ĐAKON STEVAN I DVA ANĐELA

Rano rani đakone Stevane,
Prije sunca na Svetoga Đurđa;
Nit s' umio, nit Bogu molio.
Sretaju ga dva anđela mlada,
Božiju mu pomoć nazivaše:
"Božja pomoć, đakone Stevane!"
Ljepše njima đakon privatio:
"Da ste zdravo, dv'je delije mlade!"
Još besjede dva anđela mlada:
"Bogom tebi, đakone Stevane,
Što si tako rano uranio,
Prije sunca na Svetoga Đurđa;
Nit s' umio, nit Bogu molio?"
Progovara đakone Stevane:
"Bogom vami, dv'je delije mlade,
Kako vami uraniti neću,
Kad ja 'ranim devet slijepije
I još uz to devet nijemije."
Vele njemu dva anđela mlada:
"A ti odi dvoru bijelome;
Pa ti kolji sina jedinoga,
Po imenu dijete Stevana!
Maži oči devet slijepije,
Poji krvi devet nijemije;
Slijepci će ti u sunce gledati,
A n'jemi će srpski govoriti."
To je Stevan jedva dočekao.
Broz ode dvoru bijelome,
Te on kolje sina jedinoga,
Po imenu dijete Stevana.
Zlatan kondir krvi navatao;
Maže oči devet slijepije,
Poji krvi devet nijemije.
I sl'jepci mu u sunce gledaše,
A nijemi srpski govoraše.
Mislio je đakone Stevane,
Mislio je da je zakla sina;
A on zakla jedno janje malo.
Drugo jutro đakone Stevane,
Drugo jutro rano uranio -
I našao sina jedinoga,
Po imenu dijete Stevana;
Nađe njega u zelenoj bašči,
Đe s' umeće zelenom jabukom.
To je njemu vrlo milo bilo;
Uzimlje ga sebi u naramak,
Te ga nosi dvoru bijelome.
Dade sina svojoj staroj majci
I dade ga previjernoj ljubi;
Pa besjedi đakone Stevane,
Pa besjedi svojoj staroj majci
I kazuje svojoj v'jernoj ljubi:
"Mislio sam da sam zaklo sina,
A ja zakla jedno janje malo!"

NEJAKI DEJAN I CAR

Visom lete dva vrana gavrana,
Još su viši Dejanovi dvori;
Pred dvorom je majka Dejanova,
Ona veze Dejanu košulju,
Zlatnom žicom, srebrnom iglicom,
I Dejanu svome popijeva:
"Rasti bolje, moj sine Dejane,
Da otmemo caru carevinu,
Da otmemo kralju kraljevinu,
To je naša starevina bila!"
Misli majka da niko ne čuje,
To slušale dvije pašalije,
Pa odoše caru kazivati:
"O, čestiti care gospodine,
Je li, care, testir divaniti?"
Veli njima care gospodine:
"Boga vami, dvije pašalije,
Jeste, paše, testir divaniti!"
Al' govore dvije pašalije:
"O, čestiti care gospodine,
Pred dvorom je Dejanova majka,
Ona veze Dejanu košulju,
Zlatnom žicom, srebrnom iglicom,
I Dejanu svome popijeva:
'Rasti bolje, moj Dejane sine,
Da otmemo caru carevinu,
Da otmemo kralju kraljevinu,
To je naša starevina bila.'"
Kad je care razumio glase
I vidio što mu Turci kažu,
On se skače na noge lagane,
Pa na noge obu jemerlije,
Dur-bojanli čibuk raspalio,
Opasuje dva svilena pasa,
Kratki su mu četrjest aršina,
Pa uzimlje perali kandžiju,
Pripasuje sablju posjeklicu,
Uzja'uje pomamna đogata,
Udara ga s obadvije strane,
Skače đogo ujeli ga vuci,
Pred džamijom đe klanjaju Turci,
Tri aršina u višinu skače,
A četiri ravna polja prima.
Kad je doša dvoru Dejanovu,
Pred dvorom je Deju uvatio,
Sveza njemu ruke naopako,
Bije njega perali kandžijom.
Ciči Dejan kano ljuta zmija,
Kuka majka kano kukavica,
A prevrće kano lastavica.
Al' govori care gospodine:
"O, starice, Dejanova majko,
Je l' istina što mi Turci kažu?
Je l' istina da s' pred dvorom bila
I Dejanu svom košulju vezla,
Zlatnom žicom, srebrnom iglicom,
I još njemu 'vako popjevala:
'Rasti bolje, moj Dejane sine,
Da otmemo caru carevinu,
Da otmemo kralju kraljevinu,
To je naša starevina bila!'?"
Kaže njemu Dejanova majka:
"Jest istina, care gospodine,
Jest istina, al' sam se šalila."
Kad to čuo care gospodine,
Vodi Deju kamenoj tavnici
I baca ga na dno od tavnice.
U tavnici voda do koljena,
Ševar trava momku do rukava,
Po njoj plove zmije i gušteri,
Zmije kolju, a gušteri štiplju.
Mili Bože, čuda velikoga!
Ne pasala ni godina dana,
Ali ide Dejanova majka,
Sakupila jedan tovar blaga,
Pa ga goni caru gospodinu,
Ne bi li joj Deju oprostio,
Oprostio proklete tavnice.
Kad je došla caru gospodinu,
Božju mu je pomoć nazivala:
"Božja pomoć, care gospodine!"
Njojzi care Boga privatio:
"Bog da dobro, Dejanova majko!"
Al' govori Dejanova majka:
"O, čestiti care gospodine,
Evo tebi jedan tovar blaga,
Pušti meni nejakog Dejana!"
Primi care jedan tovar blaga,
Pa je onda ušćulio brke,
Na caricu ni pogledat neće.
Kada viđe Dejanova majka
Da joj care ne pušta Dejana,
Ona ode kući kukajući.
Mili Bože, čuda velikoga!
Ne pasalo dvije godinice,
Ali ide Dejanova majka,
Sakupila dva tovara blaga,
Pa ga goni caru gospodinu,
Ne bi li joj Deju oprostio,
Oprostio proklete tavnice.
Kad je došla caru gospodinu,
Božju mu je pomoć nazivala:
"Božja pomoć, care gospodine!"
Njojzi care Boga privatio:
"Bog da dobro, Dejanova majko!"
Al' govori Dejanova majka:
"O, čestiti care gospodine,
Evo tebi dva tovara blaga,
Otvori mi prokletu tavnicu
Da pokupim Kosti Dejanove,
Da i' nosim na Sitnicu vodu,
Da i' perem u Sitnici vodi,
Da i' sušim prema žarkom suncu,
Nek se od nji' sokolovi legu!"
Prima blago care gospodine,
Pa se skače na noge lagane,
I uzimlje ključe od tavnice,
Te otvori vrata od tavnice -
Kad li Dejo služi krsno ime,
Krsno ime svetitelja Đurđa.
Pred njime je srebrna trpeza,
Na trpezi 'ljeba bijeloga,
Puna čaša vina crljenoga.
Pita njega care gospodine:
"Boga tebi, nejaki Dejane,
Kaži pravo, tako bio zdravo,
Ko ti dade srebrnu trpezu,
Ko ti dade 'ljeba bijeloga,
Ko ti dade vina crljenoga?"
Al' besjedi nejaki Dejane:
"Kad me pitaš, care gospodine,
Kad me pitaš, pravo da ti kažem:
Sveti Petar srebrnu trpezu,
Sveti Niko 'ljeba bijeloga,
Sveti Ile vina crljenoga,
Da ja služim svoje krsno ime,
Krsno ime svetitelja Đurđa."
Kad je care razabrao r'ječi,
On poskoči, kanda međed riknu:
"Bre, Dejane, kurvino kopile,
Kurve tebe u vinu popile!
Kakvom smrti voliš umrijeti:
Ali voliš da te vatrom palim,
Ali voliš da t' u vodu bacim?"
Misli Dejan, misli svakojako,
Sve mislio, u jedno smislio,
Pa je caru tijo govorio:
"O, čestiti care gospodine,
N'jesam riba, da m' u vodu baciš,
Ni vještica, da me vatrom pališ;
Već sam junak, da junački ginem.
I čuj mene, care gospodine!
Podaj meni sakata đogata,
Nejašena devet godin' dana,
Nejašena, u boj nevođena,
I daj meni sablju pometkinju,
Na kojoj su kokoši ležale,
Koja j' pusta za kore prirasla;
Sveži meni noge ispod đoge,
A sveži mi ruke naopako;
Pa me pušti niz to polje ravno,
Za mnom pušti do trista Turaka,
Nek me Turci nožima raznesu!"
To je care jedva dočekao,
Pa mu daje sakata đogata,
Nejašena devet godin' dana,
nejašena, u boj nevođena.
I daje mu sablju pometkinju,
Na kojoj su kokoši ležale,
Koja j' pusta za kore prirasla.
Pa mu veže noge ispod đoge
I veže mu ruke naopako,
Te ga pušti niz to polje ravno,
Za njim pušti do trista Turaka,
Da ga Turci na nož'ma raznesu.
No da vidiš nejakog Dejana,
Da ga vidiš, vesela mu majka,
Kad je bio nasred polja ravna,
On poteče poljem širokijem,
Pak on viče grlom bijelijem:
"Sveta Petko, odr'ješi mi ruke,
Sveti Đurđu, naoštri mi sablju,
A Neđeljo, razigraj mi konja!"
To začula sveta Petkovica
I to čuo svetitelju Đurđu,
Brzo idu nejakom Dejanu,
Ne bi li mu od pomoći bili.
Kad viđoše nejakog Dejana,
Sveta Petka odr'ješi mu ruke,
Sveti Đurađ naoštri mu sablju,
A Neđelja razigra mu konja.
Mili Bože, čuda golemoga!
Malo bilo, dugo ne trajalo;
Kad s' okrenu nejaki Dejane,
Pa poćera do trista Turaka
Po onome polju širokome,
Stotinu je sabljom sasjekao,
Stotinu je konjem pogazio,
A stotini ruke savezao;
Pak i' goni caru gospodinu.
Kad je doša caru gospodinu,
Božju mu je pomoć nazivao:
"Božja pomoć, care gospodine!
Evo t', care, stotinu Turaka,
nek ti budu za dar i jabuku!"
Primi care stotinu Turaka.
Onda Deji ljepše besjeđaše:
"Da si zdravo, moj sužnje nevoljni,
Do sad s' bio moj sužanj nevoljni,
A od sade moj sinak jedini!"
Pa se vati rukom u džepove
I izvadi do trijest dukata,
Te govori nejakom Dejanu:
"Na to tebi, moj sine jedini,
Pa se napi vina crljenoga,
Nek j' od tebe moja kuća mirna."
Al' s' naljuti nejaki Dejane,
Na dukate neće ni da gleda;
Neg uzimlje sablju latinkinju,
Pa odsječe caru gospodinu,
Odsječe mu ruke do ramena.
Tako Dejan zadobio carstvo,
Pa on osta sretno gospodujući
I carujuć sve do svoga v'jeka.

SMRT MAJKE JUGOVIĆA

Mili Bože, čuda velikoga;
kas se sleže na Kosovo vojska,
u toj vojsci devet Jugovića
i deseti star Juže Bogdane!
Boga moli Jugovića majka
da joj Bog da oči sokolove
i bijela krila labudova,
da odleti nad Kosovo ravno,
i da vidi devet Jugovića
i desetog star-Juga Bogdana.
Što molila, Boga domolila:
Bog joj dao oči sokolove
i bijela krila labudova.
Ona leti nad Kosovo ravno -
mrtvi nađe devet Jugovića
i desetog star-Juga Bogdana,
i više nji devet bojni koplja,
na kopljima devet sokolova,
oko koplja devet dobri konja,
a pored nji devet ljuti lava.
Tad zavrišta devet dobri konja,
i zalaja devet ljuti lava,
a zaklikta devet sokolova;
i tu majka tvrda srca bila,
da od srca suze ne pustila,
već uzima devet dobri konja,
i uzima devet juti lava,
i uzima devet sokolova,
pak se vrati dvoru bijelome.
Daleko je snae ugledale,
malo bliže pred nju išetale:
zakukalo devet udovica,
zaplakalo devet sirotica,
zavrištalo devet dobri konja,
zalajalo devet ljudi lava,
zakliktalo devet sokolova;
i tu majka tvrda srca bila,
da od srca suze ne pustila.
Kad je bilo noći u ponoći,
al' zavrišta Damjanov zelenko;
pita majka Damjanove ljube:
"Snao moja, ljubo Damjanova,
što nam vrišti Damjanov zelenko?
Al' je gladan šenice bjelice,
ali žedan vode sa Zvečana?"
Progovara ljuba Damjanova:
"Svekrvice, majko Damjanova,
nit je gladan šenice bjelice,
niti žedan vode sa Zvečana,
već je njega Damjan naučio
do ponoći sitnu zob zobati,
od ponoći na drum putovati;
pak on žali svoga gospodara
što ga nije na sebi donio!"
I tu majka tvrda srca bila,
da od srca suze ne pustila.
Kad ujutru danak osvanuo,
ali lete dva vrana gavrana:
krvava im krila do ramena,
na kljunove b'jela pjena trgla;
oni nose ruku od junaka
i na ruci burma pozlaćena,
bacaju je u krioce majci.
Uze ruku Jugovića majka,
okretala, prevrtala njome,
pa dozivlje ljubu Damjanovu:
"Snao moja, ljubo Damjanova,
bi l' poznala čija j' ovo ruka?"
Progovara ljuba Damjanova:
"Svekrvice, majko Damjanova,
ovo j' ruka našega Damjana,
jera burmu ja poznajem, majko,
burma sa mnom na vjenčanju bila."
Uze majka ruku Damjanovu,
okretala, prevrtala njome,
pak je ruci tijo besjedila:
"Moja ruko, zelena jabuko,
gdje si rasla, gdje l' si ustrgnuta! -
A rasla si na kriocu mome,
ustrgnuta na Kosovu ravnom!"
Nadula se Jugovića majka,
nadula se, pa se i raspade
za svojije devet Jugovića
i desetim star-Jugom Bogdanom.

 STARINA NOVAK I KNEZ BOGOSAV

Vino piju Novak i Radivoj
a kod Bosne, kod vode studene,
kod nekoga kneza Bogosava.
A kad su se vina ponapili,
knez Bogosav stade besjediti:
"Pobratime, Starina Novače,
kaži pravo, tako bio zdravo,
sa šta, brate, ode u hajduke?
Kakva tebe oćera nevolja
vrat lomiti, po gori hoditi,
po hajduci, po lošu zanatu,
a pod starost, kad ti nije vrime?"
Veli njemu Starina Novače:
"Pobratime, kneže Bogosave,
kad me pitaš, pravo da ti kažem -
jest mi bilo za nevolju ljutu.
Ako moreš znati i pamtiti
kad Jerina Smederevo gradi,
pa naredi mene u argatluk,
argatovah tri godine dana,
a ja vukoh drvlje i kamenje
sve uz moja kola i volove -
i za pune do tri godinice
ja ne stekoh pare ni dinara,
ni zaslužih na noge opanke.
I to bih joj, brate, oprostio!
Kad sagradi Smedereva grada,
onda stade pa i kule zida,
pozlaćuje vrata i pendžere,
pa nametnu namet na vilajet,
sve na kuću po tri litre zlata -
to je, brate, po trista dukata!
Ko imade, i predade blago;
ko predade, onaj i ostade.
Ja sam bio čovjek siromašan,
ne imadoh da predadem blago,
uzeh budak, s čim sam argatovo,
pa s budakom odoh u hajduke,
pa se niđe zadržat ne mogoh
u državi Jerine proklete,
već pobjegoh do studene Drine,
pa se maših Bosne kamenite.
A kad dođoh blizu Romanije,
tu sam turske svatove susreo -
oni vode kadunu đevojku.
Svi svatovi s mirom prolazili,
zaostalo Ture mladoženja
na doratu, konju velikome,
ono ne šće da prolazi s mirom,
već poteže trostruku kandžiju
(tri su na njoj lule* od tumbaka)
pa udara mene po plećima.
Triput sam ga Bogom pobratio:
"Molim ti se, Ture mladoženja,
a tako ti sreće i junaštva,
i tako ti sretnoga veselja,
prođi me se, hajde putem s mirom -
vidiš da sam čovjek siromašan!"
Opet Ture da s' okani neće.
Kad je mene malo zaboljelo,
i ja sam se vrlo ražljutio,
pa potegoh budak sa ramena
te udarih Ture na doratu.
Kako sam ga lako udario,
umah sam ga s konja oborio,
i k njemu sam onda priletio;
udarih ga još dva i tri puta
dok sam njega s dušom rastavio.
Vatih mu se rukom u džepove,
kod njeg' nađoh do tri kese blaga,
pa ih pušti sebi u njedarca;
otpasah mu sablju od pojasa,
njem' otpasah, a sebi pripasah;
ostavih mu budak više glave,
da čim će ga zakopati Turci,
pa posjedoh njegova dorata,
odoh pravo gori Romaniji.
To gledaju svi turski svatovi,
ne šćedoše mene ni ćerati,
ja ne šćeše, ja li ne smjedoše.
Evo ima četr'est godina,
Romaniju goru obiknuo,
bolje, brate, nego moje dvore;
jer ja čuvam druma kroz planinu,
dočekujem Sarajlije mlade,
te otimam i srebro i zlato
i lijepu čohu i kadifu,
odijevam i sebe i društvo;
a kadar sam stići i uteći
i na strašnu mjestu postajati -
ne bojim se nikoga do Boga!"

* Lula ovdje znači kao mala čašica, otprilike kao poveliki naprstak.

BAN SEKULA I VILA

Zaigra se ban Sekula
b'jelom vilom Mandalinom.
Uteče mu b'jela vila
k vedru nebu pod oblake.
I namače ban Sekula,
i namače mudru vidru
te uvati b'jelu vilu.
"Nemoj mene, ban Sekula,
nemoj mene sabljom sjeći,
kazaću ti troje bilje:
jedno bilje, ban Sekula,
rodiće ti ljuba sina;
drugo bilje, ban Sekula,
bićeš junak u družini;
treće bilje, ban Sekula,
moći će ti sablja sjeći!"
I govori ban Sekula:
"Ne budali, b'jela vilo!
Dok je meni Boga moga,
rodiće mi ljuba sina;
dok je meni brata moga,
biću junak u družini;
dok je meni desne ruke,
moći će mi sablja sjeći!"

OKLADA SIBINJ-JANKA

Vino piju sva gospoda,
u mletačka i zlatačka.
U vinu se ponapili,
u inatu okladili
ko će crkvu previsiti
pozlaćenim buzdovanom,
u kojem je buzdovanu
trista oka ladna gvožđa
i četiri čista srebra.
Okladi se Sibinj-Janko
da će crkvu previsiti
pozlaćenim buzdovanom,
u kojem je buzdovanu
trista oka ladna gvožđa
i četiri čista srebra.
On uzima buzdovana,
pa se baca u oblake.
Od oblaka odskočio,
crkvi toranj oborio
na čardake Vojinove -
čardaci se orušiše.
Gospoda se porušiše,
crne poše povezaše,
jera mlogo kvarivaše.
Sedam tovar' blaga daše
za okladu Sibinj-Janku.

JANKO I MILANKO

'Rani majka dva nejaka sina,
Po imenu Janka i Milanka,
Sve preslicom i rukom desnicom.
Kad je majka doranila Janka,
I do puške i do konja bojna,
Kada Janko do zemana dođe,
Da se Janko ženiti mogaše -
Onda njemu majka govoraše:
"Odi, Janko, da te ženi majka!"
Ali njojzi odgovara Janko:
"'Vala tebi, moja stara majko,
Ja se junak ni ženiti neću!
No sam čuo i ljudi mi kažu,
Da u gori devet ajdukova,
Da pred njima arambaše nema;
Oću njima biti arambaša!
Zato čuj me, moja stara majko,
Kuvaj meni, moja stara majko,
Kuvaj meni lake brašnenice,
L'jevaj meni vince u barilce
I pom'ješaj žežene rakije,
Ne b l' bilo, majko, laganije,
Da ja idem u goru zelenu,
Da ja tražim devet ajdukova,
Da ja njima budem arambaša!"
Kad je majka r'ječi razabrala,
Kuva ona lake brašnenice,
L'jeva njemu vince u barilce
I pom'ješa žežene rakije,
Ne bi l' Janku bilo laganije;
Tako majka opremila Janka.
Ode Janko u goru zelenu,
Da on traži devet ajdukova,
Da on njima bude arambaša.
Tri je dana po gori 'odio,
Niđe nikog nije opazio!
Kad četvrti već u podne bio -
Sjede Janko pod jelu zelenu,
Da se naje 'ljeba bijeloga,
Ponapije vina rujanoga;
Al' eto ti čuda neviđena:
Otud rupi devet ajdukova,
I govori devet ajdukova:
"Oj, Boga ti, neznana delijo,
Bi l' ti nama arambaša bio?"
Al' govori neznana delija:
"Oj, junaci, draga braćo moja,
Ja bi vami arambaša bio!
Al' ja jadan oružija nemam."
Kad to čuše devet ajdukova,
Zgledaše se jedan na drugoga,
Pa s' vatiše devet ajdukova,
Izvadiše devet dževerdana,
Dadoše mu devet dževerdana,
Dadoše mu sablju latinkinju
I dadoše pušku granajliju,
Dadoše mu kapu kubakliju,
Sve od'jelo prvog arambaše;
Smjesta posta arambaša Janko.
Mili Bože, čuda velikoga!
Kada majka dorani Milanka
Do ženidbe i do konja bojna,
Onda njemu maja govoraše:
"Odi, Mile, da te ženi majka!"
Al' govori nejaki Milanko:
"Vala tebi, moja stara majko,
Ja se junak ni ženiti neću,
Prvo Janka brata starijega!
Zato, majko, poslušaj de mene:
Kuvaj meni, moja stara majko,
Kuvaj meni lake brašnenice,
L'jevaj meni vince u barilce
I pom'ješaj žežene rakije,
Ne bi l' bilo, majko, laganije,
Da ja idem u goru zelenu,
Da ja idem potražiti Janka,
Brata Janka u gori zelenoj!"
Al' se skače ostarela majka,
Al' se skače na noge lagane,
Pa mu kuva lake brašenice,
L'jeva njemu vince u barilce
I pom'ješa žežene rakije,
Ne bi l' bilo Mili laganije;
Tako majka opremi Milanka,
Ode Mile u goru zelenu,
Ode Mile potražiti Janka,
Brata Janka u gori zelenoj.
Tri je dana po gori 'odio,
Niđe nikog nije opazio;
Kad četvrti već u podne bio -
Sjede Mile trudan i umoran,
Sjede Mile pod jelu zelenu,
Da se naje 'ljeba bijeloga,
Ponapije vina crljenoga,
Ne bi li se štogođ potkr'jepio.
Loša njega sreća poslužila
I on zaspa kano janje mlado
U gorici pod jelom zelenom.
Al' eto ti čuda neviđena:
Otud rupi devet ajdukova
I pred njima arambaša Janko.
Ugledaše devet ajdukova,
Ugledaše nejakog Milanka,
Đeno spava nejaki Milanko,
U gorici pod jelom zelenom;
Pa govore devet ajdukova,
Pa govore arambaši Janku:
"Boga tebi, arambaša Janko,
TI si vavjek junak govorio
Da na da te ne ima junaka,
Ni ljepšega, nit prikladnijega -
Eno boljeg od tebe junaka,
Đeno spava pod jelom zelenom;
Kada diše: sva se gora 'iše,
Kad uzdane: gora se pokloni,
A sve od stra' onakog junaka."
Al' govori arambaša Janko:
"Oj, Boga vam, moja braćo draga,
Pogub'te mi onoga junaka!"
Kad to šuše devet ajdukova,
Potegoše devet ajdukova,
Potegoše devet dževerdana,
I str'jeljaše nejakog Milanka,
I str'jeljaše, al' ne ustr'jeljaše,
Nikakav mu rane ne zadade.
Kad to viđe arambaša Janko,
On poteže svoju granajliju
I ustr'jeli nejakog Milanka,
U zlo ga je mjesto pogodio,
U zlo mjesto među sama puca,
Među puca, đe mu srce kuca,
Đe junaku melem ne trebuje.
Al' govori arambaša Janko:
"Oj, junaci, slatka braćo moja,
Nešto desna utrnu mi ruka,
Upitajte onoga junaka:
Ima l' koga on od roda svoga?
Ja se bojim dobro biti neće,
Ja se bojim daj' od roda moga."
Skočiše se devet ajdukova,
Pa pitaju nejakog Milanka:
"Oj, Boga ti, neznana delijo,
Kaži pravo, tako bio zdravo,
Imaš koga ti od roda svoga?"
Al' govori nejaki Milanko:
"Oj, Boga vam, moja braćo draga,
Oću vami pravo kazivati:
Ja nemadem ja od roda svoga,
Baš kod moga dvora bijeloga,
Nego staru samoranu majku,
Brata Janka u gori zelenoj."
Kad to čuše devet ajdukova,
Oni jošte pitaju Milanka:
"Oj, junače, da od Boga nađeš,
Što je tebe ovuda nosilo?"
Veli njima nejaki Milanko:
"Oj, junaci, moja braćo draga,
Mene moja samorana majka,
Mene majka ćela oženiti;
A ja sam se brata zaželio,
Pak se n'jesam ćio oženiti;
Dok ne nađem svoga brata Janka,
Brata Janka u gori zelenoj,
On u gori jeste arambaša,
On imade devet ajdukova.
Tako pođo u goru zelenu,
Da potražim svoga brata Janka,
Da ja vidim svoga brata Janka,
Da me i ta moja želja mine.
Tri sam dana po gori' odio,
Niđe nikog n'jesam opazio;
Kad četvrti već u podne bio -
Ja sam sio trudan i umoran,
Ma pod ovu jelicu zelenu,
Da se najem ljeba bijeloga,
Ponapijem vina crljenoga,
Ne bi li se štogođ potkr'jepio.
Al' eto mi časa nesretnoga,
Mene sanak obladao jako,
I ja lego glavom bez uzglavlja,
I ja zaspa pod jelom zelenom;
Đe me neko baš ženski pogubi
I rastavi sa ovijem sv'jetom."
Kad ajduci njega saslušaše,
'Itro idu arambaši Janku
I kazuju što je i kako je.
Osjeti se arambaša Janko,
Pa on viknu tanko žalovito:
"Ajme meni, udna srećo moja,
Đe pogubi brata rođenoga,
Rođenoga, brata jedinoga."
Pa s' udari po koljenu rukom,
Na koljenu čista čoja puče,
Čista čoja skerleta zelenog.
I odleti svom bratu Milanku,
Uprti ga na leđašca svoja,
Tri ga dana po gori nosio,
Ne bi li mu melem natrevio.
Kad četvrti već u podne bio,
Al' govori nejaki Milanko:
"Brate Janko, mene boli jako,
Pušti mene u travu zelenu!"
To izusti, pa dušicu pušti.
Lijepo ga bratac saranio:
Oko groba crkvu sagradio,
Oko crkve voće posadio,
Oko voća vodu navratio.
Ko je gladan, neka voće jede,
Ko je žedan, neka vode pije,
Sve pre' dušu nejakog Milanka.
Onda bilo, a sad se spominje,
Da nam Bog da' zdravlje i veselje!

NIJEMA MANDALINA

Kad je majka udavala Mandu,
Onda je nju sjetovala l'jepo:
"Njemuj, dušo, bar godinu dana,
Tvoja majka i tri njemovala!"
Al' je Manda pomudrija bila,
Njegovala devet godin' dana,
Njemujući tri sina rodila.
Kad je prvog porodila sina;
Al' ulazi gospodine Pavle,
Pak je pita gospodine Pavle:
"Što je tebi na kriocu, Mando?"
Muku muči n'jema Mandalina,
Muku muči, ne divani ništa;
Klanja mu se do zemljice crne.
Kad je drugog porodila sina;
Al' ulazi gospodine Pavle,
Pak je pita gospodine Pavle:
"Što je tebi na kriocu, Mando?"
Muku muči n'jema Mandalina,
Muku muči, ne divani ništa;
Klanja mu se do zemljice crne.
Kad je trećeg porodila sina;
Al' ulazi gospodine Pavle,
Pak je pita gospodine Pavle:
"Što je tebi na kriocu, Mando?"
Muku muči n'jema Mandalina,
Muku muči, ne divani ništa;
Klanja mu se do zemlji ce crne.
Al' govori gospodine Pavle:
"Što će meni n'jema Mandalina,
Što li će mi djeca od nijemca?
Idem zvati govorušu Janju;
Koja će mi s konja govoriti."
Pa isprosi govorušu Janju,
Isprosi je gospodine Pavle,
Isprosi je i još prstenova.
Kad svanulo i sunce granulo,
Ode Pavle po l'jepu djevojku,
Al' ustaje n'jema Mandalina,
Sigurava svoje troje djece,
Pa uzimlje vedro okovano,
Pa odlazi u goru na vodu;
Pa govori lađanoj vodici:
"Dobro jutro, moja vodo ladna,
Što je tebe tako zamutilo?"
Al' govori lađana vodica:
"Boga tebi, n'jema Mandalina,
Zamutili Pavlovi svatovi!"
To je Mandi vrlo žao bilo,
Onda l'jeva Manda vodu ladnu,
U 'nu svoju vedru okovanu;
Do po vedre vode je nalila,
Od po vedre suza nadolila.
Ona nosi vedru okovanu,
Odnosi je dvoru bijelome.
Kad dođoše Pavlovi svatovi
I uđoše u bijele dvore,
Pa stadoše večer večerati -
Sv'jetljala im n'jema Mandalina.
Al' govori govoruša Janja:
"Odmakni se, n'jema Mandalina!
Kad si n'jema n'jesi barem sl'jepa,
Ne kreš' luča na moje vuštane!"
Još govori govoruša Janja:
"Boga j' tebi, n'jema Mandalina,
S kim ćeš spati, s kim ćeš večerati?"
Al' govori n'jema Mandalina:
"Oj, Boga ti, govorušo Janjo,
Da ti n'jesi tako govorljiva,
Ne bi s' majci brzo povratila!
A kad 'oćeš, to treba da znadeš:
Večeraću svekrom i svekrvom
I sa svoja tri nejaka sina;
A spavaću s gospodinom Pavlom,
Kano što je to do sada bilo."
Svi se svati čudom začudiše,
Đe se Mandi jezik odr'ješio,
Tom se Pavle jako obradova;
Ali ciknu govoruša Janja,
Ona ciknu kao zmija ljuta:
"Ajme meni, 'uda srećo moja!
Sinoć dade zakon i prepreku -
Jutros ode s jadom i žalosti!"
'Vala Bogu, 'vala do vijeka,
'Vala Bogu, kad tako naredi!

ŽENIDBA JANKOVIĆ STOJANA

Vince piju trideset Senjana,
Baš u kuli Janković Stojana.
Šinu vince u bijelo lice,
A rakija govor zametnula.
Svaki hvali sebe i oružje,
Kako ima za pojasom sv'jetlo,
I na jasla ata od megdana.
Stole muči, ništa ne govori,
Mrke svoje oborio brke,
Niz ilike do malih pušaka,
Te pokrio pušci tepeluke;
Sjaje mu se toke kroz brkove,
Kako mjesec kroz jelove grane,
Kad obasja od petnaest dana.
Još govore butum svi serdari:
"Jankoviću, naša poglavice,
Šta ti mučiš, ništa ne govoriš?"
Al' govori Janković Stojane:
"Boga vama, trideset Senjana,
Kol'ko vas je mojijeh drugova,
Svakoga sam s ljubom sastavio,
Svakom ljuba uz koljeno sjedi,
Svaka čedo na koljenu njiše.
Ja sam zaša u peti desetak,
Pa se bojim oženit se neću."
Još govore trideset Senjana:
"Jankoviću, naša poglavice,
Dokle jeste u Kotor Kotara,
I njiovi' pošteni' sestara,
I ti ćeš se oženiti, Stole!
Biraj, Stole, koju tebi drago!"
Al' govori Janković Stojane:
"Da sam vjeru Bogu jedinome
Da ja neću kakve Kotorkinje,
Niti hoću koje Kaurkinje,
Već ja hoću Turkinju djevojku,
A djevojku iz Bunića grada:
Glavom Fatu bunićkog dizdara.
No, koji će od vas junak biti,
Da on pođe sa mnom po djevojku?"
Svi junaci nikom ponikoše,
I u crnu zemlju pogledaše,
Kako raste trava djetelina,
Kako trava na zavojke raste,
Kano dojke u mlade devojke.
Kad to viđe Janković Stojane,
Skoči Stole na noge lagane,
Pa on ide kuli na bedeme,
Pa otvara zlaćane sanduke,
Pa on vadi bijelu košulju:
Više zlata neg bijela platna!
Nju mi Stole često ne oblači,
U godinu tri put manastiru.
Za pas meće devet daniskinja,
Sve u suho zavijene zlato;
Pa on vadi zelenu dolamu,
Na dolami trideset putaca -
Svako valja šezdeset dukata!
Koje mu blizu do gr'oca,
I to mu se na burmu otklapa -
U tom nosi za ručak rakiju;
Pa on vadi kapu kubakliju,
Na kapi je do šezdeset pera -
Pera kažu otkud vjetar puše.
Na vr' kape noja tice krilo,
Na čekrk se kreće i okreće.
Preko sebe dugajliju meće -
Dugačka je dvadeset pedalja,
Ima na njoj šezdeset limova.
Pa se turi dori na ramena,
Pa odjezdi preko polja ravna,
Kano zv'jezda preko neba sjajna.
Ponajbolje Stole uvardao
Kada Turci proroku klanjaju,
A djevojke u kolu igraju.
Božju pomoć naziva im Stole.
Odgovara lijepa djevojka,
Što je kolo visom nadvisila,
A ljepotom sve je začinila:
"Da si zdravo, neznana delijo!"
Nju mi pita Janković Stojane:
"Je li testir meni poigrati,
Svoga konja malo odmoriti?"
"Testir tebi, neznana delijo,
Testir tebi, al' prilike nije.
Ako spaze Bunićani Turci,
Ni živ glave iznijeti nećeš!"
No to Stole ništa i ne sluša,
Pa on sađe u kolo igrati.
Uhvati se do Fate djevojke,
Desnom nogom očepljuje mladu,
Dugačkijem poškakljuje brkom,
I desnijem okom namiguje.
Kad se Stojan triput okrenuo,
Ozdo ide jedno Ture mlado -
Rukom miče, a plećima kreće:
"Bunićani, žalosna vam majka,
Što će vama kaurin u kolu?"
Al' govori Janković Stojane:
"Od' otale jedno Ture mlado,
Što si s' tako pobunilo jako,
Kanda s' pilo silovito vino!"
"Ne budali, Janković Stojane,
Kad ja tebe u glavu poznajem.
Znadeš vr'jeme kad smo pili vino,
Kod javora među dva jablana,
Kod brekinje niže Osredine,
Gdje Zrmanja u more pol'jeće."
Kada začu Janković Stojane
Da ga Turčin u glavu poznaje,
On potrže brijetkinju ćordu,
Da Turetu odsiječe glavu.
Trči Ture niz kaldrme donje,
Pa potrže do dva dževerdara,
Da ubije Janković Stojana -
Jedan slaga, drugi ne upali.
Stole stiže - ods'ječe mu glavu.
Povrati se tragom unatraga,
Ali nikog u kolu ne ima -
Samo čeka Fatima djevojka.
On je meće za se na dorina.
Tri puta je opasao pasom,
Četvrti put od sablje kajasom,
Da je ne bi vjetar odbacio;
Pa odjezdi preko polja ravna,
Kano zv'jezda preko neba sjajna.
Za njim trči Bunićki dizdare:
"Stani, kurvo, Janković Stojane,
Ne vodi mi lijepe djevojke!"
Stade Stojan nasred polja ravna,
Pa on pita lijepu djevojku:
"Je li testir da t' pogine babo?"
Ona zemlji oči oborila.
Stole skida dugajliju svoju,
Pa prinese crnom oku svome:
Puška pali, a Osman se svali.
Ode Stole svome b'jelom dvoru,
I odvede Fatimu djevojku,
Pa je krsti i privjenča za se.

DVA POBRATIMA

Dva se druga jesu pobratila:
Milivoje i Balčeta čoban,
Kod ovaca stada bijeloga;
Jedan drugom tvrdu vjeru daše
Da će oni v'jerno drugovati.
Kad se oni jesu pobratili,
Oni jesu v'jerno drugovali,
Drugovali za dugo vremena,
Skupa pasli svoje b'jelo stado,
Kroz velike i guste planine.
Kad svanuo lijep ljetni danak,
Ljetni danak mlada neđeljica;
Al' porani Balčeta čobane,
S njim porani Milivoje druže.
Oni svoje izjaviše stado,
Baš u onu goricu zelenu.
Al' da vidiš mlađani' junaka,
Da i' vidiš, pa da se zastidiš;
Kako na se gledati ne dadu,
Kako pasu svoje b'jelo stado
Sve po onoj gorici zelenoj;
Kako javi Balčeta čobane,
S njim poredi Milivoje druže,
Više skupa nego naporedo.
Kad je bio danak oko podne,
Oni svoje dojaviše stado,
Dojaviše njega na plandište;
Pad sjedoše už'nu užinati.
Kad junaci už'nu užinaše
I kada se mladi odmoriše,
Skočiše se na noge lagane,
Bacaše se kamena s ramena
I skakaše skoka junačkoga.
Ko odmeće? - Balčeta odmeće.
Ko odskače? - Balčeta odskače.
Milivoj je i viši i ljepši,
U godina malo postariji,
Bogatijeg roda i plemena;
Pak je njemu vrlo žao bilo
Što Balčeta bolji junak bješe;
Đe je njemu mlađan odbacio
I junačkim skokom odskočio.
Pa govori pobratimu svome:
"Boga tebi, moj Balčeta druže,
Ajmo-dere mi javiti stado,
Javiti ga do Kom-polja ravnog.
Na Kom-polju jabuka pitoma,
Onđe ćemo mladi počivati,
Počivati, rujno vino piti,
I ti 'oćeš još jabuke brati,
Za miloštu ostareloj majci,
Al' u selu svojoj zaručnici."
Što rekoše, to i učiniše.
Oni jave svoje b'jelo stado,
Javiše ga kroz devet planina,
Dojaviše na Kom-polje ravno;
Pa sjedoše rujno vino piti,
Ma pod onom jabukom pitomom.
Kad s' junaci ponapili vina,
Te im vince udari u lice,
Govorio Milivoje druže:
"Pobratime, Balčeta čobane,
Ti se pripni na ovu jabuku,
Pa naberi l'jepije' jabuka,
Da poneseš svojoj staroj majci,
Al' u selo svojoj zaručnici."
Prevari se Balčeta čobane,
Prevari se, žalosna mu majka,
Prevari se, ujede ga guja:
On se pripe na onu jabuku,
Da nabere l'jepije' jabuka,
Da ponese ostareloj majci,
Al' u selo mladoj zaručnici.
Al' je njemu loša sreća bila,
U za čas se pripe na jabuku -
Pa se pod njim podlomile grane
I on pade u zelenu travu,
Baš na svoga Milivoja druga.
Trže nože Milivoje druže,
Trže nože, udara Balčetu
I Balčeti isiječe ruke;
Pak on bježi u goru zelenu.
Kad to viđe Balčeta čobane,
On doziva Milivoja druga:
"Bogom brate, Milivoje druže,
Vrat' se natrag, ako Boga znadeš,
Tvrda vjera, odati te neću!"
To Milivoj za Boga primio.
I vrati se Milivoju druže,
Pa govori Balčeti čobanu:
"Oj, Balčeta, moj vijerni druže,
Bi l' mi moga preboljeti rane,
Da' ti sestrim po gorici vile,
Da ti beru svakojako bilje,
Da ti param tanane rukave,
Da zavijam tvoje grdne rane?"
Al' govori Balčeta čobane:
"Boga tebi, Milivoju druže,
Ti ne sestri po gorici vile,
Da mi beru po gorici bilje,
Nit mi paraj tanani' rukava,
Nit zavijaj moje grdne rane;
Jer ja neću preboljeti rana.
No ču li me, Milivoju druže,
Eto t' stada i moga i tvoga;
A ja idem dvoru bijelome,
Moja j' majka svaka travarica,
Moja će me izj'ječiti majka."
I polazi Balčeta čobane,
I polazi dvoru bijelome;
A ostade Milivoje druže,
U gorici glasno kukajući,
Kukajući i još bugareći.
Ma on kuka za svojijem drugom,
Kano ona tica kukavica
U proljeće kad gora prolista,
Kano majka za svojim jedincem,
Ja li ljuba za svojim draganom.
Ma on kuka i glasno bugari:
"Mili Bože, mene prokletoga,
Đe pogubi v'jerna druga svoga!
Teško meni, teško do vijeka,
Teško meni i dušici mojoj;
Teško svakom onome junaku
Koji ne zna: šta je vjera tvrda,
Tvrda vjera pravoga junaka!"
Tako, jadan, tužno popijeva
I za stadom nazorice 'oda.
Kad je bio Balčeta čobane
Na pogledu b'jela dvora svoga,
Daleko ga seja ugledala,
Pa je staru dozivala majku:
"Oj, Boga ti, ostarela majko,
Eto brata Balčeta čobana,
Niti sviri, ni u diple dipli,
Niti bije u jasnu tamburu.
Bijele je podavijo ruke,
A ne javi stada bijeloga,
Ja bi' rekla: dobro biti neće!"
Kad je bio Balčeta čobane,
Kad je bio blizo dvora svoga,
Stara ga je susretala majka.
Kada viđe svog jedinog sina,
Sveg u krvi i od grdni' rana -
Proli suze niz staračko lice,
Pa još pita Balčetu čobana:
"A, moj sinko, Balčeta čobane,
Bi l' mi moga preboljeti rane,
Da ti sestrim po gorici vile,
Da ti beru svakojako bilje,
Da ti param tanane rukave,
Da zavijam tvoje grdne rane?"
Al' govori Balčeta čobane:
"Oj, starice, mila moja majko,
Ja ti neću preboljeti rana;
Stog' ne sestri po gorici vile,
Da mi beru svakojako bilje,
Nit mi paraj tanani' rukava,
Nit zavijaj moje grdne rane -
Ne mogu ti preboljeti rana;
Neg mi steri meko i široko,
Ja ti dugo bolovati neću!"
Stere majka meko i široko,
Jer joj dugo bolovati neće.
I još pita ostarela majka:
"O, moj sinko, Balčeta čobane,
Moj Balčeta, mile oči moje,
Kaži pravo, tako bio zdravo,
I tako se rana izvidao:
Kako si mi rana dopanuo?"
Al' govori Balčeta čobane:
"Bogme 'oću, mila moja majko!
Javi' stado ja i Milivoje,
Mi javišmo kroz devet planina,
Izjavišmo na Kom-polje ravno,
Na Kom-polju jabuka pitoma,
Ja se pripe jabuki na granu,
Da uberem pitomu jabuku,
Da ponesem svojoj staroj majci,
Al' u selo mladoj zaručnici.
Al' je meni loša sreća bila,
U za' čas se pripe na jabuku -
Pa s' poda mnom podlomiše grane;
A moji se povadiše noži,
Te mi moje isjekoše ruke -
E, tako sam dopanuo rana.
Sad čuj mene, moja mila majko,
Eto tebi bijeloga stada
I eto ti tri bijela grada,
Dva na moru, a treći na suvu;
I još bi ti, moja mila majko,
I još bi ti konja ostavio;
Ali ti si stara i nejačka,
Ne možeš ga zobi nazobiti,
A kamoli vode napojiti.
Sestri bi' ja konja ostavio;
Al' je sestra mlada i zelena,
Šjutra će mi sestra za drugoga,
Drugi će mi konja izdrijeti.
Podaj konja mila moja majko,
Podaj konja Milivoju drugu
I podaj mu svijetlo oružje,
On je meni Bogom pobratime!"
To izusti, a dušicu pušti.
Kad je majka saranila ranka,
Svoga ranka Balčetu čobana -
Al' joj dođe Milivoju druže,
I Božju joj pomoć nazivaše:
"Božja pomoć, Balčetina majko!"
Njemu majka ljepše odgovara:
"Bog pomoga, čoban Milivoju!"
Onda pita Milivoju druže:
"Oj, starice, Balčetina majko,
Đe je meni Bogom pobratime,
Moj pobratim Balčeta čobane;
Je l' mi, majko, prebolio rane?"
Veli njemu ostarela majka:
"Muč', Boga ti, čoban Milivoju,
Već sam tvoga Bogom pobratima,
Pobratima Balčetu čobana,
Već sam njega, jadna, saranila,
Saranila, a ne ožalila."
Pa odlazi ostarela majka,
Pa odlazi u konjske podrume,
I izvodi konja Balčetina,
Još uzimlje svijetlo oružje,
Te ga daje Milivoju drugu:
"Naj to tebi, čoban Milivoje,
Što tvoj tebi pobratim ostavi,
Tvoj pobratim Balčeta čobane!"
To izusti ostarela majka,
To izusti i dušu ispušti,
Od žalosti za Balčetom svojim.
Kad to viđe Milivoju druže -
On povadi nože od pojasa
I udari sebe više pasa;
Kako se je lako udario,
Ni zemlja ga živa ne dočeka,
Mrtav pade u zelenu travu.
Saraniše l'jepo Milivoja,
Pored onog Balčeta čobana;
A među nji' ukopaše majku,
Staru majku Balčete čobana.
Da im Bože pomiluje duše,
Da im dade duševno spasenje
I još ono u raju naselje,
Nama, braćo, zdravlje i veselje.