Bitka na Sutjesci je naš naziv operacije "Schwarz" ("crno") nemačkih trupa u leto 1943. godine, a poznata je i kao Peta neprijateljska ofanziva u Drugom svetskom ratu.

Prvobitno je bila zamišljena kao operacija radi razoružavanje četnika u italijanskoj okupacijskoj zoni. Operacija je imala dve etape. Prva etapa je trajala od 5-14 maja 1943. u cilju razoružavanja glavnine četničkih snaga na prostoru Kolašin-Nikšić, a druga je počela 15. maja, uperena protiv glavnine snaga NOVJ-a na prostoru Durmitor-Žabljak-Foča i završila se 15. juna 1943. probojem obruča i odlaskom glavnine snaga sa centralnom bolnicom u Bosnu. Ovo je bila nesumnjivo najveća po obimu akcija i po broju poginulih vojnika operacija koja je preduzeta na prostoru Jugoslavije. Cilj Vermahta je bio nakon neuspelog pokušaja na Neretvi da sada prvo uništi četnike Draže Mihailovića u Crnoj Gori, a zatim da sve snage koncentriše protiv partizanskih jedinica u istočnoj Hercegovini. Krajnji cilj operacije je bilo posedanje u učvršćivanje Jadranske obale kako bi se onemogućilo iskrcavanje Angloamerikanaca.

Pripreme za operaciju "Schwarz"

Na osnovu posete ministra inostranih poslova Italije, grofa Galeaco Ćana, Hitlerovom glavnom stanu u Vinici na Istočnom Frontu, kao i iz pisma koje je Hitler uputio Benitu Musoliniju, videlo se da nemački Vermaht duboko veruje da će saveznici izvšiti invaziju Balkana posle pobede kod El-Alamejna i posedanje Severne Afrike. Operacijama "Weiss I", "Weiss II" i "Weiss III",tj. Bitke na Neretvi, nemački Vermaht nije postigao željene ciljeve i nije uništio pobunjenu gerilu na Balkanu, pa se pristupilo sa pripremama za novi poduhvat.

Operacijom "Schwarz", Vermaht je nameravao da raščisti pozadinu jadranske obale uništavajući i četnički i partizanski pokret, koji su se i dalje čvrsto držali u Hercegovini i Crnoj Gori. Pošto je plan "Weiss" zahtevao angažovanje dodatnih snaga radi potpunog uništenja snaga NOV i POJ-a, Hitler je zamislio operacijski plan "Schwarz"potpuno suprotan od plana "Weiss".

Po zamisli nemačke Vrhovne Komande, sada je prvo trebalo uništiti "Crnu gerilu"-četnike i do u sadejstvu sa italijanskim trupama u Crnoj Gori. Kako su se glavnine snaga NOV i POJ-a nalazile dalje od jadranske obale, to je odmah nakon uništenja prve gerile trebalo uništiti i njih. Kontraofanziva Crvene Armije i saveznički bedem u Severnoj Africi prmoravali su Hitlera da očisti u kraćem roku jadransku obalu i postane gospodar situacije.

Neposredno pred početak operacije, Hitleru je došao u pomoć glavnokomandujući snaga Jugoistoka, general-pukovnik Aleksandr fon Ler, kome je Hitler dao zaduženje da vodi čitav poduhvat. Ler je odmah tražio da se 1. planinska divizija prebaci sa istočnog fronta u Jugoslaviju radi lakšeg savlađivanja vrleti Crne Gore. Pošto je transport vojnika trajao više od mesec dana, to je operacija "Schwarz" trebala početi u prvoj polovini maja 1943.

Po prvim nemačkim procenama, jugoslovenska gerila je imala oko 30.000 vojnika u Crnoj Gori i Hercegovini i to:

-oko 18.000 partizana

-oko 12.000 četnika (hercegovački, crnogorski, slovenački, dalmatinski)

Pored toga, četnici su trpeli strahoviti nalet jedinica NOVJ-a, koje su svim snagama nakon prelaza Neretve pokušavale probiti u Crnu Goru. Hitleru je naročito išlo na ruku to što se obe zavađene snage u građanskom ratu uništavaju i oslabljuju, pa je posao Nemaca na taj način u mnogome bio olakšan.

Brojnost snaga u operaciji "Schwarz"

Nemci su znali za veliku važnost cele operacije pa su za nju angažovali čak 8 divizija, 3 puka i jednu celukupnu brigadu. Oko 120.000 vojnika. Osim Nemaca, angažovani su i delovi italijanske armije, hrvatskog domobranstva i bugarskih pukova.

Za operaciju ""Schwarz", Nemcima je bilo ustupljeno na raspolaganje:

    * 1.Nemačka brdska divizija-general-lajtnant Riter fon Štetner
    * 117. divizija-potpukovnik Niklas Gertling
    * 7.SS nemačka divizija "Princ Eugen"-general-lajtnant Mihael Fleps
    * 118. nemačka lovačka divizija-general-lajtnant Jozef Kibler
    * 369. nemačka "Vražja" divizija-general-major Hartvig fon Ludvinger
    * 724. Brandenburški puk-major Nikolas Kiher

    * 4.Domobranski lovački bataljon

    * Divizija "Taurinesse"-general-major Mikele Radelo
    * Divizija "Ferrara"-pukovnik Karlo Magaljoti
    * Divizija "Venezia"-pukovnik Marko Lukio

    * 61. ojačani bugarski puk iz Trakije
    * 63. kombinovani bugarski puk

Što se tiče rasporeda četničkih snaga, u Crnoj Gori su se tada jedino nalazili grupe korpusa Crne Gore majora Pavla Đurišića i to:

    * Limski korpus-major Milorad Joksimović
    * Durmitorski korpus-kapetan Ivan Ružić
    * Nevesinjski korpus-poručnik Milorad Popović
    * Šahovićki odred
    * Mojkovački odred
    * Poljski odred
    * Durmitorski odred

Snage NOV i POJ-a su brojale blizu 18.000 boraca koji su se probijali iz istočne Hercegovine u Crnu Goru i to:

    * 1.Proleterska divizija-general-major Koča Popović
    * 2.Proleterska divizija-general-major Peko Dapčević
    * 3.Narodnooslobodilačka udarna divizija-pukovnik Sava Kovačević
    * 7.Narodnooslobodilačka udarna divizija-pukovnik Mitar Keković
    * 6.Istočnobosanska i majevička brigada-potpukovnik Luka Vuletić
    * 7.Banijska brigada-pukovnik Nikola Maraković
    * 4.Crnogorska brigada-pukovnik Vako Đurović-Nino

Celokupnom operacijom na nemačkoj strani je rukovodio general-pukovnik Aleksandar fon Ler čiji se štab nalazio u Sarajevu, a direktno je sprovodio odluke general Rudolf Liters sa svojim štabom u Zagrebu.

Prvi deo operacije "Schwarz"

Pre nego što će krenuti po operacijskom planu ka uništenju četničke gerile, Vermaht je ponudio pregovore generalu Mihailoviću, nudeći mu vlast u Jugoslaviji ukoliko se saveznici eventualno iskrcaju na Jadranu i mirnu evakuaciju svojih i bugarskih trupa. Mihailović je sve zahteve odbio i depešama u Londonu tražio da mu se tačno kaže datum savezničkog iskrcavanja. U tom cilju, četnici su učvrstili svoje položaje širom čitave Crne Gore i Hercegovine, a na snazi je i dalje sa italijanima bio dogovor o međusobnom nenapadanju kojeg su englezi nazivali "accommodation".

Nemci nisu obavestili Italijane o predstojećoj operaciji, pa su 11. maja delovi 717. brdske divizije upale u Crnu Goru i Hercegovinu iz pravca Peć-Novi Pazar-Višegrad-Sarajevo-Imotski u nameri da pronađu, opkole i unište četnike. Sredinom maja 1943. glavnina snaga JVuO se nalazila oko grada Kolašina kojeg su preoteli od partizanskih snaga još polovinom 1942. U međuvremenu,Mihailović je napustio selo Lipovo u krenuo ka Bistrici, smestivši se u selu Zaton, srez bjelopoljski.

14. maja 1943. general Liters je po prvi put javio komandantu 2. Armije Italije, generalu Luiđu Rabotiju da su Nemci upali u Crnu Goru i Hercegovinu u cilju razoružanja i eventualnog uništenja snaga Draže Mihailovića. Istog dana, četnički pokret je doživeo veliki udar u operaciji "Schwarz". Jaka nemačka mehanizovana grupa je upala u Kolašin i zarobila majora Pavla Đurišića sa celim štabom od 2.000 četnika. U istoj akciji su zarobljeni i major Nikola Bojović, načelnik štaba Đurišića, major Rajo Popović i major Milorad Joksimović, komandant Limskog korpusa. Uprkos protestu Italijana da se major Đurišić pusti, on je avionom prebačen u zarobljenički logor Strij u Poljskoj, dok je većina oficira dopala Osnabrika. Istoga dana u okolini Kolašina su Nemci razoružali 4 crnogorska četnička odreda (Šhovićki, Mojkovački, Poljski i Durmitorski). Benito Musolini naređuje da prestane "accommodation" između četnika i italijana i da italijanski vojnici razoružaju četnike gde god ih nađu. Musolini povlači generala Mentrasija i postavlja novog zapovednika italijanskih trupa u Crnoj Gori, generala Đuzepe Ronkalja uz naređenje da Italijani sadejstvuju sa Nemcima protiv četnika u čitavoj Crnoj Gori i Hercegovini. U svom prodoru prema Hercegovini, jedinice 7.SS "Princ Eugen" divizije su zarobile oko 500 hercegovačkih četnika i sprovela ih u Srbiju. O zarobljavanju majora Đurišića, Mihailović je obavestio depešom London. Konačno, nakon Mihailovićevog bekstva iz Crne Gore, a istovremeno i iz nemačkog obruča, nemačka komanda naređuje da se u Splitu štampa ucena za vođu četničke gerile. Čim je nemački plan "Švarc" okrenuo svoju aktivnost protiv snaga NOV i POJ-a koja se vrlo brzo nasukala u centralanoj Crnoj Gori, izašla je ucena i za Tita na istom plakatu sa Mihailovićem i sa istom cifrom od 200.000 zlatnih nemačkih maraka. Nakon zarobljavanja glavnine četničkih crnogorskih odreda kod Kolašina, Nemci su prekinuli prvi deo operacije "Schwatz", misleći da je prva gerila potpuno uništena.

Građanski rat i operacija "Schwarz"

Dok je Crnom Gorom i Hercegovinom tutnjala operacija "Schwarz", dotle je svom žestinom besneo građanski rat u zemlji. Operativna grupa NOVJ-a je nakon pretrpljene ofanzive "Weiss" krenula svim snagama preko Hercegovine da se probije u Crnu Goru, uništi četnike i zavlada terenom. Na tom prostoru bi se iscrpljeni borci odmorili, ranjenici lečili, a zatim bi se krenulo prema Kosovu u južnu Srbiju. Ne znajući da su Nemci sa svojih sedam divizija već pravili makaze na prostoru Pljevlja-Bijelo Polje-Mojkovac-Jablan-Nikšić u nameri da očiste Crnu Goru od četnika, operativni štab je krenuo da goni četnike posle bitke na Neretvi, da ih uništava i tako se sve dublje i dublje nasukavao u Crnu Goru. Već krajem aprila vode se žestoke borbe između partizana i četnika na sektoru Foča-Kalinovik-Gacko-Šavnik. Naročito su krvave borbe bile za Nevesinje koje je menjalo vlasnika čak osam puta. Goneći četnike sve dublje u Crnu Goru, Vrhovni Štab se prebacio na planinu Durmitor da bi imao pregled operacija na terenu. Međutim, dolaskom na Durmitor došli su jedino u nemačku klopku koja se zatvarala. Jedino je ostao ne zatvoren pravca Kalinovik-Foča kojim se glavnina snaga NOV i POJ probijala u Crnu Goru. Vrhovni Štab se smestio na Đurđevića Taru, a u okolini su dejstvovali 1. i 2. proleterska divizija.

Vrhovni Štab je imao pogrešno mišljenje da se ovde nalazi glavnina četničkih jedinica Crne Gore i planirao njihovo uništenje. Nemci su sada u makazama imali drugu gerilu, koja je pod željom uništenja protivničke strane u građanskom ratu upala u obruč na prostoru Žabljak-Durmitor-Šavnik-Čelebići kojeg su Nemci zatvarali. Tako je operacija "Schwarz" sada dobila cilj uništenja glavnine partizanskih snaga koje su upale u nemački obruč.

Drugi deo operacije "Schwarz"

U trenutku kada je grupa "Anaker" zatvorila pravac prema Foči u sadejstvu sa grupom "Gergler", 15. maja 1943. otpočela je Bitka na Sutjesci protiv glavnine snaga NOVJ-a.

Glavni Štab NOVJ-a ne samo da je morao da odbaci prvobitni plan o prodoru prema Kosovu, već je morao pod hitno da reši kako da se izvuče iz obruča i probija se prema istočnoj Bosni, jedinom pravcu za koja se u toj situaciji mogao odlučiti. Misleći da grupa "Anaker" još nije u potpunosti zatvorila pravca prema Foči, pokušan je proboj prema tom pravcu ali je obijen.

Da bi olašao proboj, Vrhovni Štab naređuje već 16. maja da 1. bosanski korpus uputi svoju 5.diviziju u istočnu Bosnu sa ciljem da oslabe nemačku liniju fronta ka Foči. Međutim 369. divizija je odbila u više navrata jedinice Drinske operativne grupe (6.istočno-bosansku i 1.majevičku brigadu).

Tako je propala zamisao da se već u početnoj fazi ofanzive operativna grupa sa Vrhovnim Štabom i ranjenicima izvuče iz okruženja. Kako su jedinice 369. nemačke divizije, divizija "Turineѕe" i divizija "Ferara" sve jače potiskivali jedinice 2. proleterske, 3. udarne i 7 banijske na celom frontu, to je uveliko počela borba u drugom delu operacije "Schwarz".

Saveznička vojna misija u partizanskom Vrhovnom Štabu

Obavešteni o dolasku britanske vojne misije, Vrhovni Štab je 20. maja 1943. napustio Đurđevića Taru i smestio se u šumu kod Crnog Jezera, u podnožju Durmitora.

20. maja je stigla prva zvanična britanska vojna misija sa šifrovanim nativom misija "Tipikal". Godinu dana ranije, misija koju je predvodio major Aterton je stradala otada ni jedna misija nije slata u partizanski štab.

Na čelu misije nalazio se kapetan Vilijam Dikin, profesor istorije na Oksfordu i kasnije lični savetnik premijera Čerčila u pisanju istorije Drugog svetskog rata. Pored Dikina, u misiji su se nalazili još i major Bil Stjuart i poručnik Miler. Major Stjuart je govorio odlično srpsko-hrvatski jezik, a pre rata je radio u britanskom konzulatu u Zagrebu. Razgovaralo se o svemu i svačemu.

Tito je zahtevao vojnu pomoć i tražio da britansko vazduhoplovstvo bombarduje nemačku kolonu. Uz to napomenuo je da jedino partizani u Jugoslaviji vode rat protiv Nemaca.

Pošto na ovom sektoru nije bilo nijednog četničkog vojnika, Dikin je javljao komandi da se jedino snage NOVJ bore protiv Nemaca i da četnika Draže Mihailovića uopšte nema. Nešto kasnije, u zamahu borbe na Sutjesci, kapetan Dikin javlja da Mihailović sarađuje sa Nemcima i Italijanima protiv partizana.

U četničkom štabu se tada nalazio američki pukovnik Vilijam Bejli. On izveštava komnadu u Kairu da je Mihailović na vreme izbegao iz Crne Gore, da Nemci i Italijani razoružavaju četnike i da se komunisti sada nalaze u okruženju.

Kontradiktornost Bejlijevog i Dikinovog izveštaja u Vrhovnoj Komandi u Kairu uslovilo je da se nađe neko zajedničko rešenje. Vrhovna komanda je već 20. juna 1943. izdala naredbu da se trupe Draže Mihailovića prebace na području Kopaonika i da tamo vode borbu sa Nemcima, dok Crna Gora i Hercegovina treba da bude u ruke snagama NOVJ.

Kada je Mihailović ovo odbio, sledio je novi zadatak. Naređeno mu da se poruši most reci Ibru i da se preseče komunikaciju Nemaca u Sandžaku. Mihailović je govorio da je to isuviše težak zadatak, jel su nemačke snage bile ogromne na tom prostoru.

Nakon toga, došlo je do napuštanja Draže Mihailovića od strane saveznika i do okretanja Titu i snagama narodnooslobodilačkog pokreta.

Vrhovni Štab u obruču

Vrhovni Štab je video da se glavna operativna grupa možem probiti jedino dolinom Sutjeske jel su tu bile slabije snage Nemaca. Međutim, Nemci su predvideli ovakav razvoj događaja, pa su požurili da utvrde čitavu dolinu Sutjeske.

Na mestima: Tjentište, Ljubin Grob, Vučevo, Bare, Ličke Kolibe, Košuta, Popov Most, Milinklade, Suha, Vrbnica, Maglić i Volujak, koja leže u dolini reke Sutjeske skoro mesec dana su se vodile teške i krvave borbe u drugoj fazi operacije "Schwarz". Pa je bitka zbog ovih mesta koja leže u dolini reke Sutjeske i dobila naziv "Bitka na Sutjesci".

Operativna glavnina NOVJ je imala i centralnu bolnicu sa oko 3.000 ranjenika, od kojih su 1.000 bili tifusari.

U napad preko Pive i Vučeva u dolinu Sutjeske upućena je 1. proleterska divizija. Kao dominirajuća tačka trebalo je posesti brdo Vučevo, napraviti koridor za slobodni prolaz preko Sutjeske, prvacem Zelengore i dalje u Bosnu.

I Nemačka komanda je predvidela takvu mogućnost, pa je poslala prethodnicu da zauzme Vučevo. U borbi prsa u prsa, snage 1. proleterske divizije su uspele da zbace Nemce i zagospodarile su ovom dominirajućom tačkom. Nemci su zatim počeli zaposedati čitavu dolinu Sutjeske, od Tjentišta do njenog ušća u Drinu kod Čelebića. Tim pravcem je prodirala i 7.SS Princ Eugen divizija koja je opkoljavala glavninu snaga i centralnu bolnicu. Početkom juna počela je prava drama na Sutjesci.

Pošto je pokušaj proboja fronta preko Foče propao, Vrhovni Štab je morao da se vrati na početne položaje, što su iskoristili Nemci da naprave još čvršći obruč.

Tako se prvih dana juna čitav Vrhovni Štab našao u obruču, zajedno sa centralnom bolnicom u dolini Sutjeske.

3. juna. Tito je sa Vrhovnim Štabom prešao Pivu kod Mratinca. Istog dana na sednici VŠ se diskutovalo o položaju grupacije NOVJ-a sa bolnicom.

Pored svakodnevnih borbi, kanjon Sutjeske su svakodnevno zasipali avioni bombama i to u vrlo niskom letu. Naročito su veliki gubici bili u redovima 2. dalmatinske brigade koja se sukobljavala sa jačim snagama 117. divizije. U operativnom dnevniku Nemačke komande stoji da su u borbi kod Gackog za jedan dan poginula 200 partizana i 50 Nemaca.

U teškoj situaciji po VŠ i čitavu glavninu, odlučeno je da se čitava operativna grupa podeli na dva dela

Prvu grupu bi činilo 10 brigada 1. i 2. proleterske divizije, koje su već forsirale Pivu, a drugu grupu 6 brigada 3. udarne i 7. banijske divizije sa centralnom bolnicom koje su se nalazile istočno do Pive.

Prva grupa je trebala da se probije preko Sutjeske na severozopad, a druga s centralnom bolnicom preko Tare natrag u Sandžak.

Na prostoru oko kanjona Sutjeske i Suhe počele su žestoke borbe za okolne visove, koji su naizmenično padali u rukma i jednih i drugih. Napravljen je prostor od 5-6 km za prolaz glavnine snaga. Tu su trebali krenuti i ranjenici.

Prva proleterska divizija je krenula preko Milinklada i 8. juna 1943. izbila u rejon Lučkih i Vrbničkih koliba na Zelengori. Druga proleterska divizija je imala manje sreće. Na mestu Bare, nedaleko od Volujaka bilo je poprište krvavih borbi sa jedinicama 118. nemačke divizije.

Naročito je stradala 2 dalmatinska brigada. Samo u jednom danu poginulo je preko 600 boraca. Ostao je manji vod koji je poslao poruku Vrhovnom Štabu da će se svi borci boriti do poslednjeg. Nemački udari na na Barama i Košuti su bili još žešći.

Naročito teška situacija bila je na sektoru druge grupe, koja se sa centralnom bolnicom probijala neuspešno preko Tare u Sandžak.

Zato je Vrhovni Štab naredio da druga grupa krene sa njom zajedno preko Vučeva i Sutjeske. To je iziskivalo nekoliko dana, pa je obruč bio još čvršće stegnut. I pored predloga komnadanta 1. proleterske divizije Koče Popovića da se sve snage probiju u pravcu ga se probijala 1. proleterska divizija, VŠ je ostao da čeka drugu grupu koju je predvodio Sava Kovačević.

U velikom obruču u kome se tada nalazio VŠ, javljeno je samo da je 9. juna 1943. Tito ranjen na brdu Milinklade na planini Ozren. Pukovnik Savo Orović je svojim apratom ovekovečio ovaj događaj pored jedne pećine, gde se skrivao Vrhovni Štab. U istom napadu, poginuo je major Bil Hadson i nekoliko partizana.

Da bi se spasla glavnina snaga i centralna bolnica naređeno je bilo da se posednu dominirajuće kote "Velika Košuta" i "Ljubin Grob", koje su se još nazivale "koridori spasa". Za Košutu je bila određane 7. brigada 2. proleterske divizije, dok je 4. crnogorska proleterska brigada branila Ljubin Grob. Tu je poginuo i komnadant 4. crnogorske brigade Vako Đurović.

Proboj obruča

Pre početka glavnog boja naređeno je da se zakopa svo teško oružje, spali arhiva i svi konji zakolju za ishranu boraca. Prvi tračak nade za izvlačenje iz obruča načinjen je 10. juna u ranim jutarnjim satima. Tada su se delovi 1. proleterske brigade kod sela Balinovac u jurišu probila kroz dva nemačka bataljona i zajedno sa 3. krajiškom nastavila da goni Nemce prema cesti Foča-Kalinovik.

O ovom proboju je javio i general Ler u Berlinu, ali ga je nazvao lokalnim probojem.

To je bila velika greška kojom su Nemci propustili priliku da unište snage NOVJ u kotlu Sutjeske. Ostavljajući po strani rascep od 2 km u frontu, Nemci su ponovo skoncentrisali obruč u dolini Sutjeske, ali tu nije više bila glavnina snaga NOVJ.

U pocepanom delu fronta već idućeg dana će oteći sve jedinice 1. i 2. proletrske i 7. banijske divizije s Vrhovnim Štabom.

10. juna 1943. je stigao i deo sa centralnom bolnicom, ali bez Save Kovačevića.

12. juna zauzeto je selo Rataj i tako još više proširena pukotina u nemačkom obruču. Posle novog proboja, definitivno je napravljen koridor spasa od 20 km prema Jahorini.

14. juna sve brigade 1, 2 i 7. divizije probile su se s Vrhovnim Štabom i delom ranjenika pravcem Zelengore.

Takve sreće nije bila 3. udarna divizija Save Kovačevića s glavninom centralne bolnice koja je ponovo naletela na nemački obruč u dolini Sutjeske. Na Tjentištu je 12. juna izbrojano 214 mrtvih partizana, a 34 su zarobljeni. U nemačkom izveštaju se spominje da je pronađena masovna grobnica tifusara i da su sva okolna sela i naselja spaljena zbog zaraze.

U samoj dolini Sutjeske nalazile su se 7.SS, 118, i 1. brdska divizija, italijanska divizija "Ferara".

13. juna 1943. počeo je odlučujući prodor ove grupe. Divizija je podeljena na nekoliko delova i probijala se duž reke Sutjeske samostalno. U jednom od takvih juriša, nadomak zidina spaljenog sela Krekova poginuo je Sava Kovačević. Uz velike gubitke, 3 NOU divizija se probila u dolini Sutjeske i uskoro priključila ostalim jedinicama na Zelengori.

13. juna, Nemci su pronašli u dolini Sutjeske ranjenike koji su se odvojili od glavnine i sve ih pobili. U nemačkom izveštaju piše da su svi poubijani, jer je većina bila zaražena tifusom.

14. juna prodorom prema Zelengori, glavnina je uspela izaći iz obruča i uputila se u Bosnu.

15. juna okončana je operacija "Schwarz". 118. divizija je prestala sa napadima, a general Liters je javljao Hitlerovom glavnom štabu da je glavnina partizanskih snaga uspela da pobegne iz Crne Gore u Bosnu. Operacija "Schwarz" je nanela velike gubitke jedinicama NOVJ-a.

Poginuli su istaknuti revolucionari: Veselin Masleša, Sava Kovačević, Simo Milošević, Vako Đurović, Ivan Goran Kovačić, Olga Popović-Dedijer, Pero Ćetković i mnogi drugi.

Ali je glavnina NOVJ-a bila sačuvana.

Operacija "Schwarz" se smatra jednom od prekretnica u Narodnooslobodilačkom ratu u Jugoslaviji.

Samo nekoliko meseca kasnije, sve zapadne sile će početi da uzdižu Narodnooslobodilački pokret, sve do Teheranske konferencije kada će isti pokret biti priznat kao jedini legitimni pokret u Jugoslaviji.

Sava Kovačević (1905-1943) - jugoslovenski partizan i narodni heroj


Mladost

Rođen je 25. januara 1905. godine u selu Nudolu, blizu Grahova, u današnjoj Crnoj Gori. Detinjstvo, mladost i veći deo života proveo je u rodnom kraju. Osnovnu školu završio je u susednom selu Zaslapu. Loše materijalno stanje porodice sprečilo ga je da nastavi školovanje, pa je počeo da se bavi poljoprivredom. Kada je odrastao, zaposlio se u „Ombli", preduzeću za eksploataciju šume u Bijeloj gori. Kasnije odlazi od kuće i najpre radi u rudniku Trepča na montaži žičare, onda dolazi u Beograd i zapošljava se u štampariji „Vreme" i na izgradnji novog Savskog mosta. Pošto je proteran iz Beograda, ponovo se zapošljava kao šumarski radnik, a onda radi na svom imanju. Bio je i drumski radnik.

Još u ranoj mladosti pošao je putem revolucionarnog opredeljenja; član KPJ postao je 1925. godine. Idejno se formirao pod uticajem svoga brata, poznatog revolucionara Nikole Kovačevića. Sava je mnogo je radio na svom ideološkom, teoretskom i kulturnom uzdizanju: čitao je marksističke knjige, političku štampu, beletristiku, vojnu i drugu stručnu literaturu.

Do rata je imao sledeće partijske funkcije: pročelnik ćelije, član (1928) i sekretar (1934) MK Grahovo, član OK Nikšić (1934) i član PK KPJ za Crnu Goru (izabran 1937. na 6. pokrajinskoj konferenciji). Kao partijski radnik, pokreće seljake u borbu protiv politike režima i policijskog terora, organizuje štrajkove radnika u mestu zaposlenja; radi na stvaranju seljačkog zadrugarstva, okupljanju omladine, otvaranju čitaonica; istupa kao oprobani govornik na narodnim svečanostima, na izbornim sastancima, na velikim skupovima i demonstracijama. Radio je na stvaranju legalne Radničko-seljačke stranke (1937-1938) i bio jedan od njenih istaknutih predstavnika u Crnoj Gori. Zbog revolucionarnog rada hapšen je više puta (u Grahovu, Nikšiću, Cetinju, Kosovskoj Mitrovici, Beogradu) i izvođen pred sud. Prilikom velike provale u partijskoj organizaciji 1936. u Crnoj Gori (uhapšeno oko 300 ljudi), izbegao je hapšenje, sklonio se u šumu s još tri grahovska komunista i naoružan proveo u ilegalnosti 9 meseci. Najzad se, uz garanciju, predao sudskim vlastima u Nikšiću, odakle je sproveden u sarajevski zatvor, a nešto kasnije izveden pred Sud za zaštitu države u Beogradu (1937). Na sudu je oslobođen. Drugi put je, u proleće 1940, zbog antiratnog govora, uhapšen i sproveden na suđenje u Staru Kanjižu. I ovoga puta je oslobođen. Poslednji put je uhapšen uoči Aprilskog rata 1941, u vreme kada se dobrovoljno javio da ide na front. Pod snažnim pritiskom naroda, vlast je bila prisiljena da ga pusti na slobodu.

Drugi svetski rat

Početak drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije dočekao je kao već iskusan, prekaljen i poznat politički radnik, komunist i revolucionar. Kao član OK Nikšić, učestvovao je u pripremi julskog ustanka 1941. Prva velika akcija protiv okupatora na teritoriji MK Grahovo izvedena je pod njegovim rukovodstvom: 25. jula savladana je i italijanska posada (80 vojnika) i oslobođeno Grahovo.

U jesen 1941. Glavni štab NOPO za Crnu Goru i Boku imenuje ga za komandanta Nikšićkog odreda, koji je ubrzo narastao na deset bataljona. U jesen 1941. i zimu 1941/42. godine, jedinice odreda nižu pobede na teritoriji Nikšića, Grahova, Vilusa, Crkvica, Herceg Novog. Razvija italijanske kolone, zarobljava stotine vojnika, zapljenjuje tenkove, topove, kamione i drugo naoružanje i opremu. Snagama Nikšićkog i Durmitorskog odreda oslobođena je velika teritorija od Tare i Pive do Bokokotorskog zaliva, osim blokiranog Nikšića i gradova u Boki. Naročito teške, višemesečne borbe, uz velike neprijateljske gubitke, vođene su na sektoru Dragalj-Crkvice-Herceg Novi.

Gotovo istovremeno, Sava proširuje rad jedinica odreda u istočnu Hercegovinu i prema Dubrovniku. Januara 1942. formira se Operativni štab za Hercegovinu, da koordinira borbe crnogorskih i hercegovačkih jedinica, sa Savom kao komandantom. Tada su se pod njegovom komandom našle snage jačine oko 20 bataljona, koje su delovale na prostoru od Oštroga do Dubrovnika i od Boke do Gacka, i snažnim radom prisilile na strategijsku defanzivu više od korpusa italijanskih vojnika i jake snage ustaša, domobrana i četnika i naneli im više teških poraza.

Delovi odreda su angažovani i u sprečavanju kontrarevolucije na području OK Kolašin i u Katunskoj nahiji. Kao već proslavljeni ratnik, aktivno učestvuje na istorijskoj Ostroškoj skupštini crnogorskih i bokeljskih rodoljuba, februara 1942. godine. Aprila 1942. imenovan je za člana Glavnog štaba za Crnu Goru i Boku, a maja iste godine izabran je za člana Vrhovnog štaba.

U toku 3. neprijateljske ofanzive, jedinice Nikšićkog odreda vodile su izuzetno oštre borbe oko Nikšića, Grahova u Boki i u Pivi. U poznatim borbama, aprila 1942, u Župi nikšićkoj teško su poražene jake četničke snage pod komandom Baja Stanišića. To je bio prvi teški četnički poraz u Crnoj Gori. Nove poraze odred im je naneo u borbama na pravcu Nikšić-Piva. Pored rukovođenja odredom, kao zamenik komandanta Glavnog štaba rukovodio je povlačenjem Lovćenskog odreda pravcem Trešnjevo-Grahovo-Banjani-Piva, kao i Zetskim NOPO, oko Nikšića i u Pivi.

Kada je 12. juna 1942. formirana 5. proleterska (crnogorska) brigada, Sava postaje njen komandant. Brigada je najpre glavna zaštitnica u borbama na tromeđi Crne Gore, Bosne i Hercegovine, a potom je sa šireg prostora Zelengore štitila pohod grupe proleterskih brigada u zapadnu Bosnu i osiguravala zbeg naroda i bolnicu. Od 22. jula do 2. augusta, zajedno s Hercegovačkim NOPO, Dragačevsko-čelebićkim bataljonom, bolnicom i zbegom, 5. brigada je izvela čuveni marš-proboj od Drine do Prozora. Ovaj složeni poduhvat izveden je pod Savinom komandom. U zapadnoj Bosni brigada je, od avgusta 1942. do januara 1943, vodila borbe oko Prozora, Travnika, Jajca i u centralnoj Bosni.

Četvrta neprijateljska ofanziva je nova etapa u herojskim podvizima brigade i komandanta Save. Juriši na Prozor, borba s tenkovima u Ostrošcu, napadi na Konjic, herojske odbrane u dolini Neretve imali su veliki značaj za spas ranjenika i opšti uspeh na Neretvi. U ofanzivi s Neretve, brigada vodi teške borbe na levoj obali Neretve, za oslobođenje i odbranu Nevesinja, na Planoj, Javorku i Bioču. Veoma uspješno Sava je komandovao brigadom u oštrim borbama na pravcu Nikšić-Šavnik, na Komarnici i na Durmitoru, što je usporilo nadiranje višestruko jačih nemačko-italijanskih snaga u 5. ofanzivi.

U najtežem periodu 5. ofanzive, Sava postaje komandant 3. udarne divizije. Diviziji je baš tada pao u deo najteži zadatak: da bude zaštitnica Glavne operativne grupe, da štiti Centralnu bolnicu i izvrši proboj iz okruženja. Njegov dolazak na čelo divizije ulijevao je posebnu nadu i borcima i ranjenicima. U desetodnevnim borbama pod Savinom komandom, divizija se borila s neprijateljem koji je bio gotovo dvadeset puta brojniji, i učinila sve da spase ranjenike i izvrši druge zadatke. Činjeni su pokušaji da se nađe pogodna mogućnost za proboj. U teškim borbama 11. i 12. juna na Vučevu, pod Maglićem, kod Borovna, na desnoj obali SutjeskaSutjeske, odbijeni su snažni udari neprijatelja, spašena bolnica i napravljen pokušaj da se na levoj obali Sutjeske obrazuje mostobran. 13. juna, njene glavne snage pošle su u opšti napad na levoj obali Sutjeske. Divizija je uspela da potisne neprijatelja, ali ne i da slomi njegov otpor na Košuru, padinama Ozrena, Lastve, Kazana. U najkritičnijem trenutku, Sava je odlučio da novim jurišem izvrši proboj. S pratećom četom i grupom kurira izbio je u prvi streljački stroj, zapovedio juriš, i pucajući iz puškomitraljeza, pošao napred. Sava Kovačević je pao je u jurišu, pokošen neprijateljevim rafalima.

Sava Kovačević je odlikovan je sovjetskim Ordenom Kutuzova. Kada su 1. maja 1943, uvedeni činovi u NOVJ, proizveden je u čin pukovnika. Narodnim herojem proglašen je 6. jula 1943. godine.

Младост


Константин Коча Поповић се родио 14. марта 1908. године у Београду у имућној породици. Као дечак једно време је живео у Швајцарској. Гимназију је завршио у Београду, а затим је отишао на одслужење војног рока у војсци Краљевине СХС. После завршетка служења војске поново одлази у Швајцарску, па затим у Француску где студира на Сорбони филозофију и апсолвира у Паризу 1932. године, где се прикључује надреалистичким круговима. Од тада до рата 1941. бавио се публицистиком и књижевношћу. Од своје ране младости усвојио је марксистички поглед на свет и определио се за раднички покрет. У војсци СХС је због тога био доста прогањан. Иначе, генерал Коча Поповић је у Краљевини завршио школу резервних артиљеријских официра у Сарајеву 1927. Исте године је произведен у чин артиљеријског потпоручника. У комунистичку партију је примљен 1933. године после чега је још интезивније наставио своју револуционарну делатност,због чега је стално био изложен прогонима полиције, а више пута је био и хапшен.

Шпански грађански рат

Од јула 1937. године борио се у шпанском националноослободилачком (грађанском) рату, прво као борац, затим као начелник штаба, па командант артиљеријског дивизиона, када је добио чин поручника Шпанске републиканске армије. Око две године учествовао је у свим борбама артиљеријских јединица интернационалних бригада, на свим бојиштима републиканске Шпаније, до њене последње битке за Мадрид. После слома Републиканске армије Шпаније, Коча Поповић, заједно са осталим борцима интернационалних бригада, прелази у Француску. Због учешћа у шпанском народноослободилачком рату интерниран је и март и април 1939. проводи у концентрационом логору Сен Сипријен (Saint Cyprien). Једно време радио је у Комитету за шпанске борце у Паризу. Септембра 1939. преко партијских веза из Француске се вратио у Југославију, где је наставио своју револуционарну активност извршавајући задатке које му је постављала Комунистичка партија Југославије.

Други светски рат

Оружану борбу против фашизма започету у Шпанији наставља у редовима Војске Краљевине Југославије као командант трупе пуковске коморе. Заробљен је код Ивањице у априлу 1941, али је одмах побегао из заробљеништва. У НОР-у је од 7. јула 1941. Био је командант Космајског народноослободилачког партизанског одреда. Након тога је командант Посавског одреда. Под његовом командом ови одреди су водили бројне битке и извојевали многе успехе у лето и јесен 1941. Са дужности команданта Посавског одреда постављен је за команданта групе одреда у Шумадији и западној Србији.

Новембра 1941. командовао је заштитницом која је обезбеђивала повлачење Врховног штаба и главнине партизанских снага из Србије за Санџак, у време прве немачке офанзиве. Приликом формирања Прве пролетерске НОУ бригаде, прве регуларне јединице НОВ и ПОЈ, у Рудом 21. децембра 1941. Коча Поповић је постављен за првог команданта. За време читавог рата брижљиво је водио свој дневник који је изашао након рата под именом "Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде". Под његовом командом бригада је водила борбе у источној Босни, извршила чувени Игмански марш да би избегла уништење. Под његовом командом, бригада је извршила поход у Босанску крајину. Победа I пролетерске бригаде су биле везане само захваљујући великом команданту Кочи. Првог новембра 1942. Коча Поповић је постављен за команданта Прве пролетерске дивизије и на тој дужности је остао до 5. октобра 1943.

Дивизија се нарочито истакла у операцији "Вајс" (Битка на Неретви). Највише се под његовом командом водила борба на Иван-планини, а забележен је и противудар Главе оперативне групе код Горњег Вакуфа и у заштитници Групе и Централне болнице затварајући правце: Бугојно-Прозор и Купрес-Шујица-Прозор. У овој офанзиви му је пала непријатна улога да буде један од партизанских преговарача са Немцима у Горњем Вакуфу о прекиду непријатељства и размени заробљеника. Ови Мартовски преговори су остали забележени и по томе што је једино командант Коча преговарао под пуним именом и презименом, док су Милован Ђилас и Владимир Велебит користили лажна имена.

У Операцији "Шварц" (Битка на Сутјесци) 9. и 10. јуна 1943. 1. пролетерска дивизија пробила је обруч 369. немачке дивизије код Билановаца 12. јуна на комуникацији Фоча-Калиновик и 17. јуна Прача-Реновица, чиме је отворила пут оперативној групи дивизија НОВЈ на Сутјесци. Али, овакав маневар стајао је великих људских губитака. После пробоја Коча је скоро стигао до војног суда јер је пробој учинио самоиницијативно, изгубивши комуникацију са Врховним штабом. За моменат се то сматрало кукавичлуком тј. пробој из обруча је протумачен ако бежанија. Тако су јуначки положили своје животе овде и командант 5. НОУ бригаде, Сава Ковачевић као и командант 3. НОУ бригаде Перо Ћетковић. Петог октобра 1943, Коча Поповић је постављен за команданта 1. пролетерског корпуса НОВЈ и на тој дужности остао је до краја јула 1944. За то време Корпус се нарочито истакао против немачког 15. брдског армијског корпуса у централној Босни; у првој бањалучкој операцији; дрварској операцији и у другим борбама.

Коча Поповић је тада већ био генерал, јер је већ 1. марта 1943. био унапређен у чин генерал-мајора, а 1. новембра због посебних заслуга на ратишту, Коча Поповић је унапређен у чин генерал-лајтнанта. Генерал Коча Поповић је већ јула 1944. постављен за команданта Главног штаба НОВ и ПО за Србију. То је било време када се тежиште борбених дејстава НОВЈ и свих других зараћених страна, преносило на Србију, пред одлучујућим биткама за њено ослобођење. Једно време био је командант јужне групе дивизија, а јануара 1945. године постављен је за команданта 2. Армије. У Штаб 2. Армије су ушли још и: генерал-мајор Радован Вукановић, као помоћник генерала Коче Поповића, пуковник Блажо Ломпар, као политички комесар Армије и генерал-мајор Љубо Вучковић, као начелник Штаба Армије.

Армија се истакла у завршним операцијама за ослобођење Југославије, својим дејством у правцу: Ужице-Сарајево-Бањалука-Карловац-Загреб. Од ослобођења земље до 1953. Коча Поповић је био начелник Генералштаба Југословенске народне армије са чином генерал-лајтнанта, а касније и генерал-пуковника.

За време рата командовао је најелитнијим јединицама НОВЈ и спада у плејаду прослављених и популарних команданата и генерала нове ослободилачке армије.

Функције

За време НОР-а, па и после њега, увек је био члан највиших политичких представништава Нове Југославије. Био је члан АВНОЈ-а од Првог заседања (1942. године), а председништва АВНОЈ-а од Другог заседања 1943. године. Био је посланик Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије и посланик Привремене народне скупштине Југославије. Од 1945. непрекидно је биран за народног посланика Савезне народне скупштине и Народне скупштине Србије. Чин генерал-пуковника ЈНА добио је 2. августа 1947. године, да би 27. априла 1953. био преведен у резерву. На положају Начелника Генералштаба ЈНА остао је до 27. јануара 1953. када је своју дужност препустио још једном прослављеном генералу, Пеко Дапчевић. После завршетка војног службовања највише се посветио политичким пословима. Од јануара 1953. до 1965. године био је члан Савезног извршног већа и државни секретар за иностране послове. Као секретар за иностране послове учествовао је у свим преговорима земље са многим земљама света. Коча Поповић је учествоаво као шеф југословенских делегација на заседањима Генералне скупштине Организације уједињених нација. Својом запаженом активношћу у УН и залагањем за принципе активне и мирољубиве коегзистенције много је допринео повећању угледа и афирмација Југославије у свету. У 1966. и 1967. години био је потпредседник Републике. За члана ЦК СКЈ биран је на 6, 7. и 8. конгресу СКЈ, а члан Председништва ЦК СКЈ постао је октобра 1966. године. Био је члан првог ЦК КП Србије, а на 9. Конгресу изабран је за члана сталног дела конференције СКЈ. Био је члан Савезног одбора Савеза удружења бораца НОР Југославије од 1966. до 1982.


Из политичког живота се дефинитивно повукао 1972. године после догађаја у Хрватској и Србији. За живота био ожењен. Деце није имао. Коча Поповић је до краја живота живео у Београду где је и умро 20. октобра 1992.

Књижевност и публицистика


Мало је познато да се Коча Поповић, за време студија у Паризу, прикључио надреалистичком покрету. Познавао је уметнике из Бретоновог круга и одржавао комуникацију између београдске и француске групе надреалиста. Са Ваном Бором, Робером Десносом (Robert Desnos) и другим уметницима окупљеним око париског часописа Revue Du Cinéma (бр. 3) 1929. године потписао је протест „Човек од укуса“. Писао је филмске критике и за лист Paris Soir. Био је сарадник београдског часописа 50 у Европи. Био је члан групе београдских надреалиста и један је од потписника манифеста. Године 1931. са М. Ристићем објавио је књигу Нацрт за једну феноменологију ирационалног. 1931–1932. сарађивао је у часопису Надреализам данас и овде.

Као публициста написао је више дела, међу којима су најзначајнија "За правилну оцену ослободилачког рата народа Југославије" (1949.), "Белешке уз ратовање" (1988.) и "Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде" (1946.).

Одликован је:

    * орденом слободе,
    * Орденом ратне заставе,
    * Орденом партизанске звезде са златним венцем (два пута),
    * Орденом за храброст,
    * Орденом народног ослобођења првог реда и другим; те бројним страним одликовањима, од којих се истичу совјетски ордени
    * Суворова првог и другог реда.
    * За народног хероја проглашен је 27. новембра 1953. године.

                                                                               

Генерал Светозар Вукмановић-Темпо је рођен 14. августа 1912. у селу Подгору недалеко од Цетиња.


Комунистичком покрету је приступио врло рано. За врме студирања у Београду 1933. био је организатор студентских демонстрација и штрајкова. 1937. постао је члан Градског комитета Партије за Београд и руководио илегалном београдском организацијом. Као делегат из Београда учествовао је на Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу.

Ту је добио и своје илегално име "Темпо", јел је радио и дању и ноћу пуном снагом.

На Петој конференцији КПЈ Вукмановић је изабран за члана ЦК КПЈ . Непосредно после капитулације Темпо се налази у Београду.

Ту је организовао илегалну штампарију која је штампала летке за почетак устанка. Темпо је успео да заустави "падање" штампарија у руке полиције на тај начин што се дистрибуција летака куририма није више дешавала у штампарији већ је постојао посебан пункт где се вршила дистрибуција летака. Тако да ако би упала полиција није "падала" штампарија.

После дизања устанка у земљи, Темпо одлази у Босну и Херцеговину где је вршио дужност Покрајинског секретара комитета за Босну и Херцеговину и објашњавао је циљеве народноослободилачке борбе.

26. септембра 1941. када су у Босни формирани главни штабови по покрајинама, Темпо је постављен за команданта Главног штаба Босне и Херцеговине и за члана Врховног штаба.

После повлачења главнине из Србије, Темпо је због лошег здравственог стања послат у Сарајево на опоравак. Темпо у јуну 1942. по наређењу Врховног Штаба одлази у Македонију да помогне сређивање проблема у КП Македоније. Са лажним (усташким) документима одлази на терен. За време рата одлазио је неколико пута и у Грчку, Албанију и Бугарску где је одржавао контакте са тамошњим комунистима. Затим је био координатор акција у јужној Србији и на простору Нишког региона. Из Македоније, Темпо је авионом отпутовао за Бари (Италија), а онда бродом за Вис на састанак Политбироа ЦК КПЈ. Новембра 1944. дошао је у ослобођени Београд.

Након ослобођења, до 1948. вршио је функцију Наченика Политичке управе Југословенске армије и помоћник министра народне одбране. Један је од осивача фудбалског клуба Партизан, коме је и дао назив.

Вршио је затим функцију министра рударства Владе ФНРЈ, па председника Савета за енергетику и екстрактивну индустрију. За време Резолуције Информбироа, изабран је у Извршни Комитет ЦК КПЈ. Постављен је за команданта свих партизанских одреда Југославије у тренуцима када је Совјетски Савез претио да нападне Југославију. Након Информбироа, Темпо постао председник Савета за индустрију Владе ФНРЈ и председник Одбора за привреду Савезног Извршног већа, од 1953. је потпредседник Савезног извршног већа.

Од 1960. има улогу члана Извршног комитета ЦК СКЈ, члана Савезног одбора ССРНЈ и члан извршног одбора Савеза борца Југославије.

Као председник синдиката Југославије, у интервју на телевизији када се говрило о лошем положају радника, изнервиран је рекао "па ако радницима није добро нека штрајкују!" У Социјалистичким државама штрајк је био незамислив јер то су биле "државе радног народа".

Тито му то није опростио и ускоро се повукао политичког живота 1970. године и посветио се писању књига. Пре него што је то урадио имао је "разговор под шатором" са Титом на Брионима где га је у четири ока критиковао да је испустио ствар из руку и тражио да нешто предузме. Тито је тада имао скоро 80 година, био је стар и уморан и окружен улизицама и лакејима. Али власт није хтео да преда млађима. Даље знамо шта се дешавало.

1971 је написао књигу "Револуција која тече" и то је била прва мемоарска књига веома високог руководиоца са разним пикантеријама. За данашње прилике (2005) то је било благо и наивно али за она времена револуционарно.

Живео је повучено све до 1986. године, када је на предлог тадашњег вође групе "Бијело Дугме", Горана Бреговића пристао да заједно с њим отпева стару револуционарну песму "Падај сило и неправдо", као прелудијум за песму која је истовремено била и наслов новог албума "Пљуни и запјевај моја Југославијо".

Поред Темпа, у прелудијуму је учествовала и група штићеника дома за напуштену децу "Љубица Ивезић" у Сарајеву.

Светозар Вукмановић је имао чин генерал-пуковника ЈНА у резерви. Волео је сликарство и имао велику збирку вредних слика.

Био је један од ретких комунистичких политичара који су доживели смену власти у Југославији после 5. октобра 2000.

Умро је 6.децембра 2000. у Режевићима (Црна Гора)

По сопственој молби сахрањен је у родном селу Подгору у Црмници, поред свог трагично убијеног брата Луке и најближе породице.

Генерал Вукмановић је одликован орденима:

    * народног ослобођења,
    * братства и јединства и орденом заслуге за народ I реда.
    * За народног хероја је проглашен 20.децембра 1951.

Написао и објавио више књига од којих су најзначајније:

    * Привредни развој и социјалистичка изградња (1948-1958)-изабрани говори и чланци, Београд, 1964.
    * Актуелни проблеми интеграције, Београд, 1965.
    * Како и зашто је народноослободилачки покрет Грчке поражен, Београд, 1950.
    * Борба за Балкан, Загреб, 1981.
    * Револуција која тече 1-3, Београд, 1971.
    * Да ли су четници Драже Михаиловића фашистички или антифашистички или само колаборационалистички покрет, Београд, 1990.
    * Писма из Режевића, Цетиње, 1992.

Beogradska operacija predstavlja jednu od najvećih i najznačajnijih bitaka na Balkanu u Drugom svetskom ratu. Operacija je trajala od 12. do 20. oktobra 1944. godine i predstavljala je deo opsežnog operativnog plana Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije i NOVJ, nadovezujući se bez zastoja na operacije u istočnoj Srbiji i nastavljajući se gonjenjem neprijatelja kroz Srem. Združene jedinice NOVJ i Crvene armije nanele su u ovoj operaciji nemačkoj Armijskoj grupi "Srbija" težak poraz, oslobodile su Beograd, glavni grad Jugoslavije i veliki deo Srbije.

Beogradskom operacijom okončana je 1287 dana duga nemačka okupacija glavnog grada Jugoslavije. Za razliku od 12. aprila 1941., kad su jedinice nemačke Druge armije umarširale u grad u potpunom miru, bez ispaljenog metka, u operaciji oslobađanja poginulo je oko 20.000 vojnika.

Beograd je po oslobođenju postao vojni, politički i administrativni centar i sedište vlade nove, druge Jugoslavije.
 
Strategijski značaj Srbije i Beograda

Sa vojno-strateškog stanovišta, Srbija predstavlja ključnu oblast Balkana, jer kroz Dunavsku, Moravsku i Ibarsku dolinu prolaze najvažnije saobraćajnice. Nemačka je okupirala Balkan 1941. a nakon gubitka Afrike u maju 1943. bila je primorana da organizuje odbranu. Bez držanja vitalnih komunikacija bilo bi nemoguće držanje položaja na južnom Balkanu i bila bi jako otežana koordinacija između Armijske grupe "E" u Grčkoj i Druge oklopne armije u Jugoslaviji. Beograd je ključna raskrsnica balkanskih komunikacija. Zbog ovoga je nemačka Komanda jugoistoka ulagala velike napore u odbranu komunikacija u Srbiji tokom 1943, i 1944., organizujući prvenstveno ofanzivne operacije protiv koncentracija snaga NOVJ koje su pretile ugrožavanjem pozicija u Srbiji.

Srbija je takođe predstavljala važan privredni i ljudski resurs, a Beograd je bio glavni grad savezničke Jugoslavije u kojoj je nacistička Nemačka imala neugodnog neprijatelja.

Zapadni saveznici pridavali su veliki značaj Balkanu i Srbiji. Do ugrožavanja nemačkih položaja u Srbiji došlo je međutim sa istoka.

Operativna situacija na Balkanu pred Beogradsku operaciju

U Beogradu je bio smešten nemački štab Komande jugoistoka. Pod njegovom komandom nalazile su se dve krupne operativne formacije: Druga oklopna armija u Jugoslaviji (bez Slovenije), i Armijska grupa "E" u Grčkoj, svaka sa preko 300.000 vojnika jačine. Takođe, Komanda jugoistoka raspolagala je policijsko-zaštitnim i savezničkim trupama pod komandom generala Felbera u Srbiji.

NOVJ je u Srbiji imala na raspolaganju 5 divizija i veći broj samostalnih brigada i partizanskih odreda. Radilo se uglavnom o novoformiranim jedinicama, nedovoljno popunjenim, veoma oskudno opremljenim i sa malim borbenim iskustvom. Ove jedinice su ipak predstavljale značajnu pretnju vitalnim komunikacijama. Štab generala Felbera organizovao je protiv njih u julu 1944. dve uzastopne ofanzive: "Trumpf" i "Halali" (Jablaničko-toplička operacija), u kojima su pored nemačkih, učestvovale bugarske, četničke i Nedićeve snage.

Svestan vojne i političke važnosti Srbije, Vrhovni štab NOVJ nastojao je da snage u Srbiji ojača ubacivanjem iskusnih jedinica iz Sandžaka i istočne Bosne. Protiv njihove koncentracije 2. oklopna armija preduzela je operacije "Draufgenger" (Andrijevička operacija) u julu i "Ribecal" (Durmitorska operacija) u avgustu 1944. Jedinice NOVJ uspele su da se oslobode pritiska i da početkom avgusta sa tri divizije prodru preko reke Ibar na istok, a početkom septembra sa Prvim proleterskim i Dvanaestim korpusom u zapadnu Srbiju. Nemačke planove za suprotstavljanje ovoj grupaciji omeli su događaju na istoku.

Pobeda Drugog i Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije nad nemačkom Armijskom grupom "Južna Ukrajina" u Jaško-kišinjevskoj operaciji 20.-26. avgusta 1944. izazvala je prevrat u Rumuniji koja je sklopila primirje sa Sovjetskim Savezom i objavila rat Nemačkoj. Izbijanje Crvene armije na bugarsku granicu izazvalo je sličan razvoj i u Bugarskoj 5-9. septembra. Nemački vitalni položaji u Srbiji iznenada su postali izloženi udaru Crvene armije i bugarske vojske.

Nemačka vrhovna komanda je bila prinuđena da formira odbrambenu liniju na istočnoj granici Jugoslavije. Taj front trebalo je da posednu jedinice Armijske grupe "E" iz Grčke. Radi potreba novostvorenog fronta i da se izbegne rizik od odsecanja, nemačka vrhovna komanda odlučila se na postepenu evakuaciju Grčke počev od 1.9.1944.

Međutim, za pravovremeno dislociranje AgE iz Grčke u Srbiju nije bilo dovoljno saobraćajnih sredstava ni vremena. Osim toga, u zajedničkoj operaciji "Retvik" (Ratweek) jedinice NOVJ u koordinaciji sa savezničkim vazduhoplovstvom temeljno su uništili puteve, pruge i saobraćajnu infrastrukturu na glavnim pravcima. Komunikacija dolinom Reka Vardara i Južne Morave je presečena i izbačena iz upotrebe. Počela je trka s vremenom u kojoj je Komanda jugoistoka vukla iznuđene poteze.

Iz Grčke je u Banat prebačena 4. SS policijska oklopna divizija i jurišni puk "Rodos", a za njima se probijala 117. lovačka divizija. Ostale snage morala je obezbediti 2. oklopna armija iz Jugoslavije. Sredinom septembra prebačena je u istočnu Srbiju 1. brdska divizija, a 7. SS divizija pomerena je u dolinu Morave. Privučeni su još delovi divizije "Brandenburg" i 92. motorizovana brigada, a 118. lovačka divizija se sredinom oktobra još uvek po delovima izvlačila iz Dalmacije. Od pripadnika Vermahta koji su se zatekli u Beogradu formiran je puk "Tvrđava Beograd". Ove jedinice stavljene su na raspolaganje vojnoupravnom komandantu u Beogradu generalu Felberu. Te jedinice, uz policijske i kvislinške snage koje su mu i pre bile podređene, trebalo je da posluže za odbranu Srbije od udara Crvene armije i NOVJ.

Septembarske operacije NOVJ

Izveštaj komandanta komandanta Jugoistoka od 20. septembra 1944.

Povlačenje izvesnih nemačkih snaga u Srbiju imalo je za posledicu naglo gubljenje pozicija u ostalim delovima Jugoslavije. Mnogi gradovi su tokom septembra konačno oslobođeni ili su duže vreme bili u rukama NOVJ:

                                                                                                                         
31.8.    Užička Požega    3.9.    Arilje
3.9.    Prokuplje    4.9.    Slavonska Požega
5.9.    Teslić    6.9.    Nova Varoš
7.9.    Zaječar    8.9.    Vranje
8.9.    Prijedor    8.9.    Tešanj
8.9.    Hvar    8.9.    Kruševo
8.9.    Debar    5.-9.9.    Jelova gora
8.-9.9.    Doboj    9.9.    Derventa
9.9.    Bugojno    9.9.    Jajce
9.9.    Gornji Vakuf    9.9.    Bijelo Polje
9.9.    Prilep    9.9.    Kratovo
10.9.    Donji Vakuf    10.9.    Kakanj
10.9.    Benkovac    11.9.    Pirot
8.9.-11.9.    Benkovac    12.9.    Negotin
12.9.    Zvornik    12.9.    Slavonska Požega
9.-13.9.    Kruševac    13.9.    Cazin
13.9.    Modriča    13.9.    Mojkovac
13.9.    Donji Lapac    14.9.    Pakrac
14.9.    Korčula    15.9.    Užička Požega
16.9.    Kolašin    16.9.    Berane
16.9.    Daruvar    17.9.    Krupanj
17.9.    Mali Zvornik    10. i 17.9.    Leskovac
17.9.    Tuzla    17.9.    Andrijevica
18.9.    Lajkovac    18.9.    Valjevo
18.9.    Nikšić    18.9.    Brač
18.9.    Pelješac    20.9.    Aranđelovac
22.9.    Strumica    23.9.    Gračanica (bosanska)
24.9.    Loznica    26.9.    Podravska Slatina
18.-27.9.    Banja Luka    28.9.    Sopot
17.9.-28.9.    Gornji Milanovac    29.9.    Rožaje
29.9.    Ilok    29.9.    Demir Kapija

Operacije NOVJ u Srbiji

Početkom septembra snage XIII i XIV korpusa NOVJ u istočnoj Srbiji i dolini Morave pokrenule su intenzivne aktivnosti na nemačke garnizone i komunikacije.

23. divizija zauzela je Zaječar 7. septembra. 22. divizija 8. septembra ušla je u Vranje, a 24. divizija napadala je Leskovac tri puta između 30. avgusta i 18. septembra.

Prvi proleterski korpus NOVJ savladao je krajem avgusta nemačke zaprečne mere (operacija "Ribecal") i u nastupnom maršu razbio četničku glavninu ojačanu delovima SDK i SDS i slabije nemačke delove u zapadnoj Srbiji i 18. septembra oslobodio Valjevo.

XII korpus NOVJ pod jakim pritiskom 7. SS divizije forsirao je Drinu 5/6. septembra i nastupajući na levom krilu Prvog proleterskog korpusa, razbio operaciju "Cirkus" snaga pukovnika Jungenfelda i četnika, ovladao podrinjem i krajem septembra izbio na reku Savu.
Београдска операција, фаза савладавања спољашње одбране
Beogradska operacija, faza savladavanja spoljašnje odbrane

Sredinom septembra Peta krajiška i 21. srpska divizija prešle su Zapadnu Moravu kod Požege i preduzele napade na neprijateljske garnizone i komunikacije u Šumadiji sa osloncem na desno krilo Prvog proleterskog korpusa. Od snaga XII korpusa ojačanog 11. krajiškom i 28. slavonskom divizijom, Prvog proleterskog korpusa i Pete i 21. divizije Vrhovni štab formirao je Prvu armijsku grupu pod komandom Peka Dapčevića i dao joj neposredan zadatak da u sadejstvu sa snagama Crvene armije oslobodi Beograd..

Prvo je trebalo preseći komunikacije i uspostaviti vezu sa Crvenom armijom. Međutim, Nemci su ogorčeno branili položaje i komunikacije na prilazima Beogradu, pa su se razvile intenzivne borbe.

Prva proleterska divizija 2. oktobra oslobodila je Ub i Vreoce. Peta divizija istog dana oslobodila je Aranđelovac, a noću 4./5. oktobra potisla je Nemce iz Topole. Borbe za Topolu sa delovima 117. lovačke divizije trajale su sve do 12. oktobra.

Operacije Crvene armije u Srbiji u septembru i početkom oktobra 1944.

Za operacije u Srbiji Treći ukrajinski front Crvene armije odredio je svoju 57. armiju. Frontu je vrhovna komanda u svrhu sadejstva sa NOVJ u operaciji oslobađanja Beograda stavila na raspolaganje 4. gardijski mehanizovani korpus. Ove jedinice su u sadejstvu sa jedninicama Drugog ukrajinskog fronta koji je delovao severno od Dunava, 17. vazduhoplovne armije i sa jedinicama NOVJ od 22.9. do 20.10.1944. izvele vrlo složenu i izuzetno uspešnu operaciju protiv nemačke Armijske grupe "Srbija".

22. septembra 75. streljački korpus forsirao je Dunav u oblasti velike okuke između Tekije i Kladova i prešao u nastupanje. Ovim nastupanjem isprovocirana je koncentracija i protivnapad glavnine nemačkih snaga u istočnoj Srbiji koji je započeo 25. septembra. 28. septembra prešao je u nastupanje 68. streljački korpus u oblasti između Dunava i Zaječara, a 64. streljački korpus južno od njega. Ove jedinice su tako ugrozile bočne komunikacije i pozadinu nemačkih jedinica koje su vršile napad na 75. korpus. Nemci su tako naterani da pređu u odbranu. 75. korpus povezao se sa 25. divizijom NOVJ, 68. korpus sa 23., a 64. korpus sa 45. divizijom, koje su presecale komunikacije u neprijateljskoj pozadini. Na taj način nemačka odbrana izlomljena je u niz slabo povezanih sektora i otpornih tačaka.

Iskoristivši vezanost nemačkih grupacija u odbrani na grebenu planine Deli Jovan i u odbrani Zaječara, 68. korpus je u međuprostoru produbio prodor u pravcu Petrovca na Mlavi i doline Velike Morave. 4. gardijski mehanizovani korpus maršom je privučen u neposrednu pozadinu fronta. Kad je nemački otpor u Zaječaru posle sedmodnevnih borbi 8. oktobra konačno slomljen, događaji su se nizali filmskom brzinom. Ujutro 10. oktobra posebno oformljeni odred 93. streljačke divizije u dramatičnoj akciji osvojio je 30-tonski most na Velikoj Moravi kod Velike Plane i na levoj obali formiran je mostobran. Uporedo sa nemačkim pokušajima likvidacije mostobrana, koji su propali velikim delom usled dejstva jedinica NOVJ u polaznom rejonu, 4. gardijski mehanizovani korpus izvršio je marš preko Zaječara, Petrovca i posednutog mosta na levu obalu Velike Morave. Do 12. oktobra tu je formirana grupacija od dve streljačke divizije, četiri motorizovane brigade i jedne tenkovske brigade. Ovim je nemačka odbrana istočne Srbije učinjena bespredmetnom, a jedinice istočno od Velike Morave dovedene u opasnost od opkoljavanja. Neposredno je sledio napad na Beograd.

Borbe za Beograd

Sa nemačke strane, u borbama za Beograd učestvovale su dve grupacije: u samom gradu i okolini bila je raspoređena borbena grupa "Šnekenburger", nazvana po komandantu generalu Viliju Šnekenburgeru (Willi Schneckenburger, poginuo 13.10.1944.). Nju su sačinjavale sledeće jedinice:

   1. 2 bataljona 750. puka 118. lovačke divizije
   2. Puk "Tvrđava Beograd" (kasnije Divizijska k-da za posebne namene "Štefan")
   3. Brigada "f. Rudno"
   4. delovi 737. puka 117. lovačke divizije
   5. dopunski bataljon 7. SS divizije "Princ Eugen"
   6. 28. landesšicen-bataljon
   7. nekoliko policijskih bataljona
   8. jedan rudarski zaštitni bataljon iz Kostolca
   9. 38. motorizovani protivavionski artiljerijski puk
  10. nekoliko diviziona artiljerije 2. oklopne armije
  11. 202 tenkovski bataljon
  12. delovi 5. motorizovanog policijskog puka

Ukupna jačina ove grupacije iznosila je preko 20.000 ljudi, 40 tenkova i oko 170 topova i minobacača.

U istočnoj Srbiji na proboju prema Beogradu nalazila se borbena grupa "Štetner" (Walter Stettner Ritter von Grabenhofen, poginuo 18.10.1944.). Nju su sačinjavali:

   1. 1. brdska divizija
   2. 2. puk "Brandenburg"
   3. 749. puk 117. lovačke divizije
   4. 117. izviđački bataljon
   5. jedan bataljon 7. SS divizije
   6. delovi policijskih jedinica iz istočne Srbije

Ukupna jačina ove grupacije iznosila je preko 20.000 ljudi, 35 tenkova i oko 150 topova i minobacača.

U oslobađanju Beograda učestvovale su sledeće jedinice Crvene Armije:

  1. 4. gardijski mehanizovani korpus pod komandom general-potpukovnika Ždanova, sastava: 13., 14. i 15. mehanizovana i 36. tenkovska brigada, 230. haubički artiljerijski puk, 140. minobacački puk, 58. puk gardijskih minobacača, 42. lovačka protivtenkovska artiljerijska brigada, 22. protivavionski artiljerijski divizion i 218. samostalni inženjerijski bataljon
   2. 5. samostalna gardijska motorizovana brigada
   3. 73. streljačka divizija
   4. 236. streljačka divizija

4. gardijski mehanizovani korpus je, zajedno s jedinicama ojačanja, imao u svome sastavu 17.022 čoveka, 160 tenkova, 21 samohodno artiljerijsko oruđe, 31 oklopni automobil, 366 topova i minobacača. Streljačke divizije imale su između 7.500 i 8.000 boraca.

Prvu armijsku grupu NOVJ, pod komandom general-lajtnanta Peka Dapčevića, sačinjavale su:

   1. Prva proleterska divizija
   2. Peta krajiška divizija
   3. Šesta lička proleterska divizija "Nikola Tesla"
   4. 11. krajiška udarna divizija
   5. 16. vojvođanska udarna divizija
   6. 21. srpska udarna divizija]]
   7. 28. slavonska udarna divizija
   8. 36. vojvođanska udarna divizija

U operaciji je takođe sadejstvovala 23. srpska udarna divizija. Ove jedinice su na dan 5. oktobra imale 32.000 boraca pod oružjem. Zahvaljujući konstantnom prilivu dobrovoljaca, ovaj broj se do 14.10. povećao na oko 40.000.

Tok borbi

Glavne snage 4. gardijskog mehanizovanog korpusa (36. gardijska tenkovska i 13. i 14. gardijska mehanizovana brigada) 12. oktobra pre podne sastale su se u rejonu Natalinaca (12 km istočno od Topole) s jedinicama 4. srpske brigade 21. srpske divizije NOVJ.

Ukrcavši na tenkove jedan bataljon te brigade, 36. gardijska tenkovska brigada, potiskujući osiguravajuće delove neprijatelja, uskoro je izbila pred Topolu, jako neprijateljsko uporište na putu Beograd — Kragujevac. Na prilazima gradu, pored 10. brigade 5. divizije, vodile su borbu 13. brigada 1. proleterske divizije i 2. krajiška brigada 17. divizije NOVJ.

Vest o dolasku sovjetskih jedinica izazvala je veliko oduševljenje kod jugoslovenskih boraca.

Združenim udarom, jedinice Crvene armije i NOVJ u jednočasovnoj borbi oslobodile su Topolu i nastavile pod neprekidnom borbom marš prema severu.

U rejonu Belosavaca, 9 km severeno od Topole, nemački Divizion jurišnih topova SS-divizije "Princ Eugen" je iz samohodnih oruđa 88 mm otvorio jaku vatru na čelne jedinice 36. gardijske tenkovske brigade. Ne prekidajući kretanje, prednji delovi brigade izvršili su napad na neprijateljski položaj i savladali nemački otpor. Istog dana kasno popodne brigada je izbila pred Mladenovac, u kome je već vodila borbe 3. krajiška brigada. Na južnoj ivici Mladenovca, duž severne obale rečice Luga i dalje, duž nasipa železničke pruge, nemačko-fašističke jedinice su pripremile odbrambenu liniju, a sam grad su uredile za kružnu odbranu. Artiljerija korpusa, koja je pod zaštitom mraka pomerena što je moguće bliže prednjem kraju neprijateljske odbrane, izvršila je jak vatreni nalet, posle čega su tenkovi, sa desantom automatičara, izvršili munjeviti juriš na neprijateljske položaje. U nezadrživom naletu sovjetske tehnike i jugoslovenske pešadije. za dva sata slomljen je otpor neprijatelja i oslobođen Mladenovac. Za to vreme 6. divizija NOVJ oslobodila je Ripanj i uništila oklopni voz.


U toku 13. oktobra kombinovanim snagama savladani su organizovani nemački odbrambeni položaju u oblasti Avale. Prema nemačkim podacima uništeno je čak 29 tenkova, ali tempo napada nije jenjavao.

Najznačajniji događaj odigrao se na severoistočnom pravcu. U toku noći 13/14. oktobra, u okolini Boleča 15. gardijska mehanizovana brigada iz pokreta je izvršila napad u bok i pozadinu motorizovanog puka SS divizije "Brandenburg", koji se povlačio prema Beogradu. Na isti odbrambeni sektor iz drugog pravca napale su 5. samostalna gardijska mehanizovana brigada i 1. krajiška brigada NOVJ. Nakon osmočasovne ogorčene borbe nemački otpor je slomljen. Time je presečena veza između grupacije "Šnekenburg" na teritoriji Beograda i grupacije "Štetner" koja se koncentrisala u oblasti Smedereva sa namerom da prodre prema Beogradu. Ova pobeda opredelila je dalji tok dejstava.

Završna faza operacije

14. oktobra beogradska operacija je ušla u završnu fazu. Na obudu grada iz svih pravaca koncentrisale su se napadne snage: XII korpus NOVJ sa zapada i jugozapada, desnood njega, sa juga, Prvi proleterski korpus, sa istoka 5. i 21. divizija NOVJ. Ove jedinice su na licu mesta formirale kombinovane napadne sastave sa delovima oklopnih i mehanizovanih jedinica Crvene armije.

U toku prepodneva 14. oktobra Prva proleterska divizija ojačana sovjetskim tenkovima osvolila je banjički vis i nastavila napredovanje u pravcu Autokomande i Slavije.
Savo PUZIĆ, komandir Treće čete Prvog bataljona Prve proleterske brigade.

Dolinom Topčiderske reke napadala je 13. mehanizovana brigada Crvene armije i Šesta proleterska divizija. Nakon izbijanja na reku Savu, produžile su napad prema železničkoj stanici i savskom mostu. Nemci su koncentrisali snage i protivnapadom odbacili Sovjete i Jugoslovene od ove vitalne saobraćajne tačke. Ovim prodorom izolovana je i opkoljena grupacija pukovnika Cimermana na Čukarici.

Tokom 14. i 15. oktobra veći deo grada bio je oslobođen. Neprijatelj se držao samo u njegovom severozapadnom delu, na liniji: železnička stanica »Dunav« — Botanička bašta — Narodna skupština — Terazije — blok zgrada ministarstava — Glavna železnička stanica, kao i na Čukarici, gde su nemačke jedinice bile odsečene od svojih snaga u gradu.

15. oktobra uveče ispoljio se napad grupe "Štetner" iz pravca Smedereva na položaje 5. i 21. divizije NOVJ i sovjetske jedinice u zahvatu smederevskog druma prema centru grada. Ove jedinice su na svaki način težile da se spoje sa grupacijom koja se branila u centru grada. One su sa izuzetnom upornošću prodirale preko Zvezdare, duž Bulevara kralja Aleksandra i preko Konjarnika. Razvile su se izuzetno oštre borbe. Njihov napad je zaustavljen uz velike gubitke. Tokom 16. oktobra Druga proleterska brigada NOVJ i 36. gardijska tenkovska brigada Crvene armije preduzele su protivnapad na ovu grupaciju, okružili i uništili jedan njen deo u okolini škole "Vojislav Ilić".

Tokom 16. oktobra snage grupe "Štetner" nastavile su sa još većom rešenošću i po cenu velikih gubitaka napade usmerene na prodor u centar grada. Ovi napadi slomili su se o odlučnu odbranu sovjetskih i jugoslovenskih snaga.

Suočen sa dramatičnim gubicima i suočen sa izvesnošću neuspeha, general Štetner odlučio se na manevar. Napustivši svu mehanizaciju, 17. oktobra usmerio je svoju grupaciju južno od Beograda, sa namerom da pokuša prodor u Beograd sa juga, dolinom Topčiderske reke. Istovremeno, 17. oktobra ujutro, ojačane snage iz Beograda pokrenule su napad u pravcu juga, u susret Štetnerovoj grupaciji. Ovaj napad je međutim odbijen.

Štetnerova formacija naišla je na liniji reke Bolečice na položaje 21. srpske divizije i uspela da ih potisne. Međutim, u rejon planine Avale pravovremeno je iz Beograda upućena 11. udarna divizija NOVJ. Na istočnom kraju Beograda, iza fronta 21. divizije, koncentrisale su se takođe snage 5. udarne divizije, 15. gardijske mehanizovane brigade i 5. samostalne gardijske motorizovane brigade. Tokom 18. i 19. oktobra iz Beograda su izvučene 16. i 36. divizija u cilju presretanja Štetnerove grupacije.
 
U sukobu sa ovim snagama grupa generala Štetnera razbijena i velikim delom uništena. General Štetner poginuo je u borbama na Avali 18.10., a njegove preostale snage narednih dana u grupama su se probijale prema nemačkom mostobranu u Šapcu, napadane i uništavane od jedinica XII korpusa i 31. srpske brigade.

Tokom 17. i 18. oktobra, prodirući u pravcu Kalemegdana, 8. brigada 1. proleterske divizije, zajedno s jedinicama Crvene armije, došla je do zgrade "Albanija", a 1. proleterska brigada osvojila je zgradu Narodnog pozorišta i Ratnički dom. Borbe su se vodile iz ulice u ulicu, od kuće do kuće, i unutar zgrada. Grupa boraca Prve proleterske upala je u zgradu narodnog pozorišta iz ulice Braće Jugovića, pod vatrom se prebacila kroz pozorišnu salu i, jedno po jedno, ručnim bombama uništila grupe Nemaca u prednjem delu zgrade i na spratu.

1. brigada 6. proleterske divizije likvidirala je otpor u nekoliko utvrđenih zgrada kod crkve i fabrike šećera na Čukarici. Jedinice 17. brigade 28. divizije NOVJ, u sadejstvu sa četom sovjetskih boraca, zauzele su fabriku šećera.

Do kraja dana 18. oktobra, posle žestokih petodnevnih uličnih borbi, neprijatelj je u gradu bio pritisnut ka Savi. Osobito krvave borbe vodile su se za jako utvrđenu zgradu Ministarstva saobraćaja, Glavnu železničku stanicu, hotel "Moskvu", Gradsku opštinu i Radionicu vojne odeće. Do kraja 19. oktobra neprijatelj je držao u svojim rukama samo Kalemegdan, zgradu "Albanija", Terazije, uži rejon Savskog mosta i Čukaricu. Zatim je počeo da napušta i ova poslednja uporišta, užurbano prebacujući svoje trupe na levu obalu Save.

U noći 19/20. oktobra zauzeta je zgrada "Albanija", u to vreme najviša u Beogradu. Borac Mladen Petrović je, rizikujući život, na zgradi istakao trobojku s crvenom petokrakom.

U zoru 20. oktobra preostale nemačke snage iz Beograda užurbano su se povlačile preko savskog mosta na levu obalu, ometani od sovjetske avijacije i artiljerije. Inžinjerci su izvršili pripreme da po povlačenju svojih jedinica, sruše most. Međutim, ovaj plan omeo je penzionisani učitelj Miladin Zarić. On je stanovao u blizini mosta, u Karađorđevoj ulici br. 69. Pošto je imao minersko iskustvo iz Balkanskih ratova, uočio je pravi trenutak, izašao na most i presekao provodnike.

Nemačko iznenađenje odmah su iskoristili delovi 13. gardijske mehanizovane brigade i delovi 814. i 211. streljačkog puka Crvene armije, Prva lička i 13. proleterska brigada, prebacili se preko mosta i, uz podršku artiljerije sa Kalemegdana, formirali mostobran na levoj obali. U toku prebacivanja Nemci su pokušali nekoliko samoubilačkih napada na most, ali bez uspeha.

Tokom noći 20./21. oktobar borbena grupa "Cimerman" sa Čukarice prebacila se čamcima na levu obalu Save, gde je napadnuta i delimično razbijena od Prve ličke brigade.

Rezultat operacije

Dvadesetog oktobra, nakon šestodnevnih teških borbi, Beograd je bio konačno slobodan. Mnoštvo građana izašlo je na ulice da bi oduševljeno pozdravilo oslobodioce.

borbama za oslobođenje Beograda od 14. do 20. oktobra poginula su 2953 borca NOVJU i oko 960 crvenoarmejaca. Većina poginulih boraca sahranjena je na Groblju oslobodilaca Beograda. Između ostalih, poginuli su:
- politički komesar 5. krajiške (kozarske) NOU brigade Mahmud Ibrahimović Mašo
- komesar 1. bataljona 1. proleterske brigade Blažo Popivoda
- zamenik komandanta 1. bataljona 1. proleterske brigade narodni heroj Dušan Milutinović
- komandant 4. bataljona 2. ličke brigade Milan Drakulić
- komandant 4. bataljona 8. crnogorske brigade narodni heroj Milisav Đurović
- komandant 4. bataljona 21. slavonske brigade Stojan Rekić
- zamenik komandanta 2. bataljona 21. slavonske brigade Stanko Milošević
- načelnik štaba 21. slavonske brigade Petar Okulić
- komandant 1. bataljona 1. ličke brigade Jandre Žunić
- politički komesar 2. bataljona 1. ličke brigade Jovo Ćopić
Ordenima i medaljama Sovjetskog Saveza za podvige tokom operacija odlikovano je oko 300 boraca NOVJ.

Nemačke oružane snage imale su oko 15.000 poginulih, među kojima obojica komandujućih generala, i oko 9.000 zarobljenih. [6]

Tokom operacije oslobođena je celokupna teritorija Srbije severno od doline Zapadne Morave i istočno od Velike i Južne Morave. Armijska grupa "Srbija", specijalno obrazovana za odbranu Srbije, teško je poražena, naneti su joj nenadoknadivi gubici i izbačena je sa svog terena. Komandant Jugoistoka je 3. novembra rasformirao je štab Armijske grupe "Srbija" i izrazio priznanje i zahvalnost štabu i jedinicama na junačkom otporu nadmoćnim snagama. Nad nemačkim snagama u Sremu preuzeo je komandu štab LXVIII korpusa. Ometen je plan vrhovne komande Vermahta o stvaranju fronta na istočnoj granici Srbije, ugroženo je izvlačanje Armijske grupe "E" iz Grčke i stvorena je povoljna osnovica za dalje ofanzivne akcije. Beogradska operacija bila je važan korak u konačnom rušenju nacističke Nemačke.

Oslobođeni Beograd postao je sedište vlade i ostalih državnih institucija nove Jugoslavije. Vrhovni komandant NOVJ maršal Tito pohvalio je i odlikovao veliki broj boraca i starešina jedinica NOVJ i Crvene armije koje su učestvovale u operaciji

   1. ^ Izveštaj komandanta Armijske grupe "Srbija" od 4. novembra 1944., Arhiv vojnoistorijskog instituta
   2. ^ Izveštaj komandanta Armijske grupe "Srbija" od 4. novembra 1944., Arhiv vojnoistorijskog instituta
   3. ^ Grupa sovjetskih i jugoslovenskih autora: Beogradska operacija, Beograd 1966
   4. ^ Prvi crnogorski bataljon Prve proleterske NOU brigade, zbornik sećanja, Beograd 1977
   5. ^ Izveštaj komandanta Armijske grupe "Srbija" od 4. novembra 1944., Arhiv vojnoistorijskog instituta
   6. ^ Grupa sovjetskih i jugoslovenskih autora: Beogradska operacija, Beograd 1966


    * Beogradska operacija ((en))
    * 1. brdska divizija Vermahta ((en))
    * 1. brdska divizija Vermahta ((en))

   


Formiran 15. VIII 1944. odlukom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ), na osnovu koje je predsednik NKOJ-a i vrhovni komandant NOV i POJ, Josip Broz Tito, potpisao naredbu o formaciji i zadacima KNOJ.

Formacije KNOJ nastale su na oslobođenoj teritoriji u toku narodnooslobodilačkog rata. Krajem 1943. i početkom 1944. u Bosni i Hercegovini formirane su čete i odredi narodne odbrane pod neposrednim rukovodstvom Odseka za zaštitu naroda, a kasnije Odeljenja za zaštitu naroda - OZNE. Od tih jedinica su u drugoj polovini 1944. formirane brigade, a decembra 1944, formirana je Bosansko-hercegovačka divizija KNOJ.

U Hrvatskoj je GŠ NOV i PO Hrvatske početkom juna 1943. u selu Crnoj Vlasti formirao prvi bataljon PPK (protiv pete kolone), a nešto kasnije na Baniji još jedan. U prvoj polovini 1944. formirano je još pet takvih jedinica. Od tih bataljona PPK obrazovana je 16. VI 1944. Prva brigada OZN-e. Do avgusta 1944. formirane su još četiri brigade, i tako je 5. VIII 1944. obrazovana divizija OZN-e. Od jedinica te divizije 20. VIII 1944. formirana je i 9. hrvatska divizija KNOJ. U martu 1944. u Sloveniji je, od četa i bataljona VOS-a, formirana Vojska državne bezbednosti (varnosti) - sastava tri brigade i specijalni bataljon. Od tih jedinica formirana je 3. XII 1944. Prva slovenačka divizija KNOJ. U Crnoj Gori je sredinom 1944. formirana Brigada narodne odbrane. U Makedoniji, Srbiji, Vojvodini, Kosovu i Metohiji, posle stvaranja oslobođene teritorije, počev od sredine 1944. formirane su od bataljona OZN-e, partizanskih straža i preimenovanih jedinica NOVJ, formacije KNOJ.

Aktivnošću KNOJ rukovodio je poverenik za narodnu odbranu preko načelnika OZN-e. U svim republikama Formiraju se divizije kao i u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini i Autonomnoj Oblasti Kosovo i Metohija. Jedinice su bile razmeštene po terenu, zavisno od potreba bezbednosti. U izvršavanju zadataka komande i Štabovi najtešnje su saradivali i zajednički radili sa organima OZN-e.

Zadaci:

    * borba protiv odmetničkih grupa:
          o četničkih,
          o ustaških,
          o balističkih,
          o belogardejskih i drugih ostataka kvislinških formacija na terenu cele zemlje;
    * akcija čišćenja oslobodene teritorije od:
          o špijuna,
          o petokolonaša,
          o diverzanata i hvatanja dezertera;
    * obezbedenje centralnih organa vlasti i drugih ustanova NOP-a:
          o Nacionalnog komiteta oslobodenja Jugoslavije,
          o Vrhovnog štaba NOV i POJ,
          o zemaljskih antifašističkih veća,
          o glavnih Štabova,
          o organa OZN-e i drugih;
    * obezbeđenje:
          o obala,
          o luka,
          o državne granice,
          o odredenih objekata na železničkim prugama,
          o zavoda i fabrika koje proizvode za potrebe narodne odbrane;
    * izvršenje primljenih zadataka od OZN-e, učešće u raznim akcijama:
          o poterama,
          o zasedama,
          o pretresi stanova i legitimisanje,
          o sprovodenje uhapšenika i dr.

Odlukom Vrhovnog komandanta oružanih snaga u januaru 1953. K. je ukinut. Njegove zadatke na granicama preuzele su Granične jedinice JNA (v.), a na unutrašnjem sektoru bezbednosti Narodna milicija. KNOJ je dao veliki doprinos u pobedi nad ostacima oružanog dela kontrarevolucije i zaštiti najvažnijih industrijskih objekata u našoj zemlji.

Ivo Lola Ribar

Ivo Lola Ribar (rođen 23. aprila 1916. u Zagrebu; poginuo na Glamočkom polju 27. novembra 1943.) je bio jugoslovenski i hrvatski političar, komunista i narodni heroj.



Ivo Lola Ribar proslavljeni omladinski tribun i visegodišnji sekretar SKOJ-a, rodio se u jeku Prvog svetskog rata 23. aprila 1916. godine u Zagrebu.

Lola je bio nadareno dete. Sa nepunih pet godina savladao je čitanje, pisanje i računanje. U osnovnoj školi savladao je francuski, a kao srednjoškolac esperanto, nemački, engleski, ruski i italijanski.

Lola je rano izrastao i buntovnika koji se ne miri s postojećim i požrtvovano bori za jedan bolji svet, pravičnije i humanije odnose. Kao takav veoma brzo je usvojio marksizam-lenjinizam kao praktično učenje za koje je govorio da „će jednom osvojiti svet“.

Vreme kada je Lola stupio na Beogradski univerzitet bilo je razdoblje naglog uspona revolucionarnog studentskog pokreta. On se 1935. godine potpuno predao radničkom pokretu. Te godine postao je član SKOJ-a, a ubrzo i član Akcionog odbora stručnih ekonomskih, kulturnih i sportskih udruženja beogradskog univerziteta, na čijem se čelu tada nalazio Veljko Vlahović, učesnik Španskog građanskog rata. U narednim godinama pred Drugi svetski rat Lola će biti izuzetno aktivan. Učestvovaće u nekoliko velikih štrajkova na Beogradskom univerzitetu, a predstavljaće omladinu na mnogim konferencijama, skupovima i kongresima. Predvodio je 1936. godina jugoslovensku omladinu na medjunarodnom kongresu u Briselu gde je bio izabran za člana prezidijuma, a jedan je i od autora Apela omladini upućenog sa ovog kongresa. Iste godien na čelu je jugoslovenske omladinske delegacije na Svetskom omladinskom kogresu mira u Ženevi na kome je izabran u medjunarodni odbor. Sledeće godine učestvuje na konferenciji Svetske studentske zajednice za mir u Parizu, gde će 1938. učestvovati na sastanku saveta pokreta svetskog omladinskog kongresa.

Lola se pokazuje kao veliki aktivista i vešt organizator omladinskih akcija i studentskih štrajkova. Pokretač je i urednik omladinskih listova i časopisa „Student“, „Mladost“, saradnik je organa KPJ „Proleter“, pisac je letaka, proglasa, raznih tekstova i pored svih svojih aktivnosti i odličan student.

Ni surov režim zatvora u Bileći u koji je zatočen 1940. sa mnogim drugim komunistima nije slomio Lolin revolucionarni mladalački duh. Samo mu je još više ojačao veru u opravdanost revolucionarnih ciljeva kojima je posvetio svoju mladost. Posle zatočeništva u Bileći Lola organizuje IV konferenciju SKOJ-a. Na V konferenciji KPJ 1940. izabran je za člana CK KPJ i u istoriju radničkog pokreta učiće kao najmadji član CK KPJ.

Dokaz ogromnog radnog poleta i umeća Ivo Lole Ribara je i činjenica da je SKOJ bio brojčano nekoliko puta veći od KPJ. Nakon okupacije Jugoslavije 1941. godine Lola preuzima najodgovornije u pripremama za ustanak. Učestvuje u majskom savetovanju KPJ u Zagrebu, rukovodi sastankom SKOJ-a krajem juna u okupiranom Beogradu. Tokom jula o avgusta 1941. godine Lola neposredno rukovodi akcijama SKOJ-a u porobljenom Beogradu. U septembtu odlazi u slobodno Užice-prvu slobodnu teritoriju u okupiranoj Evropi. Lola postaje i član Vrhovnog štaba. Zbog što uspešnijeg organizovanja narodno-oslobodilačkog pokreta ilegalno putuje po svim krajevima okupirane i raskomadane Jugoslavije. On je pokretač i glavni urednik „Omladinske borbe“, i član redakcije organa KPJ „Borbe“.

Krajem 1942. godine u Bihaću organizuje omladinski kongres na kome je osnovan Ujedinjeni savez antifašističke omladine Jugoslavije.

Lolin nemirni mladalački duh ugasiće neprijateljske bombe i hici 27. novembra 1943. godine, dva dana pred istorijsko Drugo zasedanje AVNOJ-a, na Glamočkom polju. Imao je 27. godine i mnogo toga je još mogao da da i uradi za ostvarenje svojih plemenitih ideala. Bio je to nenadohnadiv gubitak. Lola je za revoluciju i slobodu dao poslednje što revolucionar može dati-svoj život.

Петар Грачанин рођен је 22. јуна 1923. године у Јагодини. Постао је учесник народноослободилачког рата у јулу 1941. године, када је ступио у Беличку партизанску чету. После оснивања Друге пролетерске бригаде, марта 1942. године, прошао је са њом пут од десетара, водника, заменика командира чете и командира чете, до заменика и, касније, команданта батаљона. У априлу 1944. године тешко је рањен и пребачен на лечење у Италију. 1945. године,постаје шеф одељења ОЗН-е за Моравски округ. Годину дана касније 1946. постаје слушалац Курса за преквалификовање Тенковског војног училишта. Обављао је дужности команданта Тенковске бригаде, начелника Штаба, и уједно заменик команданта оклопне дивизије и начелник Школског центра оклопно-механизованих јединица.

Завршио је Вишу војну академију.

У Савезном секретаријату за народну одбрану био је начелник одсека и начелник одељења Персоналне управе. У Седмој армији био је начелник штаба и заменик команданта. Такође је вршио дужност начелника Командно-штабне академије (1974 - 1978), када је постављен за команданта Прве армије. Изабран је за члана ЦК СКЈ 1978. и 1982.

Начелник Генералштаба ЈНА био је од 24. мајa 1982. године, до 1. септембра 1985. године.

Грачанинова активна војна служба престала је 31. децембра 1985. Након тога обављао је високе државне функције,као што су:

    * Председник Председништва СР Србије (1987 - 1989)
    * Савезни секретар за унутрашње послове (1989 - 1991)

Први официрски чин добио је 1943. Генерал-мајор постао је 1970, генерал-потпуковник 1974, генерал-пуковник 1978, а чин резервног генерала армије добио је 1999.

Ужичка република

Ужичка република је назив прве ослобођене територије у Европи окупираној од стране нациста. То је била просоцијалистичка држава у западној Србији и, делимично, источној Босни под влашћу југословенских партизана, створена у току 1941. године за време Другог светског рата. У суштини, једина веза Ужичке Републике са државношћу је била организована власт на привремено ослобођеној територији. Ужичка Република није имала сталне границе, већ су се оне мењале готово свакодневно са сваком офанзивом партизана на једној и окупатора на другој страни, а отприлике су заузимале подручје од река Дрине на западу Западне Мораве на истоку и од река Скрапежа на северу до Увца на југу. Држава је трајала 73 дана, а потом је пала y руке Вермахта, док су се партизани повукли ка Санџаку.

Приликом повлачења преко Златибора, у новембру и децембру 1941. године, пратиле су их немачке јединице, које су тада, чинећи ужасан злочин над рањеницима и златиборским цивилним становништвом, стрељале осам бораца Друге чачанске партизанске чете, пет бораца Шесте ибарске партизанске чете, осамнаест бораца Тамнавског партизанског батаљона, као и 41 цивилна мештанина Златибора. У партизанској болници која се налазила на Златибору Немци су стрељали седамнаест рањеника, бораца Ужичког НОП одреда, шест цивила из ужичког краја, четрнаест рањеника из Чачанског НОП одреда и једног цивила из чачанског краја, једног рањеника из Посавског НОП одреда, три рањеника из Ваљевског НОП одреда, по једног рањеника из Копаоничког и Мачванског НОП одреда, два рањеника из Шумадијског НОП одреда, два из Космајског НОП одреда, једног из Крагујевачког НОП одреда и четворицу других бораца рањеника.

Раде Кончар

Раде Кончар (28. октобар, 1911 – 22. мај, 1942.) је био југословенски комунистички вођа и партизански народноослободилачки борац у Другом светском рату.

Раде Кончар је рођен у селу Кончарев Крај поред Плитвичких језера у српској породици. После завршене основне школе, отишао је у Србију да би се школовао за механичара.

1934. године, Кончар постаје члан Комунистичке партије Југославије. Запослио се у београдској електродистрибуцији. Године 1936. бива ухапшен од краљевске полиције и осуђен на годину дана затвора због комунистичког деловања. После одслужене казне, одлази у Загреб где се запошљава у локалној радионици "Сименс АГ". Ту је организовао партијску ћелију и штрајкачки одбор. Због тих активности, брзо је напредовао у Партији. 1938. постао је члан загребачког партијског комитета, а годину дана доцније и генерални секретар Хрватске комунистичке партије. 1940. године постаје члан Политбироа КПЈ.

После окупаце Југославије од Сила осовине 1941, био је активан на организовању устанка против окупационе војске и њених колаборациониста. Септембра 1941, узео је учешће на конференцији са осталим партизанским лидерима Југославије у месту Столице. После тога долази у Сплит где организује покрет отпора према италијанској окупационој војсци. Његови напори резултирали су спректакуларним акцијама према италијанским војницима, локалним фашистима и колаборационистима који су страховали од самог помена Кончара.

17. новембра 1941. године, Кончара су ухапсили Италијани. Бива мучен када одбија да ода свој идентитет. Италијанска војска сазнаје његово име после проналажења краљевских докумената од стране усташа у Загребу. Кончару је суђено на специјалном италијанском суду где је осуђен на смртну казну. Упитан да ли жели тражити помиловање, одговорио је да "милости не тражи, нити би је дао". Стрељан је у Шибенику заједно са 25 других антифашиста.

Раде Кончар брзо постаје један од највећих партизанских икона. У августу 1942. међу првима је добио титулу Народног хероја Југославије. Неколико месеци касније, у децембру 1942, 13. пролетерска бригада Народноослободилачке војске, је добила име по њему.

Велики број предузећа, која и данас постоје, носе име по њему. Неколико средњих школа (махом техничких и електротехничких) на простору бивше југославије, такође носи његово име.