Lomim se danima
A na usnama mi osmijeh,
I raduje se svatko tko me vidi,
A ne zna...
Koga da pitam, gdje da te tražim?
Govorim nisi onaj isti!
Tvoj osmijeh ne prepoznajem u snu
obrisi miruju.
Liječilo me tvoje prisustvo
Hranilo za nove početke...
A sad kažeš –„zaboravljam da sam te znao.
Tu i tamo podsjeti me nešto“.

Donosio si sreću sam po sebi!
Uzdizao me glasom iznad neba,
moje stanice razasute posvuda,
svojom ljupkošću spajao.
Pričao mi, šapatom me gradio,
sastavljao...
svjetlost i tamu spojio...

Sada se divim tvojoj moći
kako sebičnim izborom izraza
etape propasti pretvaraš u savršenstvo.
Ukroćuješ moj nemir!
Ti vladaš ravnim linijama
A ja sam iskrivljena crta u tvom životu
I već dugo si u bijegu zbog toga!
Ti nemaš odgovor na pitanja a ja ne vladam,
Ali ipak nešto nas zbližava,
I znam, naći ćemo se opet...
u snovima...
mojim...
a možda i tvojim...

Астрална љубав (Сонетни венац)


I

Расута у очи око себе,
размештена на све стране света
у сну Сунца само она шета.
Уз њу разлог живота не зебе.

Од детињег корака је свикла
растакати Свемир у немире.
Кад се њене топле очи шире
и мртва би семенка изникла.

нема спаса за оног ко стане
на раскршће њених врелих зена:
Памет му се распе на све стране,

у стегнима сирова страст мрести.
И када би била безимена,
астрална је усред моје свести.

II

Астрална је усред моје свести,
размакнута у знак Божјег крста.
Сав смисао родова и врста
у њој сличан тајној Исповести.

Године су насртале на њу,
не би ли јој вечност разровале.
Она иста, оне умирале
као труле бундеве на пању.

Куд ли оде мој избор у дане
кад је време још будућност било?
Ничег нема више да ми сване.

Погрешни су кораци пречести
поравнали живот и сивило.
Долазиле од ње Благовести...

III

Долазиле од ње Благовести,
баш онако како ниче трава:
полагано, као иза брава
шапат сужња у дугој несвести.

Искорак је био недоречен,
сплео сам се у дечачком стиду.
Нагорео у њеном свевиду,
застао сам лепотом пресечен.

Располућен, незрела јабука,
усковитлан, без места у ветру,
крхка мрежа болесног паука.

Сав сам за њу био изван себе.
Обнављам је ко Прометеј јетру.
Остао сам немушт код потребе.

IV

Остао сам немушт код потребе
да докажем хтење у дубини
сличној само Божјој заветрини.
Сведох срце у дамар амебе...

Усталасан, остао нејасан,
врела тела, а њој бестелесан.
Без граница, а сам себи тесан,
само тугу чешљам, распојасан.

Распојасан без сврхе пред собом,
издан у свом гену као камен,
рано смишљах шта ћу с мојим гробом

да докажем. Да ме оркан љути
смести негде у охлађен пламен:
јасноћом се до Светла винути...

V

Јасноћом се до Светла винути,
вратити се и дорећи тајну,
уселити у песму бескрајну
и на њеном путу докинути

време мемли у костима мојим.
Ко је нема на овоме свету,
с оне стране себе има мету.
И под хумком хоћу да постојим.

Што не чусмо, речено је громом
успаваним у дну мртвог храста.
Све је цело започело ломом.

Прапочело у мени је сјајни
печат Творца и потврда оца:
клецала ми колена због тајни.

VI

Клецала ми колена због тајни,
намењених њеном топлом врату,
усном врелом казаних у сату
кога броји торањ завичајни

литургијским звоном пред свитање.
Све је на њој Богом уређено,
разуђено, ничим омеђено,
истанчано као и Послање.

Рекло би се да памети немам
и да витлам бакљом неразумном:
бејах кажњен да пред њом задремам.

Циљу стижу створови истрајни,
а стићи је мени недоумном
испод веђа, у понор бескрајни.

VII

Испод веђа, у понор бескрајни,
сиве масе лобањом сапете,
самом себи сићи у заплете:
то је место мојих светих тајни.

Зашто онда да се исповедам
сав у грчу пред појавом њеном?
Срце своје сапео сам стеном,
па копрене на Небу разгледам.

Небо копни усред моје зене
као грудва устајалог снега.
Земља трпи Месечеве мене,

а мој дамар самом себи ћути.
С њом у оку остадох без свега,
скренуо ме вапај растргнути.

VIII

Скренуо ме вапај растргнути,
свет је богат болом од постанка.
Одлутао од топлог уранка,
сањам мермер који вечност слути,

изнад главе у папрат усађен.
Нема светла мојим замислима
виткост њена многим је очима
одмор била, а ја непронађен

као бусен слане иловаче
растачем се под болесном маглом.
Ко зна коме њене очи зраче?

Нисам ваљда тако тешко пао
да се за њу борим силом наглом
лудог пева, што ме дуго звао.

IX

Лудог пева, што ме дуго звао
има свуда у врелишту света:
Не помаже вера разапета
што нагорех кад сам уз њу стао.

Горео сам и још догоревам
под зенама усталим на Време.
Знам да носи својих боли бреме,
да је тешим, о томе још сневам.

Премерио све своје почетке,
само једном крају узех меру:
чекам доба да посетим претке.

Док је иње требило корове
снагом леда на моме северу,
астматично срицао сам снове.

X

Астматично срицао сам снове,
а она је далеко мом гласу.
Шта је вили хропац у таласу,
кад је врева целог света зове?

размакле нас међе од година.
Беше моје да поштујем гнезда,
макар моја запаљена звезда
у мрак пала и била руина

сред космоса, згромљена у чело.
Питао сам своје нарастање
кад је хтело да ли је и смело?

Одговор је сред темена пао
као моје трајно саплитање,
да бих јаву своју допевао.

XI

Да бих јаву своју допевао,
потребно је светло њеног чела,
тиха наша ватра без пепела
и знак Неба над Земљом застао.

Знам да тражим Вечност у невреме,
кад су сваком добру задушнице.
Одлетеле моје Феникс птице,
остало је само гњило бреме

под ребрима сахрањених жеља.
Можда има смисла сновиђење
да је одар најлепша постеља.

Одустао да се новим створим
и погрбљен под жигом старења,
одбио сам да у звезди горим.

XII

Одбио сам да у звезди горим
трпким огњем без звезданог знака.
Ако нађем разлог искорака,
разорним ћу срцем да прозборим.

Макар двапут под пакла мерио,
изнова ћу рам за њену слику
пољубити Богу на видику:
с иконом се бол мој пољубио.

Све је, можда, могло у две речи,
да се нисам спутао сновима,
па ме густа магла зором лечи.

Узјогуњен, брда и долове
једног стаса поглед ми сажима.
Јуначки је да још ноћи ове...

XIII

Јуначки је да још ноћи ове
признам своју давнашњу пометњу.
У крстима предосећам претњу
веровању да ме срећа зове.

Много дана и опале косе
сакупи се, да сведем рачуне.
Нема жезла за оног ко труне
бос газећи покисле откосе.

Давно беше седамдесет лета
дотрајалом двадесетом веку...
Увек лепа, она немир шета

по мом уму, да јој песму творим.
Можда неком будућем човеку
епитафом сопственим говорим.

XIV

Епитафом сопственим говорим,
она стоји поред хладне стене.
Бели камен дорекао мене,
нема никог с венцем ловоровим.

Пригушено и хтење и врење,
под куполом землље стење скелет.
Моћ бусења, чему неки завет?
Мртва жеља, мртво искушење...

А можда се и скелет помера,
треба моћи пристат на немоћи.
Ко зна куда Васељена смера?

Зора буди уснуле тетребе,
моја љубав, у својој свемоћи,
расута у очи око себе...

XV

Магистрале

Расута у очи око себе,
Астрална је усред моје свести.
Долазиле од ње Благовести,
Остао сам немушт код потребе

Јасноћом се до светла винути.
Клецала ми колена због тајни
Испод веђа, у понор бескрајни.
Скренуо ме вапај растргнути

Лудог пева, што ме дуго звао.
Астматично срицао сам снове
Да бих јаву своју допевао.

Одбио сам да у звезди горим,
Јуначки је да још ноћи ове
Епитафом сопственим говорим.

15. октобра 2000. године      Његово Величанство Мори Шамачки

Grobljanski romori

Jedno pokislo groblje sa lentom vječnog mira
nekom crninom svetom jezivo opšti sa svijetom...
Otišao si nezavršen sa epitetom paćenika
u vlažnu ilovaču,
zgrčila se trnoružica nad humkom kao Sizifov brijeg
i s tobom više niko ništa nema...
Jesen je ledenom skramom zavonjala
u tvome posljednjem konačištu,
gavrani bezdušno pjevaju opijelo
dok moje oči usplahireno ištu da se vratiš,
oče Milorade...
Uzaludno dozivanje rastače um u predvečernja
romorenja trave,
potmulo kiši.
Između nas je, oče, busenje teško
i opominje da odem pognute glave,
da se životu vratim...
Rad milo zvuči u tvom imenu, idem da stvaram i da starim.
Nekom crninom svetom jezivo opšti sa svijetom
jedno pokislo groblje sa lentom vječnog mira...

Vijenac soneta za Mariju

I

Pjesmi nismo mogli u tokove sići
izmučeni mišlju da nas tamo hoće
samo tužne. Još moramo podaleko ići
stazom oštrih bodlji, dobu Nejasnoće.

Još svikli nismo svoje proticanje,
pa živimo juče misleći na sutra.
U danu u kom jesmo sve nas ima manje,
sve nam češće sviću obamrla jutra.

Starimo muklo i sve smo bliže tmini,
na privid Neprolaza, na varke nasukani.
Željeli smo pjesmu sa maglom u oku,

loveći vječnost u sumornoj tišini.
Uzalud mistični, tuđi i svečani,
jecali smo za nju u nekom mimotoku.

II

Jecali smo za nju u nekom mimotoku,
ne dobismo je suzom. Pjesma osta sama,
hladna kao sunce na tužnom istoku
neprobuđenih duša. Iskušava nas Tama

već dugo sanjive, neprobuđene sobom.
Čekaćemo mučni na vlastit red riječi,
sve što ne kažemo zatrpaće grobom
i nikog biti neće da nas nijeme liječi.

Pjesmom snove treba posvetiti javi,
u dnevni tok krvi useliti Vrijeme.
Predaleko valja putem u se stići,

jer izvan staze u se sve se zaboravi.
A onda ćemo mlako uz miris hrizanteme
eteričnom mišlju u svoj umor ući.

III

Eteričnom mišlju u svoj umor ići
nekad davno mogli su askete i sveci.
Iz tromosti plačne Pjesmu treba dići,
stoga uđi u romor, iz govora uteci.

Nismo se stekli skupa putujući,
imam na umu da smo spektar neki.
Gubili smo snagu zalud ludujući
u trku da Svjetlu budemo daleki.

Naučismo odveć vatriti bezumlje,
jedno drugom bismo izgladnjeli vuci.
U tamnicu strasti padosmo duboku,

u dvije tamne tačke zatvorismo umlje:
rođenje i smrt su nam veliki trenuci.
Sad možemo sami, bez svjetla u oku.

IV

Sad možemo sami, bez svjetla u oku
domišljati neke iskrice kajanja,
iz tame trošnih grudi izvući žaoku
i prazni stati na vrata Nestajanja.

Rođenje i smrt su nam veliki trenuci,
a između toga samo smo trošenje.
Mnogoglavu zmiju u sebi pretuci,
mogućnost neke Pjesme hoće izmirenje.

A mi nemogući već umiremo za se,
bezbroj mrlja tamnih svijetom rasipamo.
I kraj i početak uz nas isto ječi,

veliko Svjetlo u spektar razlista se.
Ne htijući u se na kraju bivamo
mrtvi za iskrenje nadahnutih riječi.

V

Mrtvi za iskrenje nadahnutih riječi
ne voljesmo se, ne rosismo trave.
U nekom tvome sutra ponor zaniječi,
meni će već vrba rasti iznad glave.

I neću moći da ti šapnem doba
moje vječne tuge, neslućenu stravu:
sa one strane mog usahlog groba
u mrtvom oku nosim tvoju glavu.

Tvoju lijepu glavu, oči, crte lica,
nemušt jauk srca i pjesme izgubljene...
I groblje ima svoje narastanje,

humusnu dramu skeletnih razmirica.
Oboje u tebi ostasmo zbog žene,
a suviše sneni za svjetlo svagdanje.

VI

A suviše sneni za svjetlo svagdanje
zaboravismo skupa zaviriti u se.
Sa tobom samom mnogo nas je manje,
skeletno moje doba u grobu nagnulo se.

Ostaše kose tvoje u vjetrovima same,
u njih povratka mom milovanju nema.
Daleke tvoje oči iskre od osame,
dok putanja moja dotrajala drijema.

Ne stigoh nikad blizu tvoga tijela,
odrekoh svoju vatru tvom buđenju žene.
U meni mrtav moli, a neće da kleči:

Dođi ponekad opet, ako možeš, bijela.
Trava iz mog tijela vlata uspomene,
zastali smo tamo gdje se vječno ječi.

VII

Zastali smo tamo gdje se vječno ječi
u cilj nedostižni tupo zagledani.
Trebalo je možda manje lažnih riječi
i mnogo hitre krvi da se obeznani

prapočetak straha usađen u grudi.
Vatrili nismo u vatri svojih dana,
nagrizoše nas mlade mnogi Uzaludi
i ne spletosmo se u sjenci platana.

Ostasmo dva pola prazna do besploda,
a dva tvoja oka pougljena gore
kraj moga groba jednom jezom manje.

I dok teče Mura, tvoja rodna voda
sa prigušenim sjajem neke alpske zore,
atomi nas mame u raspršeno stanje.

VIII

Atomi nas mame u raspršeno stanje,
predugo već glođu zubi svevremena.
Znam da te čeka neko uranjanje
u tajne magline, gdje ćeš izmučena

završiti u prahu porađanja zvijezda.
Okaj na mom grobu svoje rasipanje,
privid Neprolaza i sam mijenja gnijezda.
Bićeš isparenje s jednim bolom manje,

dok moj skelet čekaš negdje u Haosu.
Platana neće biti da nam laž sakriju,
u Svenemir će tvoje pougljene zjene.

Sanjaj susret uma sa dušom u nosu,
mnogo će me biti dok magline viju.
Mene zovu u te boljke svevremene.

IX

Mene zovu u te boljke svevremene,
žalim što neću tebi stići davan.
Tama već pretura Mjesečeve mijene,
negdašnji nećemo na susret kukavan.

U presahloj srži polutrule kosti
misao se moja s Haosom vjenčala.
Za me nema jave da ponor premosti
od Tame do dana kad si zaplakala

kraj vrbe narasle nad tijelom isisanim.
Ostaje da primiš handžare uspomena,
sad kad sam kostur, a zvona tebi zvone.

Nad ljubljenjima još nezapisanim
kruži Prazačeće i truleži mijena:
astmatično doba majke Vasione.

X

Astmatično doba majke Vasione,
kašljucanje maglina, maskenbal planeta,
sve se stislo u te kao da su one
davne želje Pjesme sišle s tuđeg svijeta.

Ti bi da te ljubim u tom osipanju
tvog shvatanja reda, još nedovršenu.
Daleko sam negdje u tvome nemanju
i ne mogu doći. Možda neku sjenu

naše Davnine za tužan treptaj trave
da ti vratim i opet da ućutim.
Utopismo svoj romor u svemirske galame,

mrtve su mi oči pune tvoje glave.
Bićeš još i grešna što pokopan slutim
razuđen tok misli u predvorju Tame.

XI

Razuđen tok misli u predvorju Tame
vraća te danu kad u se nismo htjeli.
Tvrdo ti je nekad bilo moje rame,
pred ulazom u Pjesmu mi smo nagorjeli.

Osjećaš taj oganj što nas ne dovrši
i ode kao Feniks u svemirsku odu.
Znam da kriva vrba nad mojim grobom strši
i slab lahor šalje u tvoju slobodu.

Razumjećeš početak novog Rasprsnuća
u svome bilu kad te starost stijesni
ćorsokakom mrkim, traumama zjena.

Odatle do mene malo je klonuća,
što se više sjećaš sve su bliže plijesni
i zakoni Patnje utkani u vene.

I zakoni Patnje utkani u vene
narastanjem našim nisu nestajali.
Njih vraćasmo u se i bismo opsjene,
pomaku vremena na neshvaćenoj skali.

Na privid Neprolaza, na varke nasukani
u Kumovoj Slami sanjali smo vječnost.
A možda već može tvoj lik izbrazdani
tuđim promicanjem reći novu Svjetskost.

Ja to više ne znam, možda ipak jesi
bez mene kad bila zagledana u se.
Od iskona nemir skeletne zaklone

već uči na kretnju i Pramisao mijesi.
Mada trave ko Sirene zavode humuse,
još siguran nisam da me zovu one.

XIII

Još siguran nisam da me zovu one
u sretanje s tobom, u svevremene boljke.
hemingvejski možda tebi zvona zvone,
dva topla uva žalim, dvije gluve školjke.

S tobom se trajno posvađalo Vrijeme,
misao ti teška za plač moga pera.
Ti možeš Lorku uz miris hriznateme,
a ja u svoj usud prizivam Bodlera.

Pa opet ništa. Pjesmu nećeš sresti
da te negdje čeka kraj česme na putu.
Nemir krvi ona hoće, želi začin Tame,

hoće tebe cijelu i neće je smesti
moja davna greška. Vraćam svome skutu
ustreptale riječi što u Pjesmu mame.

XIV

Ustreptale riječi što u Pjesmu mame
nismo znali naći prije raspadanja.
I običan glas će nas ostaviti same,
u danu u kom jesi ti bivaš sve manja.

Komešanje maglina bliži se raspletu,
u grobu i iznad groba ipak nismo isti.
Srešećo se negdje u osmom sonetu,
gdje se pravda kroji i nama i glisti.

Tamo nikom neće biti mimotoka,
treba da se sjetiš romora platana
sad kad nam valja u Prapočetak ići.

Mura, tvoja voda, odustaće od toka,
okaj na mom grobu što nekog davnog dana
Pjesmi nismo mogli u tokove sići.

XV

Magistrale

Pjesmi nismo mogli u tokove sići,
Jecali smo za nju u nekom mimotoku.
Eteričnom mišlju u svoj umor ići
Sad možemo sami, bez svjetla u oku.

Mrtvi za iskrenje nadahnutih riječi,
A suviše sneni za svjetlo svagdanje,
Zastali smo tamo gdje se vječno ječi...
Atomi nas mame u raspršeno stanje.

Mene zovu u te boljke svevremene,
Astmatično doba majke Vasione,
Razuđen tok misli u predvorju Tame

I zakoni Patnje utkani u vene.
Još siguran nisam da me zovu one
Ustreptale riječi što u Pjesmu mame.

(''Vijenac soneta za Mariju'' objavljen je 1981. godine u izdanju IGTRO ''Univerzal'' Tuzla, u sklopu zbirke pjesama ''Romorenja damar rijeka'')

Mori Šamački

Ponoćna glosa

''Vreme ne zna koje je doba,
doba ne zna koje je vreme''

Žak Prever


Želja ne zna kako da otme deo stvarnog od alavosti
novih heroja večnoga rata koji opet nigdini streme.
Htela bi ona jednom zauvek skupiti negde rasute kosti.
''Vreme ne zna koje je doba, doba ne zna koje je vreme''.

I ne zna duša kud bi sa sobom, skrajnuta Bogu sa očiju,
u ovom grotlu sukrvica sve su usne modre i neme.
Koliko vredi oprost pometnji koja je Evi poslala zmiju?
''Vreme ne zna koje je doba, doba ne zna koje je vreme''.

Kako da zaspim s nekom nadom, rođenjem gurnut u greh predaka,
nasledno grešan i vremešan, posejan kao jalovo seme?
Mogu li jednom da otmem nebu mogućnost novog iskoraka?
''Vreme ne zna koje je doba, doba ne zna koje je vreme''.

Mori Šamački

Pjesme kao male misli



Sunce

Rasuto na sve strane,
a nikog nema
na svojoj strani.


Zemlja

Na sebi žive trpi,
u sebi mrtve broji,
sobom se sebi mrvi
i sobom vrti
vrijeme života
i vrijeme smrti.


Koraci

Svaki za sebe
ima svoje noge
i protiv sebe
svoje puteve.


Psi

Oni kad laju znaju
zašto to čine
usred tišine


Obljuba

U nju zgrčenu
on grčem
ispusti dušu.


Mori Šamački

Imam i ja par stvari za tu, ali su na makedonskom, pa ne znam dali da prevodim (strah me da cu unistite svoje pesme, jer kad je srpski/hrvatski u pitanju imam samo 5 padeza, stao kod petog i nikako da stignem do ovaj sedmi ) ili da ih napisem u original, pa ako nesto ne razumete da me pitate?!

Ja

Tražio si slabu točku,
Našao si me...cijelu i slabu.
Ja jesam dok volim
A volim jako i tad gorim.
Moja me ljubav gradi i lomi,
Lomi jako,
jer od mene su jači svi oni koje volim.
Noću u zanosu,
Danju bez potpore,
Stojim neosvijetljena pod suncem
Isušena pod slapovima
Grlim nevidljive sjenke
Ljube me slanim poljupcima
Lažno i cinično.
Prebirem po snovima
Po šarenim skicama života
Biti ću tiha i ostati tiha
Voljet ću nježno
Čekati skromno
Biti ću tu...
Tražio si slabu točku-našao si me...
Cijelu i slabu...

Htjela sam biti tvoja želja,
Tvoje vrijeme,tvoja ljubav.
Nisi ovdje.
Stalno govoriš da ćeš otići i
to je jače od toga da dođeš i ostaneš.

A ja,
U obliku istom blizu tebe
Uvijek stojim,
Razgolićujući se,
Skrivajući ono malo što je preostalo od moje samoće.

Razbio si moje trenutke na krhotine,
one prije i one nakon tebe.
I ponekad se primaknem nečem nalik na ljubav
Al nikad nalik na tebe.

Velika je moja ljubav kao i strah i sigurnost
Da ću te izgubiti.
Velika toliko da sam u stanju voljeti te zauvijek
A da te nikad nema...

Loše jutro

Razgovara ptica s granom o uranku,
dok se sunce s vrhom brijega poigrava.
Dan iz zore porađa se kao budnost pitomine.

Primio me prozor u se da razorim uspavanku
ružnih snova u potiljku izazovom svoda plava.
Ne miču se moje želje iz pljesnive zavjetrine.

Odavno je mala ptica ostavila granu s rosom,
poletjela prema nebu kao prkos u klevete.
ostao sam u prozoru uramljen i sputan sobom.

Rosu s grane sunce popi, lahor vitla mojom kosom,
budan čuvam ružne snove, zgromljen u dnu svoje sjete.
Prestario za izbore, sumnje zovem svojim dobom.

Šta će ptici moja freska u prozorsko staklo stala,
jutra imam samo zato da ustrepte i odlete.
Zatvori me prozor u se, zašto si me,zoro, zvala?