...i jos nesto od Vitae ...

Ponocni gost


Lagano dahom
razmaknuh paučinaste niti
tvoga sna
pa uđoh bosih stopala...
tiho...
da te ne uznemirim
dok snivaš...

Prepoznao si me po dahu
ili se to sudariše
naše želje
nabujale u čekanju... ne znam
ali, dočekao si me osmijehom
od kojega mi
zaklecaše koljena...

U snu
srušeni su svi zidovi tvoga opreza,
suzdržanosti,
isključeni svi tvoji brojni alarmi,
uspavani svi tvoji strahovi,
sumnje
bezrazložne...

U snu si
topao i nježan...
i moj...samo moj...
pa mi šapućeš u kosu
sve nježne riječi
koje tako želim čuti,
a danju zapnu na tvojim usnicama...

Noćas
ću se opet prikrasti
s mjesečinom...
sakriti za prozirne tvoje
zastore
i ljubeći te pogledom
sačekati da usneš...

Noćas
ću s nježnim snom
zavesti tvoje uspavano biće
i biti do jutra
samo tvoj
ponoćni gost

ako želiš...

Šaptaču........nešto bih ti šapnula...

dugo te nisam tako zvala...ni u mislima...
Nametnulo se sada tvoje ime pa te u svojim tihim monolozima
tako oslovljavam kao i dok vodimo nijeme razgovore o kojima ti ništa i ne znaš...

Danas, odnekud..iznenada, šapnulo pa zazvonilo..
...izmamilo mi osmijeh...vratilo sjećanja u fragmentima, pohranjena brižno u ladicama srca
što se otključavaju ključićima topline i nježnosti, a mirišu tajnom- mojom i tvojom...

Ja ne znam kako izgledaju sve crte tvojega lica, ne znam boju tvojega glasa, ni pogled tvojih
očiju kad si sretan... ljut...
Ne poznajem nježnost tvojih ruku, ali znam....

Znam da me čekaš negdje...u nekom trenutku pred nama ...i znam da ćemo se uskoro sresti...
na nekom mostu...u proljeće....i znam...

...sve će biti modro, zanosno, neponovljivo....

Znam da će se ruke pronaći same, na tren, korak uskladiti u hodu...

Vjerovao ti meni ili ne , ja mogu dozvati miris toga dana,
mogu naslikati sve nijanse te modrine i srebro nestrpljivosti... mogu ...
...mogu oćutjeti na obrazima rastaljenu vrelinu iščekivanja....

tvojih poljubaca.....

(Vitae)

Слободан-Бобо Зуровац





 
 Први пут у животу свом Иво Андрић је заплакао 9. октобра 1892. године у Травнику, у Босни. Покрај узглавља били су срећни родитељи, отац Антун, школски послужитељ и мајка Катарина, домаћица. Исти дан отац Антун ишао је код фратара у Цркву "Светог Ивана Крститеља" и уписао новорођеног римокатолика. Тек што се учврстио на ногама, Иво је остао без ослонца. Смрт проузрокована туберкулозом отргла му је заштитничку и хранилачку очеву руку. Мајка Катарина суочена са неимаштином и немогућношћу издржавања сина, Иву даје на старање заови Ани и њеном супругу Ивану Матковшику, који је као жандармски наредник био на служби у Вишеграду, гдје Иво завршава основну школу. У Сарајеву, 1903. године Андрић ће полазити најстарију босанску средњу школу, Велику гимназију.


Босна, Травник, Вишеград, Сарајево, ријека Дрина и чувени мост Мехмед паше Соколовића, оставили су неизбрисив траг у дјелу и животу Иве Андрића.


Задужбинар моста на Дрини у Вишеграду, велики везир тј. први министар Османлијског царства, био је Мехмед Соколовић. Историја нас учи да се тај Мехмед некад звао Бајо Соколовић, син Димитрија, и да је рођен у селу Соколовићи, у касаби Рудо, у кадилуку Вишеград. Као изузетно умног дјечака, отац Димитрије шаље Бају у манастир, гдје је Бајо постао анагностис(чатац). Бајо је био бистрином надарен али срећом ускраћен, јер као момчића, Турци га на силу одводе, и у ислам преводе. Бајо алијас Мехмед, никад није заборавио коријен свој, и то има захвалити Патријарху српском Макарију, који је "придржавао престо Светог Саве" од 1557. до 1571. године. Наиме, велики везир Османлијског царства и Патријарх српски Макарије, били су браћа. У Аустрији, у Грацу, 1924.године Иво Андрић дипломира са одбраном тезе - Развој духовног живота у Босни у доба турске управе.


Вицеконзул III класе Генералног конзулата Краљевине СХС у Њујорку, али тамо није био (1920), Посланство у Ватикану (1920), Генерални конзулат у Букурешту(1920), Тршћански конзулат (1922), Конзулат у Грацу (1923), Политичко оделење Министарства иностраних дела у Београду (1924), Вицеконзул у Француској (1926), Вицеконзул у Мадриду (1928), Женева (1932), Министарство у Београду (1933), Начелник Политичког оделења Министарства иностраних дела у Београду (1935), Помоћник министра у Министарству иностраних дела (1937) и опуномућени министар и извенредни посланик Краљевине Југославије у Немачкој (1939), је дипломатски пут Иве Андрића.


Ништа мање успјешан био је и на друштвено-књижевном плану. Напротив. Дописни члан Српске Краљевске Академије (1926), Награда Фонда Коларчеве задужбине (1931), Редовни члан Српске Академије Наука (1939), Предсједник Савеза књижевника Југославије и почасни члан Академије наука и умјетности БиХ (1946), Дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу(1951), Предсједник Савеза књижевника Србије (1953), Повеља за животно дјело(1956), Почасни доктор Јагелонског универзитета у Кракову, у Пољској, иначе универзитета на којем је некада студирао, Дописни члан Словеначке академије знаности и умјетности у Љубљани, Награда АВНОЈ-највише друштвено признање тадашње Југославије (1967).


За свој литерални опус: Ex Ponto (1918), Немири (1920), Пут Алије Ђерђелеза (19207, Приповетке (1920), Приповетке (1931), Травничка хроника (1942), На Дрини ћуприја (1944), Госпођица (1945), Нове приповетке (1943), Проклета авлија (1954), Иво Андрић је 10. децембра 1961. године примио Нобелову награду за књижевност. Андрића су могли истјерати из Босне, али Босну истјерати из њега нису могли, јер половину новчане суме од Нобелове награде Андрић поклања БиХ, са назнаком - употребити за побољшање рада народних библиотека. Награда му даје подстрек за даљи рад, тако да наставља писати и издавати; На камену у Почитељу - ликовни запис посвећен Херцеговини (1974), Омер паша Латас ( постхумно,1976), Кућа на осами (постхумно,1976), Знакови поред пута (постхумно,1976).


У Алеји заслужних грађана па Новом гробљу у Београду, 1975. године, сахрањен је Иво Андрић.


Некадашњи вођа паравојне, екстремне муслиманске организације зване "Соколови", потоњи пуковник БХармије Мурат Шабановић, фебруара 1992. године, тј. мјесец дана прије почетка рата у Босни (1992-1995), вишеградски споменик Иве Андрића, разбио је и бацио у ријеку Дрину. Везано за тај догађај у сарајевском листу "Ослобођење" (фебруар 19/20,2000) Мурат изјављује: "Ганић и Бехмен су ми рекли да то урадим", тврди Шабановић, те наставља "обећали су да ће они, устреба ли, наћи и адвоката и доктора који ће доказати да сам луд. И, ја за мацолу".


На исту тему, у сарајевском листу "Слободна Босна" (април 20, 2000.год.), Шабановић изјављује: "Они (мисли на Ганића и Бехмена-прим. С.З.) су рекли да је Андрић био велики непријатељ".
 
@ htela sam ovo da napišem na temi Ivo Andric,ali je tema lock.

KADA ODEM

Kada odem
Nedostajeće mi svaki lik
Svaka ulica
Svaka jesen i miris pečenog kestena

Nedostajeće mi svaka klupa
Na kojoj nisam sedela
Svaki poznati pokret i hod
I za sve za šta nisam imala vremena

Nedostajaće mi svaka kapija
Svaka dobro veče i svako laku noć

Nedotajeće mi svaki dah vetra i svaka pahulja
Svako dete i starija osoba


Da li ću nekom nedostajati i ja
Kada odem među nepoznata lica
Kada ne budem znala tamo ni imena ulica

Piroska Budisin

Слободан Зуровац

Зашто је Иво Андрић непријатељ Босне?

   Да ли је Иво Андрић непријатељ Босне због тога што је његов капитални роман "На Дрини ћуприја", преведен на преко двадесет језика свјета? А између осталог, у том роману Андрић описује како Србина, сељака Радисава, набијају на колац: "Мерџан је видео како се при врху десне плећке мишићи затежу и кожа диже. Он приђе брзо и просече то испупчено место унакрст. Бледа крв потече, најпре оскудно па све јаче. Још два-три ударца, лака и опрезна, и на просеченом месту стаде да избија гвожђен поковани шиљак коца. Ударио је још неколико пута, док врх није дошао до у висину десног уха. Човек је био набијен на колац као јагње на ражањ". У истом роману Андрић описује како Србима сјеку главе.

"Како ти је име? - пита старац.

Миле - каже младић покорно као да још одговара Турцима на њихова питања. Миле, сине, да се пољубимо. И старац прислони своју главу на његово раме. Да се пољубимо и прекрстимо. Во мја Оца и Сина и Свјетога Духа, Во имја Оца, и Сина и Свјетога Духа. Амин. Тако је крстио и себе и младића само речима, јер су им руке биле везане, и брзо, јер им је џелат већ прилазио. Крвник, који је био један од војника, брзо је свршио свој посао и први пролазници, који су са брда силазили због пазарног дана и прелазили преко моста, могли су да виде њихове две главе на новим, чворновитим кочевима, уз чардак, а крваво место на коме су посечени на мосту посуто је шљунком и угажено".

Да ли је Иво Андрић непријатељ Босне због тога, што у својој дипломској тези - "Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине"(Београд,1982) када говори о муслиманима у БиХ, између осталог, каже: "јер су се са примањем ислама однарођивали у оквиру туђе културе и језика. Наравно, нису се сви потпуно однародили, али су се ипак толико удаљили од сопствених корена да Турке доживљавају као народ њима много ближи неголи Србе, од којих већина води порекло"?

Да ли је Иво Ацдрић непријатељ Босне због тога што је као осамнаестогодишњак приступио револуционарној организацији "Млада Босна", која се борила за национално ослобођење југословенских народа? Као истакнути представник те национално-револуционарне организаније Андрић бива хапшен и период од 1914. до 1917. године проводи по казматима у Сплиту, Шибенику, Марибору и Зеници.

Да ли је Иво Андрић непријатељ Босне због тога што је био близак покрету ђенерала Драже Михаиловића? О блискости вође Трећег српског устанка и Андрића, свједочи и Димитрије Ђорђевић у својој кљизи "Ожиљци и опомене И" (Београд,1995), гдје, између осталог каже:

"Брана Страњаковић је био присутан када је 1942. године Иво Андрић посећивао његовог стрица, професора Драгослава Страњаковића, члана Дражиног Централног националног комитета. Иначе, познато је да је Андрић писао Дражи на Равну Гору: "Ви сте наш нови Карађорђе".

Да ли је Иво Андрић непријатељ Босне, због тога што је и по оцу и по мајци Хрват, а он се понашао, осјећао, живио, радио и изјашњавао као Србин?

Бићемо таоци заблуде ако помислимо да је само Андрић у немилости власти у Босни. Накратко, привиримо у два-три случаја још.

Истакнуто босанско перо, књижевник Меша Селимовић(1910-1902), био је добар и фин док није обзнанио да му се није угасила свјест о националиом и вјерском порјеклу. Меша је био конкретан и рекао је да његова породична лоза води од Срба, од племена Вујовић из Билеће, из Херцеговине. Послије ове изјаве књижевник Меша Селимовић протјеран је из Босне. Као и Андрићу и Селимовићу, руку је пружио Београд.

Примјер два. Дугогодишњи становник Сарајева, књижевник Исо Калач, дао је интервју листу "Политикин свет" (септембар 18/1991.г.), гдје, између осталог, каже: "Моји су преци били православни Срби из племена Куча, па су 1690. године морали прећи на ислам ради спашавања главе због заваде са другим српским братством". Треба ли рећи да је књижевник Калач протјеран из Босне?

Примјер три. Академик Милорад Екмечић, некако уз почетак овога рата у Босни (1992-1995), написао је један чланак о порјеклу муслимана. Муслимански фундаменталисти, незадовољни садржином текста објављеног у листу "Ослобођење", физички су насрнули на академика Екмечића и нањели му тјелесне повреде. Да у Босни нису презали ни од чега, говори податак који је академик М. Екмечић обзнанио у разговору са новинаром "Илустроване Политике" (јануар 15,1999.г.), гдје је, између осталог, рекао: "Сарајевска телевизија 1991. године објавила је да сам ја најприслушкиванији човек у граду, изгледало ми је то толико блесаво да нисам могао да разумем то распикућство. Онда сам видио да су мислили да се све зло леже у Српској академији наука и да је то неки штаб из кога се издају наређења". Послије физичног малтретирања и кућног притвора, захваљујући сплету срећних околности, академик М. Екмечић је мјесеца маја 1992. године напустио Сарајево и Босну. Сада живи и ради у Београду.

Да затирање свега што има атрибут српског није од јуче, говори податак да су усташе 1941. године у источној Херцеговини порушили сва спомен обиљежја српског народа. Тако су у Невесињу усташе срушиле споменик устаницима Невесињске пушке из 1375. године, и на подручју исте општине, у селу Улог срушили су споменик Њ.В. краља Александра Карађорђевића. У Стоцу, варошици на ријеци Брегави, усташе су срушиле споменик столачких добровољаца, Срба који су се борили у редовима српске војске у време балканских ратова и у време Првог свјетског рата. У Мостару, Автовцу(Гацко) и Требињу, усташе су срушиле споменике Србима које је стрељала или објесила Хабсбуршка монархија за време Првог светског рата. Требињци никад неће заборавити своје суграђане, пјесника и дипломату Јована Дучића, младобосанског револуционара Недељка Чабриновића, који је био у групи која је извршила атентат на хабсбуршког надвојводу Франца Фердинанда на Видовдан 1914. године у Сарајеву, неће заборавити ни Луку Вукаловића, једног од вођа Херцеговачког устанка из 1875. године, али неће заборавити ни хабсбуршког генерала Бруна који је за време Првог свјетског рата у центру Требиња објесио 79 Срба. Први који је био објешен, никако случајно, био је прота Видак Пареженин. Иначе, у балканским ратовима и у Првом свјетсксм рату, са подручја општине Требиње, у редовима српске војске борило се 678 добровољаца. Пјесник и дипломат Јован Дучић, поклонио је свом родном Требињу 1934. године сломеник Његоша, а тај исти споменик усташе су 1941. Године, по узору на хабсбуршког крвника, генерала Вруна, објесиле о платан испред хотела "Маглић" и оставиле да тако виси неколико дана. Исти сценарио усташе су поновиле и 51. годину касније у Мостару, када су почетком 1992. године прво објесиле, а потом разбиле и бациле у Неретву споменик пјесника Алексе Шантића.

Јуче српски добровољци и Његош, данас Андрић и Шантић, а сутра?

Сутра, о имену се може нагађати, али оно о чему се не може нагађати је свјест, свјест да "Босна је земља мржње према Србима," (И.Андрић "Писмо из 1920"), јер више је него очито да у Босни и Херцеговини све се мјења, осим мржње према Србима, мржње која истрајава вјековима, мржње која има за циљ расрбљеност, расправослављеност, рашћириличеност..."

KADA

Kada mesec nastavi
Putem svojim
Kada nebesa u mojoj duši svanu
Kada vreme ne bude
gospodar svega
kada dobro pobedi zlo..
kada...
e tada
pronađi me
svetlosna nit sveta
pokazat će ti put
na čijem kraju biću ja
pod trepavicom sveta
pruženih dlanova
kao nevidljivo staklo da diram
čekaću te.

Piroska Budisin

Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.

...

A sna nema.

...

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

...

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

...

''Umetnost dokolice'' (Besane noći) - Herman Hese

na toj strani ulice me neces sresti; kazi da ti nisu tesne moje cipele ...

LJILJANA HABJANOVIĆ-ĐUROVIĆ ''ŽENSKI RODOSLOV''

Da li ljubav uopste postoji? Ili je ono sto se ljubavlju zove tek san o njoj? Kratkotrajna iluzija? Da li je ljubav silovito, zudno stapanje dva tela i propadanje kroz bezdan bezumnog uzitka, ili vreme izmedju: pomamna, grcevita nada da ce se sve ponoviti. Neprestano drhtavo iscekivanje. Da li je ljubav odbaciti svoj san i zavoleti sve sto je njegovo: mracne coskove navika i ruznu pustos duse? Odbaciti svoju sliku o njemu i voleti ga onakvog kakav je? Da li voleti znaci naci opravdanje za sve? Nicega se ne stideti, cak ni pred sobom? Sve je to ljubav...

Соломон

13. Blažen čovjek koji mudrost nađe, čovjek koji pamet ima;

14. jer korist njena bolja je od srebra i dobitak njen skuplji je od zlata.

22. zlatna grivna na svinjskoj gubici, to je žena lijepa bez razuma.

9. Dvojica vrijede više nego jedan, jer dobijaju dobru platu za svoj trud.

10. jer ako paqdnu, drug će podignuti druga svoga, a teško onome koji je sam i padne, i nema druga da ga podigne!

11. tako isto ako dvojica zajedno legnu, obojici će toplo biti; ali kako će toplo biti onome koji je sam?

12. I ako je neko jači od jednoga, dvojica će moći da mu odole, a trostruki konop ne kida se lako.