Kadinjača je selo, četrnaest kilometara udaljeno od grada Užica, na trasi magistralnog puta Užice-Bajina Bašta. Poznata je po spomen obeležju Kadinjača.

Pored prekrasne prirode, Kadinjača se može pohvaliti uspehom u proizvodnji krompira, maline i dobrom šljivovicom. Meštani tog kraja su u velikoj meri vezani za grad Užice u kome su mnogi zaposleni po užickim predizecima.

Spomenik borcima Radničkog bataljona na Kadinjači

Memorijalni kompleks na Kadinjači kod Užica svedoči o novembarskim danima 1941. godine kada su pripadnici Radničkog bataljona Užičkog NOP odreda, kojim je komandovao Andrija Đurović, pružili žestok otpor daleko nadmoćnijem neprijatelju koji je u tom periodu sprovodio ofanzivu na oslobođenu teritoriju „Užičke republike“. Borci Radničkog bataljona hrabro su stradali u bici na Kadinjači 29. novembra 1941. godine. Neprijateljske snage su probile poslednju odbranu slobodnog Užica, ali heroizam tih junaka ostao je upamćen u vremenima koja su usledila.

Sam kompleks predstavlja složenu arhitektonsko-muzeološku celinu koji čini niz segmenata građenih u periodu između 1952. i 1979. godine. U prvoj fazi, godine 1952. na Kadinjači je podignut spomenik piramidalnog oblika pod kojim se nalazi kosturnica u kojoj počivaju posmrtni ostaci pripadnika Radničkog bataljona stradalih tokom bitke na Kadinjači.

Znatno proširenje i obogađenje kompleks je doživeo 1979. godine kada je, po prejektu čiji su autori vajar Miodrag Živković i arhitekta Aleksandar Đokić, okončano njegovo uređenje čime je on dobio svoj današnji izgled. Čitav memorijalni kompleks svečano je otvorio predsednik Republike Josip Broz Tito 23. septembra 1979. godine.

Poseban segment kompleksa čini muzejska postavka sa preko tri stotine autentičnih predmeta i dokumenata mahom u vezi sa pripadnicima Radničkog bataljona. U pitanju su lični dokumenti, fotografije, arhivska građa, oružje i drugi trodimenzionalni eksponati.

Na Memorijalnom spomeniku su zapisani stihovi užičkog pesnika Slavka Vukosavljevića:

„Rođena zemljo
jesi li znala
tu je poginuo
bataljon ceo
crvena krv se
prolive tada
kroz snežni pokrov
hladan i beo
noću je i to
zavejo vetar
ipak na jugu
vojska korača
pao je
četrnaesti kilometar
ali nikad neće
Kadinjača!“

Izvor: Wikipedia

Jerković Dušan Uča (1914-1941), učitelj i narodni heroj.

Rođen je u 2. februara 1914. godine u Ogaru. Potiče iz učteljske porodice koja je u toku Prvog svetskog rata bila u izbeglištvu u Svilošu, a zatim se vratila u Ogar. Posle završene osnovne škole, 1936. godine završio je učiteljsku školu, a zatim otišao na službu. Prvo učiteljsko mesto dobio je u užičkom kraju nadomak Kadinjače. Zbog otvorenog istupanja protiv režima, vlasti su ga sa suprugom premestile u selo Fakovići (Bosna), gde je službovao do Drugog svetsko rata.

Početkom Drugog svetskog rata, Dušan Jerković, tada već član KPJ, prešavši u račanski kraj, određen je za komandira Račanske čete Užičkog partizanskog odreda. Posle uspešnih borbenih akcija čete, u kojima se kao komandir istakao ličnom hrabrošću, postavljen je septembra 1941. za komandanta Užičkog NOP odreda. Sa ovim odredom odmah je krenuo u nove akcije, u oslobađanje Bajine Bašte, rudnika antimona u Lisi, Ivanjice, Gorobilja, Čajetine, Požege, Kosijerića. Kad je oslobođeno Užice, stvorena je slobodna teritorija sa oko sto hiljada stanovnika, nazvana Užička republika. Užice je postalo sedište vojnog i političkog rukovodstva NOP-a i centar iz kojeg rukovodilo borbama u celoj zemlji.

U ofanzivi okupatora na ovu teritoriju, koja je počela 25. novembra 1941. došlo je do povlačenja partizanskih snaga. Odbranom Užica, štiteći odstupnicu, komandovao je Dušan Jerković. U neravnopravnoj borbi na Kadinjači kod Užica, 29. novembra 1941. Radnički bataljon je izvršio svoj zadnji zadatak, ali uz ogromne ljudske gubitke: poginulo je oko 200 boraca, među kojima i Jerković.

Za podvig na Kadinjači Radnički bataljon je odlikovan Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem i Ordenom narodnog heroja, a Dušan Jerković je 25. septembra 1944. godine proglašen za narodnog heroja. Mnoge škole u Srbiji nose njegovo ime, kao i naselje "Braće Jerković", u Beogradu, koje je dobilo ime po njemu i njegovom bratu Nebojši.

Izvor: Wikipedia

Crnogorski NOP odred za operacije u Sandžaku (Crnogorsko-sandžački NOP odred) formiran je 15. novembra 1941. godine na savetovanju Glavnog štaba NOP odreda Crne Gore i Boke, održanom u selu Gostilju, kod Podgorice. Savetovanjem je rukovodio, novoizabrani komandant Glavnog štaba i delegat Vrhovnog štaba i CK KPJ, Ivan Milutinović. Na savetovanju je izvršena reorganizacija partizanskih jedinica u Crnoj Gori i u skladu sa odlukom Vrhovnog štaba formiran Crnogorski NOP odred za operacije u Sandžaku, koji je imao zadadtak da se uputi u Sandžak u susret partizanskim jedinicama koje su se povlačile iz Srbije.

Sastav Odreda

Glavni štab NOP odreda Crne Gore i Boke izdao je detaljnu naredbu o formiranju bataljona, o broju bataljona i boraca u svakom bataljonu, o naoružanju, komandnom sastavu, o načinu prikupljanju odreda, kao i o pravcu njegovog kretanja. Tada je imenovan i Štab odreda, u sastavu: Arso Jovanović, komandant, Bajo Sekulić, politički komesar, Radovan Vukanović, zamenik komandanta, Boško Đuričković, zamenik političkog komesara.

Crnogorski NOP odred za operacije u Sandžaku sačinjavalo je devet novoformiranih bataljona, sa teritorije čitave Crne Gore, koji su međusobno bili udaljeni i nisu se poznavali.

    * Lovćenski bataljon, jačine 341 borac, formiran je od dela boraca Lovćenskog NOP odreda i od boraca iz cetinjskog i barskog sreza.
    * Od Zetskog NOP odreda formirana su dva bataljona - Zetski, jačine 453 i "18. oktobar", jačine 405 boraca.
    * Bataljon "Bijeli Pavle", jačine 480 boraca, formiran iz sastava istoimenog Odreda.
    * Bataljon "Peko Pavlović", jačine 506 boraca, formiran od boraca sa teritorije nikšićkog sreza.
    * Bataljoni Uskočko-drobnjački, Jezero-šaranski i "Bajo Pivljanin", ukupne jačine 864 boraca, formirani su od boraca sa teritorije šavničkog sreza i od dela boraca Durmitorskog NOP odreda.
    * Komski bataljon, jačine 641 borac, formiran je od dela boraca Komskog NOP odreda i od boraca kolašinskog, beranskog i andrijevičkog sreza.

Ukupna jačina Odreda bila je 3.690 boraca sa 2.907 pušaka, 70 puškomitraljeza, 14 mitraljeza, 6 minobacača, jednim topom, 300 pištolja, 1.748 bombi i oko 235.000 metaka.

Prikupljanje bataljona

Glavni štab NOP odreda Crne Gore i Boke izdao je zapovest za pokret bataljona Crnogorskog NOP odreda u pravcu Pljevalja. Najudaljeniji Lovćenski bataljon otpočeo je pokret 19. novembra iz sela Orasi pravcem Zagora-Frutok-Tvorilo-Radovača, odakle je zajedno sa Zetskim bataljonom i bataljonom "Bijeli Pavle" izvršio pokret preko Župe nikšićke, planine Krnova i Šavnika i do 26. novembra izbio na Njegovuđe blizu Žabljaka. Kod Šavnika im se pridružio i bataljon "Peko Pavlović" iz nikšićkog sreza, a u rejonu Njegovuđa bataljon "18. oktobar" i delovi Komskog bataljona.

Pokretom ove grupe bataljona rukovodio je zamenik političkog komesara Boško Đuričković. Do 26. novembra uveče sve jedinice Crnogorskog NOP odreda za operacije u Sandžaku bile su prikupljene u rejonu Njegovuđa, na oko 60 kilometra od Pljevalja.

U toku noći 27/28. novembra, bataljoni su prešli reku Taru, preko mosta kod sela Đurđevića Tare. Po prelasku reke, odred je opet nastavio pokret prema Pljevljima marširajući u dve kolone. Istočna kolona jačine pet bataljona stigla je u selo Maoče, dok je zapadna kolona jačine četiri bataljona stigla u selo Glibaće. U ovim selima Odred je predanio u toku 29, a naredne noći 29/30. novembra istočna kolona se prebacila u rejon sela Adrovići, a zapadna kolona u sela Gornja i Donja Bukovica, u neposrednoj blizini Pljevalja.

Napad na Pljevlja
   
Dok su se Crnogorski NOP odred prikupljao u rejonu Pljevalja, komandant Arso Jovanović i politički komesar Bajo Sekulić, bili su na izviđanju oko Pljevalja i odlučili da se prvo izvrši naređenje Glavnog štaba o napadu na Pljevlja, pa tek onda naređenje Vrhovnog štaba o prebacivanju u Sandžak. Štab Crnogorskog NOP odreda je 27. novembra 1941. godine izdao zapovest o napadu na Pljevlja.

Prema planu Štaba odreda napad je trebao da bude u tri napadne kolone. Istonu napadnu kolonu su sačinjavali Komski i Jezero-šaranski bataljon, a komandu nad ovom kolonom imali su komandant i politički komsar odreda Arso Jovanović i Bajo Sekulić. Posebnu napadnu kolonu činio je bataljon "Peko Pavlović", pod komandom zamenika komandanta odreda Radovana Vukanovića. Zapadnu napadnu kolonu činili su Lovćenski bataljon, bataljon "Bijeli Pavle", Zetski bataljon i Uskočko-drobnjački bataljon, a komandu je imao zamenik političkog komesara Boško Đuričković.

Bataljoni "18. oktobar" i "Bajo Pivljanin" upućeni su na prilaz Pljevljima u slučaju intervencije italijanskih snaga iz Prijepolja, Priboja, Rudog i Čajniča.

Napad je počeo u zoru 1. decembra, a teške borbe su vođene u centru grada, kod gimnazije, doma zdravlja, osnovne škole, muslimanskog groblja, na brdu Stražici i u okolini kasarne. Usled jakog italijanskog otpora, veći deo partizanskih snaga je bio primoran da se povuče, a jedan deo snaga je ostao u gradu, pružajući silovit otpor, sve do sledeće noći, kada su se pod borbom i na juriš probio iz grada.

Odred je imao 218 mrtvih i 269 ranjenih boraca, a veliki broj boraca, njih oko 2.500, se demoralisao i vratio kući.

Posle ovog napada odred je spao na svega 700 boraca koji si 21. decembra, podeljeni na dva bataljona, ušli u sastav Prve proleterske NOU brigade.

Narodni heroji Crnogorskog NOP odreda

Borci Crnogorskog NOP odreda za operacije u Sandžaku odlikovani Orednom narodnog heroja:

    * Boško Đuričković
    * Petar Jovićević
    * Jovo Kapičić
    * Vuk Knežević
    * Dušan Obradović
    * Petar Radojević
    * Bajo Sekulić
    * Pero Ćetković


Izvor: Wikipedia

Bajo Sekulić (1913-1942) član Glavnog štaba NOPO Crne Gore, politički komesar Crnogorsko-sandžačkog NOP odreda i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija

Rođen je 13. februara 1913. godine u selu Sekilićima, kod Danilovgrada. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnazije učio u Danilovgradu, Podgorici i Cetinju. Godine 1934. otišao je u Beograd i upisao Pravni fakultet. Za vreme studija priključio se studentskom pokretu i ubrzo postao član Komunističke partije Jugoslavije. Učestvovao je u raznim studentskim akcijama: demonstracijama, štrajkovima i izletima. Bio je jedan od glavnih rukovodilaca studentske omladine na Beogradskom univerzitetu.

Početkom 1941. godine, uoči Nemačkog napada na Kraljevinu Jugoslavije, vratio se u Crnu Goru i preuzeo funkciju sekretara Okružnog komiteta KPJ za Cetinje. Odmah posle okupacije, uključen jeu članstvo Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru, a 24. aprila i u članstvo Komisije za prikupljanje ratnog materijala. Bio je učesnik sastanka PK KPJ za Crnu Goru, održanog 8. jula 1941. godine u Piperska Stijena, na kojem je doneta odluka o podizanju ustanka.

Od prvih dana Trinaestojulskog ustanka, bio je veoma aktivan. Radio je na stvaranju prvih partizanskih jedinica u Crnoj Gori i bio zamenik političkog komesara Privremene vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih odreda Crne Gore, Boke i Sandžaka. Učestvovao je i istakao se u mnogim ustaničkima akcijama tokom leta 1941. godine.

Kada je, oktobra 1941. godine, delegat CK KPJ i Vrhovnog štaba NOV i POJ Ivan Milutinović, došao u Crnu Goru i formirao Glavni štab NOP odreda Crne Gore, Bajo je imenovan za njegovog političkog komesara. Sredinom novembra od dela partizanskih jedinica iz Crne Gore formiran je Crnogorsko-sandžački NOP odred, koji je brojao oko 3.600 boraca, za komandanta ovog Odreda je imenovan Arso Jovanović, a za političkog komesara Bajo Sekulić.

Posle neuspelog napada na Pljevlje, 1. decembra 1941. godine, Odred se prebacio u Sandžak i tamo stvorio uslove za povezivanje sa partizanskim jedinicama, koje su se povlačile, iz Srbije. Tokom zime 1941/42. godine Bajo je rukovodio akcijama na suzbijanju četnika na područiju Vasojevića. Krajem marta pripremao je napad na četnike i Italijane u Kolašinu. Ali su, 20. marta 1942. godine, dan uoči planiranog napada, četnici izvršili iznenadni napad na partizne. U tim borbama na Crkvinama, kod Kolašina, Bajo je poginuo.

Za narodnog heroja proglašen je 11. jula 1945. godine.

Datum rođenja:    12. februar 1913.
Mesto rođenja:    Sekulići, kod Danilovgrada, Kraljevina Crna Gora
Datum smrti:    20. mart 1942.
Mesto smrti:    Crkvine, kod Kolašina, ND Crna Gora
Profesija:    student prava
Član KPJ od:    1934.
Za narodnog heroja proglašen:    
11. jula 1945.


Izvor: Wikipedia

Јово Капичић - Капа (1919), учесник НОБ-а, министра унутрашњих полсова НР Црне Горе, друштвено-политички радник, амбасадор и народни херој Југославије.

 Биографија

Рођен је 2. септембра 1919. године у граду Гаети, у Италија, где је тада била велика база избегле црногорске краљевске војске након Божићне побуне против, 1919. године, против династије Карађорђевић. Јовин отац Мило дипломирао је теологију и био је професор богословије, а 1918. црногорски комита и члан Црногорске федералистичке странке. Поред Јова имао је још двојицу синова - Павла и Владу.

Јово је одрастао на Цетињу где је завршио основну школу и пет разреда гимназије. У шестом разреду гимназије био је искључен из школе због учешћа у штрајку гимназијалаца. Пошто је искључен без права на редовно школовање у средњим школама, морао је приватно да се припрема. Шести, седми и осми разред гимназије и матуру положио је у которској гимназији.

Студије

Веома млад се укључио у напредни покрет. Као петнаестогодишак примљен је у чланство СКОЈ-а, 1934. године, а две године касније и у члнаство Комунистичке партије Југославије. После матурирања, уписује се на Медицински факултет у Београду, где је до 1941. године завршио четири семестра. У време двогодишњег студирања био је врло активан у редовима комунистичке и напредне студентске омладине. На другој години студија постао је секретар партијске организације Медицинског факултета, а нешто касније секретар партијског комитета Београдског универзитета. Учествовао је у многим акцијама и демонстрацијама које је организовала КПЈ. Посебно је био запажен у демонстрацијама 14. децембра 1940. године и 27. марта 1941. године. Због свог револуционарног рада неколико пута је затваран.

Народноослободилачка борба

Априла 1941. године, после капитулације Краљевине Југославије, по задатку Партије, упућен је у Црну Гору где, јула 1941. године, постаје члан Окружног комитета КПЈ за Цетиње. Као члан Окружног комитета, активно је радио на организовању прикупљања оружја, формирању герилских група, јачању организације КПЈ и општим припремама за устанак.

Као један од организатора Тринаестојулског устанка у цетињском крају, и члан Окружног комитета КПЈ, имао је видног успеха у дизању и развоју устанка, као и у његовом поновном оживљавању крајем лета и у јесен 1941. године. Као члан Окружног комитета, новембра 1941. године, изабран је за политичког комесара Ловћенског батаљона, који је послат у Санџак. С овом јединицом учествовао је у Пљеваљској бици, децембра 1941. године.

Када је, 21. децембра 1941. године у Рудом, формирана Прва пролетерска НОУ бригада, у њен састав је ушао и Ловћенски батаљон. Јово је све до октобра 1942. остао је у Првој пролетерској, у којој се као политички комесар више пута истакао: у Игманском маршу најпре је помагао у ношењу оружја, а онда је на леђима носио своје изнемогле и промрзле другове; а фебруара 1942, заједно са командантом батаљона Пером Ћетковићем, прешао је хладну и брзу реку Неретву. Нарочито се истакао у борбама с четницима на сектору Мојковца и Колашина.

У борби на Дурмитору, 3. јуна 1942. године, међу првима је упао међу неколико стотина четника, што је изазвало панику у њиховим редовима и батаљону омогућило да без губитака изврши задатак. За овај подвиг похваљен је од Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита. Био је међу бомбашима у борбама за Коњиц и Ливно, а октобра 1942. године постављен је за заменика политичког комесара Друге далматинске ударне бригаде. Годину касније постао је политички комесар Треће ударне дивизије, а крајем 1944. године и комесар Дванаестог војвођанског корпуса НОВЈ.

Послератни пероид

После ослобођења обављао је високе дужности у ресору министарства унутрашњих и иностраних послова. Био је први министар унутрашњих послова НР Црне Горе, помоћник министра унутрашњих послова ФНРЈ, амбасадор у Мађарској и Шведској.

Као генерал УДБЕ, из Вишеграда је координирао хватање Драже Михаиловића, а потом је био упућен у Црну Гору, где је као министар унутрашњих, решио питање око 650 тадашњих одметника. А касније као заменик министра унутрашњих послова Југославије, Александра Ранковића, био је задужен за Голи оток. Био је делегат на V, VI, VII и VIII Конгресу СКЈ. Био је и члан Савета федерације и резервни генерал-мајор ЈНА.

Пензионисан је почетком шездесетих година. У време распада Југославије, почетком деведесетих, ангажовао се у политичкој борби за независну Црну Гору.

Јовов син Драган, је познати кошаркаш, а унук Стефан, глумац.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 10. јула 1950. године.



Izvor: Wikipedia

Датум рођења:    1911.
Место рођења:    Пипери, код Подгорице, Краљевина Црна Гора
Датум смрти:    20. октобар 1944.
Место смрти:    Далмација, Југославија
Професија:    електро-механичар
Члан КПЈ од:    1935.
За народног хероја проглашен:    
13. август 1945.

Владимир Ћетковић Владо (1911-1944), шпански борац, генерал-мајор НОВЈ, командант Осмог корпуса НОВЈ и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 1911. године у селу Пиперима, код Подгорице. После завршене основне школе, пошао је из свог родног краја да тражи посао. Дошао је у Сомбор, где је 1930. године изучио електромеханичарски занат. После тога се запослио као механичар у руднику Трепча. Ту се упознао са тешким животом рудара и радника и прикључио се радничком покрету. Члан Комунистичке партије Југославије је од 1935. године.

Године 1935. спремао се да пође у Француску на полагање стручног испита. Али је убрзо ухапшен због организовања штрајка у руднику Трепча. Године 1936. одлучио је да пође у Шпанију, и помогне борбу шпанског народа. После неколико неуспешних покушаја, с туђим пасошима, успео је да се пребаци у Шпанију.

У Шпаније се истакао у борбама код Мадрида, у Горњем и Доњем Арагону и кроз читаву Каталонију. Имао је чин поручника Шпанске републиканске армије. Септембра 1938. године био је у тешко рањен у борбама током повлачења кроз Каталонију.

После пораза Шпанске републике, Владо је заједно с другим борцима Интернационалних бригада прешао у Француску, где је две и по године провео у концентрационим логорима.

Током 1941. године успео је да се са групом југословенских добровољаца пребаци у Југославију. По доласку у Југославију одмах се укључио у организовање устанка у Лици. После краћег времена, прешао је у Босанску крајину и као официр Оперативног штаба за Бос. крајину руководио акцијама крајишких партизана. Касније је поново враћен у Лику и постављен за команданта Групе НОП одреда за Лику.

У борбама око Коренице, јанура 1942. године, Владо је тешко рањен у ногу, која му је због тога остала краћа. Био је члан Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, команадант Осме кордунашке дивизије, а касније и командант Осмог далматинског корпуса НОВЈ. Децембра 1943. године произведен је у чин потпуковника, а 1. септембра 1944. у чин генерал-мајора НОВЈ.

Погинуо је несрећним случајем, 20. октобра 1944. године, када је пет британских авиона, изнад Далмације, напало грешком поштански авион НОВЈ, у коме се налазио.

За народног хероја проглашен је 13. августа 1945. године.


Izvor: Wikipedia

Датум рођења:    27. новембар 1911.
Место рођења:    село Мала Црна Гора, код Пљеваља, Краљевина Црна Гора Краљевина Црна Гора
Датум смрти:    13. јануар 1946.
Место смрти:    Москва, СССР
Професија:    електро механичар
Члан КПЈ од:    1934.
За народног хероја проглашен:    12. јула 1949.

Радоје Дакић - Брко (1911-1946), учесник НОБ-а, председник Синдиката југославије и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 27. новембра 1911. године у селу Мала Црна Гора, на Жабљаку, код Пљеваља. После завршене основне школе, изучио је машинбраварски занат и завршио занатску школу у Београду. После тога се уапослио у ливници "Југ". Радио је и у Ортопедском заводу у Београду и неким другим предузећима.

Врло рано је пришао радничком покрету. Био је веома активан у синдикалној организацији металаца и нарочито се залагао у окупљању омладине и њеном укључењу у рад синдиката. Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1934. године.

Због револуционарне активности често је хапшен и затваран. После полицијске провале у партијску организацију у Београду, 1936. године, ухапшен је и у затвору је провео девет месеци. Касније је, услед недостатка доказа, пуштен и протеран у родно место.

Године 1937. се вратио у Београд и радио у предузећуима "Рогожарски" и "Икарус". Пред изборе 1938. године поново је протеран у родно место. Идуће године се враћа у Београд, али поново бива ухапшен и изведен пред Суд за заштиту државе, који га ослобоађа, услед недостатка доказа.

У то време Радоје је био политички секретар Месног комитета КПЈ у Београду. Као партијски руководилац учествовао је у организовању многих штрајкова. Године 1940. организовао је велики штрајк радника аеронаутичке индустрије, због чега је ухапшен. После краћег задржавања у затвору, пуштен је, али је услед полицијска пролвале у партијску организацију, поново ухапшен. У затвору је остао све до априла 1941. године.

После капитулације и окупације Краљевине Југослвеије, одлази у Црну Гору, где постаје члан Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Боку и активно учествује у припремама устанка. Октобра 1941. године изабран је за секретара Окружног комитета КПЈ за Никшић. Као делегат никшићког среза, учествовао је, 8. фебруара на Острошкој скупштини.

Током 1942. године постављен је за секретара Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Боку. Године 1944. постављен је за политичког комесара Другог ударног корпуса НОВЈ.

После ослобођења Београда, учествовао је на Оснивачкој земаљској конференцији синдиката, на којој је изабран за секретара Централног одбора Јединствених синдиката Југославије.

Крајем 1945. године отишао је на лечење у Москву, где је и умро 13. јануара 1946. године. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.

За народног хероја проглашен је 12. јула 1949. године.


Izvor: Wikipedia

Ђуро Стругар (1912-1941), адвокатски приправник и народни херој Југославије.



Датум рођења:    9. мај 1912.
Место рођења:    Метеризи, код Цетиња, Краљевина Црна Гора
Датум смрти:    септембар 1941.
Место смрти:    Београд, Србија
Професија:    правник
Члан КПЈ од:    1934.
За народног хероја проглашен:    6. јула 1945.

 Биографија

Рођен је 9. маја 1912. године у селу Метеризи, код Цетиња. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу завршио је у селу Рваши. А гимназију је похађао на Цетињу од 1925. до 1932. године. У време школовања у гимназији, био је члан дружине "Слога" и литерарног друштва "Скерлић". Много је читао и упознао се с напредном литературом и марксистичким писцима. Учесник је ђачких демонстрација на Цетињу, 1931. године.

Правни факултет у Београду уписао је 1932. године, на ком се укључује у студентски покрет. Године 1933. постао је члан Комунистиче партије Југославије. Био је активан борац за аутономију Универзитета. 1934. године постао је члан привременог партијског руководства на Универзитету. Први пут је ухапшен фебруара 1935. године, када је три дана провео у београдском затвору "Главњача", а затим је спроведен на Цетиње. Други пут је ухапшен марта 1936. године, после велике провале црногорске партијске организације, и спроведен је у Дубровник, а затим у затвор у Сарајеву, у ком је провео више од четири месеца. Из затвора је пуштен због недостатка доказа. Враћа се у Београд и ради у "Црвеној помоћи". После провале у београдској партијској организацији и хапшења чланова Месног комитета, октобра 1936. године, постаје члан привременог МК КПЈ за Београд. Дипломирао је 1937. године.

Од новембра 1936. до августа 1938. године се налазио на одлужењу војног рока у Школи за резервне пешадијске официре у Горажду. После одслужења војске запошљава се у Београду, као адвокатски приправник. Постаје председник удружења адвокатских приправника. Крајем 1938. године постаје члан МК КПЈ за Београд. Руководи рејонским комитетом Центар, ради међу обалским радницима на Дунаву и у Савезу набављачких задруга. Године 1939. постаје члан партијског Повереништва за београдски округ.

Од 1. јула до 13. августа 1939. године био је на војној вежби у Тузли, као војник VII чете XV пешадијског пука "Стеван Синђелић". A децембра исте године добија чин резервног пешадијског потпоручника. После повратка са војне вежбе ради са радницима фабрика "Рогожарски", "Икаруса" и штофаре Владе Илића. У демонстрацијама 14. децембра 1939. године он и Мирко Томић предводе групу адвокатских приправника. У пролеће 1940. године делегат је београдске партијске организације на Покрајинској конференцији КПЈ за Србију.

У мартовским данима 1941. године један је од организатора и предводника демонстрација. Активно је учествовао у уприпремама саветовања Покрајинског комитета КПЈ за Србију, одржаног 29. марта на Чукарици. Шестог априла одлази у Црну Гору, али се крајем месеца враћа у Београд. Као члан МК КПЈ за Београд један је од организатора НОБ-а у Београду. Учествује у формирању оружаних група, руководи акцијом прикупљања оружја и санитетског материјала, пребацивањем људи у Космајски НОП одред. Јуна 1941. године учествује у раду седнице ПК КПЈ за Србију. Од јуна одржава везу са Јанком Јанковићем, од кога добија податке о ухапшеним члановима Партије и припремама полицијских рација.
Гроб Ђуре Стругара у Алеји бораца НОР-а на Новом гробљу у Београду

Учествује у преговорима, у Београду, с представницима грађанских партија и припадницима четничке организације Драже Михаиловића, због стварања јединственог фронта борбе против окупатора. Један је од организатора акције спасавања члана Политбироа ЦК КПЈ и секретара ПК КПЈ за Србију Александра Ранковића Марка. Септембра 1941. године преузима дужност секретара Месног комитета КПЈ за Београд, али није дуго остао на тој дужности. Двадесет другог септембра пошао је на састанак, са секретаром једног рејонског комитета, и у улици Грчића Миленка упао је у полицијску заседу. Ђуро је покушао да побегне, али је рањен, ухваћен и пребачен у затвор. Био је подвргнут страшним мучењима, али Ђуро није рекао ништа, чак ни своје име.

За народног хероја проглашен је 6. јула 1945. године.

Основна школа у Новом Београду, у блоку 37, носи његово име. А Цариградска улица у Београду је од 1946. до 1997. године носила његово име.

Izvor: Wikipedia

Датум рођења:    25. јануар 1905.
Место рођења:    село Нудол, код Никшића, Краљевина Црна Гора
Датум смрти:    13. јун 1943.
Место смрти:    Сутјеска
Професија:    радник
Члан КПЈ од:    1925.
За народног хероја проглашен:    6. јула 1943.

Биографија

Рођен је 25. јануара 1905. године у селу Нудолу, близу Грахова, код Никшића. Детињство, младост и већи део живота провео је у родном крају. Основну школу завршио је у суседном селу Заслапу. Лоше материјално стање породице спречило га је да настави школовање, па је почео да се бави пољопривредом. Када је одрастао, запослио се у "Омбли", предузећу за експлоатацију шуме у Бијелој Гори. Касније одлази од куће и најпре ради у руднику Трепча на монтажи жичаре, онда долази у Београд и запошљава се у штампарији "Време" и на изградњи новог Савског моста. Пошто је протеран из Београда, поново се запошљава као шумарски радник, а онда ради на свом имању. Био је и друмски радник.

Још у раној младости пошао је комунистичко-револуционарним путем; члан КПЈ постао је 1925. године. Идејно се формирао под утицајем свога брата, познатог комунистичког револуционара Никола Ковачевић. Сава је много радио на својој идеолошкој изградњи у комунисту и марксисту: Читао је марксистичке књиге, комунистички ангажовану политичку штампу, белетристику, војну и другу литературу.

До рата је имао следеће партијске функције: прочелник ћелије, члан (1928) и секретар (1934) Месног комитата КПЈ за Грахово, члан Окружног комитета за Никшић (1934) и члан Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору (изабран 1937. на Шестој покрајинској конференцији). Као партијски радник, покреће сељаке у борбу против политике режима и полицијског терора, организује штрајкове радника у месту запослења; ради на стварању сељачког задругарства, окупљању омладине, отварању читаоница; иступа као опробани говорник на народним свечаностима, на изборним састанцима, на великим скуповима и демонстрацијама. Радио је на стварању легалне Радничко-сељачке странке (1937-1938) и био један од њених истакнутих представника у Црној Гори. Због комунистичких активности хапшен је више пута (у Грахову, Никшићу, Цетињу, Косовској Митровици, Београду) и извођен пред суд. Приликом велике провале у партијској организацији 1936. у Црној Гори (ухапшено око 300 људи), избегао је хапшење, склонио се у шуму с још три граховска комуниста и наоружан провео у илегалности 9 месеци. Најзад се, уз гаранцију, предао судским властима у Никшићу, одакле је спроведен у сарајевски затвор, а нешто касније изведен пред Суд за заштиту државе у Београду (1937). На суду је ослобођен. Други пут је, у пролеће 1940. године, због антиратног говора, ухапшен и спроведен на суђење у Стару Кањижу. И овога пута је ослобођен. Последњи пут је ухапшен уочи Априлског рата 1941. године.

Народноослободилачки рат

Почетак НОБ-a дочекао је као већ искусан комунист и револуционар. Као члан Окружног комитета КПЈ за Никшић, учествовао је у припреми јулског устанка 1941. године Прва велика акција против окупатора на територији Грахова изведена је под његовим руководством: 25. јула, када је савладана италијанска посада (80 војника) и ослобођено Грахово.

У јесен 1941. године Главни штаб НОП одреда за Црну Гору и Боку именује га за команданта Никшићког НОП одреда, који је убрзо нарастао на десет батаљона. У јесен 1941. и зиму 1941/42. године, јединице одреда нижу победе на територији Никшића, Грахова, Вилуса, Црквица и Херцег Новог. Никшићки одред разбија италијанске колоне, заробљава стотине војника, заплењује тенкове, топове, камионе и друго наоружање и опрему. Снагама Никшићког и Дурмиторског одреда ослобођена је велика територија од Таре и Пиве до Бококоторског залива, осим блокираног Никшића и градова у Боки. Нарочито тешке, вишемесечне борбе, уз велике непријатељске губитке, вођене су на сектору Драгаљ-Црквице-Херцег Нови.

Готово истовремено, Сава проширује рад јединица одреда у источну Херцеговину и према Дубровнику. Јануара 1942. године формира се Оперативни штаб за Херцеговину, да координира борбе црногорских и херцеговачких јединица, са Савом као командантом. Тада су се под његовом командом нашле снаге јачине око 20 батаљона, које су деловале на простору од Оштрога до Дубровника и од Боке до Гацка, и снажним радом присилиле на стратегијску дефанзиву више од корпуса италијанских војника и јаке снаге усташа, домобрана и четника и нанели им више тешких пораза.

Делови одреда су ангажовани и у спречавању контрареволуције на подручју Колашина и у Катунској нахији. Као већ прослављени ратник, активно учествује на историјској Острошкој скупштини црногорских и бокељских родољуба, фебруара 1942. године. Априла 1942. именован је за члана Главног штаба НОВ и ПО за Црну Гору и Боку, а маја исте године изабран је за члана Врховног штаба НОВЈ.

У току Треће непријатељске офанзиве, јединице Никшићког одреда водиле су изузетно оштре борбе око Никшића, Грахова у Боки и у Пиви. У познатим борбама, априла 1942, у Жупи никшићкој тешко су поражене јаке четничке снаге под командом Баја Станишића. То је био први тешки четнички пораз у Црној Гори. Нове поразе одред им је нанео у борбама на правцу Никшић-Пива. Поред руковођења одредом, као заменик команданта Главног штаба руководио је повлачењем Ловћенског НОП одреда правцем Трешњево-Грахово-Бањани-Пива, као и Зетским НОП одредом, око Никшића и у Пиви.

Када је 12. јуна 1942. године формирана Пета пролетерска црногорска НОУ бригада, Сава постаје њен командант. Бригада је најпре главна заштитница у борбама на тромеђи Црне Горе, Босне и Херцеговине, а потом је са ширег простора Зеленгоре штитила поход Групе пролетерских бригада у западну Босну и осигуравала збег народа и болницу. Од 22. јула до 2. августа, заједно с Херцеговачким НОП одредом, Драгачевско-челебићким батаљоном, болницом и збегом, Пета бригада је извела пробој од Дрине до Прозора. Овај сложени подухват изведен је под Савином командом. У централној и западној Босни бригада је, од августа 1942. до јануара 1943, водила борбе око Прозора, Травника, Јајца.

У Четвртој непријатељској офанзиви Сава Ковачевић такође учествује. Јуриши на Прозор, борба с тенковима у Острошцу, напади на Коњиц, одбране у долини Неретве имали су велики значај за спас рањеника и општи успех на Неретви. У офанзиви с Неретве, бригада води тешке борбе на левој обали Неретве, за ослобођење и одбрану Невесиња, на Планој, Јаворку и Биочу. Веома успешно Сава је командовао бригадом у оштрим борбама на правцу Никшић-Шавник, на Комарници и на Дурмитору, што је успорило надирање вишеструко јачих немачко-италијанских снага у Петој офанзиви.

У најтежем периоду Пете непријатељске офанзиве, Сава постаје командант Треће ударне дивизије. Дивизији је баш тада пао у део најтежи задатак: да буде заштитница Главне оперативне групе, да штити Централну болницу и изврши пробој из окружења. У десетодневним борбама под Савином командом, дивизија се борила с непријатељем који је био готово двадесет пута бројнији, и учинила све да спасе рањенике и изврши друге задатке. Чињени су покушаји да се нађе погодна могућност за пробој. У тешким борбама 11. и 12. јуна на Вучеву, под Маглићем, код Боровна, на десној обали Сутјеске, одбијени су снажни удари непријатеља, спашена болница и направљен покушај да се на левој обали Сутјеске образује мостобран. 13. јуна, њене главне снаге пошле су у општи напад на левој обали Сутјеске. Дивизија је успела да потисне непријатеља, али не и да сломи његов отпор на Кошуру, падинама Озрена, Ластве, Казана. У најкритичнијем тренутку, Сава је одлучио да новим јуришем изврши пробој. С пратећом четом и групом курира избио је у први стрељачки строј, заповедио јуриш, и пуцајући из пушкомитраљеза, пошао напред. Сава Ковачевић је пао у јуришу, покошен непријатељевим рафалима. У истом јуришу погинули су и Савин отац Благоје, брат Јанко и синовац Драган.

Сава Ковачевић одликован је совјетским Орденом Кутузова. Када су 1. маја 1943. године, уведени чинови у НОВЈ, произведен је у чин пуковника.

За народног хероја проглашен је 6. јула 1943. године.

Izvor: Wikipedia

Владимир Роловић (1916-1971), друштено-политички радник, амбасадор СФРЈ и народни херој Југославије.

Датум рођења:    21. мај 1916.
Место рођења:    Брчела, код Бар, Краљевина Црна Гора Краљевина Црна Гора
Датум смрти:    15. април 1971.
Место смрти:    Штокхолм, Шведска
Професија:    друштено-политички радник
Члан КПЈ од:    1936.
За народног хероја проглашен:    9. априла 1971.

Биографија

Рођен је 21. маја 1916. године у селу Брчели, код Бара. Потиче из сиромашне сељачке породице, детињство је провео у родном селу, где је завршио основну школу. После је, у тешком условима, наставио школовању у барској, пећкој и цетињској гимназији. После завршетка гимназије, уписао се на Правни факултет Београдског универзитета.

Још као ђак цетињске гимназије, определио се за раднички покрет, и врло активно учествовао у свим акцијама омладине, у гимназији, занатском и спортском друштву "Ловћен". Године 1935. постао је члан СКОЈ-а, а почетком 1936. и члан КПЈ. До априла 1941. године обављао је разне одговорне партијске дужности. Најпре је радио у техници МК КПЈ за Београд и ПК КПЈ за Србију, а потом је упућен на рад у Црну Гору, где је извесно време руководио среским комитетом СКОЈ-а, а затим је постао секретар СК КПЈ за Бар. Године 1940. изабран је у Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору.

Због револуционарног рада, хапшен је 1935. на Цетињу и 1938. године у Београду.

После априлског рата и окупације Краљевине Југославије, вратио се у родни крај, где се одмах активно укључио у припреме за устанак. Учесник је тринаестојулског устанка, као један од вођа устаничке групе Црногорског примирја, која је већу у првим даним уништила све карабињерске станице од Бара до Будве.

Децембра 1941. године, као борац Ловћенског батаљона, учествовао је у нападу на Пљевља. Када је формирана Прва пролетерска НОУ бригада, постављен је на дужност политичког комесара Прве чете Првог (црногорског) батаљона. Учествовао је у многим борбама на Округлици, Жепи, Игману, Улогу, у Жупи, код Калиновика, на Сињајевини. Посебно се истакао у нападима на Коњиц и Ливно, 1942. године, као и у борбама током Четврте офанзиве.

Био је руководилац политодјела Прве далматинске, Петнесте мајевичке бригаде и Седамнаесте источнобосанске дивизије. На дужност политичког комесара 38. источнобосанске дивизије НОВЈ именован је 1944. године.

После завршетка Другог светског рата, 1945. године, упућен је на рад у ОЗН-у Југославије, где је обављао дужности начелника Одељења и дао велики допринос у уништењу заосталих усташких и четничких група.

Био је члан Враде НР Црне Горе, помоћник савезног министра за иностране послове, члан Градског комитета СК Београда, амбасадор СФРЈ у Норвешкој, Јапану и Шведској и резервни генерал-мајор ЈНА.

У Штокхолму је, 7. априла 1971. године, смртно рањен од групе усташких терориста, а осам дана касније 15. априла умро је од последица рањавања. Атентатори Миро Барешић и Анђелко Брајовић су ухваћени и осуђени у Шведској.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године, и више домаћих и страних одликовања.

За народног хероја проглашен је 9. априла 1971. године.

Izvor: Wikipedia