Nekako hvata me jeza.
Kao da sam sama... I da ću uvek biti...
Prepuštena sama sebi i svojim bolesnim mislima…
Sve više pizdim...
Psihički sam bolesna.
Onaj osećaj...
Jede me sve iznutra... osećam se bolesno i zaostalo...
Moj život još uvek miriše na samoću.



bitje josh...

Treća tačka

Ničija sam i samo tvoja,
zauvek srećna i nikad svoja,
senka mi je svakog dana drugačija,
ogledala su od mog mraka oslepela.

Kraljica sam najpokornijeg naroda,
i krv moja zbog njih teče kao voda,
al sve moje odaje su u zeleno obojene,
da bi me na jednog jedinog podsetile.

Robinja sam tvoga pogleda,
okovana u zenicama boje meda,
i nemam nikud, a bežala bih svuda,
robinja sam tvoga pogleda, nemam kuda.

A ti si kao i uvek tako lep,
i pored divnih očiju ostao si slep.
Nisi shvatio moj mrak.
Sve je bila iluzija, zaveo si me lopove,
postao si onaj što snove uništava i kove,
a voleo si me sa pola istine, sa pola strasti,
znao si, lako me je od sveta ukrasti.

Sada živim samo za tvoje oči,
sada sam samo tvoja kraljica noći,
moji podanici iz senke okreću glave;
Ko je ustvari kraljica bez krune i slave?

Tvoja kurva ili svetica?
Voljena žena ili grešnica?

Odbačen kao vazduh,
iz neprilagodjenih tela
bezimenih nakaza,
razum se utopio
u moru jednakih...
Obrukana savest,
u iskonskim mraku
obešena o drvo samoće,
tvrdoglavo odbija
da padne u zaborav...
Izmučena željama
na oltaru prolaznosti
ponizno leži gola lepota,
i moli za poglede
usamljenih očiju...
Nečovek prerušen
u svetitelja,
krsti čestite budale,
prodajući im svetlost
iz baterijske lampe...
Dete se osmehuje leptiru,
dok sklapa ruku oko njega,
a onda istrčava na ulicu
uz miris sagorele gume...
I neka neko, nekome,
posle kaže,
da će sve biti uredu...

ENTELEHIJA

Pritisli tijelo loši znaci, a oko srca obruč se steže,
Umorne zjene po tamnoj sobi utješnu naznaku svjetla traže.
Ko zna kako će sve boljke noćas navala smrti u čvor da veže,
Kakvo bunilo u snove slati, sablasne spodobe i pejsaže...

Opet ne mislim da ću mrijeti, negdje u meni kovitlac moćni
Duševne skladnosti propinje se, svoj skiptar nosi, srce sokoli.
Zalud nasrću samrtni znaci, mnogo se muče košmari noćni,
Jer, evo, ovdje, u ovoj pjesmi, ništa me više, draga, ne boli...

Od tebe stižu moćne riječi, pod rebrom dobuje svako slovo,
Kako da umrem kad tako milo u meni sebe noćas razlažeš?
Iz svakog tvoga damara, draga, nova životna klica izbija,

Jednu po jednu golub bijeli stavlja na čelo, za doba novo.
Ti meni moje rasute snage u moćne snopove opet slažeš:
Ljepota moga novog života – zvjedana iskra, entelehija...

Rekoh da prekinem tišinu 


Dobrodošao u moju istinu,
ove skrivam sve svoje snove,
jer mladost je slična vinu,
ljubav i pijanstvo se jednim imenom zove.

Dobrodošao u moj svet,
ja živim kroz svoje snove,
i po neki miriše na tvoj cvet,
koji mi biraju oči tvoje.

Dobrodošao u moju istinu,
ovde ostvarujem svoje snove,
i pre nego što na nebu zvezde sinu
saznaćeš: ljubav se tvojim imenom zove.

Dobrodošao u moj svet,
danas ću ostvariti jedan san,
nek tvoj zagrljaj bude let,
i nek večnost postane dan.

Bol ja navika;
Nisam navikao na luksuz.

Ako suze nece da teku,
Naucicu srecu da me udara.

Slatka pravda u placu,
Sa osmehom umirem,

Ja sam obrnuo efekat.
Ovo je tacno, ja pobedjujem.

Ja se smejem, ja sam srecan,
Havala bogu, sada sam svestan.

 

Dobro je,pesme su odlicne!Kasnije cu da detaljnije prokomentarisem pojedine i da okacim jos neke svoje pesme.Pozdrav svima!

sonet o ismetu patkovicu

ismete nisi normalan
i to ti frizura kaze
stara kaze da si dobar
ali znaj da laze

svi znamo
rijeka je tvoj dom
rimamo o tom
ismete , uvek ces biti som

Ovo je jedan tekst mog ortaka:

U vazduhu se oseca neka promena. Ali se ne brinem, najavljen je vetar. Nikad se nista nece promeniti, Postali smo zarobljenici istih stvari, istog vremena i istih ljudi. Dokle god je vetar duvao bilo je i promena a sada smo u losim klimatskim uslovima za novine. Kada smo menjali staro stvarali smo novo isto. Kao da smo zarobljeni u nekom od krugova pakla a od vetra ne mozemo da stignemo do nekog drugog kruga bez obzira da li ce biti bolje ili gore. Gledamo TV i mislimo da znamo, u stvari ni ne mislimo, samo smo u iluziji. Kant je rekao: "Usudi se da znas". Ja kazem: "Usudi se da otvoris ochi".

Osetih....
Naslutih....
Zauvek prećutih.
I krenem, pa stanem.
I rušim, pa stvaram.
Danas, vec je kasno,
samog sebe varam.

Pomislih...
Ne rekoh...
U beskraj potekoh.
Od tamo, ka negde.
Do ovde, pre toga.
Sakrila se senka
od zivota moga.