Владимир Перић Валтер

Владимир Перић - Валтер (1919-6. април 1945), југословенски и српски народни херој који је за вријеме рата био вођа илегалаца у окупираном Сарајеву. По његовим доживљајима је 1972 године снимљен филм "Валтер брани Сарајево" са Батом Живојиновићем у главној улози. Овај филм је изразито популаран у Кини гдје га је видјело више милијарди гледалаца.

Рођен је у Пријепољу, Србија. После завршене основне школе, уписао се у Трговачку академију. Због лошег материјалног стања, био је присиљен да се сам издржава и школује. После завршене Трговачке академије, одлази у Београд на Високу економско-комерцијалну школу. У вријеме када је био на служби у Хипотекарној банци у Сарајево, од 1940. године постао је члан Мјесног комитета Комунистичке партије Југославије за Сарајево. Прије тога је активно учествовао и радио у напредном радничком покрету.

Када су фашистички завојевачи окупирали Југославију, Валтер је наставио илегално да ради у Сарајеву, да би убрзо ступио у Мајевички партизански одред, чији је командант постао крајем 1942. године. Отишао је, затим, у Зенички партизански одред, који се у почетку прочуо по многим успјешним акцијама. Валтер је био командант ударног батаљона у 6. источно-босанској бригади.

Почетком 1943. године, упућен је на илегални рад у Тузлу. У овом граду, и поред изузетно тешких услова рада, успјешно је извршавао све задатке.

У љето 1943. године, руководство НОП Југославије је упутило Валтера на илегални рад у Сарајево. Тамо је постао секретар Мјесног комитета Партије. Као искусан борац и добар познавалац прилика у овом граду, учинио је много да оживи илегални покрет. Давао је значајну помоћ партизанским јединицама које су дјеловале у околини Сарајева. Организирао је мрежу партизанске обавјештајне службе. У неколико наврата, Специјална полиција покушавала је да открије и уништи и легалне пунктове и сарајевску организацију у цјелини. То јој, осим ријетких случајева, није полазило за руком. Валтер је још за живота постао легенда, као један од најискуснијих и најхрабријих обавјештајаца народноослободилачког рата. Храбар, веома интелигентан, проницљив и способан борац, сваки пут је надмудривао непријатеља. Неколико пута је по специјалним задацима одлазио на слободну територију и у Врховни штаб народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије.

Готово до краја рата, до 6. априла 1945. године, стајао је на челу свих акција илегалне организације у Сарајеву. Погинуо је у завршним борбама за ослобођење града.

Храбро, какав је иначе био цијелог живота, Валтер је с групом бораца чувао електричну централу коју су усташе хтјеле да униште приликом повлачења. У овим борбама, минобацачка граната прекинула је животни пут Владимира Перића. Остала је легенда о неустрашивом и одважном обавјештајцу Валтеру.

Народним херојем проглашен је 24. јула 1953. године.

Моше Пијаде

Моша Пијаде (Београд, 4. јануар 1890. - Париз, 15. март 1957.) је био српски политичар, сликар и новинар, члан Комунистичке партије од 1920. и државни и партијски функционер после Другог светског рата.

У Првом светском рату, 1914, спасао тигл (заглавље) новина „Политика“, приликом напуштања Београда

Због комунистичке активности осуђен на вишегодишњу робију. Тамо се и упознао са Титом.

У новембру 1943. у Јајцу организовао Телеграфску агенцију нове Југославије, Танјуг, а после рата био председник Скупштине Југославије.

Написао Устав.


Рођен је 4. јануара 1890. у Београду, у богатој породици. Завршио је нижу гимназију, а затим је студирао и сликарство у Београду, Минхену и Паризу од 1905. до 1910. године.

Поред овога, бавио се активно и новинарством. Своје новинарске кораке започео је 1910. године. Био је секретар Удружења новинарских сарадника (1911 и 1912.). Од 1913. до 1915. био је наставник цртања у гимназији у Охриду. Од марта до децембра 1919. издавао је напредни дневник „Слободна реч“.

Члан КПЈ постаје 1. јануара 1920. године. Од 1921-1922. налазио се на месту Извршног одбора КПЈ, био је и уредник „Слободне речи“ и „Организованог радника“. Од 1925. године до 1939. провео је на робији у Сремској Митровици и Лепоглави. У Лепоглави се упознао са Титом и као дуг за добро пријатељство насликао му је портрет.

Након изласка са робије, Пијаде од 1939. до 1941. живи и ради у Београду као сликар. Тада је по други пут осуђен и спроведен у концентрациони логор у Билећи, где ће провести до почетка рата.

По избијању Тринаестојулског устанка у Црној Гори, учествује у организацији устанка, а од децембра 1941. прелази у Врховни штаб НОПОЈ, у коме се као начелник економског одељења и одељења за позадинске власти највише бавио организпвањем народне власти и позадине.

Творац је Фочанских прописа, које су издате на слободној партизанској територији у првој половини 1942. године.

Новембра 1942. већник је на првом заседању АВНОЈ-а, а у новембру 1943. потпредседник АВНОЈ-а. Један је од твораца историјских одлука које је донео АВНОЈ на свом заседању у Бихаћу и Јајцу. У Јајцу организовао Телеграфску агенцију нове Југославије, Танјуг.

У јесен 1944 и почетком 1945. налази се у политичкој мисији у Москви. По ослобођењу Југославије, стално је биран у Београду за народног посланика Народне скупштине ФНРЈ и Народне скупштине НР Србије првог и другог сазива.

Био је Председник Уставотворног, а затим Законодавног одбора Народне скупштине ФНРЈ све до јануара 1953.

Од тада до 28. јануара 1954. бива потпредседник Савезног извршног већа, када је изабран за председника Савезне народне скупштине. И као потпредседник Савезног извршног већа, а у својству председника Координационог одбора, бавио се изградњом законодавства и новог уставног уређења.

У службу политичке мисије, послан је на Конференцији мира у Паризу 1946. Као делегат ФНРЈ, а био је и шеф југословенске делегације у Енглеској, Француској, Турској, Грчкој и Чехословачкој.

Био је једно време и члан Извршног комитета ЦК СКЈ и члан ЦК СКС, члан председништва Свезног одбора ССРНЈ и централног одбора Савеза бораца.

Поред тога, био је редован члан Српске академије наука, Удружења новинара и Удружења ликовних уметника Југославије.

Из политичког живота се повукао 1955. године. Одлази у Париз, где је живео једно време и пре рата. Умро је у истом граду 15. марта 1957. године.
Моше Пијаде, споменик испред главне зграде листа „Политика“ у Београду
Моше Пијаде, споменик испред главне зграде листа „Политика“ у Београду

Моша Пијаде је у рату био познат под псеудонимом „Чика Јанко“. Нарочито је био познат као оштар и беспрекоран комуниста. Владавина Моше Пијаде у Колашину (од почетка 1942. до половине 1942), праћена је и политиком "Левих скретања", којима се и сам Пијаде придружио. Запамћена је његова непријатна епизода у градовима широм Црне Горе, када је без икаквих доказа осуђивао људе који не подржавају партизански покрет на стрељање.

Имао је чин генерал-мајора ЈНА у резерви.

Одликован је:

    * Орденом народног хероја
    * Орденом јунака социјалистичког рада
    * Орденом братства и јединства
    * Орденом партизанске звезде
    * Орденом заслуге за народ I реда
    * Орденом народног ослобођења
    * Орденом за храброст

I пролетерска НОУ бригада

Прва пролетерска НОУ (Народно-олободилачка ударна) бригада је формирана 21. децембра 1941. године у Рудом. Одлуку о формирању бригаде донео је ЦК КПЈ, а формирао ју је Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито. На дан формирања имала је шест батаљона (четири из Србије и два из Црне Горе) укупне јачине 1.200 бораца.

Први командант бригаде био је Коча Поповић, народни херој, а политички комесар Филип Кљајић Фића, народни херој.

Прва борба бригаде, код села Гаочића и Миоча, 22. децембра 1941. године славила се као дан Југословенске народне армије (ЈНА).

Прва пролетерска НОУ бригада је на свом ратном путу прешла више од 20.000 километара. У њеним борбама борило се више од 22.000 људи из целе Југославије. Имала је више од 7.500 погинулих, рањених и несталих бораца, а избацила је из строја више хиљада непријатељских војника. Дала је више од 3.000 руководилаца и 83 народних хероја.

Поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци, јуна 1958. године, одликована је Орденом Народног хероја Југославије.

II пролетерска НОУ бригада

Друга пролетерска НОУ бригада је формирана наредбом Врховног штаба НОВ и ПОЈ, 1. марта 1942. године, у Чајничу, од бораца Ужичког, Чачанског и II шумадијског НОП одреда. На дан формирања имала је четири батљона, око 1000 бораца.

Први командант бригаде био је Ратко Софијанић, народни херој, политички комесар Милинко Кушић, народни херој, а партијски руководилац и заменик политичког комесара Спасенија Цана Бабовић, народни херој.

Друга пролетерска НОУ бригада је на свом ратном путу прешла око 24.000 километара У њеним редовима борило се око 15.000 бораца из свих крајева Југославије. Избацила је из строја око 62.000 непријатељских војника. дала је велики број руководећих кадрова, као и 48 народних хероја. Међу њима је и Лековић Петар, први народни херој Југославије. Заједно са I пролетерском НОУ бригадом, имала је велику улогу у стварању оперативних јединица Југословенске народне армије (ЈНА).

Поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци, јуна 1958. године, одликована је Орденом Народног хероја Југославије.

III пролетерска НОУ бригада

Трећа пролетерска санџачка НОУ бригада је формирана је 5. јуна 1942. године од бораца Пљеваљског и Бијелопољског НОП одреда, Златарског батаљона и Милешевске чете. На дан формирања имала је пет батаљона, јачине 958 бораца.

Први командант бригаде био је Владимир Кнежевић Волођа, народни херој, политички комесар Велимир Јакић, народни херој, а заменик политичког комесара Рифат Бурџевић Тршо, народни херој.

У редовима ове бригаде борило се око 10.000 људи, кроз борбени пут дуг 20.000 километара. Дала је 20 народних хероја.

Поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци, јуна 1958. године, одликована је Орденом Народног хероја Југославије.

IV пролетерска црногорска НОУ бригада

Четврта пролетреска црногорска НОУ бригада је формирана наредбом Врховног штаба НОВ и ПОЈ 10. јуна 1942. године на планини Зеленгори. У њен састав су ушли: два батаљона Ловћенског и по један батаљон Зетског, Комског и Дурмиторског НОП одреда. На дан формирања имала је пет батаљона укупне јачине 1.080 бораца.

Први командант бригаде био је Пеко Дапчевић, народни херој, а политички комесар Митар Бакић, народни херој.

Прошла је ратни пут дуг преко 20.000 километара. Изгубила је више од половине бораца, око 5.000 људи. Дала је 48 народних хероја.

Поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци, јуна 1958. године, одликована је Орденом Народног хероја Југославије.

Савез комунистичке омладине Југославије

СКОЈ

Савез комунистичке омладине Југославије (скраћено СКОЈ) је био омладински огранак Комунистичке партије Југославије (КПЈ) од 1919. до 1948. Иако је забрањен само две године од свог оснивања и повремено жестоко прогоњан, наставио је са радом у илегали и био је утицајна организација међу револуционарном омладином у Краљевини Југославији, а накнадно је постао важан организатор партизанског отпора окупацији Сила Осовина и домаћих квинслиншких снага. Након Другог светског рата, СКОЈ је постао шира организација југословенске омладине, Народна омладина Југославије, која је касније постала Савез социјалистичке омладине Југославије.

Историја

СКОЈ је основан у Загребу 10. октобра 1919. као политичка организације револуционарне омладине, која је следила политику Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста).

Регионални комитети су првобитно били основани, али су укинути 1920. 1921, организација је забрањена заједно са партијом, која је у међувремену променила име у Комунистичка партија Југославије. Два конгреса су тајно одржавана током 1920их, Други конгрес у јуну 1923, а Трећи конгрес у јуну 1926. СКОЈ је постао и члан Међународне комунистичке омладине.

Између два светска рата, многи чланови организације су убијени од стране власти, заједно са другим комунистима. Међу њима је било и седам секретара СКОЈ-а: Паја Маргановић, Мијо Орешки, Јанко Мишић, Перо Поповић Ага, Јосип Колумбо, Јосип Дебељак и Златко Шнајдер. Један од секретара СКОЈ-а био је и Иво Лола Рибар. Ипак, организација је наставила да расте. Регионални комитети су поново успостављени 1939, и у предвечерје Другог светског рата, организација је имала 30.000 чланова .

Након што су Силе Осовине окупирале Југославију 1941, СКОЈ је организовао уједињени омладински фронт Антифашистичке омладинске комитете, са циљем борбе против фашизма, који су се на конгресу Антифашистичке омладине Југославије у Бихаћу 1942. ујединили у Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ). СКОЈ је постао део шире организације, али је наставио да независно делује у њој.

Касније организације

У мају 1946, УСАОЈ је промеио име у Народну омладину Југославије (НОЈ), и 1948. СКОЈ и НОЈ су се ујединили у једну организацију, која је наставила да користи име Народне омладине Југославије, а употреба имена СКОЈ је прекинута.

НОЈ је касније променио име у Савез социјалистичке омладине Југославије. Савез се распао заједно са Југославијом почетком 1990их. Словеначки одбор се трансформисао у Либерално-демократску странку Словеније, једну од већих словеначких странака.

Након распада Југославије, Нова комунистичка партија Југославије је основала омладински огранак са истим именом 25. јануара 1992, који делује на територији бивше СФРЈ, а на појединим територијама (Хрватска, Муслиманско-Хрватска федерација) је илегалан.

Владимир Иванович Жданов

Владимир Иванович Жданов (Кијев 1902 - Авала 19. октобар 1964) је био генерал совјетске Црвене Армије. Био је Херој Совјетског Савеза и народни херој Југославије.

Биографија

Владимир Жданов је рођен је 1902. године у Кијеву, Царска Русија. У Црвену армију ступио као добровољац, учествовао у завршним биткама грађанског рата. Завршивши пешадијску школу стекао је велико искуство у командовању. У Комунистичку патију Совјетског Савеза примљен је 1941. године.

У време Великог отаџбинског рата Совјетског савеза против нацистичке Немачке и њених савезника, био је начелник штаба, а затим командант IV гардијског механизованог корпуса. Организаторске способности је показао у Стаљинградској бици, у борбама на југу Украјине, у јаску-кишњевској операцији која је совјетским трупама отворила пут на Балкан. Генерал Жданов учествовао је у ослобођењу Бугарске и Мађарске од Немаца.

У време Београдске операције, октобра 1944. године, тенкисти 4. гардијског механизованог корпуса, којим је командовао Жданов, борили су се заједно са борцима НОВЈ. Владимир Жданов био је један од оних совјетских војних старешина који су, према речима маршала Тита: " ...на челу совјетских јединица, раме уз раме с југословенским борцима, пролијевали своју крв не само за ослобођење Београда, већ и других подручја наше земље."

У СССР-у, заслуге генерала Жданова добиле су високу оцену. Одликован је с два Ордена Лењина, три Ордена Црвене заставе, Орденом Суворова првог реда, два Ордена Суворова другог реда, Орденом Црвене звезде и многим медаљама Совјетског Савеза. Проглашен је за хероја Совјетског Савеза.

За заслуге у борби против заједничког непријатеља и допринос ослобођењу Београда и других подручја Југославије, гардијски генерал-лајтант тенковских јединица Црвене армије Владимир Иванович Жданов одликован је 1944. Орденом народног хероја Југославије.

У послератним годинама, Жданов је завршио, с одличним успехом, Војну академију Генералштаба, и заузимао одговорне командне положаје у Црвеној армији.

Пошавши, као члан совјетске војне делегације, на прославу двадесетогодишњице ослобођења Београда, 19. октобра 1964. године, генерал-пуковник Владимир Иванович Жданов трагично је изгубио живот у авионској несрећи на Авали. На месту погибије војној делегацији подигнут је величанствен споменик, а једна од главних улица у Београду је дуги низ година носила је име генерала Жданова, али је средином деведесетих улици врсћен стари назив Ресавска.

Сергеј Бирјузов

Сергеј Семјонович Бирјузов (рус. Сергей Семёнович Бирюзо́в) (21. август 1904. - 19. октобар 1964.) маршал Совјетског Савеза, начелник генералштаба, рођен у Скопину, у провинцији Рјазан. Био је члан КПСС од 1926. Са 18 година је ступио у Црвену армију, и у њој је напредовао, поставши командир батаљона пре него што је отишао на Фрунце војну академију 1934. Дипломирао је 1937, након чега је постао начелник штаба стрељачке дивизије. 1939 је постао шеф операција за Харковски војни округ, што је дужност на којој је био до августа 1939, након чега је постао командант 132. стрељачке дивизије.

Бирјузов је командовао овом јединицом наредне три године, што је реткост међу совјетским генералима, посебно за време Другог светског рата. Совјетски генерали су ретко били на једној командној дужности дуже од неколико месеци. Бирјузовљева јединица је била део Југозападног и Бријанског фронта. Бирјузов је сматран добрим командиром дивизије. Често је лично водио дивизију у битку. Током прве године операције Барбароса (јун 1941.), Бирјузов је рањен чак пет пута, од чега два пута прилично озбиљно. Априла 1942. је постављен за начелника штаба 48. армије, која је била део Бријанског фронта. Командовао је овом јединицом до новембра 1942, када је постао начелник штаба 2. гардијске армије. На овој дужности је био до априла 1943, помагавши у вођењу ове мођне формације током операције Сатурн, када је 2. гардијска помогла у сламању немачке 6. армије, након што су Немци били опкољени током Стаљинградске битке.

Априла 1943, Бирјузов је постављен за начелника штаба Јужног фронта, као вредан помоћник командиру фронта, Федору Толбухину. 20. октобра 1943. је Јужни фронт преименован у 4. украјински фронт. Бирјузов је остао начелник штаба до маја 1944, када је премештен у 3. украјински фронт, заједно са Толбухином. Октобра 1944, Бирјузов је премештен у команду 37. армије, која је била део 3. украјинског фронта. На овој дужности је био до маја 1946. На овим командним дужностима, Бирјузов је помогао у планирању и спровођењу акција за избацивање свих немачких трупа из Украјине, а затим и акција за ослобођење Бугарске и Југославије.

Након ових командних дужности, Бирјузов је постављен за шефа Совјетске војне мисије у Бугарској. На овој дужности је био до 1947. Између 1947. и 1955, Бирјузов је био на бројним командним дужностима, али се ни на једној није дуже задржао. 11. марта, 1955. дат му је чин маршала Совјетског Савеза. Између априла 1955. и априла 1962, је командовао Стратешким ракетним снагама, а 1963. је постао начелник генералштаба. 19. октобра 1964, маршал Бирјузов је погинуо када је његов авион ударио у планину Авалу код Београда. Урна са његовим пепелом је сахрањена у Кремљу.

Ордење:

    * Херој Совјетског Савеза (1. фебруар, 1958.)
    * Народни херој Југославије (1964.)
    * пет ордена Лењина
    * три ордена Црвене заставе
    * Орден Суворова прве класе, орден Суворова друге класе
    * Орден Кутузова прве класе
    * Орден Богдана Хмељницкога прве класе

Miloš Minić

rođen:    28. avgust, 1914.
Preljina, Čačak, Srbija
preminuo:    5. septembar, 2003.
Beograd, Srbija, SCG


Miloš Minić je rođen 28. avgusta 1914. godine u selu Preljini blizu Čačka. Još za vreme školovanja, Minić je prišao naprednom omladinskom pokretu. Revolucionarnim radom, međutim, počinje aktivnije da se bavi po dolasku na Pravni fakultet u Beogradu, 1933. godine. Učestvovao je u demonstracijama i drugim akcijama koje je na Beogradskom univerzitetu organizovala Komunistička partija. Uskoro je stupio u Savez komunističke omladine - SKOJ, a 1936. godine bio je primljen u članstvo KPJ i izabran u partijsko rukovodstvo na fakultetu. U to vreme neumorno radi na rešavanju ekonomskih problema studenata, rukovodi radom studentske "Samopomoći".

Predsednik je Opšte studentske menze, sekretar Potpornog udruženja studenata, jedan od najaktivnijih organizatora studentskih demonstracija i štrajkova.

Godine 1938. Miloš Minić je bio izabran za člana Univerzitetskog komiteta KPJ u Beogradu. Uskoro zatim odlazi na rad u Pokrajinski komitet SKOJ-a za Srbiju, a onda u Čačak kao član Okružnog komiteta KPJ. Zbog aktivnog političkog rada bio je proganjan i hapšen nekoliko puta. Minić je posle opštinskih izbora 1938. godine, zajedno sa budućim srpskim komunistom Momom Markovićem napisao brošuru: "Ko ima pravo da govori u ime Beograda?". U njoj je izvršena analiza izbora, prikazan teror koji je vlada preduzimala protiv komunističkih simpatizera i najzad njen politički poraz. Ova brošura ilegalno štampana u Kragujevcu, je odmah otkrivena, a Miloš Minić i Moma Marković su bili progonjeni.

U Beogradu je Minić završio Pravni fakultet 1939. i vratio se u Čačak kao advokatski pripravnik i član Okružnog komiteta Partije. Zbog svog političkog delovanja, tadaššnje ministarstvo unutrašnjih poslova je u maju 1940. donelo rešenje da se Miloš Minić internira u koncentracioni logor u Bileći. Minić ponovo prelazi u ilegalnost. Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju uputio ga je u Kruševački okrug na rad. Partijska organizacija Kruševačkog okruga bila je razbijena posle dve velike provale (1935. i 1937.). Trebalo je hitno obnoviti i razviti partijsku organizaciju. U uslovima pojačanih policijskih pretnji bio je to težak zadatak, ali i veliko iskušenje. Neposredno pred Petu zemaljsku konferencuju KPJ održana je okružna partiska konferencija, na kojoj je Miloš Minić bio izabran za sekretara Okružnog komiteta Komunističke partije za Kruševački okrug.

Posle 27. marta 1941. godine Miloš Minić je upućen u Valjevo kao instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju pri valjevskom okružnom komitetu. Posle okupacije on je bio jedan od organizatora ustanka i aktivno je učestvovao u organizaciji partizanskih odreda. Pored partizanskih odreda zapadne Srbije, još maja meseca na platou Ravne Gore pukovnik jugoslovenske vojske Draža Mihailović je počeo da okuplja aktivne oficire i podoficire za borbu protiv okupatora. Čim je partizanski štab saznao da se u Valjevskom kraju nalazi pukovnik Draža Mihailović napravljeni su prvi kontakti. Ti kontakti su išli direktno preko Miloša Minića.
Милош Минић као јавни тужилац на процесу против Драже Михаиловића 1946.у Београду
Miloš Minić kao javni tužilac na procesu protiv Draže Mihailovića 1946.u Beogradu

To su i bili prvi službeni kontakti između narodnooslobodilačkog pokreta i četničkog pokreta Draže Mihailovića. Sve to u vreme stvaranja Kolubarske partizanske čete. Miloš Minić je vodio pregovore. U pratnji Dragojla Dudića i doktora Miodraga Jovanovića krajem jula odlaze na Ravnu Goru. Na četničkoj strani je pregovarao poručnik Neško Nedić. Do dogovora nije došlo, ali je zaključeno da je jedinstveni cilj i jednih i drugih borba protiv okupatora. U vreme formiranja, kako partizanskih tako i četničkih odreda na slobodnoj teritoriji zapadne Srbije, odnosi su počeli da se pogoršavaju. Do novih pregovora opet dolazi preko Miloša Minića polovinom avgusta 1941. Posle dobijenih instrukcija iz Beograda, u pratnji Dragojla Dudića ponovo kreće na Ravnu Goru. Naročita se diskusija vodila između Miloša Minića i književnika Dragiše Vasića. Oni su se poznavali iz predratnog Beograda. Miloš Minić je napomenuo da je sazrelo vreme za početak jedne sveopšte narodne borbe kako partizanskih tako i četničkih odreda. Draža Mihailović je napomenuo da se ne prenagli zbog mogućih nemačkih odmazdi. I ovi razgovori su završeni bez vidljivog napretka. U međuvremenu Minić je došao u dodir sa vojnočetničkim odredom "Zečević-Martinović", koji je bio voljan da se bori. Krajem avgusta, pravoslavni sveštenik Vlado Zečević i inženjerijski poručnik Ratko Martinović uputili su se na zajednički sastanak na Mačkovom kamenu. Na kraju je postignut sporazum o napadu na varošicu Krupanj. Posle osvajanja Krupnja, raspravljalo se o stvaranju novih organa vlasti. Došlo je do sastanka u selu Kržavu između Minića, Zečevića i Dragojla Dudića. Na predlog Minića i Zečevića, organ vlasti u Krupnju je nazvan "Narodni odbor varošice Krupanj". Posle konstituisanja ovog tela, Miloš Minić je održao veliki slup na kome je najviše govorio o novoj narodnoj vlasti, i ukidanju dotadašnje vlasti i svih njenih organa (sreskog načelstva, opštine, žandarmerijske stanice, sreskih sudova, poreske uprave, katastarske sekcije i dr.)

Polovinom septembra Minić dobija zadatak da sačeka generalnog sekretara KPJ, Josipa Broza Tita na prostoru valjevske teritorije. Tito je stigao u selo Robaje 18. septembra 1941. gde ga je zadržala partizanska četa. Minić je došao i prepoznao Tita. Tito se najviše interesovao za odnose partizana i četnika pukovnika Mihailovića. Minić mu je podneo izveštaj, a Tito je tražio sastanak sa Dražom. Tako je Miloš Minić sa Titom, Obradom Stefanovićem i Vojislavom Rafailovićem ponovo krenuo Draži u suret, u Struganik 19. septembra 1941. gde je zakazan sastanak. Razgovori su se vodili u kući vojvode Živojina Mišića-odžakliji. Sa Dražom Mihailovićem nalazio se i sin vojvode Živojina Mišića, major Aleksandar Mišić, načelnik Vrhovene Komande, potpukovnik Dragoslav Pavlović i Dragiša Vasić. I posle ovih razgovora nije došlo do nekog pomaka. Dogovoreno je samo da se mobilizacija izvodi bez prisile i da se dve strane ne sukobljavaju. Na kraju, Miloš Minić je kao uspomenu poklonio Dragoslavu Pavloviću svoj pištolj "Valter", a ovaj mu je dao vojno-državni pištolj koji su nosili oficiri bivše jugoslovenske kraljevske vojske. Interesantno da je taj isti pištolj, po Minićevim rečima njega spasao od Dražinih četnika u selu Bastavu, nedaleko od Krupnja 1942.

Posle nemačke ofanzive na zapadnu Srbiju, glavnina partizanskih snaga odlazi u Sandžak. Minić dobija zadatak da ostane na terenu i nastavi svoj dotadašnji posao. Sredinom decembra sazvano je okupljanje političkih rukovodilaca ustanka iz šabačkog i valjevskog kraja i partizanskih rukovodilaca Mačvanskog i Valjevskog NOP odreda. Skup je održan u Dragodolu 15. decembra 1941. Miloš Minić je vodio ovaj skup. Tražio je da se partizanske jedinice reorganizuju, u manje pokretljive jedinice da bi se iskra ustanka održala u narodu, ta da svaka grupa ide na svoju teritoriju i širi ustanak. Minić je naročito insistirao na poštovanju gvozdene partizanske discipline. Naredio je da nema opijanja, silovanja, krađe, svirepih ubistava i kocke. Tokom čitave 1942. godine, pod najtežim okolnostima za narodnooslobodilačku borbu, neumorno je radio na jačanju jedinstva naroda Srbije na organizovanju pokreta i borbe.

Kao sekretar Okružnog komiteta Partije u Čačku nastavio je da radi i tokom 1943. i 1944.godine, sve do povratka narodnooslobodilačke vojske u Srbiju.

U Čačku ostaje do oslobođenja Beograda. U Beogradu dobija dužnost načelnika OZNE za grad Beograd. Po oslobođenju postaje poslanik Velike antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije ASNOS-a. Aprila 1945. imenovan je za javnog tužioca federalne Srbije. Iz rata je izašao sa činom general-majora u rezervi.

Posle naimenovanja za javnog tužioca, ponovo je preveden u vojnu službu, s činom pukovnika. Bio javni tužilac na suđenju Dragutinu Keseroviću, Voji Lukačeviću, Branku Gašpareviću i drugim. Sigurno u njegovoj karijeri najveći, a ujedno i najteži je bio proces protiv Draže Mihailovića i ostalih njegovih saradnika, održan u Beogradu od 10. juna do 15. jula 1946. Na suđenju je bio beskompromisan, oštar, nepopustljiv i držao se optužnice.

Funkciju javnog tužioca je prestao da vrši 1950. godine. Od 1945. neprekidno je biran u Narodnu skupštinu NR Srbije i u Narodnu skupštinu FNRJ prvog i drugog saziva, u kojoj je bio član zakonodavnih odbora i član Odbora za planove i finansije. Bio je i ministar u Vladi NR Srbije, a zatim i član Izvršnog veća. Za vreme sukoba sa Staljinom, ostao uz Tita. Na V Kongresu KPJ u Beogradu jula 1948. bio je predsednik izborne komisije koja je imala zadatak da saopšti rezultate za izbor novog CK posle glasanja. Kada je Minić pročitao kod Titovog imena od 2.318 glasača (koliko je i bilo učesnika Kongresa), prekinut je ogromnim aplauzom i pesmom. Pokušao je da nastavi čitanje rezultata, ali mu delegati to nisu dozvolili. Kongres se završio pevanjem "Internacionale".

Kao Titov poverenik zauzimao je visoke položaje u vreme sukoba sa Informbiroom. Od 1950. do 1953. bio je ministar u vladi Srbije kada je izabran i za člana Izvršnog veća NR Srbije. 1953. postao je predsednik Izvršnog komiteta NR Srbije i na toj dužnosti je ostao sve do marta 1957. Predsednik, Vlade Republike Srbije je bio od 1957. do 1962. Član Izvrnog komiteta SKJ je postao jula 1963. Ovu dužnost je obavljao sve do maja 1965. Bio je i predsednik za socio-ekonomske i političke odnose u ekonomiji od 1965. - 1966. Za vreme Brionskog plenuma ostao je uz Tita a protiv Rankovića.

Godine 1966. bio je izabran za predsednika federalne komore i za podpredsednika Federativne skupštine NR Srbije. Podpredsednik Saveznog Izvršnog komiteata postao je 16. maja 1967.

Juna 1968. za vreme studentskih demonstracija u Beogradu pokušavao je da smanji tenzije između milicije, koja je brutalno dejstvovala na studente, i studenata pa je tom prilikom, iako visoki funkcioner u sistemu vlasti, u opštem metežu, dobio batine od milicije!

Dužnost je obavljao sve do 5. decembra 1972. Savezni ministar za inostrane poslove postaje 16. decembra 1972. i na toj dužnosti ostaje sve do 17. maja 1978.

Miloš Minić je bio značajna ličnost u komunističkom pokretu Jugoslavije. Bio je spretan i umešan političar. Pored politike, bavio se i pisanjem knjiga, naročito iz NOB-a. Minić je u svom životu napisao i objavio 3 knjige:

    * "Omladinski pokret u ratu i revoluciji u Srbiji 1941-1945,
    * Rat i revolucija u Srbiji 1941-1945 i
    * Narodnooslobodilački ili građanski rat u Srbiji 1941-1945)

Iz političkog života se povukao 1990. godine. Posle raspada SFRJ više se nije pojavljivao u medijima i na televiziji. Povukao se u svoj letnjikovac blizu Čačka gde je živeo do 2003. Početkom 2003. dolazi u Beograd. Poslednje pojavljivanje mu je bilo u Podgoričkom listu "Danas" marta 2003. Umro je 5. septembra 2003. godine u svojoj 89. godini života.

Miloš Minić je odlikovan, ordenima:

    * narodnog oslobođenja,
    * bratstva i jedinstva i ordenom zasluge za narod I reda.
    * Za narodnog heroja je proglašen 9. oktobra 1953.

Za života je bio oženjen i imao je jednu ćerku.

Izvor:Vikipedia