Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије су били највећи покрет отпора против сила Осовина на Балкану током Другог светског рата.

Оснивање

Партизанске одреде је формирала и предводила Комунистичка партија Југославије (КПЈ) на челу са Јосипом Брозом Титом. КПЈ је почела да се припрема за борбу (и долазак на власт) одмах након инвазије сила Осовине априла 1941. Истакнути партијски функционери су постали војни руководиоци са задатком да формирају партизанске одреде.

Краткотрајни Априлски рат, комадање Југославије, стварање НДХ и осталих квинслиншких творевина, терор окупатора и осталих колаборациониста створили су расположење код народа (превасходно српског) да се окупатору треба супротставити. Политбиро ЦК КПЈ је 4. јула 1941. године донео одлуку о почетку оружане борбе. Ова одлука је инспирисана уласком СССР-а у рат против Немачке и ангажовањем главних Хитлерових снага на Источном фронту, као и позивом Коминтерне свим поробљеним народима Европе да се укључе у рат против сила Осовине, као највећег зла човечанства.

Прва партизанска јединица је био Сисачки партизански одред, званично основан близу Сиска 22. јуна 1941. Ипак, разне војне организације са више или мање везе са КПЈ су биле укључене у разна пружања отпора силама осовине који су избили у подручјима Југославије насељеним углавном Србима након почетка операције Барбароса. У Београду је основан Главни штаб партизанских одреда Југославије, а КПЈ је званично одлучила да покрене оружани устанак 4. јула 1941, даном који се касније славио као Дан борца - државни празник СФРЈ. 7. јула 1941, Ваљевски партизански одред је извршио акцију у селу Бела Црква у Рађевини. Тај дан се након ослобођења славио кад Дан устанка у Србији.

У јесен 1941, партизани су основали Ужичку републику на ослобођеној територији у западној Србији. Новембра 1941, немачки војници су поново освојили ову територију, док је већина партизанских снага побегло према Босни.

21. децембра 1941, партизани су у Руду формирали Прву пролетерску бригаду - прву регуларну јединицу која је могла да дејствује изван места где је основана. 1942, те јединице и партизански одреди су се спојиlи у Народноослободилачку војску (НОВ) и Партизанске одреде Југославије (ПОЈ), а касније у Југословенску армију 1. марта 1945.

9. септембра 1942, партизани у Далмацији су основали прву поморску јединицу састављену од рибарских бродова, која је постепено прерасла у силу способну да се мори са италијанском морнарицом и Кригсмаринеом и да врши сложене амфибијске операције.

Маја 1942, пилоти два авиона који су припадали ратном ваздухопловству НДХ, Руди Чајавец и Фрањо Клуз, су прешли на страну партизана у Босни и касније се користили своје авионе против снага осовина. Иако је то кратко трајало због недостатка инфраструктуре, ово је био први пример покрета отпора који је имао своје ваздухоповство. Партизани су касније стекли стално ваздухопловство добијавши авионе, опрему и вежбу од РАФ 1944.



Партизани на територији НДХ

Огромну већину партизана на територији НДХ чинили су Срби побегли од усташког клања.

Ту чињеницу потврђују сви извори од докумената партизанске провинцијенције (извештаји настали у току рата о националном саставу,говори партизанских челника, послератни мемоари учесника рата итд) па до документа немачке провинцијенције који су само српско становништво у ткз.НДХ сматрали непријатељем.

Према документима насталим у току рата (извештаји и бројном и националноим саставу партизана), а објављеним након рата у Зборнику докумената , том V, књига 30 национални састав дивизија насталих на тлу Хрватске је 1942 је био:

    * 6.личка 96%Срба;
    * 7.банијска 92%Срба
    * 8.кордунашка 95%Срба
    * 12.славонска 85%Срба
У далматинским бригадама састав је био мешовит мада углавном са хрватском већином од око 70-80% осим у бригадама са севера Далмације које су имале већи проценат Срба.

Према записнику у свом говору на Другом засједању Авноја хрватски комуниста и представник НОП-а Хрватске Владимир Бакарић је између осталог рекао:"На првом засједању ми смо били више представници српског отпора у Хрватској него представници НОП Хрватске." (извор-С.Нешовић-Прво и Друго засједање Авноја,страна 281)

Из књиге хрватског историчара Јозе Томашевића "Четници" ,страна 106: "Колико год те бројке биле ужасне несумљиво би биле још веће да су усташе могле спроводити свој програм без сметњи. Само партизански отпор, а у много мањој мјери четнички,спасио је Србе на територији НДХ од потпуне пропасти.Тисуће Срба , особито млађих, суочених с алтернативом :или под усташки нож или у шуму,отишло је у шуму гдје их се већина придружила партизанима.У ствари све до 1943.већина партизана на територију усташке државе чинили су Срби с тих подручја,и ако су истовремено други Срби из усташке државе прилазили четницима."

Приликом Титовог сусрета са Черчилом у Казерти 1944 Тито је говорећи о својој војсци рекао да су у почетку у њој били скоро искључиво Срби, али да је сада (то јест 1944) састав вишенационалан. На то се Черчил окренуо Шубашићу и Косановићу који су му климајући потврдили Титове речи. У Хрватској ће се Хрвати ,углавном из Далмације, први пут почети укључивати у партизане тек од друге половине 1942 ;та појава ће међу Далматинцима бити раширена уочи и након капитуације Италије 1943. А 1944 кад је већ било јасно питање победника прелазак Хрвата у партизане био је масован , нарочито после Титовог обећања да ће амнестирати све припаднике квислиншких формација ако до 1.септембра 1944 пређу у партизане. Тад у партизане прелази велики број домобрана па чак и неке бивше усташе. На крају рата (крај 1944) када се редови партизана пуне бившим домобранима и усташама, међу партизанима у Хрватској је Хрвата два и по пута више него Срба мада додуше чак и тада Срби учествују у саставу партизана дупло више него што би се могло очекивати на основу њиховог учешћа у броју становништва Хрватске.

Док се у Хрватској Хрвати почињу укључивати у партизане у другој половини рата, у БиХ ће огромну већину партизана чинити Срби чак и до самог краја рата.

Народно ослободилачка борба

Устанак против немачког и италијанскога окупатора је избио свом силом 1941. на подручју централне Србије и Црне Горе. У њему су учествовали још недовољно разлучене присталице комунистичких партизана и српских ројалистичких четника под вођством пуковника Драже Михаиловића. Тај је устанак сломљен снажном немачко-италијанском офанзивом након које су уследиле тешке репресалије, као и рат између партизана и четника који су имали непомирљиве политичке циљеве у будућности. Отада, све до 1944., Србија и већи део Црне Горе су остали под контролом четника и припадника режима (Милана Недића, и Димитрија Љотића).

Борба се пренела на подручје НДХ, где су се од 1942. до 1943. водиле пресудне борбе које су одредиле будућност Југославије у следећим деценијама. Главни обрачун је био између партизана и Михајловићевих четника, док су квислиншки режими и војна постројења (усташе, недићевци, љотићевци, локални четници попут Ђуришићевих и Пећанчевих, балисти, разне локалне милиције) ионако били осуђени на пораз заједно са силама осовине. Пораз четника у бици на Неретви (мај 1943.) избацио их је с историјске позорнице као могуће господаре у будућој Југославији.

Политички, најважније одлуке су донете 30. новембра 1943. на заседању АВНОЈ-а (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије) у босанском градићу Јајцу, када је забрањен повратак краља Петра II Карађорђевића у Југославију, основана привремена влада, Тито проглашен за маршала и председника Националног комитета ослобођења Југославије, те зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералних република.

Вештом политиком, Тито је увукао део представника грађанских странака у свој покрет (стварајући тиме фасаду надидеолошке нарави свога есенцијално комунистичко-тоталитарног покрета), придобио поверење Британаца и Американаца (као и поштовање Совјетског Савеза) који су ускратили помоћ четницима и сломили отпор избегличке ројалистичке владе у Лондону, присиливши је на невољну «сарадњу» (заправо потчињавање) Титовом покрету, те исцртао границе будућих република у каснијој Југославији, које су постале међудржавним границама након распада Југославије у 90-им годинама 20. века.

(wikipedia)

Јосип Броз Тито (Кумровец, 7. мај, 1892 - Љубљана, 4. мај, 1980), доживотни председник Федеративне Народне Републике Југославије и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије 1945-1980. По образовању бравар, Броз је био генерални секретар Комунистичке партије Југославије и потом партизанског Народноослободилачког покрета у Другом светском рату, једини вођа социјалистичке земље који се (1948.) супротставио вођству СССР, те један од оснивача и вођа Покрета несврстаних.

СФР Југославија се распала у најкрвавијем сукобу у Европи после Другог светског рата који је почео десет година након Брозове смрти.

Младост
Јосип Броз је рођен у многобројној породици Фрање Броза, богатог сељака, и Марије, рођене Јаворшек, Словенке из суседне земље Хабсбуршког царства. Основну школу је завршио у Кумровцу, а браварски занат 1910. у Сиску. У Загребу се запошљава као ковинарски радник и у октобру 1910. постаје члан Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније. Од 1911. до 1913. радио је у фабрикама у Словенији, Чешкој, Немачкој и Аустрији. Од јесени 1913. служи војни рок у Бечу и Загребу, где 1914. завршава подофицирску школу са чином водника. У августу 1914, након избијања Првог светског рата, послат је на српски фронт, а 1915. је пребачен на руски фронт где је у априлу 1915. на Карпатима рањен и заробљен. У јулу 1917. учествује у бољшевичким демонстрацијама, прихвата Лењинизам као своју политичку оријентацију и 1920. у Омску постаје члан Југословенске секције Руске комунистичке партије (бољшевика). Деценијама је југословенска службена комунистичка историја излазила с подацима о великом и активном учествовању Броза у Бољшевичкој револуцији, али, изгледа да је најближи истини био његов лични исказ, дат у телевизијским мемоарима годину-две пред смрт, у којима је оценио своје учествовање као маргинално.

Други светски рат (Народно ослободилачка борба)
Устанак против немачког и италијанскога окупатора је избио свом силом 1941. на подручју Србије и Црне Горе. У њему су учествовали још недовољно разлучене присталице комунистичких партизана и српских ројалистичких четника под вођством пуковника Драже Михаиловића. Тај је устанак сломљен снажном немачко-италијанском офанзивом након које су уследиле тешке репресалије, као и рат између партизана и четника који су имали непомирљиве политичке циљеве у будућности. Отада, све до 1944., Србија и већи део Црне Горе су остали под контролом четника и припадника квислиншког режима (Милана Недића, и Димитрија Љотића).

Борба се пренела на подручје НДХ, где су се од 1942. до 1943. водиле пресудне борбе које су одредиле будућност Југославије у следећим деценијама. Главни обрачун је био између партизана и Михајловићевих четника, док су квислиншки режими и војна постројења (усташе, недићевци, љотићевци, локални четници попут Ђуришићевих и Пећанчевих, балисти, разне локалне милиције) ионако били осуђени на пораз заједно са силама осовине. Пораз четника у бици на Неретви (мај 1943.) избацио их је с историјске позорнице као могуће господаре у будућој Југославији.
Политички, најважније одлуке су донете 30. новембра 1943. на заседању АВНОЈ-а (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије) у босанском градићу Јајцу, када је забрањен повратак краља Петра II Карађорђевића у Југославију, основана привремена влада, Тито проглашен за маршала и председника Националног комитета ослобођења Југославије, те зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералних република.

Вештом политиком, Тито је увукао део представника грађанских странака у свој покрет (стварајући тиме фасаду надидеолошке нарави свога есенцијално комунистичко-тоталитарног покрета), придобио поверење Британаца и Американаца (као и поштовање Совјетског Савеза) који су ускратили помоћ четницима и сломили отпор избегличке ројалистичке владе у Лондону, присиливши је на невољну «сарадњу» (заправо потчињавање) Титовом покрету, те исцртао границе будућих република у каснијој Југославији, које су постале међудржавним границама након распада Југославије у 90-им годинама 20. века.

Током Другог светског рата Југославија је имала велике губитке, великим делом као последица међунационалних и идеолошких обрачуна између «југословенских држављана». Будући да се тим бројкама увелико манипулисало у циљу остварења дневнополитичких циљева, а и ширих стратешких замисли, сматрамо да је корисно навести најприхваћеније процене о националној припадности погинулих (убијених, умрлих од глади или заразних болести у Југославији или депортованих у иностранство) које је дао инг. Владимир Жерјавић. Ти су подаци обрађени у две књиге, од којих је једна, у енглеском преводу, доступна као спољашњи линк. Укратко: у бившој Југославији је погинуло око милион људи током Другог светског рата. Од тога око 500.000 Срба, око 200.000 Хрвата, око 100.000 Муслимана или Бошњака, док остало отпада на Словенце, Јевреја, Роме, Македонце и друге. У раздобљу свршетка рата и одмах после рата убијено је око 50.000 Хрвата, око 5.000 Срба и Црногораца, те приближно исти број Словенаца. Постоје и другачије процене, знатно више, али у недостатку могућности критичке провере, Жерјавићеве (као и српског емигрантскога демографа Кочовића) бројке остају до сада необорене.


Одликовања
    * Орден народног хероја Југославије (први), 19. новембра 1944. године, одлуком Председништва АВНОЈ-а, а на предлог АСНО Србије.

    * Орден народног ослобођења, 1945. година, одлуком Председништва АВНОЈ-а

    * Орден партизанске звезде са златним венцем, 1945. година, одлуком Председништва АВНОЈ-а

    * Орден заслуга за народ са златном звездом, 1945. година, одлуком Председништва АВНОЈ-а

    * Орден братства и јединства са златним венцем, 1945. година, одлуком Председништва АВНОЈ-а

    * Орден за храброст, 1945. година, одлуком Председништва АВНОЈ-а

    * Орден слободе, 1947. година, одлуком Президијума Народне скупштине ФНРЈ

    * Орден јунака социјалистичког рада, 1950. година, одлуком Президијума Народне скупштине ФНРЈ

    * Орден југословенске велике звезде, 1954. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ

    * Орден ратне заставе, 1954. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ

    * Орден југословенске заставе с лентом, 1954. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ

    * Орден народне армије с ловоровим венцем, 1954. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ

    * Орден за војне заслуге с великом звездом, 1954. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ

    * Орден републике са златним венцем, 1960. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ

    * Орден народног хероја Југославије (други), 15. маја 1972. године, одлуком Народне скупштине СФРЈ

    * Орден народног хероја Југославије (трећи), 16. маја 1977. године, одлуком Народне скупштине СФРЈ

(wikipedia)

Десант на Дрвар (шифровани назив операција Скок шаховског коња) је био немачка акција у априлу и мају 1944. чији је циљ био да се зароби Јосип Броз Тито и да се уклони вођство партизанског покрета у Југославији.

Партизански штаб је у то време био сакривен у пећини изнад Дрвара. Представници Савезника Рендолф Черчил (син Винстона Черчила) и Евелин Во су такође били присутни. Немачки СС-овци и падобранци су се кренули према Титовој пећини, али су ушли у жесток окршај са партизанима који је резултовао великим жртвама са обе стране. Интересантно, четници Драгољуб Михаиловића су учествовали у борби у свом покушају да ухвате Тита. Док су Немци успели да се пробију до пећине, Тито је већ био побегао. Немачки губици су били 213 убијених, 881 рањених и 51 нестали. Процењено је да су партизани имали око 6.000 мртвих, укључујући и много цивилних жртава.

Десант
Немци су напад отпочели у шест часова изјутра. Прво су жестоко бомбардовали читав простор, а затим су бацали падобранце. Претходно су уништили четири против-авионска митраљеза. Осим падобранцима, Немци су спуштали своје трупе и једрилицама.

Изненађење је за партизане било прилично. Чим су се спустили, немачки падобранци су одмах створили своје базе и сместа прелазили у напад. Код сваког немачког падобранца налазила се по једна Титова фотографија. Уочи напада, Тито је дошао у пећину у Дрвару, где је вечерао с гостима, тако да га је напад затекао у пећини. Совјетске и британске мисије су биле изван Дрвара, па њима није притила никаква директна опасност. Када је почело бомбардовање из ваздуха, Тито и остали чланови Врховног штаба су се склонили у пећину. У међувремену су пали падобранци, а једна група је одмах кренула у правцу пећине. У том тренутку ниједна десетина Пратећег батаљона Врховног штаба није се налазила код Тита, осим једног ордонанса, јер су све десетине биле распоређене код совјетске и британске мисије, као и на разним другим дужностима у граду. Мићо Јанковић, заменик команданта Пратећег батаљона, који се налазио у штабу батаљона у центру града, чим је видио да падају падобранци, зграбио је своју машинку и са још једним саборцем појурио ка пећини. Иза моста на реци Унац налетео је на четири немачка падобранца који су ишли према пећини, и пошто их је спазио пре него што су они њега угледали, отворио је ватру из машинке и све их убио.

Немци су непрекидно бацали појачања у град, нове једрилице су стизале. Око сваке куће водиле су се жестоке борбе. Немци су нападали и по њивама на којима су се налазиле и радиле дрварске омладинке. Немци су ове девојке одмах хватали и после стрељали.

Од војних јединица у Дрвару и његовој ужој околини налазила се једино Виша официрска школа, али готово сви полазници ове школе били су изашли у зору да уче, па су се разместили по околним шумарцима, махом сви без оружја. Када су видели да се падобранци спуштају, појурили су у зграду, али осим револвера, углавном нису имали другог оружја. Ипак, поједине групе из официрске школе почеле су да дају организованији отпор. У Дрвару су се затекли и неки делегати с Другог омладинског конгреса који се још нису успели вратити у своје јединице.

Немци су пре подне стрељали велики број сељака у Дрвару. Свим заробљеницима постављали су као прво питање: “Где је Тито?” Како нико није хтео да одговори, Немци су убијали све од реда.

У граду је беснела жестока битка. Читав дрварски Окружни комитет СКОЈ-а је погинуо. Немачки падобранци били су пали тачно пред кућу у којој су се налазили скојевци и одмах је блокирали, тако да из ње нико није могао изаћи У згради је било шест чланова ОК СКОЈ-а за Дрвар и секретар Среског комитета СКОЈ-а за Дрвар. Током борбе, омладинци су враћали назад бомбе које су им Немци убацивали кроз прозор. После борбе од два сата отпор је престао, пошто су изгинули сви осим једног скојевца, Љубе Боснића. Он је био теже рањен у ногу и у једном тренутку је успео, после погибије свих својих другова, да се извуче из куће и да се пребаци пузећи преко реке Унац. У кући у коју је ушао затекао је једну жену којој је исприцао погибију чланова ОК СКОЈ-а. У току даље борбе Њемци су наишли на кућу у коју се он био склонио. Запалили су је и у њој је изгорио и Љубо Боснић. Око зграде комитета је касније нађено на десетине мртвих Немаца.

Пећина у којој се налазио Врховни штаб била је под сталном ватром немачких падобранаца. Курир Едварда Кардеља је изашао је на отвор пећине да осмотри кретање Немаца, али је био погођен једним снајперским метком у главу. Тито и Кардељ су се пробили из пећине око 11 сати пре подне. У међувремену битка се и даље развијала. Једна група омладинаца, с Ратом Дугоњићем и Милом Неорићићем на целу, је послана да сиђе поново до града и да спасе радио-станицу совјетске мисије, као и да не дозволе Немцима да развију фронт према пећини. Њих двојица су се пробили до зграде совјетске војне мисије, а успут су наишли на један зид где су затекли педесет стрељаних омладинки, жена и сељака.

Из Срба усиљеним маршем стигла је одмах иза поднева Трећа личка бригада и притегла немачке падобранце, којих је било близу хиљаду. У противнападу партизани су ослободили америчког новинара Стојана Прибићевића, ког су Немци у зору заробили са још три савезничка новинара. Личани су врло брзо потисли Немце и сузбили их на дрварском гробљу. Ту су борбе вођене све до јутра, када су се пробили немачки тенкови преко Петровца и Оштреља. У тим тренуцима Врховни штаб је био већ на путу за Италију, одакле је после пребачен на Вис.

Исход
Војнички гледано, ова операција је била велики неуспех, јер није испуњен циљ, а десантне групе су имале скоро 80% жртава (мртвих, рањених и несталих). Једини успех је било заробљавање Титове нове маршалске униформе и џипа, као и заробљавање Рендолфа Черчила који је убрзо побегао. Десант на Дрвар је била последња офанзивна акција Вермахта на југословенском ратишту. Десетак дана касније је изведено искрцавање на Нормандију, после чега је било само питање времена када ће Немачка изгубити рат.


Izvor: Wikipedia

Прва личка пролетерска НОУ бригада је формирана 8. јула 1942. године у селу Тоблићу , на Кордуну, као I ударна бригада I оперативне зоне Хрватске, од личких батаљона "Марко Орешковић" и "Пекиша Вуксан", II батаљона I Кордунашког НОП одреда и Ударног батаљона Банијског НОП одреда. Тада је имала око 1.000 бораца.

Први командант бригаде био је Стево Опсеница, народни херој, а политички комесар Урош Крунић.

Поводом тридесетпетогодишњице формирања VI личке пролетерске дивизије "Никола Тесла", 21 јула 1977. године одликована је Орденом Народног хероја Југославије.

Друга личка пролетерска НОУ бригада је формирана средином августа 1942. године, у Лаудоновом гају код Бихаћа, као II бригада I оперативне зоне Хрватске, од батаљона из личких поартизанских одреда "Стојан Матић", "Огњен Прица", "Мићо Радаковић" и Ударног батаљона, укупне јачине око 1.000 бораца.

Њен први командант био је Милан Шакић Мићун, народни херој, а политички комесар Петар Бабић Пепа, народни херој.

Поводом тридесетпетогодишњице формирања VI личке пролетерске дивизије "Никола Тесла", 21 јула 1977. године одликована је Орденом Народног хероја Југославије.


Izvor: Wikipedia

 U martu iduće godine otvara se arhiva o tajnim akcijama Ozne i KOS-a
Pokušaji atentata na Tita i slučaj Ranković

Koliko je bilo pokušaja atentata na Tita? Na koji način je ovaj crveni oligarh obezbeđivan i ko je uopšte on? Ko su oficiri školovani u Rusiji, ko je od njih tamo ostao i na kojim zadacima? Šta je istina o Aleksandru Rankoviću, optuženom za prisluškivanje Broza?

Na ova i mnoga druga pitanja iz posleratne istorije SFRJ odgovore će dati arhivska građa vojnih tajnih službi od 1945. do 1975, koja će od marta naredne godine, kako saznaje „Blic“, biti dostupna javnosti. Dokumenta, izveštaji i na oko 200.000 stranica detaljno opisane tajne akcije potpuno će razotkriti način i delovanje Ozne, a potom i Kontraobaveštajne službe (KOS).

Biće ovo više no značajna građa za istoričare kojima će poslužiti za dopunu slike za mnoge kontroverzne i dramatične događaje. Koliko je to značajna dokumentacija, govori činjenica da je sve do Miloševićeve vladavine KOS bio dominantniji od civilne tajne službe. Između ostalog, iz ove arhive će se videti kakva je sudbina zadesila oficire koji su prebegli u inostranstvo jer se nisu slagali sa Titom i Komunističkom partijom. Kako su izvedene akcije čišćenja oslobođene teritorije od špijuna, diverzanata i „domaćih izdajnika“? Šta se događalo sa Dražom Mihailovićem? Kako je delovao i kako je suzbijan MAS pokret 1971. godine u Hrvatskoj.

Vojna bezbednosna agencija već počela da dostavlja ovu građu Vojnom arhivu. Poznavaoci tvrde da je specijalizovan arhiv VBA uredno vođen. Dokumenta su slagana po godinama i delovi koji će biti prosleđeni Vojnom arhivu neće podleći brisanju, prepravljanju ili prikrivanju.

Otvaranje celokupnih dokumenata, godišnjih i pojedinačnih izveštaja, analiza i obrada Ozne i KOS naložio je ministar odbrane Zoran Stanković, pozivajući se na Zakon o kulturnim dobrima Srbije, koji nalaže da se po isteku trideset godina arhivska građa predaje nadležnim arhivima.

Zašto to nije učinjeno do sada? Nadležni kažu da je Zakon o arhivskoj građi Savezne republike Jugoslavije iz 1998. nalagao da se arhivska građa čuva u specijalizovanim arhivima, kao što je VBA. Raspadom SRJ, međutim, ovaj Zakon prestao je da važi.

U svakom slučaju, kada se ovaj materijal presloži u Vojnom arhivu, da bi se došlo do ovih spisa, zainteresovani građani i istoričari moraju da ispoštuju sledeću proceduru. U pismenom zahtevu zainteresovana strana mora da navede spisak događaja i period o kojima traži podatke. Dokumentacija se daje na uvid u posebnoj prostoriji arhiva. Ukoliko je potrebno fotokopiranje, mora da podnese još jedan zahtev.

Sve ostale tajne ove službe ostaće u specijalizovanom arhivu VBA. Ovaj tajni prostor obezbeđen je rešetkama, nalazi se pod dvadesetčetvoročasovnim video-nadzorom, kao i pod neprekidnom stražom. Tu će narednih 30 godina ostati zaključan i deo istorije vezan za Miloševićevu vladavinu, osim ako se u međuvremenu zakon ne promeni.



Izvor: Blic

 Milovan Djilas

Детињство и младост:

Милован Ђилас „Ђидо“ је рођен 4. јуна 1911. у селу Подбишће код Колашина. Отац му је био угледни трговац, а мајка учитељица. Након смрти свога оца, одлази у Беране где завршава основну школу и гимназију. За време похађања гимназије активно се бавио писањем поезијa и песама. Стекао је велику славу код ученика и наставника. Милован Ђилас се за време гимназијских дана све више опредељавао за раднички покрет у земљи.

После свршетка гимназије, одлази у Београд где почиње да студира филозофију и право на Београдском универзитету 1932. године. Тада се повезује да илегалном Скојевском организацијом и врло брзо постаје члан СКОЈ-а у септембру 1932. За време студија, активно је радио и као скојевски повереник на штампању, писању и растурању пропагандног материјала.

Вршио је пропагандни рад по универзитету и објашњавао студентима циљеве и задатке радничког покрета и илегалне КПЈ. Због тога је неколико пута безуспешно избациван са студија. Крајем 1932. његову активност запазило је и чланство КПЈ, па је Милован Ђилас априла 1933. приступио КПЈ.

За време велике провале комуниста у Београду, полиција га је ухапсила у августу 1933, на пијаци. Милован Ђилас је пребачен у Главњачу где су га испитивали Драги Јовановић и Светозар Вујковић. Није ништа признао, па је био претучен и остављен целу ноћ да без одеће лежи у својој ћелији. Сутрадан му је почело суђење пред Општинским судом града Београда који га је по Закону о заштити државе осудио на пет година затвора.

Робија у Сремској Митровици

За време свог боравка у Сремској Митровици, Милован Ђилас је успео да преведе три романа Максима Горког и десет његових приповедака, на два џака тоалет-папира јер му није било дозвољено коришћење папира. Такође је превео и Милтонов „Изгубљени рај“, који ће касније бити награђен од стране професора Милоша Ђурића. Иследници су га неколико пута затварали у самицу, тражили да открије партијску линију, али нису успели. Милован Ђилас је једне вечери толико претучен, да ујутру није могао да стоји на ногама. Зато је решио да започене штрајк глађу. Сва јела која би му се сервирала, просипао би и враћао. Крајем 1934. имао је срчаних проблема, па су га на предлог лекара пребацили у удобнију ћелију и више није био у самицама. Пуну казну није издржао. Помилован је и из затвора је изашао почетком 1936. године.

По изласку из затвора становао је код свог пријатеља са студија на периферији Београда. Наставио је да се бави комунистичком пропагандом.

Рад у Партији до почетка рата

За Милована Ђиласа је чуо и генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. Он је тада пробао на све начине да се повеже с њим и да искористи његову способност на јачању Парије. Тито шаље директиву да се Милован Ђилас нађе на партијском саветовању у Загребу почетком 1938. године. На састанку у Загребу, Милован Ђилас је добио од Тита задатак да организује слање српских добровољаца за Шпанију. Исте године је био изабран у Централни Комитет КПЈ. У мају 1939. учествује на Земаљској конференцији у Шмартној Гори као делегат из Србије. Почетком 1940. Милован Ђилас је примљен у Политбиро ЦК КПЈ. Радио је у уређивању чланка „За чистоћу и бољшевизацију Партије“, коју је у наставцима писао Тито. Покретао је низ часописа који су фаворизовали КПЈ: „Наша Стварност“, „Содобност“, „Књижевни Савременик“, „Млада Култура“ итд.

За време приступања Тројном пакту и првих народних незадовољства, Тито шаље Ђиласа у Београд да извештава Партију о народним утисцима. У Београд стиже са својом женом Митром Митровић, са којом је заједно пошао у рат касније. У Београду му се придружио и Раде Кончар.

Ђилас се уочи демонстрација састао са Драгољубом Јовановићем, вођом левих земљорадника и рекао му да ће се комунисти без обзира на демонстрације залагати за борбу. Након завршетка демонстрација, послао је своју жену да изнесе Титу рапорт. По доласку Тита у Београд, учествује на састанку Политбироа у Молеровој улици. Првих дана после напада Немачке на СССР, учествује на састанку Агитпропа ЦК за Србију.

Ђилас и револуција

Милован Ђилас учествује на састанку Политбироа ЦК КПЈ 4. јула 1941. када је одређен за опуномоћеног делегата ЦК за Црну Гору. На њега се преносе изванредна овлашћења по партијској и војној линији, с правом смењивања руководства у републикама и с правом кажњавања. Као члан Политбироа, аутоматски је изабран и за члана Врховног штаба. Одмах је отишао у Црну Гору и заједно са капетаном Арсом Јовановићем организује устанак. За време устанка у 1941. години стално се налази са Врховним Штабом. Имао је задужење за пропагнадни рад и учествовао је у уређивању листа „Борба“ у ослобођеном Ужицу. Заједно са Митром Бакићем дочекао је прву енглеску војну мисију коју је предводио капетан Двејн Хадсон у Петровцу на Мору. Заједно су га одвели у партизански Врховни Штаб у Ужицу.

Повлачио се заједно са Врховним Штабом према Златибору, па даље у Санџак. Милован Ђилас се пред крај 1941. налази с Врховним Штабом у Санџаку где ради на прикупљању осталих партизанских јединица које су се повлачиле после пада Ужичке Републике. У тренуцима малаксавања партизанског покрета после прогона из Србије, Милован Ђилас ради на уједињавању и на још већем ангажовању бораца за даље борбе. Спроводи гвоздену дисциплину у одредима. Почиње да примењује казне за недисциплину, колебљивост, плашљивост и дезертерство. Чувена је била његова епизода из Камене Горе, покрај Нове Вароши. По Миловану Ђиласу то је било време када је требала да отпочне „друга фаза револуције“, односно када је требало ликвидирати све елементе који су учествовали у „првој фази револуције“. Ово се у комунистичком језику третира као „лева скретања“. Почетком фебруара 1942. започета је Немачка офанзива на Санџак. Партизани су се успешно повукли пред надмоћнијим Немцима, а Тито је за то похвалио Ђиласа и партизански Главни штаб за Санџак. После повлачења из Нове Вароши, Милован Ђилас због лошег стања у редовима партизана наређује прва стрељања на месту званом Камена Гора. Приликом преласка Лима, Ђилас наређује нова стрељања. Нарочито је било интересантно стрељање старог комунисте Милета Цветића кога је лично Ђилас осудио на смрт. Милован Ђилас је тада био познад под псеудонимом „Вељко“.

Када је ЦК КПЈ у Фочи, половином 1942. осудило „лева скретања“, Милован Ђилас је партиски кажњен, али не и искључен. Више није вршио функцију Партијског секретара за Црну Гору, већ је био ангажован у Врховном штабу у сектору за агитацију и пропагандни рад. Радио је на уређивању партијског листа „Борба“ која је обновљена у Босанској Крајини, у селу Дринићима. Радио је и на уређивању органа ЦК „Пролетера“, израђивао је „билтене Врховног штаба“, радио је на радио-станици „Слободна Југославија“ , на растурању чланка „Национално питање у Југославији у свјетлости народноослободилачке борбе“ по Црној Гори, Херцеговини и Словенији.

За време операције „Вајс“ и „Шварц“ повлачио се заједно са Врховним штабом. Био је присутан на Мартовским преговорима под лажним именом Милош Марковић. Половином 1944. послат је на челу мисије Врховног штаба заједно са генералом Велимиром Терзићем у Москву. Добио је чин генерал-лајтнанта и имао је задатак да као политичар прикаже ситуацију у Југославији. На повратку из СССР-а Ђилас је донео Титу златну сабљу, поклон Президијума Врховног Совјета СССР-а. Од маршала Коњева му је донео као дар лични двоглед. У јесен 1944. Ђилас је заједно са Титом, Кочом Поповићем и Пеком Дапчевићем учествовао у разговорима који су у Београду вођени са шефом совјетске војне мисије у Југославији генералом Корњејевим.

Априла 1945. Ђилас и Тито одлазе у Москву на потписивање уговора о пријатељству и узајамној помоћи Југославије и СССР-а

Борба са Информбироом

На отварању Коминформа у западној Пољској, Милован Ђилас, заједно са Едвардом Кардељом је представљао КПЈ. Почетком 1948. Ђилас добија позив из Москве да учествује у неким дискусијама око Албаније. Ђилас одлази из Београда за Москву возом преко Румуније заједно са тадашњим Начелником политичке управе Генералштаба Светозаром Вукмановићем-Темпом и генералом Кочом Поповићем. Учествовао је у разговорима са Стаљином, Булгањином, Васиљевским и Антоновом. Мисија Ђиласа у Москви је трајала до марта 1948, када се вратио у Београд. Учествовао је на свим седницама Политбироа приликом објављивања компромитујућих писама из Москве и радио је на састављању одговора у име ЦК КПЈ. По објављивању Резолуције Информбироа у Букурешту, позван је да дође у Централни Комитет јер је Радио Праг тада увелико преносио Резолуцију против Компартије Југославије. На ноћној седници у Белом Двору је одређен да напише одговор ЦК КПЈ на оптужбе Информбироа.

За време борбе са Информбироом, Милован Ђилас је био стално са Партијом, учествовао је на свим Пленумима и седницама. Радио је на писању чланака у „Политици“ и „Борби“. Почетком 1953. године је изабран за председника федералне Скупштине ФНРЈ.

Нова мисао

Милован Ђилас је почео у Борби од 11. октобра 1953. године да објављује своје чланке о најсложенијим питањима Партије, њене реформе и будућег развитка Југославије. Било је укупно 17 оваквих чланака који су осим у Борби излазили и у листу „Нова мисао“. Ђиласови чланци су изазвали велику дискусију у Савезу комуниста Југославије и у најширим масама. Нарочито је био упечатњив последњи Ђиласов чланак под називом „Анатомија једног морала“. Ђилас је њиме отворено напао комунизам као систем, само у увијеној форми. Три дана после последњег чланка Милована Ђиласа 7. јануара 1954, „Борба“ је објавила ограду Извршног комитета ЦК СКЈ, од ђиласовог писања. Напоменуто је да су ђиласови чланци изазвали забуну у редовима чланова Савеза, да су чланци директно противни одлукама VI конгреса СКЈ и да су ништавни за читав политички систем.

Милован Ђилас је изјавио Извршном комитету да ће обусатвити даље објављивање својих чланака. Међутим, за то је било касно, јер је Извршни комитет већ најавио сазивање ванредног Пленума где ће се случај Милована Ђиласа наћи на дневном реду. О овом сазивању Ђилас је обавештен на дан заседања.

III ванредни Пленум ЦК СКЈ

У Београду је 16. и 17. јануара 1954. одржан Трећи ванредни пленум ЦК СКЈ посвећен Миловану Ђиласу. Тако је и једна тачка дневног реда добила назив „Случај Милована Ђиласа и питање провођења одлука VI конгреса СКЈ“. Пленум је отворио Тито и јавно критиковао Ђиласова писања. Истакао је да Ђилас заправо напао Савез комуниста, да је покушао да изазове анархију, да је проповедао чисту демократију и тако срозао савез комуниста. На седници је искритикован и Владимир Дедијер јер је као уредник Борбе радио на уређивању ђиласових чланака. На крају заседања Ђилас је изашао за говорницу и није ни бранио, ни нападао себе. Једноставно, знао је шта га чека.

Пленум је донео одлуку да су схватања Милована Ђиласа у основи противна политичкој линији усвојеној на VI конгресу СКЈ, па је тако Ђилас изазвао забуну и конфузију у целој Партији, изоловано деловао против Партије и тиме покушао да разбије идејно јединство целог Савеза коминиста. Зато је Пленум искључио Милована Ђиласа из ЦК СКЈ, удаљио са свих функција у Партији и казнио последњом опоменом.

Децембра 1954. Ђилас даје интервју дописнику Њујорк Тајмса у коме каже да земљом владају највећи реакционисти. Због тога се покреће тајни судски поступак у Београду, где је изведен и Владимир Дедијер, као симпатизер Ђиласа. Ђилас је осуђен на условну казну затвора од једне и по године, као и Дедијер.

13. јануара 1955. Ђилас подноси писмену оставку на дужност председника Народне Скупштине, када је образложио да се од тада више не сматра чланом СКЈ и да по својој вољи иступа из чланства. И поред изречених опомена, Ђилас објављује своје ново дело „Нова класа и анализа комунистичког система“.

Поново у Сремској Митровици

Деловање Милован Ђиласа у тренутку када се више није налазио ни на једној функцији у земљи било је везано искључиво за писање. У врeме почетка Мађарске револуције против комунизма, Милован Ђилас у свом интервју 24. октобра 1956. јавно подржава револуцију. Након тога је стављен под полицијску присмотру, а 27. новембра суд га је због антијугословенске делатности осудио на три године затвора. Казну је издржавао у Сремској Митровици, с тим што је за викенд био пуштан да под полицијском пратњом може слободно ићи у биоскопе, позоришта, књижевна удружења и свечаности. Пуну затворску казну није издржао. На слободу је пуштен почетком 1958. године. По пуштању из затвора, наставио је са антикомунистичком пропагандом. Тада је завршио и своју књигу "Несавршено друштво", где је комунизам упоређивао са Мановом утопијом. Ђилас је 1961. године написао књиху којој је дао наслов "Разговори са Стаљином". Уз помоћ неких страних дописника успео је да рукопис пошаље издавачкој кући "Hercout Brays" у Њу Јорку, која је објавила ту књигу.

Због свог антикомунистичког деловања, по други пут је ухапшен 7. априла 1962. године у свом стану, у Палмотићевој улици.

14. маја 1962. изведен је пред Окружни суд и осуђен на 13 година затвора и ограничење грађанских права у трајању од пет година. Ђилас је своју казну поново издржавао у Сремској Митровици. Ту је добио и тежи напад слепог црева, па је оперисан, а неки су претпостављали да је трован у затвору. За време издржавања затворске казне, написао је већи број рукописа и свакодневно је водио свој дневник. У затвору је завршио своје дело „Разговор са Стаљином“ и роман „Црна Гора“, опширнију књигу о Петру Петровићу Његошу и др.

Из затвора је изашао 31. децембра 1966. Тада се по други пут у свом животу оженио Стефанијом Ђилас, коју је из милоште још звао и Штефицом.

У Иностранству

Након пуштања из затвора, Ђилас је добио једно посебно признање 1967. године. Амерички часопис "Neshel Review", уврстио га је на своје ступце заједно са познатим антикомунистима. Средином 1968. године Југословенске власти су дозволиле Ђиласу и његовој жени да отпутују у иностранство. Ђилас је отишао прво у Енглеску, затим у САД, Аустрију и Италију.

Боравак ван земље искористио за поновне нападне на социјалистичко самоуправни систем у Југославији. Подржао је Велике студентске демонстрације 1968. у Београду и писао по новинама о томе. У Лондону је боравио од 4-13. октобра 1968. као гост министра за културу лабуристичке владе Џени Ли. Из енглеске је отпутовао у Сједињене Државе. Ту му је помагао највише издавач Вилијам Јовановић, који је имао своју издавачку кућу. Он ће одмах по Ђиласовом доласку почети са штампањем његових књига. У Њу Јорку је Ђилас 9. децембра 1968. примио награду "Слобода" Она га је уврстила међу познате војсковође хладног рата.

Након краћег задржавања у Аустрију и Италију, Ђилас се 12. децембра 1968. поново враћа у Београд. Почетком 1970. године изречена му је забрана путовања због критика на рачун СКЈ и читавог партијског руководства у земљи. Ипак, Ђилас је опет успео да отпутује за САД идуће године и остао је све до пада комунизма ван земље.

Повратак у домовинu

Након пада комунистичког система у Југославији, вратио се у Београд, где је остао до краја свог живота. У Београду се највише дружио са академиком Матијом Бећковићем.

Пред смрт је ослепео на једно око. Оставио је опоруку да буде сахрањен по српском православном обичају, ангажовањем свештеника. То је био редак пример некадашњег комунисте да се сахрани по црквеним обичајима. Изненада је умро у своме стану 20. априла 1995. у Београду. Сахрањен је у породичној гробници у своме селу Подбишће, уз црквене обреде. Милован Ђилас је са Штефицом добио сина Алексу Ђиласа.

Осим политике, бавио се и писањем књига.

Најзначајније су:

    * Бесудна земља, 1958. (на српском-2005.)
    * Нова Класа, Лондон, 1961.
    * Разговори са Стаљином, Београд, 1962.
    * Несавршено друштво, Лондон, 1969.
    * Испод боја, Чикаго, 1971.
    * Сећење једног револуционара, Оксфорд, 1973.
    * Делови из животног времена, Чикаго, 1975.
    * Револуционарни рат, Лондон, 1980.
    * Дружење са Титом, Лондон, 1981.
    * Време власти, Лондон 1983.
    * Тамница идеја, Њу Јорк, 1984.
    * Идеје из затвора, Лондон, 1986.
    * Успон и пад, Вашингтон, 1986.
    * Пад нове класе, Београд, 1998.

Ђиласова књига „Нова класа“ је од стране Њујорк Тајмса увршћена у 100 најзначајнијих књига у 20. веку, а тираж је износио 3 милиона примерака.

Осим ових књига, Милован Ђилас је објавио и 4 књиге приповедака и два романа-"Црна Гора"(1989) и "Изгубљене битке"(1994),а у рукопису је оставио роман "Свјетови и мостови".Аутор је и значајне студије "Његош пјесник,владар,владика"(Београд,1988). Ђиласове књиге су биле дуго забрањиване у Југославији. Анатема је скинута почетком деведесетих, а академик Матија Бећковић је био један од оних који су се залагали да се исправи ова неправда према Ђиласу.

Милован Ђилас је за време затвора лишен Ордена народног хероја, који је добио крајем 1945; војни суд му је одузео чин генерал-пуковника ЈНА у резерви, а суд части сва одликовања које је добио као заслуге из рата.

Rođen je 2. jula 1918. godine u Užicu. Kao student poljoprivrednog fakulteta u Beogradu aktivno učestvovao u naprednom studentskom pokretu. Član KPJ od februara 1939. godine, a od kraja 1940. godine član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju.

Sredinom 1941. godine izabran je za u Okružni komitet KPJ za Užički okrug, gde već od jula 1941. godine učestvuje u pripremama i organizovanju ustanka. U toku NOR-a: bio zamenik političkog komesara Užičkog NOP odreda, rukovodilac Politodela i politički komesar II proleterske brigade, a od sredine do kraja 1943. godine politički komesar II proleterkse divizije NOVJ. Oktobra 1944. godine učestvuje u završnim operacijama za oslobođenje Beograda, i od tada načelnik Odseka za zaštitu naroda (OZN-e) za Srbiju. Jedan od najvećih uspeha službe koju je vodio, je bilo hvatanje Draže Mihajlovića.

Krcunovom zaslugom („Ili ćemo dobiti kombinat ili ponovo idemo u šumu“) u Sevojnu kraj Užica je izgrađena valjaonica bakra koja je kasnije proširena i valjaonicom aluminijuma.

Posle oslobođenja na raznim odgovornim funkcijama: poslanik Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije, savezni i republički narodni poslanik, od 1946. do 1953. godine ministar unutrašnjih poslova u vladi NR Srbije, a zatim član i potpredsednik Izvršnog veća Narodne skupštine NR Srbije, član Saveznog izvršnog veća (SIV-a), od 1962. godine predsednik Izvršnog veća Socijalističke Republike Srbije, član CK SKJ i CK SK Srbije, rezervni general-pukovnik JNA.

Nije bio Titov miljenik jer je znao da kaže šta misli Titu u brk. Poginuo je, pod sumnjivim okolnostima, u saobraćajnoj nezgodi 5. novembra 1964. godine u selu Šopiću kod Lazarevca. Prema zvaničnoj istrazi, njegov novi automobil (neposredno pre udesa, dodeljen mu je nov automobil) je tokom pljuska na Ibarskoj magistrali naleteo na blato, usled čega je automobil proklizao i vozač je izgubio kontrolu nad vozilom, koje je zatim sletelo sa puta i svom silinom pri brzini od 130 km/h udarilo u drvo.

U istrazi koja je tokom rata sprovedena povodom propusta koji su doveli do Prijepoljske bitke, Penezić je sa još nekolicinom proglašen odgovornim. Kasnije je rehabilitovan.

Ordenom Narodnog heroja Jugoslavije odlikovan 5. jula 1952. godine.

General-potpukovnik Aleksandar Ranković kao načelnik OZNE za Jugoslaviju
rođen:    28. novembar, 1909
Draževac, Obrenovac, Srbija
preminuo:    20. avgust, 1983
Dubrovnik, Hrvatska, SFRJ

Aleksandar Ranković - Leka-Marko (1909-1983), bio je vodeći jugoslovenski komunista srpskog porekla.

 
Detinjstvo i mladost

Aleksandar Ranković je rođen 28. novembra 1909. u selu Draževcu kod Obrenovca. Potiče iz siromašne porodice. Rano je ostao bez oca. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Kao i mnogi drugi siromašni dečaci iz njegovog kraja, pošao je i on 1922. u Beograd na zanat. Teški životni uslovi pod kojima je živeo umnogome su uticali da vrlo mlad stupi u redove radničkog pokreta. Tome su doprineli i neki radnici koji su radili u istoj radionici s njim, a koji su, u vreme kada je Komunistička partija bila ilegalna, donosili i skrivali u radnji naprednu političku literaturu i publikacije koje je Ranković krišom čitao. Kao petnaestogodišnji mladić upisao se 1924. godine u članstvo sindikata. Početkom 1925. godine, kada je postao kalfa, aktivno je sarađivao u upravi sekcije abadžijskih radnika. Dve godine kasnije, 1927, bio je član prodružnice svih krojačkih i tekstilnih radnika. Tu je upoznao svoju buduću suprugu, Anđu, koja je isto bila aktivna u radničkom pokretu. Iste godine, Aleksandar Ranković je primljen u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije, a ubrzo posle toga je postao sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd.

Rad u Partiji

Godine 1928, kada je primljen u KP, Ranković je postao sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Šestojanuarska diktatura nije zaustavila njegovu revolucionarnu delatnost. Kao rukovodilac PK SKOJ-a izdao je letak koji je rasturan po Beogradu i Zemunu. U vreme kada su leci štampani, uhvaćen je jedan od saradnika, koji je pod batinama priznao policiji i odao aktiviste, među njima i Rankovića. Tada je policija počela da ga traži. Uhvaćen je u Beogradu jednom ilegalanom stanu. To je bilo njegovo prvo hapšenje.

Robija
Proces Rankoviću bio je jedan od prvih procesa protiv političkih neistomišljenika za vreme šestojanuarske diktature. U Glavnjači, u koju je odveden, kažu da je batinan i mučen najsvirepijim metodama. Njegovo držanje pred policijom je, kažu, sačuvalo skojevsku organizaciju u Srbiji od daljih provala. Sud za zaštitu države ga je osudio na 6 godina robije koju je izdržavao u zatvorima u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. U Mitrovačkoj tamnici i Lepoglavi Ranković je radio na obrazovanju mladih komunista i na širenju revolucionarnih ideja. Učestvovao u organizovanju borbe političkih osuđenika protiv policijskog režima u zatvoru.

Sindikat

Sa robije se vratio početkom 1935. godine. Iste godine otišao je na otsluženje vojnog roka. Potom je došao u Beograd i radio u radničkom pokretu Srbije. Preko sindikalnih organizacija oživeo je rad partije u preduzećima.

Godine 1936. postao je član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, a 1937. član Politbiroa CK KPJ. Stalno pod prismotrom policije, januara 1939. godine prelazi u ilegalnost. U ilegalnosti je radio pod imenom "Marko". Maja iste godine Ranković je učestvovao na Zemaljskom savetovanju komunista Jugoslavije u Sloveniji ispod Šmartne Gorea nešto kasnije učestvovao je i na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Zagrebu. Tada je izabran u najviši organ KPJ - Politbiro Centralnog komiteta.

Drugi svetski rat

Za vreme napada Nemačke na Jugoslaviju i za vreme bombardovanja Beograda Ranković se nalazio u Zagrebu. Posle plenuma CK KPJ došao je u Beograd i tu mu je poveren rad na organizaciji ustanka. Krajem jula 1941. godine, u času kada je organizovao dizanje beogradske radiostanice u vazduh, pao je u ruke policiji. Posle hapšenja, Ranković je odveden u Gestapo i tu je mučen. Agenti su uspeli da mu pronađu koncepte proglasa CK i Mesnog komiteta. Posle batina, onesvešćen, prenet je u bolnicu. Spasavanje iz bolnice su organizovali Spasenija Babović i Đuro Strugar. Posle kratke pucnjave, drugovi su Rankovića u pidžami izveli iz bolnice. Akciju evakuacije su potpomagali beogradski ilegalci koji su štitili odstupnicu.
Владимир Бакарић,Иван Милутиновић,Едвард Кардељ,Тито,Александар Ранковић,Светозар Вукмановић-Темпо и Милован Ђилас у пећини код Дрвара
Vladimir Bakarić,Ivan Milutinović,Edvard Kardelj,Tito,Aleksandar Ranković,Svetozar Vukmanović-Tempo i Milovan Đilas u pećini kod Drvara

Po oslobađanju iz bolnice, Ranković je još neko vreme ostao u Beogradu. Posle vojnopolitičkog savetovanja u Stolicama prešao je na oslobođenu teritoriju i sa Vrhovnim štabom u Užice i kretao se dalje sa štabom sve do pobede NOV-a. U Bihaću je dobio vest da mu je supruga poginula kod Gackog. Anđa Ranković je posthumno proglašena za narodnog heroja.

U toku narodnooslobodilačke borbe, kao član Vrhovnog štaba NOV i POJ i kao organizacioni sekretar KPJ, Aleksandar Ranković je jedan od najbližih Titovih saradnika. Neiscrpna radna energija, visoke organizatorske sposobnosti, iskustvo starog revolucionara i beskompromisnost izdigli su ga do visokog rukovodioca Narodnooslobodilačkog rata. Učestvovao je u donošenju svih najvažnijih odluka o vođenju rata i Revolucije. Bio je član najvažnijih vojnih i političkih organa jugoslovenskog oslobodilačkog pokreta; član AVNOJ-a, potpredsednik ASNOS-a, poslanik Privremene i Ustavotvorne skupštine Demokratke Federativne Jugoslavije.

Formiranje OZNE

Po formiranju Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) na Visu, 13. maja 1944, postavljen je za načelnika OZNE za Jugoslaviju. Na zasedanju Velike antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije, iz novembra 1944 godine u Beogradu, izabran je za narodnog poslanika i za prvog potpredsednika Narodne skupštine NR Srbije prvog i drugog saziva. Kao prvi zamenik maršala Tita, u njegovom odsustvu izdao naređenje za proboj Sremskog fronta 1945. koji je posledicu imao najveće gubitke srpske omladine.
Маршал Тито и Александар Ранковић на смотри јединица Југословенске армије по ослобођењу Београда 1944. године
Maršal Tito i Aleksandar Ranković na smotri jedinica Jugoslovenske armije po oslobođenju Beograda 1944. godine

Posle donošenja ustava početkom 1946. godine, postao ministar unutrašnjih poslova FNRJ. Ovu dužnost je vršio sve do smene sa tog mesta u julu 1966.

Kao ministar unutrašnjih poslova, u svom ekspozeu o radu Odeljenja za zaštitu naroda, pred Narodnom skupštinom 24.marta 1946, obznanio je da je uhvaćen Draža Mihailović. Aleksandar Ranković je bitno doprineo na jačanju bezbednosti posleratne Jugoslavije. Veoma mnogo je doprineo jačanju i razvijanju organa državne represije, koji su uspešno i brzo likvidirali preostale političke neprijatelje (četnike, ustaše, rupnikovce...).

Informbiro

Za vreme početka borbe sa Informbiroom, Ranković ostaje veran svojoj partiji i Titu. Na Petom kongresu KPJ, Aleksandar Ranković je podneo "Izveštaj o organizacionom radu" gde je najvažniji deo Rankovićevog izlaganja bio vezan za rad partijske organizacije u jugoslovenskoj armiji. Pre nego što je završio svoje izlaganje, Ranković se osvrnuo na antipartijski rad Sretena Žujovića i Andrije Hebranga. Napomenuo da su obojica pokušala da razbiju KPJ, pa su zato isključeni iz Partije i protiv njih je povedena istraga.

Aleksandar Ranković i službe kojima je rukovodio su imale pune ruke posla u vreme borbe sa Informbiroom. U borbi za izolaciju simpatizera Informbiroa učinjene su se velike greške, jer su hapšenja bila masovna, bez kriterijuma, dokaza, suda. Dovoljno je bilo pokazati prstom. Na glasine da se u zatvorima postupa zverski, Ranković je krenuo u obilazak zatvora da se uveri kakvo stanje vlada u zatvorima za političke zatvorenike. Prethodno je Rankoviću stigao izveštaj Dobrice Ćosića o Golom otoku. Ranković je posetio Goli Otok avgusta 1951. gde su ga Golootočani sačekali sa povicima „Marko-Tito!“. Naravno, ovo nije bilo spontano. Posle Rankovićeve posete stanje se donekle poboljšalo.

Kasnije je bio potpredsednik Savezne vlade. Na svim izborima za saveznu narodnu skupštinu biran je za narodnog poslanika. Na partijskim kongresima, Petom (1948) i Šestom (1952), ponovo je biran za člana Politbiroa, odnosno člana Izvršnog komiteta CK Saveza komunista Jugoslavije.

Od 1956. postaje potpredsednik Saveznog izvršnog veća i predsednik Odbora za unutrašnju politiku, član Sekretarijata Izvršnog komiteta CK SKJ, član Saveza komunista Srbije, član Predsedništva Saveznog odbora Socijalističkog saveza radnih naroda Jugoslavije.

Sve vreme do 1966. godine bio je šef svih policijskih i tajnih službi, zadužen za borbu protiv svih koji su smatrani protivnicima režima i države Jugoslavije. U tome je bio dosta uspešan, ali nije primetio da se u okvirima njegove partije okupljaju glavni protivnici Jugoslavije kakva je bila u njegovo vreme i za kakvu je on bio.

Autoput

1963. je pustio u rad autoput „Bratstvo-Jedinstvo“ koji je vodio od Slovenije preko Hrvatske i Srbije do Makedonije. Iako se zvao autoput, dobrim delom taj put nije ispunjavao kriterijume za autoput. No, u to vreme to je bio veliki napredak. Autoput su gradile omladinske brigade iz cele Jugoslavije.

Brionski plenum

Njegova uspešna aktivnost je tekla sve do 1966. godine. Navodno je Tito otkrio uređaje za prisluškivanje u svojoj rezidenciji u Užičkoj br. 15 u Beogradu, i to u svom radnom kabinetu i u sobi svoje supruge. Ko je tačno pronašao te uređaje i na koji način, takođe nikada nije obelodanjeno. Tito je odmah izvestio politički i vojni vrh da je on prisluškivan i da je za to kriva Služba državne bezbednosti (UDBA) i njen prvi čovek Aleksandar Ranković. Napravljena je odmah komisija koja će ispitati slučaj. Tako se u zemlji stvorila poznata „afera Ranković“, ili „afera prisluškivanja“. Predsednik komisije Izvršnog komiteta CK SKJ Krste Crvenkovski je saopštio da je zaista prisluškivanja maršalovog kabineta bilo. Tito je zakazao sednicu IK koja je održana 16. jula 1966. Tito je na kraju sednice zakazao Brionski plenum gde će se razmrsiti „afera Ranković“. Atmosfera uoči početka IV brionskog plenuma bila je mučna i napeta. Plenum je imao zadatak da raspravlja o ozvučavanju i prisluškivanju funkcionera, zloupotrebama i deformacijama UDB-e. Članovi CK doputovali su na Brione 30. juna, da bi se plenum održao već sutradan. Okrivljeni Aleksandar Ranković se pojavio na Brionima. Pod velikim pritiskom Rankoviću je naglo pozlilo, a lekar je ustanovio blagi infarkt. Sednica IV. Brionskog Plenuma je počela 1. jula 1966. u hotelu „Istra“ na Brionima.

Aleksandar Ranković je već ranije podneo ostavku na funkciju člana CK SKJ i Izvršnog komiteta. Sednicu je otvorio Tito, da bi se posle pročitao zvanični izveštaj Istražne komisije u slučaju Rankovića. Ranković je govorio vrlo malo. Delovao je konfuzno, zbunjeno i nije se branio. Ostao je veran svojoj partiji, i pored toga što je izdavala njegove ideale. Posle iscrpne rasprave, plenum je doneo odluku da se odmah priđe reorganizaciji organa državne bezbednosti kako bi se ona prilagodila nastalim promenama u celokupnom društvu i sistemu samoupravljanja, da se Svetislav Stefanović, ministar unutrašnjih poslova Srbije, isključi iz CK SKJ i da se razreši dužnosti člana Saveznog izvršnog veća, da se prihvati ostavka Aleksandra Rankovića na funkciju člana CK SKJ i Izvršnog komiteta CK i prihvati da podnese ostavku Saveznoj skupštini na funkciju potpredsednika Republike, jer je njegova politička odgovornost za rad organa državne bezbednosti takva da na ovim funkcijama više ne može ostati.

Nešto kasnije, na sednici CK SKS 15. septembra 1966. godine, na predlog Spasenije-Cane Babović, iste one koja ga je 1941. spašavala iz bolnice, plenum je odlučio da predloži Centralnom komitetu SKJ da Aleksandra Rankovića isključi iz Saveza komunista. Aleksandar Ranković je početkom oktobra 1966. isključen i iz Saveza komunista Jugoslavije.

Čistka

Posle Brionskog plenuma nastupila je "seča" (smena, prevremeno penzionisanje pa i hapšenje) ljudi za koje se sumnjalo da su simpatizeri Rankovića. Tako su u istoriju otišli: Svetislav Stefanović Ćeća, Vojin Lukić, Slobodan Krstić, general Milan Žeželj, general Miloje Milojević i mnogi drugi simpatizeri Rankovića. Najviše se "čistka" odnosila na službenike srpske nacionalnosti, te se razne službe bezbednosti, koje je objedinjavao Ranković, godinama nisu povratile od te akcije.

Penzionerski dani

Posle Brionskog plenuma Aleksandar Ranković se definitivno povukao iz javnog života. Živeći daleko od nekadašnjih drugova u svojoj vili u Dubrovniku, posvetio se svojim "dnevničkim zabeleškama", koje su posle njegove smrti bile objavljene. Zbog lošeg zdravstvenog stanja Rankoviću je preporučen oporavak na moru.

U noći između 19 i 20. avgusta 1983. godine, Rankoviću je naglo pozlilo. Nalazio se na hotelskoj terasi kada je imao novi srčani udar. Kada je doktor stigao posle ponoći, konstatovao je trenutnu smrt.

Kada se dočulo za Lekinu smrt, mnoštvo naroda je počeo da se okuplja oko njegove starinske kuće u Draževcima. Prvobitno je bilo planirano da se sahrana obavi na ovom mestu po prenosu kovčega iz Dubrovnika u Beograd. Tome se energično suprostavio genaral Sreten Kostić i rekao je da je Rankoviću mesto u "Aleji velikana" na Novom groblju u Beogradu. Međutim, kada se organizovala sahrana na Novom groblju u Beogradu, izostao je počasni vod. Na sahrani Aleksandra Rankovića spontano je prisustvovalo oko 100.000 ljudi, što govori o njegovom ugledu i popularnosti.

Odlikovanja

Aleksandar Ranković je odlikovan ordenima:

    * Junaka socijalističkog rada,
    * Narodnog oslobođenja,
    * Partizanske zvezde,
    * Zasluge za narod,
    * Bratstva i jedinstva I reda i
    * Orden za hrabrost.
    * Orden zlatne lente
    * Za narodnog heroja je proglašen 4. jula 1945.

Posle tragične smrti svoje prve žene Anđe Ranković, posle rata se po drugi put oženio Slavkom Ranković. Imao je dva sina:Slobodana i Miroslava. Njegova unuka Anja Ranković je ugledni novinar i voditelj na televiziji.

General-pukovnik Peko J.Dapčević

General-pukovnik Peko J.Dapčević je rođen 25. juna 1913. godine u selu Ljubotinu srez Cetinje, Crna Gora.
 
 
Školovanje

Još kao gimnazijalac na Cetinju učestvovao je u dva štrajka, a kao učenik osmog razreda bio je uhapšen zbog aktivnog učestvovanja u manifestacijama napredne omladine i zbog toga je bio hapšen. Peko Dapčević je bio veliki patriota. Crnogorac u čijim venama teče Njegoševa krv, u kome ima crnogorskog čojstva i junaštva.

Po završetku gimnazije upisao se na Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i ubrzo, u svojoj dvadesetoj godini postao je član KPJ.Tri godine kasnije kasnije vratio se u svoj rodni kraj i kao član okružnog komiteta Partije radio na stvaranju i jačanju partiskih organizacija. U borbi protiv grupe fašiste Omiljena Milića, godine 1935. Peko Dapčević je bio ozleđen po glavi.

Španija

U maju 1937. Peko Dapčević je otišao u Španiju da pomogne borbu herojskog španskog naroda koja je zadivljavala čitavi slobodoljubivi svet. Posle kraće obuke on je, kao borac-mitraljezac, bio u bataljonu "Dimitrov" 15. Internacionalne brigade. Na frontu Brunete, kod Madrida, ranjen je u glavu. Posle izlaska iz bolnice postao je politički delegat voda i ubrzo politički komesar čete.

Uskoro je u borbama ispoljilo svoje vojničke sposobnosti i postao komandir čete. Na frontu kod Ebra ponovo je ranjen u glavu, a 1938. ranjen je treći put u ruku. U raznim borbama (Kinto, Belčite i Kataloniju)ispoljio je visoke ratničke sposobnosti. Za kratko vreme postao je kapetan španske republikanske vojske. U Španiji se borio do kraja.

Logori

Kada je februara 1939. godine posle poraza španske republikanske vojske sa ostalim dobrovoljcima prešao francusku granicu, čekali su ga koncentracioni logori. Reakcija Francuske bacila ga je, zajedno sa ostalim borcima internacionalnih brigada u koncentracioni logor-u Anželesu (Angeles). S grupom svojih prijatelja iz španije, francuska ga je policija zatvorila u tvrđavu Koljure. U logoru je ostao do oktobra 1940. godine. Tada su Peko Dapčević i Fadil Jahić Španac dobili zadatak da pobegnu iz logora i da organizuju bekstvo ostalih drugova. U vezi s tim Peko Dapčević u aprilu 1941. odlazi na rad u Austriju, odakle organizuje bekstvo i prebacivanje drugova u domovinu.

Povratak u domovinu

Odmah posle povratka u domovinu uhapšen je u Somboru i sproveden za Crnu Goru. Sa stanice u Nikšiću Peko Dapčević je pobegao. Sa drugovima iz svog ranijeg detinjstva Peko Dapčević se sastao u čuvenoj trinestojulskoj bici, u borbi na Košćelama (na cesti Cetinje-Rijeka Crnojevića) 1941 godine. Toga dana cestom je prolazio kompletno opremljen, upućen za istočni front, motomehanizovani bataljon italijanskih okupacionih snaga. Odred boraca iz opštine u kojoj se rodio Peko poveo je naravnu borbu sa okupatorskim bataljonom. Borba je počela u rano jutro i postojala sve žešća i sve neizvesnija. Kada se od boraca sa jedne i druge strane druma proneo glas "Došao je Peko!", borci su dobili dodatni elan zajedno sa Pekom zasuli bombama okupatorski bataljon, jurišali, i do noge ga potukli.

Od tada Peko se nije odvajao od jedinica koje su neustrašivo i nemilosrdno tukle okupatora. Peko Dapčević je učestvovao u rukovođenju ustankom u Crnoj Gori. U septembru 1941. imenovan je za člana Glavnog štaba Crne Gore i člana Vrhovnog štaba. Na svoj Lovćenski partizanski odred Peko Dapčević je prenosio svoju neustrašivost, odlučnost i bogato iskustvo stečeno u Španiji. Nalazio se uvek tamo gde je bilo najteže i najozbiljnije i ličnim primerom i hrabrošću visoko podizao elan svojih boraca. Sve do maja 1942.godine vodio je borbu u Crnoj Gori, a tada postao komandant Glavnog Štaba za Crnu Goru. Tad je imao čin majora, ali pošto tada još nisu bili ustanovljeni činovi NOVJ i POJ, imao je samo oznaku komandanta Štaba.

Peko Dapčević je komandovao jedinicama koje su 1944 oslobodile Beograd. U tom svojstvu smatran je za oslobodioca Beograda.

Revolucionar i dosledni internacionalista, ceo svoj život proveo u borbi za ostvarenje komunističkih ideja. U svom životu je prešao put od ilegalnog partijskog rada, učešća u ratu i revoluciji, osvajanja vlasti, do hapšenja, progona i boravka u emigraciji. Zbog sukoba sa klasnim neprijateljem i borbe protiv revizionizma proveo više od 22 godine po zatvorima i logorima Jugoslavije. Sa grupom marksista-lenjinista osniva 1992. godine Partiju rada.

Umro je 1999. u Beogradu.

Bitka na Neretvi ili Četvrta neprijateljska ofanziva je bitka gde su vođene krupne vojne operacije Sila Osovine početkom 1943. godine na teritoriji NDH u cilju uništenja Narodnooslobodilačkog pokreta. Nemci su je kodno nazvali Slučaj belo (nem. Fall Weiss).

Pozadina

Na sovjetsko-nemačkom i na afričkom frontu armije Nemačke i Italije pretrpele su teške poraze kod Staljingrada i El Alemejna. U Zapadnoj Africi (Alžir i Maroko) iskrcale su se sveže i dobro opremljene američke i britanske armije. Očito i s vojničkog gledišta ratna se sreća okrenula i inicijativa je u rukama Saveznika. Nemački zapovednici strahuju da bi se Savezničke armije mogle iskrcati na Balkanskom poluostrvu i time otvoriti novi front itekako potreban armijama Sovjetskog Saveza koje su kod Staljingrada zaustavile nemačke armije, ali sada im treba pomoć američkih i britanskih armija koje pod hitno moraju otvoriti novi front u Evropi. Zbog svega spomenutog, a kako je baš na Balkanskom poluostrvu snažan otpor partizanskih odreda koji su zauzeli veliki deo teritorija, tu pod hitno nemačke armije moraju nešto učiniti i osigurati 'mekani trbuh' na kojim im preti opasnost po celu pozadinu svih trupa. Tako će tokom sledećih šest meseci preduzeti operaciju nazvanu (nem. Fall Weiss) ili u istoriji još zapamćenu i kao 'Zimska ofanziva'.

Nemački plan operacije

Plan Zimske operacije osobno su isplanirali i izradili njemački zapovjednik za 'Jugoistok' general Ler i zapovjednik italijanske 2. armije general Roata. Međutim, već u samom početku došlo je do razmimoilaženja u planiranju između narečenih generala, jer je talijanski general tražio da se u operacije uključe i četnici, a njemački je to odbijao. Na kraju su se ipak dogovorili i 03SIJ1943 u Rimu je usvojen i konačno dogovoren Plan Zimskih operacija, a detalji su razrađeni 09SIJ1943 u Zagrebu gdje je dogovoren i početak operacije 'Vajs' za 20SIJ1943. Operacija 'Vajs' trebala se odvijati u tri faze:

   1. prva faza kodno nazvana 'Vajs – 1' nem. Weiss–1 u kojoj je trebalo uništiti postrojbe partizanskih 1. hrvatskog (6. lička divizija, 7. banijska divizija i 8. kordunaška divizija) i 1. bosanskog (4. krajiška i 5. krajiška divizija) korpusa, te partizanske divizije Glavne operativne skupine (1. proleterska i 2. proleterska divizija, te 3. udarna divizija). Uništenje ovih partizanskih divizija trebalo je biti na području između Karlovca, Ogulina, Gospića, Knina, Bosanskog Petrovca, Sanskog Mosta i Gline.
   2. druga faza kodno nazvana 'Vajs – 2' nem. Weiss–2 u kojoj je trebalo nastaviti bojno djelovati na uništenju partizanskih postrojbi na području Bosanski Petrovac, Bosansko Grahovo, Livno, Jajce, Ključ i tako partizanskim odredima potpuno onemogućiti pristupe tajnim skladištima i partizanskim bolnicama koje su se nalazile na tim područjima.
   3. treća faza kodno nazvana 'Vajs – 3' nem. Weiss–3 u kojoj je trebalo provesti 'čišćenje' područja od preostalih partizanskih postrojbi koje bi eventualno izbjegle uništenju u prethodnim operacijama. U toj trećoj fazi njemački zapovjednici planirali su i potpuno razoružati četničke odrede, jer po uništenju partizana oni više ne igraju nikakvu značajnu ulogu.

U to vreme na području nekadašnje Jugoslavije nalazilo se oko 700.000 njemačkih i talijanskih vojnika, te ustaša, domobranskih vojnika i četnika. Za samu provedbu operacije 'Vajs' predviđeno je 90 000 vojnika, a glavna udarna snaga trebala je biti njemačka 7. SS divizija 'Princ Eugen'. Ostale postrojbe koje su planom predviđene za sudjelovanje u operaciji bile su: 1) njemačke – 369. legionarska, 714. i 717. pješačka divizija i dijelovi 187. landšuc (grenadirska) divizija s oko 50 000 vojnika. 2) italijanske – divizije Re, Sasari, Lombardija, Bergamo i Murđe s oko 25 000 vojnika, te oko 10 000 ustaša i domobranskih vojnika i oko 2000 četnika. Podršku iz zraka pružati će im 150 njemačkih zrakoplova. Na drugoj strani nalazile su se partizanske jedinice 1. hrvatskog korpusa (6. lička, 7. banijska i 8. kordunaška divizija) s oko 16 000 vojnika, 1. bosanskog korpusa (4. i 5. krajiška divizija) s oko 11 500 vojnika i Glavna operativna skupina (1. i 2. proleterska, te 3. udarna divizija) s oko 14 500 vojnika, dakle, ukupno oko 42 000 vojnika. Partizanske divizije mogle su računati i na partizansku 4. slavonsku diviziju koja je lako mogla prijeći Savu i udariti po protivniku, ili pak mu ometati opskrbu i diverzijama nanositi gubitke i vezati na sebe određen broj jedinica.

Srušeni most tokom bitke