Prijatelju,

pitanje Kosova jeste kompleksno, ali veruj mi da ga je vrlo lako rešiti, pravno gledano. Treba samo poštovati principe koji važe u svim evropskim zemljama. Stalno se vraćam na poštovanje principa. Drugo je pitanje koliki je interes Srbije da ima 20% svojih građana Albanaca (nelojalnih).

Međutim, evropske povelje i principi ne predviđaju pravo na separatizam nac. manjina i kad bi se taj princip ispoštovao, pitanje Kosova bi bilo rešeno za 10 minuta. Albanci bi dobili državu u državi i sva prava po "evropskim standardima", ali bi Srbija bar formalno zadržala svoju celovitost, kao što Kipar formalno ima suverenitet nad severnim (turskim) delom ostrva. Da se razumemo, ovo je po meni najlošije rešenje za nas, ja sam za podelu Kosova, ali pravno gledano ovakvo rešenje je moguće.

Da bi se sve ovo desilo, prethodno Ameri i NATO moraju da priznaju da su pogrešili, a to se neće nikad desiti. Tu je problem. Velike sile nikada ne žele da priznaju svoje greške, ma koliko ih te greške skupo stajale. Ameri ne žele da priznaju da su pogrešili u Vijetnamu, u Iraku, na Balkanu. Rusi nikad neće priznati da su pogrešili u Avganistanu, u Čečeniji itd. Kina nikada neće priznati da je masakr na trgu Tjenanmen bio greška itd.

Znači, svesni su oni (NATO) da Kosovo nema uslove da opstane kao samostalna država, ali i dalje tvrdoglavo forsiraju ideju o nezavisnom protektoratu, samo zato što ne žele da priznaju da su '99. pogrešili i preterali. Konkretno, bacanje kasetnih bombi na centar Niša u sred bela dana se ne može nazvati drugim imenom nego ratni zločin. Ovim ne opravdavam zločine naših snaga, ali treba realno osuditi i ukazati na greške svih, pa i NATO-a.


Što se tiče tih famoznih "evropskih standarda" o pravima manjina, naveo sam primer Grčke (članica EU i NATO), koja te standarde ne primenjuje, tu je još Slovenija (članica EU i NATO) koja uopšte ne priznaje postojanje srpske nac. manjine na svojoj teritoriji. Ovde mislim na autohtone Srbe krajišnike u Beloj Krajini, koji žive u Sloveniji već 300 godina. Ovi Srbi jesu uglavnom katolici i unijati, dobrim delom su asimilovani, ali još uvek po selima neguju specifične narodne običaje i arhaični srpski govor.

Ovakvih primera ima širom Evrope (npr. status i prava Cigana u istočnoevropskim zemljama), zato kažem da članstvo u nekoj organizaciji na mora automatski da znači prihvatanje svih standarda i njihova puna primena u praksi.

Мислим да би овај текст добродошао у вези ове расправе

Под лупом
„Сами смо криви”
У Србији ће се увек наћи завидан број оних који су убеђени како се Велики брат („Ђура”) управо спремао да нам опрости то што нас је тукао и да коначно уважи наше легитимне интересе

Ситуација је готово класична, одавно позната и описана, и може се срести свуда – од породице и школског дворишта до међународних конференција и психијатријских уџбеника. А многи су, на овај или онај начин, то искусили и на својој кожи. Знате оно кад вам непоуздани дужник каже како је управо намеравао да вам врати новац, сличицу, кликере… али, сада, пошто сте толико навалили, ипак неће, јер сте га изнервирали и покварили му расположење.

У бенигнијој варијанти ради се о родитељу који је управо намеравао да одведе децу на давно обећану утакмицу, али се предомислио због дечије нестрпљивости и гњаваже. Или о адолесценту који је баш решио да коначно мало поспреми собу, али због сталног родитељског пребацивања и опомињања „то сад у инат неће”. А у оним мање шаљивим формама у питању је, на пример, муж који баш због сталног „звоцања” ипак неће престати да се коцка, пије, и/или бије укућане.

Иако је у овом погледу тешко правити неку поуздану топ-листу, мислим да описани модел представља једну од најтежих врста психофизичког насиља и малтретмана. Наиме, овде се жртва не само конкретно неправедно кажњава ускраћивањем онога до чега јој је стало и на шта, очигледно, полаже легитимно право, него се још и додатно психички кињи сугерисањем како је на неки начин управо она – дакле, жртва – сама крива за оно што јој се дешава.

Е, управо ова врста циничног иживљавања пада ми на памет док слушамо коментаре поводом нешто оштрије реторике коју последњих недеља део владе око премијера Коштунице користи да би изразио своје противљење због све отворенијег инсистирања САД и неких чланица НАТО на независности Косова и Метохије. Оставимо тренутно по страни помало монотону, једноличну форму ових саопштења Коштуничиних министара и саветника, као и евентуалне мотиве због којих се у ту полемику са америчким ставовима ушло управо сада, а не нешто пре или касније – иако се, дабоме, и о томе може и те како расправљати. Оно што ме, међутим, фасцинира јесу наводно забринути коментари да би ова оштра реторика могла да нам поквари преговарачке позиције, угрози безбедност косовских Срба и, рецимо, политику Сједињених Држава и Велике Британије окрене против нас. Као да та политика није већ годинама окренута тако и то без обзира колико се овдашња политичка елита трудила да то промени. Но, интересантно је да ће се у Србији увек наћи завидан број оних који су искрено или кобајаги убеђени како се Велики брат („Ђура”) управо спремао да нам опрости то што нас је тукао/бомбардовао и да коначно уважи наше легитимне интересе на Косову и у Републици Српској.

Већ чујем гласове: „Зашто баш према нама?” „Каква је то параноја, манија гоњења и величине?” Збиља, зашто би неком, а нарочито највећој светској сили било стало да по сваку цену повреди, порази и понизи Србе и игнорише српске националне интересе? Питање је легитимно, али проблем је то што онај који поставља оваква и слична питања углавном већ унапред зна одговор. „Нема никаквог разлога. Односно, једини разлог, наводно, јесте зло које је у наше име Милошевићев режим чинио нашим суседима, због чега данас мање-више оправдано испаштамо. Поред осталог, и тако што се и наши аргументи и наши интереси напросто не уважавају, чак и по цену озбиљних последица и кршења бројних међународних норми и добрих обичаја.

А уколико се горње питање заиста озбиљно поставља, ево, за почетак – односно крај –  неколико могућих објашњења. Нипошто не треба занемарити фактор политичке, менталне и медијске инерције захваљујући којем је перпетуирана једна поједностављена црно-бела слика у којој је Србима још на почетку додељена улога „лоших момака” и које се они ни до данас нису ослободили. Осим тога, ту је за Американце нипошто безначајан идеолошки моменат, сходно коме је Србија виђена као последњи бастион комунизма у овом делу света, а чему су, поштено говорећи, поред успешне хрватске и словеначке пропаганде, много допринеле и фантазмагорије Мирјане Марковић, Милошевићево непотребно оклевање са увођењем вишестраначја, кашњење у скидању комунистичких симбола и слично. Коначно, постоје ту и неки мутни геополитички интереси. Но, не треба имати илузија, главни и највећи разлог због којег смо у последњем дељењу политичких карата на Балкану прошли тако како смо прошли ипак лежи у чињеници да смо на неки начин платили цех предрасуди да су Срби, када се све сабере и одузме, ипак само продужена рука руских стратешких интереса.

На страну што је у тренутку лансирања то далеко више био један (анти)православни мит и рецидив старе аустроугарске фобије, него што је имало везе са српском политичком реалношћу. Међутим, управо као ненамеравана последица политике базиране на поменутом страху од „руске испоставе на Балкану”, могло би се, по принципу „самоиспуњавајућег пророчанства” догодити да нешто од тог фантазма о словенско-православном братству напокон постане и стварност. Наиме, нема никакве сумње да се хаварисани српски државни брод полако нагиње ка истоку. И то је у овом тренутку апсолутно разумљиво и логично, без обзира на то ко се и колико, искрено или по задатку, над тим тобоже ишчуђавао и скандализовао. Питање је само да ли је такав маневар још увек могућ и да ли ће његови кормилари умети да при овом, понављам, колико логичном толико и часном маневру сачувају осећај за реалност и неопходну психичку и геополитичку равнотежу.

Главни уредник часописа
„Нова српска политичка мисао”


Ђорђе Вукадиновић

Zemunac,

Slažem se da je najbolje držati se principa, ali je problem u tome što je Srbija bila najčešći prekršilac tih istih principa tokom 90-tih godina.

Prva stvar koju je Milošević uradio po dolasku na vlast bila je centralizacija države i ukidanje odnosno značajno ograničavanje autonomije Vojvodine i Kosova. Istovremeno je za pripadnike srpske manjine u drugim delovima Jugoslavije tražio ne samo najviši stepen autonomije već je i podržavao ideju njihovog otcepljenja. To je ekstreman primer politike dvostrukih standarda i neprincipijelnosti.

Hajde da vidimo kako je Španija rešavala problem separatizma a kako ga je rešavala Srbija.

Španija je pitanje Baskije i baskijskog separatizma regulisala tako što je toj pokrajini podarila visoki stepen autonomije. Baskija ima svoj parlament, svoju zastavu, svoje zakone u oblasti saobraćaja, prosvete, poljoprivede, prikupljanje poreza, imaju čak i svoju lokalnu policiju. Uz sve to, na delovanje ETA, španska vlast je odgovarala ograničenim policijskim akcijama usmerenim isključivo na pripadnike te organizacije.

U isto to vreme Srbija je pod Milošević problem separatizma na Kosovu rešavala dolivanjem ulja na vatru. Ukinula je Albancima autonomiju i gotovo sva ona prava koja su imali ranije pod Titom. Oduzeo im je pravo da imaju svoju parlament, svoju zastavu, svoje zakone, svoje univerzitete, svoju lokalnu policiju. Kada se na Kosovu pojavila OVK koja je ekvivalent Španske ETA, Milošević je umesto ograničenih policijskih akcija koristio tenkove što je za sobom ostavilo spaljena sela i izbeglice.

Da je Srbija 90-tih umesto despota Miloševića imala ljude poput Tadića i Koštunice, siguran sam da bi Srbija ponudila Albancima onakvo rešenje kakvo je Španija ponudila Baskiji. To bi bila primena legitmnih evropskih principa u praksi. I to bi najbolje zapušilo usta separatistima bilo kakve vrste.

Na žalost, istorijska realnost je bila drugačija. Umesto njih, na tronu je sedeo autokratski despot koga nije bilo briga ni za demokratske principe ni za pouke drugih evropskih država. Izgradio je visoko centralizovanu državu i terao inat svima - i nama i Albancima i svetu. Sirovom upotrebom sile pokušao je da reši problem koji se tako ne može rešiti. Kao rezultat toga dobili smo rat, dobili smo bombardovanje i dobili smo međunarodnu upravu na Kosovu.

I koji sada princip tu treba da važi? Princip puj pike ne važi šta je bilo za vreme Miloševića? Mislim da je kasno za to, jer je kosovska kriza odavno internacionalizovana i poprimila nivo problema u čije se rešavanje uključio i UN, i NATO, i EU, i OEBS...

Danilo, tačno je sve vezano za Miloševićev režim, ali NATO ne sme da odgovori na Miloševićevu tiraniju, tiranijom i kršenjem principa. Izvini, ali to nije ispravno. NATO je trebao da radi na smeni Miloševića, a ne na rasparčavanju Srbije. O tome se ovde radi.

Pominješ Baskiju i njenu autonomiju, da li znaš da su pod Frankom Baskijci išli na robiju samo ako ih uhvate na ulici da među sobom govore baskijski jezik. Katalonci takođe. I šta se desilo, posle smrti diktatora Franka, NATO nije radio na rasparčavanju Španije, već na davanju autonomije Baskijcima i na demokratizaciji cele Španije.

Naš diktator je smenjen pre 7 godina, a NATO sada još jače radi na disoluciji Srbije nego za njegova života. To nije pošten princip, i ne možeš argumentovano i logički da odbraniš tu tezu.

Мени више ствари боде очи у Даниловој поруци, чак и на први поглед...

Србија је била прекршилац принципа током 90-их и сада никакви принципи за Србију не важе? Српски народ треба наредних 200 година да сноси последице режима који је био на власти у то време? Као што ти рекох једном, ти би да спроводиш догме горе него средњевековна црква.

Даље, "Милошевић је послао тенкове на голоруки албански народ" и сл. су реченице које могу да буду популарне међу Американцима који не би знали ни да кажу на ком се континенту налази Србија, и одговара класичној пропагандној пароли која се прорачунато користи, а не неком ко себе сматра разумном особом и учесником било какве смислене дискусије.

Друга ствар на исту тему која је проблематична је та што ти подржаваш албанску реакцију тј. насилно решавање проблема. И даље, у примеру који си навео, ЕТА нема међународну подршку (било какве врсте) а немој само да ми кажеш да су обичне теорије завере начин функционисања, логистичка и друге врсте помоћи које су уживали борци ОВК.

Zemunac,

Uvažavam tvoje argumente, ali imam utisak da ipak zaboravljaš na činjenicu da je pitanje Kosova nepovratno internacionalizovano u vreme Miloševića.  Od 1999. godine to je prestalo da bude samo unutrašnje pitanje Srbije, već pitanje kojim se bavi OEBS, NATO, EU i Savet bezbednosti UN. Svidelo se to nama ili ne to je tako. Kosovo funkcioniše kao međunarodni protektorat već osam godina.

Srbija je imala istorijsku šansu da posle raspada Jugoslavije pitanje Kosova reši unutrašnjim demokratskim mehanizmima kao što je Španija uspešno rešila svoje unutrašnje probleme. Na žalost politička elita koja je vodila ovu zemlju nije bila dorasla tom zadatku. Povlačeni su katastrofalni, nerealni i stupidni potezi i na planu spoljne i na planu unutrašnje politike. To je dovelo do zaoštravanja odnosa sa vodećim silama sveta koji je kulminirao ratom 1999. godine.

U zvaničnoj verziji istorije sveta i rezolucijama UN će ostati zapisano da glavnu odgovornost za eskalaciju stanja na Kosovu i internacionalizaciju tog problema snosi Milošević, odnosno njegove drakonske mere uskraćivanja demokratskih prava Albancima, represije a kasnije  i prekomerne upotreba oružane sile. Naravno i da je sukob oko Kosova vrh ledenog brega nesporazuma koji datira od momenta raspada Jugoslavije kada je Milošević optirao da srpska država treba da se prostire svuda gde živi srpski narod, istovremeno negirajući ostalim jugoslovenskim narodima pravo na samoopredeljenje.

Meni je potpuno jasno da je reč o vrlo bolnoj traumi za našu naciju, ali svaka politika sa sobom donosi neku cenu koja mora da se plati.

Ma, sve bi se to rešilo za 10 minuta, samo da nije ona kravetina Madlenka Albancima obećala nezavisnost (naravno, u ime zemlje koju je zvanično predstavljala, ne u svoje lično ime). Na kraju krajeva, i sukob u Makedoniji je internacionalizovan, ali tamošnjim pobunjenicima je jasno rečeno da od nezavisne "Iliride" nema ni govora, pa su morali da pristanu na pregovore i neki kompromis.

Internacionalizacija nekog problema ne mora obavezno da vodi u disoluciju neke države. Ima još drastičnijih primera od Kosova, recimo Darfur i tamošnji istinski genocid, ali još niko nije predložio rasparčavanje države Sudan. O tome se ovde radi.

Ono što najviše upada u oči je neprimeren odnos NATO prema sadašnjim, po svemu demokratskim, vlastima u Srbiji. Odnose se zaista bahatije nego prema dokazanom tiraninu Miloševiću. Prema njemu su imali mnogo više obzira i strpljenja. To je zaista paradoks.

Na kraju, ja mogu da razumem izolaciju nekog diktatora, ali kad dođe demokratska vlast onda se ne pojačava pritisak na tu zemlju, već bi trebalo stabilizovati odnose. Pa zar nije Hrvatska najbolji primer, bili su u tihoj izolaciji zbog Tuđmana, ali posle njegove smrti stvari su se dramatično popravile u korist Hrvatske. Nažalost, poboljšanje statusa srpske manjine nije proporcionalno poboljšanju statusa Hrvatske u međunarodnoj zajednici, mada ima dosta pomaka napred. Samo da te podsetim, i to pitanje je bilo internacionalizovano.

 

Хахах...Ово је најјачи коментар у целој теми!

@danilobg, @zemunac2 јесте ли се договорили који је пут бољи у јевропу?ЛДП-ов или ДС-ов?

Evo da vidite sta sam iskopao u Politici. Govori o "velikoj" pameti Amera. Slatko sam se nasmejao kakvi su volovi ispali . Ako neko misli da nem aveze sa temom NATO odmah ga demantujem. Ovo je prilog "pemti" najveceg junose NATO -a SAD.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
  Prevarila Pentagon
Za samo dve metalne podloške od po 19 centi ispostavila račun na gotovo milion dolara 
 


Vodoinstalatere možda mogu da krive za prekomerne račune, ali niko od njih nije se ni približio ekstravagantnom zahtevu firme iz Južne Karoline koja je za samo dve metalne podloške od po 19 centi ispostavila račun na gotovo milion dolara!
Šarlin Korli (47) suvlasnica firme C&D Distributors za vodoinstalaterski i elektromaterijal, koja američku vojsku snabdeva delovima, čeka na izricanje presude pošto je na sudu priznala krivicu za prevaru Pentagona. Kako prenosi londonski „Gardijan”, čeka je kazna od 20 godina zatvora.

Najskuplje podloške u istoriji deo su iznosa od 20,5 miliona dolara, koliko je pomenuta firma tokom proteklih deset godina naplatila od Pentagona. Vodoinstalaterski i elektromaterijal stizao je u američke baze širom sveta, uključujući Irak i Avganistan. Zahvaljujući automatizovanom sistemu, koji je trebalo da umanji administriranje i birokratiju, ova kompanija više puta je dodavala stotine hiljada dolara na cene delova u otpremnicama.

Za slanje pomenute dve metalne podloške, koje su mogle da budu poslate običnom poštom za nekoliko dolara, firma C&D Distributors tražila je 998.798 dolara.

Korli je novac trošila na luksuzne kuće, automobile, plastične hirurge i nakit. Ona je priznala svoju ulogu u prevari, mada su advokati najveći deo krivice svalili na njenu sestru i suvlasnika Darlen, koja je izvršila samoubistvo u oktobru, pošto su joj se obratili islednici.

U ostale račune spadaju i onaj na 445.650 dolara za isporuku jedne ugaone cevi, čija je vrednost 8,75 dolara, 492.096 dolara za metalni cilindar sa navojem i 403.436 dolara za šest zavrtnja, čija je cena 59,94 dolara.