Ovo je pismo iz knjige "Poruka u boci" Nicholasa Sparksa, po mom misljenju najlepse ljubavno pismo ikada napisano. Izvinjavam se sto je na engleskom ali tako mnogo lepse zvuci. Ko razume - razume

My Dearest Catherine,
I miss you darling, as I always do, but today is especially hard because the ocean has been singing to me, and the song is that of our life together. I can almost feel you beside me as I write this letter, and I can smell the scent of wildflowers that always reminds me of you. But at this moment, these things give me no pleasure. Your visits have been coming less often, and I feel sometimes as if the greatest part of me is slipping away.
I am trying, though. At night when I am alone, I call for you, and whenever my ache seems to be the greatest, you still seem to find a way to return to me. Last night, in my dreams, I saw you on the pier near Wrightsville Beach. The wind was blowing through your hair, and your eyes held the fading sunlight. I am struck as I see you leaning against the rail. You are beautiful, I think as I see you, a vision that I can never find in anyone else. I slowly begin to walk towards you, and when you finally turn to me, I notice that others have been watching you as well. “Do you know her?” they ask me in jealous whispers, and as you smile at me, I simply answer with the truth, “Better than my own heart.”
I stop when I reach you and take you in my arms. I long for this moment more than any other. It is what I live for, and when you return my embrace, I give myself over to this moment, at peace once again.
I raise my hand and gently touch your cheek and you tilt your head and close your eyes. My hands are hard and your skin is soft, and I wonder for a moment if you’ll pull back, but of course you don’t. You never have, and it is at times like this that I know what my purpose is in life.
I am here to love you, to hold you in my arms, to protect you. I am here to learn from you and to receive your love in return. I am here because there is no other place to be.
But then, as always, the mist starts to form as we stand close to one another. It is a distant fog that rises from the horizon, and I find that I grow fearful as it approaches. It slowly creeps in, enveloping the world around us, fencing us in as if to prevent escape. Like a rolling cloud, it blankets everything, closing, until there is nothing left but the two of us.
I feel my throat begin to close and my eyes well up with tears because I know it is time for you to go. The look you give me at that moment haunts me. I feel your sadness and my own loneliness, and the ache in my heart that had been silent for only a short time grows stronger as you release me. And then you spread your arms and step back into the fog because it is your place and not mine. I long to go with you, but your only response is to shake your head because we both know that it is impossible.
And I watch with breaking heart as you slowly fade away. I find myself straining to remember everything about this moment, everything about you. But soon, always too soon, your image vanishes and the fog rolls back to its faraway place and I am alone on the pier and I do not care what others think as I bow my head and cry and cry and cry.

Garret

Ovo je napisao Srba Peljuanac(krajisnik)...kako sam za sebe kaze odnekud iz tudjine...

Moja sestrica njega obozava...pa evo jos nesto od njegovih prica i pesama :

*Мој херој!!!

Не морам ја облачити јакне и капуте.Греје ме твоја снага,твоја љубав греје ме тај твој поглед,иако је пун боли, и ипет си нашла довољно топлине у себи да ми се насмејеш и храбриш....Јача си мајко од мене.
Иако сам сад одрастао човек,знам да ме нећеш гледати као таквог и увек ћеш
потрчати да ти мене заштитиш.....
Али немој се трудити барем ове зиме.Одмори,опусти се,ја ћу тебе сада штитити.
Знам да си већа од свих планина,знам да ти је срце веће од свих мора,љубав шира
од самога неба....
...али пусти мајко, барем овај пут,да ја тебе загрлим,да ти узмем то лепо лице
које је живот тако окрутно прошарао борама,у дланове и да ја теби будем ослонац и штит...
Седи мајко и одмори,ја ћу тебе одменити...да ти макар мало вратим за све оно што си ти мени пружила...да ти макар неке снове вратим.
Седи херојко мога живота и одмори..


 

 

*Теби...


Ти што читаш ово....да, баш Ти, немој се изненадити што се баш теби обраћам иако ме не знаш...
Видим ти знак питања на лицу и питање на уснама:
„Зашто ми се овај странац обраћа?“
Али ето видиш...ја нисам странац...баш сам о томе хтео да ти причам...иако ме ето не знаш...ја сам твој брат....
Чудно ти звучи? Мени баш и не..
Куда год је твоја нога крочила..и моја је.. смејао сам се са тобом кад год је теби нешто било смешно,и сваку твоју сузу сам и ја исплакао..
Кад год сам чуо да је теби било тешко,нисам се ни ја веселио...а када је живот за тебе био весеље,и ја бих се са тобом радовао...
Када год би ти срце крварило...знај да сам осећао као да ја губим дахове живота... и када год ти се топли осмех разлевао лицем.. знај да сам се и ја негде на ово свету
смејао са тобом...
Кад год би те неко слагао...слагао је и мене..а када би ти истина крочила у живот била је добродошла и мени..
Кад год те је неко загрлио..и ја сам осетио ту руку на рамену.. баш као и оних дана
Кад те је неко одгурнуо грубо и насилно...тај шамар је пао и на мој образ..

Хтео сам ти само рећи..да баш Теби што ово читаш...да сам ти брат...и да се веселим свакој твојој срећи...и сваку твоју тугу сам примио у себе..
Не чуди се мојим речима....јер смо заједно..сви ми..који овом позорницом лутамо...и ближи смо једни другима него што можемо сањати....

Ако још увек знамо сањати.....


Krajisnik Srbo odnekud iz tudjine...

U snu san

Ja sam magla nad planinom,
vjetar kroz grane,
odsjaj sunca na rijeci,
malo vode u udubljenoj stijeni,
otisak divlje zivotinje u snijegu,
kapljica rose sto sija na vlati trave,
plavicasti odsjaj zore na visokim jelama,
ugarak sto se polako gasi u staroj peci,
zadnji trak sunca sto se gasi nad planinom.

Ako prodjes tim putem,
ispod te planine i tom rijekom
u taj dan,kad rosa najduze traje,
sunce prospe najlepsu rumen pred zalazak
Bice to kao najlepsi san koga nastavis budan sanjati.

Krajisnik Srbo....odnekud iz tudjine

  Она..

Кад сам те први пут видео,деловала си ми нестварно.
Као да си из бајке изашла,као нека вила која је дошла да посети овај свет на кратко,да нас
опчара својом лепотом и онда се врати у своје царство и остави нас обичне смртнике да се чудимо како то да неко тако леп и мио ипак постоји,па макар само и у бајкама.
Маштао сам о теби свакодневно,замишљао како те љубим,макар само и на образ,стидљиво као дете,како ти додирујем руку.
Нисам могао да спавам због тебе,да једем још мање,када би ме погледала,нисам умео више ни да
дишем,често сам мислио да ћу да паднем у несвест само зато што стојиш близу мене.
Смех ти је био блиставији од бисера,дуга смеђа коса се вијорила као најлепша застава..а очи..
..очи..очи боје свега што сам икада у животу пожелео,једино о чему сам икада маштао.Твоје
име нисам смео гласно изговарати,само шапатом,јер ми се чинило да ће од његове јачине
свет да се сруши...ма кога заварам ни не знам ти име..када год сам смогао снаге да ти приђем
увек би ме као лавор хладне воде запљуснула она Тагорина:“Страхујем да би ми се могла насмејати“.Била си исувише лепа,исувише свесна те своје лепоте,исувише окружена десетинама
удварача који су чинили све да би придобили твоју пажњу.
Возали су те у скупим колима,изводили у неке фенси кафиће,куповали поклоне...
...а ја нисам имао ништа од тога,био сам просечног изгледа,у избледелим старим фармеркама,са покојом рупицом у џеповима,нисам имао ништа чиме бих те могао задивети..ништа сем
једне чисте,мирне,дивне момачке душе која је потајно волела...Никоме
нисам говорио шта се догађа у мени,била си моја тајна коју сам чувао,коју сам неговао
као најређу биљку....
Тајна ћеш и остати.

аутор:Крајишник Србо...однекуд из туђине

А у ствари нема ружних жена,ни не пожељних и ниједна не личи на другу.Свака
је принцеза на свој начин,свака има своје краљевство и своју лепоту и свака треба различитог
принца.Без обзира у ком окружењу живи,како је обучена и колико има година.Свака
носи своју тајну и мистериозност,ону тајну која је позната само њеном срцу и ником више.
И видите мени су жене најлепше увече,пред спавање ,када са себе скину сву шминку и
раскошне хаљине,када скину терет и исцрпљеност са својих лица и рамена,када обуку неку
стару,широку мајицу,седну и подвију ноге испред себе и када се око ње шири само њена
унутрашња лепота,њена душа и када ме погледа помало уморним и блаженим погледом
који ми каже:“Е коначно сам ја-ја“....и мирно утоне у крила Анђела и снова...
Е тада су ми најлепше.....

Крајишниk Србо...однекуд из туђине

Iza ramena

Samo ti i ja
Si mi ti
Tamo
Gdje smo ti i ja
Pogledati mozemo
Gdje samo nas pogled dopire
Kada se okrenes
Vidjeces
Samo

Nas.

Krajisnik Srbo ...odnekud iz tudjine

Jedna obicna situacija

Onako... lagano... korak po korak pored kanadskih jezera...a,covjece,veliki su kao san...zamalo...
Bacim pogled lijevo i desno,trzim je- pa ko ce pronaci tu misteriju u svijetu svih znanih cuda?
Niko.Pa ni ja.
Idem dalje ,ucinilo mi se da su tragovima snega bas njeni treptaji ostali...Znam da ih niko drugi ne vidi...a i ne treba,meni su vidljivi,jasni kao bljesak dijamanta...ili kao imaginarni svet jednog ludaka...
Ko ce to znati,moj profesore...
Kazu da,,,svasta kazu...samo ih ne slusamo-a ko je rekao da su u pravu...
Sladak ukususana,i gorak rastajanja- ostaje muzika u usima kao onaj zadnji ukus meda sto ti ji prosao grlom...da te utjesi...da te nadje...
I sta?
Nista.Samo sam prosetao i voda,ona beskrajna duboka,mi sapnula tvoje ime...ja ga cuo.. eto toliko...

Krajisnik Srbo ...odnekud iz tudjine

Волим те

Срели су се када су цветале руже.....
Он млад ,јак,полетан,плаве косе као да му је небо пало на косу...она,баш онаква како је
сви момци замишљају,па и он-имала је очи боје пурпура и осмех водопада у рано пролеће..
Никада лето није тако блистало као тада када су се они упознали.Свака травка је причала за себе,
дрвеће се надметало између себе које ли ће бити раскошније,колико може сенку бацити да дограби све младе душе које су се љубиле испод тих велова вечности..
Смех је био кристалан код људи тада,очи блиставе...чинило се као да ће планета да
застане бар једном,бар на кратко,само да што дуже задржи то лето и ту срећу која је
пловила њиме...
Волели су се као ретко ко,и јадна Ана Карењина је пала у заборав,и љубавници који су постојали
пре њих су заиста прохујали са вихором....били су као око торнада,око њих све мирно,
док су ветрови њихове љубави рушили све постојеће границе..
Људи су тешко схватили да таква љубав уопште постоји.Кројили су неке чудне приче
преправљали истину а истина им се смејала у лице и није дала,бар овај пут, да се неко игра са њом.Била је чврста као камен.
Често је задиркивао,терао је да се смеје,да буду срећни...и не би били срећнији ни да су стварно
пронашли тај сандук пун злата на крају дуге....мада су обоје тврдили да су га нашли када су им
се погледи сусрели и да су већ одавно поделили његову садржину онима којима је тада
било потребније него њима....јер су они имали једно друго...

„Реци ми да ме волиш“-често му је понављала,Показивао је свим својим бићем,као и она да је воли
али би његов одговор увек био исти:

„Ружо моја,рећићу ти када постанемо једно...и знаш да никада неће престати наша бајка..
Прошло је неколико јесени у том њиховом загрљају који је јачао са сваким њиховим
сусретом,који је надмашивао све оно о чему су људи писали и осећали..
Обична је ноћ била када је сео с неким пријатељем да га одвезе са касног весеља које је
уследило након крштења и новог рађања у Господу Светом Водом...и није видео црвено
светло које је очајнички вапило према њима да стану..

Дуго је лутао око њене собе и није схватао зашто је његов додир не буди..као и сваки пут
што је чинио до сада...мирисао јој косу, миловао по образима,али се она нје покретала..
спавала је дубоком сном.
Неки му је глас говорио да је време да пођу,али он се није дао.
„Чекај још мало, чекај још мало да се пробуди,нисам јој нешто рекао.... чувао сам то за ону
Једну и величанствену прилику...молим те, не води ме још“.
Пробудила ју је њена мајка са тужним изразом на лицу и мада јој је шапутала
Њен глас је одзвањао васионом као најјачи гром....
те сузе није ни једна река могла примити....било их је превише..
недељама је стајао крај ње и покушавао да јој каже оно што јој никада није рекао,мада
јој је хиљадама пута показао...и није га чула...
Глас му је говорио да треба полако да иду,говорио му је:
„Видиш ли да копни,само зато што си још увек близу ње?Јели јој то желиш зло?
Пусти ме да јој кажем“.
А тада,када су се звезде умориле од држања тог сјаја,само да не прође,да их обасјава у
Вечности,када су се ветрови утишали да се чују њене речи,када су мора престала да
лудују и сваки морнар са чудом гледао у небо и питао се где му је ветар....

Рекла је...

„Чула сам те душо моја.Знам...немој нас мучити више...дуга је вечност..бићемо заједно
када дођем к теби,и тада нас више ништа неће раставити..одмори,и радуј се..дуга је Вечност...“
„Волим те“.
Наслонио је главу на раме Анђела и отишао са њим да чека на дан када ће руже опет
процветати.......


Крајишник Србо..однекуд из туђине

MOJA PROŠLOSTI, SADAŠNJOSTI I BUDUĆNOSTI….



Kada si pored mene, ja sam neranjiv… ja sam najaci… ja sam najljepši … ja sam najbolji.
Kada ti čujem glas , shvatim da mi nijedna pjesma nije tako zvučala, lijepo , ponosno, ćutljivo i duboko, kao kada ti pričaš svojim glasom…

Upoznao sam mnogo, mnogo dragih likova , ljudi i žena koje sam volio preko svake mjere, ali samo jedna me održava u zivotu - …zar moram reći da …mila…


Ti si jedina - koja je jedina …

Ima mnogo jedinih, za razno - razne ljude , a jedna jedina za mene, a ta jedina…

Smijeh na usnama , razumijevanje , tvoj meki dlan na kosi,

Zabrinut pogled kada urade ružno…nešto… nedostojno ljudi…
Nešto…kada …misliš da niko više ne zna voljeti…ali zna…

Ja tebe…ja tebe i ti mene…

Tajno ? Ma ne…

Šta onda što je nebo još malo plavlje, za nijansu od boje tvog srca koje si mu posudila ?



Nekada davno , ustvari tako, tako blisko sam se pitao
“ Da li je ovo danas , ono sutra što sam sebi juče gradio . “

Sada sam siguran…


Da si ti ono svijetlo sto sam u svojoj prošlosti sanjao , a u ovoj današnjici mojoj me obasjava, i u budućnosti mojoj će me ispratiti u grob…pa i tada nas On neće rastaviti …

Uvijek uz tebe


_________________
Nekada, u jedno zlatno predvečerje,
na ulicama koje su nekad poznavale moje korake,
opet će mi Krajiški vjetrovi šaputati tvoje ime
i zvijezde namigivati sa slobodnog neba...

Krajisnik Srbo odnekud iz tudjine...