno da imate dobar komunikacijski sistem - priča on i dodaje da bi nene beneficije od ulaska u pakt bile to što bismo nabavljali vojnu opremu po preferencijalnim cenama.

Ako problem nije tehničko-tehnološke i finansijske prirode, onda „zec leži u drugom grmu“.

- NATO je tu da čuva teritoriju svojih članica. Ali šta ako bi da nam oduzmu Kosmet, a mi bismo da budemo članica. Naši političari znaju da mašu Partnerstvom za mir kao velikim političkim uspehom Srbije. Dobro je što smo tamo ušli - da ne kažu da smo crna rupa, ali to Partnerstvo i ne znači mnogo - naglašava Lazanski. Ako NATO Srbiji sačuva Kosmet, biću prvi koji će biti za ulazak u NATO. Dakle, članstvo u NATO materijalno nije skupo, ali politički i te kako jeste - zaključuje Lazanski.

Za razliku od Slovenije, koja nije morala da uđe u NATO da bi bila članica EU, tvrdi Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište, Srbija to mora da učini zbog reputacije, iako će je mnogo koštati. Inače, Slovenija je postala članica Alijanse svega 32 dana pre nego što je pristupila Uniji 1. maja 2004.

- NATO donosi dobit, ali i veliki trošak. Koliko samo rashodovanih aviona i helikoptera od Amerikanaca moramo da kupimo. Međutim, svako ko priča suprotno, želi Afriku u Srbiji, ali pravu Afriku - ističe Prokopijević.

Izvor: Glas Javnosti