Што се списка тиче, слушао сам "Фокус" радио и тамо је скоро сваки други човјек (који се јавио у програм) тражио да се објави списак посланика који су гласали за декларацију. Данас у "Печату" видим да је објављен, из истог разлога, на првој страни. Што се мене тиче, јесте интересантно прочитати ко је све гласао, али тај писак нема неку тежину. Мене би било срамота да гласам за такву декларацију, не само због народа који представљам, него и због личне савјести. Али политика је то, шта да се ради. Да нису гласали, остали би без посла. Све им је то наметнуто са виших хијерархијских нивоа моћи. Могу да се слушају инструкције или да се гоне одакле су и дошли.   

Да су Часни и Поштени не би били чланови Партије!
Је ли? Лепо да то још неко слуша!  И шта кажу?  За кога сад навијају? 

За Тому и Александра. 

човече...болдовао си и мађаре...па нису они турци

Али нису ни срби да би такву ствар доносили из материјалних побуда.
Ако су гласали гласали су из разлога што су не срби и они нису упућени у то као срби,односно њих
нема потребе да "потплаћујеш".
За мене су не болдовани српско зло.

П.С
Можда сам некога изооставио али нисам детаљно ни гледао већ на брзака што би се рекло.

“Drumovi će poželet Turaka,…”


Данас, када је словеначка и хрватска роба преплавила наше тржиште уништавајући привреду, не знам како је,

за новинар.де Драган Видаковић; 03.04.2010

+++

али донедавно је сваки тржни центар у страном власништву био обавезан да продаје известан проценат српске робе.

Са злочинима није тако. Законодавац није обавезао промотере приче о искључивим српским злочинима током протеклих ратова да обавезно у неком проценту причају и о злочинима над Србима. Они 200% причају причу о Србима нацистима, злочинцима, о потреби наше денацификације, катарзе, суочавања са прошлошћу, при чему су сви остали у тој причи само невине и немоћне жртве српског лудила и крволоштва, што се све изговара из Београда, некада славног и храброг српског града, за разлику од данас.

У емисији „Стање нације“ на ТВ Б92 гостовали су Саво Штрбац из „Веритас-а“- домаће невладине и нестраначке организације коју су крајем 1993. основали грађани да подручја Републике Српске Крајине и Миљенко Дерета из „Грађанске иницијативе“ чији су донатори, између осталих, амбасаде Америке и Енглеске, National Endowment for Democracy (NED), Савет Европе, разни немачки, холандски и амерички фондови, слободна друштва… тако да верујем да читаоци новинара.де одлично знају и без гледања емисије ко је, како је и шта причао.

Мада ми године под страним НВО падају теже од пет стотина година турског ропства, не могу да не укажем на један Деретин „бисер“, пошто подсетим да је Европски парламент (ЕП) усвојио, са 556 гласова за и девет против, резолуцију којом се 11. јул у ЕУ званично проглашава даном сећања на жртве масакра у Среберници, која је донета на предлог Јелка Кацина, словеначког посланика и известиоца ЕП за Србију.

У поменутој емисији Дерета међутим тврди да ја тај дан заправо симбол сећања на све жртве, дакле и српске. Зашто су ЕП и Кацин коректнији и поштенији од Дерете?

Зато што је апсолутно сигурно да ниједна српска жртва која је пала у Кравици, Ратковићима, Скеланима…никога није могла да убије јула 1995. у Сребреници, док је обрнуто веома могуће, односно веома извесно, пошто су у Сребреници убијени, у ратном злочину или у борби, и припадници муслиманске војске, који су 1992.-1993. Подриње завили у црно.

Дерета заправо тврди да су српске жртве намирене сећањем на њихове убице, што је поновно, још суровије убијање већ убијених људи.

Једина жртва која може да симболизује све жртве, да је икоме стало до помирења, је Никола Гардовић који је погинуо 1.03. 1992. када је пред старом српском црквом у Сарајеву пуцано на српске сватове, зато што је сасвим сигурно да он никога није убио у рату који је потом изазван преурањеним признањем независне Босне од стране осветољубиве Немачке (што тврде Американци у „Financial Times Deutschland”).

http://www.novinar.de/2010/04/04/drumovi-ce-pozelet-turaka.html

Драган Видаковић

Из једноставног разлога да се стави тачка на сва та препуцавања о томе ко је кога више, ко је злочинац а ко жртва, ко је агресор, ко је геноцидан народ, а не овако само се ми понижавамо, само се ми извињавамо и доносимо некакве резолуције.

  Декларација о декларацији
   PDF    Штампа    Ел. пошта
Миодраг Зарковић   
петак, 02. април 2010.

- Полазећи од Устава Републике Србије по којем је Србија дефинисана као држава српског народа и осталих грађана који у њој живе,

- Изражавајући приврженост духу и нормама славних предака који су вековима уназад стварали, бранили и обнављали националну државу српског народа,

- Руководећи се циљевима обезбеђења сталног мира и стабилности на простору Републике Српске, као и болно недостајућем унапређењу односа Републике Србије са свим политичким, друштвеним и културним субјектима српског народа у окружењу,

- Тежећи да сећање на сурове оружане сукобе током двадесетог века, у којима је српски народ поднео немерљива страдања, никада не избледи, као и да истина о стотинама хиљада српских жртава најзад продре у светску јавност и доведе до правних последица за све који су некажњено проливали српску крв,

- Ужасавајући се пресуда Хашког трибунала, који упорно занемарује српске жртве из девдедестих година двадесетог века и одбија да процесуира идеологе словеначких, хрватских, муслиманских и албанских злочина над српским становништвом у истом периоду, а који су у великој мери пука реприза стравичних злочина над Србима из два светска рата,

доле потписани држављанин Републике Србије донео је личну

ДЕКЛАРАЦИЈУ

о осуди Декларације о осуди злочина у Сребреници

1. Народна скупштина Републике Србије извела је 30. и 31. марта 2010. године најстрашнији злочин према српском становништву у Републици Српској, на начин утврђен Декларацијом о осуди злочина у Сребреници, настављајући друштвене и политичке процесе и појаве који су довели до формирања свести да се остварење туђих националних интереса мора остварити занемаривањем сопствених и даљим унижавањем националног достојанства целог српског народа.

2. Држављанин Републике Србије изражава саучешће породицама Срба настрадалих за време ратова деведесетих, као и извињење Републици Српској због тога што није спречио да се донесе трагична Декларација о осуди злочина у Сребреници.

3. Држављанин Републике Србије очекује да Народна скупштине Републике Србије у неком следећем, часнијем сазиву, усвоји Декларацију о извињењу народу и институцијама Републике Српске.

4. Држављанин Републике Србије изражава очекивање да ће највиши органи Републике Српске осудити злочин који је над њиховим ентитетом и становништвом учинила Народна скупштина Републике Србије.

5. Држављанин Републике Србије нада се да ће Република Српска, упркос изузетно снажном притиску којем је са свих страна изложена још од свог настанка, успети да опстане и оствари своје легитимне интересе.

6. Држављанин Републике Србије позива становнике Србије, а посебно Србе из других земаља, да никада не забораве шта је и како урадила владајућа коалиција у Народној скупштини Републике Србије, која је Декларацијом о осуди злочина у Сребреници оправдала злодела свих осталих страна у југословенским грађанским ратовима и практично позвала на њихово понављање.

7. Држављанин Републике Србије пружа пуну подршку свима који се противе наметању пресуда Хашког трибунала као коначне правде и нада се да је сарадња са том срамотом од институције завршена, као и да никада неће бити обновљена.

8. Држављанин Републике Србије нада се да ће пуна истина о догађајима у Сребреници из јула 1995. године продрети најпре у српску а затим и светску јавност, односно, да ће погубне политичке манипулације уступити место чињеницама и доказима, колико год да их има или нема.

У Београду, 1. априла 2010. године

Држављанин Републике Србије Миодраг Зарковић

                       Коришћење рата као изговор за вођење рата


In Uncategorized on 6. фебруар 2010. at 2:03 AM


Прошлог лета скоро целокупна политичка јавност у западном свету иступила је сложно у хору самобичевања на 10-годишњицу сребреничког масакра. Доминирајућа тема било је „nostra culpa“: „ми“ смо дозволили да се то догоди, „ми“ нисмо желели да знамо ништа о томе и „ми“ не смемо дозволити да се то опет догоди.

Драги читаоче, ко смо то „ми“ у овом случају? Како је могуће да смо „ми“ (ти и ја) могли знати или урадити нешто поводом тога у време када се то догађало? И колико „ми“ заиста знамо о томе данас? Знамо оно што прочитамо у новинама или видимо на телевизији. Но, колико су тачне и прецизне те информације? Како знамо да смо сада боље информисани него што смо били пре тог догађаја?

Таква питања практично су забрањена. Сребреница је постала свети симбол колективне кривице, а постављање и најмањег питања вас одмах ставља у положај браниоца ужасних злочина или „порицатеља холокауста“.

Ако је Левица задржала иоле способности за критичко размишљање, она би према претераном јавном нарицањем над „Сребреницом“ (наводници указују на симбол пре него на прави догађај) – требало да се односи са одређеном скепсом. У водећим медијима, коментатори и политичари ганути су „Сребреницом“ тако узузетно зато што је то поста- ло чаробна реч која би требало да оправда сваки будући страни рат који влада САД и медији буду одлучили да пласирају под етикетом „хуманитарне интервенције“.

Употреба масакра

На страну будућа могућа употреба „Сребренице“ – постоји један начин на који је она већ била употребљена. Уствари, највероватније да је била употребљавана и пре него што се догодила.

Из Извештаја о Сребреници генералног секретара УН из 1999. проистиче да је идеја о „сребреничком масакру“ била у ваздуху још у септембру 1993, на састанку у Сарајеву између босанског муслиманског председника Алије Изетбеговића и чланова његове муслиманске странке из Сребренице. На дневном реду налазио се српски предлог да се у оквиру мировног споразума територије Сребренице и Жепе замене за неке територије око Сарајева.

„Делегација се успротивила тој идеји и о предлогу се више није разговарало. Неки преживели чланови сребреничке делегације су тврдили да им је председник Изетбеговић такође рекао да је чуо да је НАТО интервенција у Босни и Херцеговини могућа, али само ако се деси да Срби упадну у Сребреницу и тамо побију најмање 5.000 људи.“2

Изетбеговић је ово касније оспоравао, али је бројно надмашен од стране сведока. Јасно је да је Изетбеговићева упорна стратегија било да своју страну у овом крвавом грађанском рату, босанске Муслимане, представи као беспомоћне жртве како би војну снагу САД приклонио на своју страну. Он је на самртној постељи све спремно признао свом жарком обожаватељу Бернарду Кушнеру, у присуству америчког дипломате Ричарда Холбрука. Кушнер је подсетио Изетбеговића на разговор који је водио са француским председником Митераном у коме је помињао „постојање ’логора за истребљење’ у Босни“:

„Поновио си то пред новинарима. То је изазвало приличне емоције широм света. [...] То су била ужасна места, али људи тамо ипак нису били систематски истребљивани. Да ли си то знао?“

„Да. Мислио сам да би моје тврдње могле изазвати бомбардовање. Видео сам реакцију Француза и других – погрешио сам. [...] Да, покушао сам, али је тврдња била лажна. Нису постојали логори за истребљавање без обзира на ужас тих места.“

Као и  босански Срби, и босански Муслимани су своје противнике у крдима утеривали у „ужасне“ логоре на почетку грађанског рата, као претходницу истеривања. Насупрот босанским Србима, босански Муслимани су могли рачунати на услуге стручњака беома утицајне службе за  односе са јавношћу из САД, вашингтонске агенције Ruder Finn Inc., која је знала како да «изокрене» босански конфликт тако да Србе изједначи са нацистима – најбржи и најлакши начин да се јавно мњење приклони страни босанских Муслимана. Средства масовног обавештавања и политичке личности били су обасипани саопштењима и другим материјалима где се претеривало о српским зверствима, док су муслиманска зверства (као у потпуности документовано одрубљивање глава српским заробљеницима) била скривана. Ово је – за јавност – био поједностављени сукоб између српских „фашистичких агресора“ и невиних жртава, све ненаоружаних цивила.

Општа јавност није била упозната с тим да Сребреница, описана као „безбедна област“, на енглеском safe area, једноставно, није била само уточиште за избеглице, већ такође и муслиманска војна база. Општа јавност није знала оно што је Лорд Овен знао и 1995. године написао у својој важној књизи „Балканска Одисеја“ (стр. 143), да је у априлу 1993. српски председник Слободан Милошевић био веома заинтересован да босанске српске снаге спречи да не заузму Сребреницу. „…16. априла причао сам телефоном са председником Милошевићем о својој забринутости да, упркос поновљеним уверавањима од стране др Караџића да нема намеру да заузме Сребреницу, имам утисак да снаге босанских Срба иду управо у том правцу. Енклава је значајно смањена. Ретко да сам чуо Милошевића тако огорченог, али и тако забринутог – плашио се да ће – ако трупе босанских Срба уђу у Сребреницу – доћи до крвопролића због изузетно велике нетрпељивости која је постојала између две војске. Босански Срби су сматрали да је млади командант босанских муслимана у Сребреници, Насер Орић, одговоран за масакр близу Братунца у децембру 1992. у којем су били убијени многи српски цивили. Милошевић је сматрао да би била велика грешка када би босански Срби заузели Сребреницу и обећао је да ће то пренети Караџићу.“

Тако да су, месецима пре јула 1995. и „сребреничког масакра,“ обојица – и Изетбеговић и Милошевић – били свесни ове могућности и њеног потенцијалног учинка: повољног по босанске Муслимане а катастрофалног за Србе.

Не би требало да буду занемарене ни неке друге неоспориве чињенице.

Недуго пре напада босанских Срба на Сребреницу, муслиманске трупе стациониране у тој енклави изводиле су смртоносне нападе на оближња српска села. Било је сигурно да ће ови напади покренути српске команданте на одмазду против сребреничког гарнизона.

Команда босанских муслимана из Сарајева је у међувремену  сребреничком команданту Орићу и његовим доглавницима наредила да се повуку из Сребренице – остављајући за собом хиљаде војника без команде, без упутстава, у тоталној конфузији када је дошло до предвидљивог српског напада. Преживели муслимански званичници из Сребренице огорчено су оптужили Изетбеговићеву владу да их је намерно жртвовала у интерсу своје државе.

Према најтемељнијој студији о догађајима у Сребреници, од стране Cees Wiebes-а, за Холандски институт за документовање ратних злочина, снаге босанских Срба у јулу 1995. пошле су да смање територију коју су држале снаге босанских Муслимана а која се налазила изван градског подручја Сребренице, и одлучили су да заузму сâм град тек онда када су неочекивано открили да га нико није бранио.

„ВРС (Војска Републике Српске) напредовала је тако успешно да се увече 9. јула назирао ’преокрет’. [...] Босански Срби су одлучили да се више неће ограничавати на јужни део енклаве, већ да ће операцију проширити и заузети саму Сребреницу. Караџић је био обавештен да се Дрински корпус сада налазио у веома повољном положају да заузме град. Он је изразио задовољство овом информацијом и сложио се са наставком операције ради разоружавања ’муслиманске терористичке банде’, како би се постигла потпуна демилитаризација енклаве. У овој наредби, коју је издао генерал-мајор Здравко Толимир, наведено је да је Караџић прецизирао да треба обезбедити сигурност војника УНПРОФОР-а и становништва. Ово наређење требало је да буде пренето свим јединицама које су у овоме узимале учешће. [...] У наређењу се није помињало насилно релоцирање становништва. [...] Коначна инструкција, такође значајна, односила се на то да се становништво и ратни заробљеници морају третирати у складу са Женевском конвенцијом. Једанаестог јула цела Сребреница је потпала у руке босанских Срба.“

У сведочењу пред Француском парламентарном комисијом за истраживање Сребренице генерал Морион, официр УНПРОФОР-а који је први усмерио међународну пажњу на сребреничку енклаву, навео је своје уверење да су снаге босанских Србе упале у ’замку’ када су одлучиле да уђу у Сребреницу.

Генерал Мoрион је, затим, 12. фебруара 2004. сведочећи пред Међународним трибуналом за ратне злочине у Хагу, нагласио да је муслимански командант у Сребреници Насер Орић „нападао током православних празника и уништавао села, масакрирајући све становнике. Ово је резултирало веома високим степеном мржње у региону, и покренуло је становнике Братунца – који је био потпуно насељен српским живљем – да блокирају доставу хуманитарне помоћи која би евентуално могла бити пружена тамошњем становништву (у Сребреници—прим.прев.).“

Упитан од стране тужиоца Међународног трибунала за ратне злочине како је Орић третирао своје српске заробљенике, генерал Морион, који је Орића веома добро познавао, одговорио је следеће: „Насер Орић је био господар рата који је у својој области и над самим становништвом владао помоћу терора. Мислим да је схватио да су такви закони овог ужасног рата, да не сме дозволити себи да узима заробљенике. Према мом сећању, он за то није ни тражио изговоре. Такав је био став: нећемо себе оптерећивати заробљеницима“.

Морион  је даље описао: „Срби су ме одвели у једно село близу Братунца да ми покажу евакуацију тела становника, која су била побацана у јаму. И то ме је натерало да схватим степен до ког је ова паклена ситуација крви и освете довела [...] до ситуације када сам ја лично страховао од оног што би се могло десити када би босански Срби успели да уђу у енклаву и у саму Сребреницу.“

„Плашио сам се да би Срби, локални Срби, Срби из Братунаца, припадници снага, желели да се освете за све оно што приписују Насеру Орићу. Није то био само Насер Орић коме су желели да се освете, желели су да се освете и за мртве који су погинули за православни Божић.“

* * *

Укратко, Сребреница, чије је српско становништво било протерано од стране муслиманских трупа на почетку грађанског рата 1992, била је тачка окупљања за цивилне избеглице босанских Муслимана, али и муслиманска војна база. Енклава је живела од међународне хуманитарне помоћи. Муслиманске снаге цивилима нису дозвољавале да напусте Сребреницу с обзиром на то да је њихово присуство обезбеђивало долазак хуманитарне помоћи, коју су контролисале војне снаге.

Када су снаге босанских Срба 11. јула 1995. запоселе град, цивили су захтевали да оду из енклаве – веома разумљиво с обзиром на то да није постојао нормалан економски живот. Истиче се да су Срби поделили становништво, обезбеђујући превоз за жене, децу и немоћне како би их пребацили у Тузлу, а задржавајући мушкарце. У светлу свега што је претходило, разлог раздвајања био је јасан: босански Срби су тражили починиоце рација на српска села, како би им се осветили.

Ипак, у том тренутку био је задржан релативно мали број босанских муслимана мушког пола и познато је да су неки од њих преживели и да су на крају били размењени за српске заробљенике. Када су српске снаге ушле у град са југа, хиљаде муслиманских војника, у расулу због одсуства командног кадра, побегли су ка северу, кроз шумовита брда, према Тузли. Јасно је да су побегли у страху од онога чега су се бојали сви који су били свесни ситуације: српски војници би се осветили над мушкарцима које су сматрали одговорним за убијање српских цивила и заробљеника.

Хиљаде тих мушкараца су заиста стигли у Тузлу и тихо су премештени на друге положаје. Ово је потврђено од стране међународних посматрача. Али, власти босанских Муслимана никада нису пружиле информацију о овим мушкарцима преферирајући да их уброје у нестале, тј. међу масакриране. Велики, а непознат, број ових мушкараца био је нападнут и убијен док су бежали – у општој паници. Ово је, значи, било она врста „масакра“ који се иначе дешава у рату када трупе у повлачењу бивају нападнуте од стране јачих снага.

Бројање жртава

И тако долазимо до питања о броју. Питање је тешко како због саме непоузданости која га прати, тако и због тога што се само указивање на ту непоузданост одмах проглашава „ревизионизмом“ и непоштовањем према жртвама. Овај приговор, једноставно, није логичан. Жртве су жртве – било да их је неколико или много, и поштовање према њима није у сразмери са њиховим бројем.

Питање о броју жртава је сложено; многи су покушали да га рашчлане до детаља, а недавно је то покушала и независна Међународна сребреничка истраживачка група, која ће своје закључке ускоро преточити у књигу.3

Довољно је само нагласити следеће:

(1) Покушај сакрализовања процењеног броја жртава. У многим, ако не и у већини катастрофа, почетне процене жртава теже претеривању, из многих разлога, као што је, на пример, више извештаја о једној истој несталој особи, али то се затим исправља и смањује. Као и у случају Светског трговинског центра (Куле близнакиње у Њујорку—прим. прев.), када је прва процена давала број од 10.000 жртава, који се на крају свео на мање од 3.000, и као, уосталом, у многим другим случајевима. У случају Сребренице број од 8.000 је потекао од стране Међународног комитета Црвеног крста септембра 1995. који је, заправо, тражио око 3.000 људи који су били пријављени као нестали и око 5.000 који су се расули по централној Босни.

Ниједна страна – ни страна босанских Срба ни страна босанских Муслимана – није објавила податке које је имала, тако да се тај број од 8.000, понављао као утврђени број „муслиманских мушкараца и дечака који су погубљени од стране српских снага“. Треба подвући да је тај број увек било процена, и то као сума две различите групе – мањег броја заробљеника (чија би ликвидација сигурно представљала ратни злочин) и већег броја војника који су се повлачили (чији би „масакр“, док су бежали, било уобичајена трагична последица једног огорченог грађанског рата). Свако ко познаје механизам новинарства зна да постоји једна врста професионалне инерције која условљава да новинари понављају цифре из претходних извештаја, без проверавања, и то са упадљивом склоношћу да се прихвате што веће бројке. Та инерција је још израженија у ситуацијама када нема званично потврђених података.

Што се тиче броја ексхумираних жртава, упркос упорним настојањима у протеклих 10 година да се пронађу тела на подручју око Сребренице, ексхумирано је мање од 3.000 тела, а међу њима су припадници оружаних снага, као и остали–Срби, као и Муслимани–који су погинули у крвавим борбама током три године рата. Идентификован је тек један мањи део жртава.

(2) Политичка жеља за што већим бројем. Поред поменуте новинарске инерције, усвајање непроверених података жртава масакра у случају Сребреница очито је резултат политичке воље две владе: босанске муслиманске владе Алије Изетбеговића и, још значајније, владе Сједињених Америчких Држава. Од момента када је Медлин Олбрајт замахала сателитским снимцима за које је тврдила да су доказ српског масакра у Сребреници (тај доказ био је тајан, с обзиром на то да су снимци били приказани на затвореној седници Савета безбедности, и он је био посредан – јер су снимци приказивали промене на земљишту које би могле указивати на  масакр, али које саме по себи нису доказ наводног масакра о којем је реч), САД је  „Сребреницу“ искористила за постизање два јасна циља.

Први је био да се одврати пажња од хрватске офанзиве (коју су подржавале САД), а којом је  српско становништво протерано из Крајине, која је исто као и Сребреница, требало да буде заштићена од стране Уједињених нација.

И, као  друго, да се босански српски лидери уплету у «геноцид» са намером да се на тај начин дисквалификују из будућих преговора око Босне и Херцеговине. (Америци је одговарало да их у Дејтону замењује Милошевић, чија би жеља да се рат оконча могла бити искоришћена да се извуку уступци које би босански Срби можда одбили).

Коришћење „Сребренице“ припремило је терен за рат на Косову 1999. У томе су помогле и следеће чињенице:

- Окривљујући УН (чији је неуспех да се одбрани Сребреница било последица одбијања САД да трупама УН пруже своју пуну подршку) као неспособне, НАТО је преостао као једини фактор способан да изведе ефикасну „хуманитарну интервенцију“.

- Лажно поистовећујући Милошевића са руководством босанских Срба, и користећи флоскулу да су убиства у Сребреници била део великог српског плана о „геноциду“ усмереном против несрпског живља из чисто расистичких разлога, Медлин Олбрајт је заговарала НАТО рат против Југославије као „неопходан“ да се спречи «још једна Сребреница» на Косову, где је ситуација, у целини, била потпуно другачија.

-Да  би се Сребреница могла искористити као ефикасан инструмент за реструктурирање бивше Југославије, замењивањем непослушних српских лидера послушнијим политичарима, злочин је морао бити што већег обима: не тек обичан ратни злочин (које су саме САД серијски чиниле по читавом свету – од Вијетнама и Панаме, па до Ирака), већ „геноцид“, тачније, „највећи злочин у Европи још од холокауста“. Евоцирањем авети Хитлера, који је увек погодовао САД, помажући им да се представе као прекоморски спасиоци, стицао се утисак да се ради о плану скованом на највишем нивоу – а не о бруталном понашању разјарених војника (или паравојних формација, вероватних криваца у овом случају) који су били измакли контроли.

Али, какав је то геноцидни план који женама и деци пружа безбедан пролаз? И ако је све то било српски план да се елиминишу босански Муслимани, шта је са Муслиманима који мирно живе у Србији, укључујући хиљаде босанских Муслимана који су се из Босне склонили у Србију! Или о са Муслиманима у суседној Жепи, који су били нетакнути приликом освајања те енклаве, на само пар дана после заузимања Сребренице? Да би се заобишло логично размишљање, тужилаштво Међународног трибунала за ратне злочине је изнашло социолога који је понудио „стручно мишљење“: сребренички босански Муслимани живели су у патријархалном друштву у којем је било довољно елиминисати само мушки део становништва па да у Сребреници Муслимани нестану. Што значи да је појам «геноцида» био прекројен тако да би се уклопио у свој задатак.

На основу такве дефиниције, у августу 2001. Трибунал је босанског Србина генерала Крстића прогласио кривим за «саучесништво у геноциду.» Иако није нити наредио, ни учествовао, нити је био свестан икаквих убистава, Трибунал му је пресудио за оно што они називају «удружени злочиначки подухват», а то је операција заузимања Сребренице пошто је он, наводно, требало да буде свестан да је геноцид био «природна и предвидива последица» те операције. С том одлуком, догађања у Сребреници званично су уздигнута на ранг «геноцида.»

Откуда толико непопустива одлучност да се Сребреница утврди као „геноцид“? Associated Press 26. децембра 2003. објављује једно објашњење које потиче од Мајкла Шарфа (Michael Scharf), професора права на Case Western University, једног од стваралаца Међународног трибунала, који је такође обучавао и судије на суђењу Садаму Хусеину: практично говорећи – ако би суд пресудио да се Сребреница не уклапа у дефиницију геноцида, опстанак оптужнице против Милошевића био би доведен у питање.

«Кључно је да Милошевић буде осуђен за геноцид», рекао је Шарф. Ако није могуће осудити Милошевића, «…онда кога би данас, у модерно доба, ви могли осудити за геноцид?», питао је он.

Правно тумачење геноцида могло би да буде фактор у игри и у ирачком трибуналу за ратне злочине, који је најавио да ће се држати преседана из међународног права.

Упада у очи да од самог почетка труд који су уложиле Сједињене Државе и Трибунал у Хагу, чији су главни финансијер и извор кадрова САД, које уједно и контролишу његову делатност, да се за српске злочине утврди такозвана „командна одговорност“, уместо појединачне кривице стварних починилаца. Циљ Трибунала није да се идентификује и казни онај који је прекршио Женевску конвенцију убијајући затворенике, већ да оптужба за најтежи злочин буде прикачена српском руководству.

Канцеларија тужитеља Међународног трибунала се ослонила у највећој мери на признање једног јединог учесника у сребреничком масакру. Реч је о Дражену Ердемовићу, ситном криминалцу хрватске националности, који је био хоспитализован у Србији у марту 1996. после умало фаталне туче у једном новосадском бару. Највероватније да би избегао даље претње својих личних непријатеља, Ердемовић западним медијима признаје да је имао удела у масовним убиствима у Босни. Био је ухапшен од стране српских власти, које су га затим, на његов захтев, пребациле у Трибунал у Хагу.

Од тада, тужилаштво је стално користило Ердемовића као свог кључног сведока, користећи америчку процедуру „plea bargaining“ (нагодба са тужилаштвом—прим. прев.), по којој криминалац који је признао кривицу добија блажи третман уколико ће инкриминисати неког другог кога тужилаштво жели да окриви. Ердемовић је судији испричао своју причу на свом кратком процесу, где је захваљујући свом признању кривице био поштеђен унакрсног испитивања, као и на саслушању за потврђивање оптужбе против Караџића и Младића (у одсуству било какве правне одбране), и затим на осталим суђењима где год се Сребреница помињала.

Његова прича иде овако: након кратког служења у армији босанских Муслимана, Ердемовић се придружио једној јединици међународних плаћеника која је, по свему судећи, била ангажоване од стране команде босанских Срба за извођење операција саботаже на непријатељској територији. Његова јединица од осам људи 16. јула 1995. убила је између 1.000 и 1.200 босанских муслимана мушког пола близу села Пилице, неких 40 километара северно од Сребренице. Од 10:30 до 15:00 часова, ова осморица плаћеника је један за другим празнила аутобусе пуне заробљеника и ређала их да буду стрељани у групама од по 10.

Изгледа да је у Пилици заиста био почињен озбиљан злочин. Форензичари су накнадно тамо ископали 153 тела. Сто педесет и три егзикуције затвореника је озбиљан злочин, и постоје материјални докази да је тај злочин заиста био почињен. Али –1.200? Према начину егзекуције, како је то описао Ердемовић, било би потребно најмање 20 сати да се почине та убиства. Ипак, судије никада нису довеле у питање ову елементарну аритметичку неподударност, и Ердемовићев исказ је од стране Међународног суда за ратне злочине у Хагу, кад год је он сведочио, био прихваћен као јеванђељска истина.4

Зашто ово инсистирање на броју жртава који је много већи од онога што би материјални докази могли поткрепити? Очигледно је да Трибунал жели да  број жртава увелича што је могуће више да би се одржала оптужба за «геноцид.» Оптужба за «геноцид» је оно што оштро разликује оптужбе према Србима од оптужби према Хрватима и босанским Муслиманима за сличне злочине почињене током рата и распада Југославије.

У августу 2000 године, након непуне четири и по године проведене у затвору, самопризнати масовни убица Ердемовић био је пуштен, и он је добио нови идентитет, пребивалиште у непознатој западној држави и посао, могло би се рећи, повременог плаћеног и «заштићеног» сведока Међународног трибунала.

За разлику од њега, генерал Крстић је био осуђен на 35 година у затвору са могућношћу помиловања након – 20 година.

Јасно је да оптужба за «геноцид» нема за сврху кажњавање починиоца већ да јој је намена да инкриминише командни ланац босанских и југословенских Срба – све до самог врха.

Сребреница као мит

Трансформација Сребренице у мит била је илустрована прошлог јула на страницама италијанског левичарског дневног листа Liberazione5 (близак италијанској нео-комунистичкој партији) у чланку који је извештавао о полудокументарном филму под називом Srebrenica, luci dall’oblio (Сребреница, светла из заборава). Наслов сугерише да су сниматељи филма сачували од заборава трагично занемарени догађај, док је, уствари, ретко који масакр у историји ратовања био толико у центру пажње.

Овде имамо уобичајено самобичевање: „…шта се десило у Сребреници: масакр над 9000 цивила, у апсолутној тишини / одсуству светских установа (одговорних) за мир… “ Аутор беспоговорно прихвата термин „геноцид“ и број жртава диже до нових висина. „Око 9.000 мушкараца између 14 и 70 година било је транспортовано камионом до оближњих центара, где су били измасакрирани и сахрањени у масовне гробнице…“ Ово је био „највећи масовни геноцид почињен од времена нацизма па до данас…“ Шта је циљ овог преувеличавања, ове драматизације? Зашто је Сребреница толико страшнија од рата који је разорио Вијетнам – са безбројним масакрима и уништењем природе смртоносним хемикалијама или од хладнокрвног масакра Ирачана који су се предавали крајем првог Заливског рата 1991? То је истински заборављен масакр – не само да је заборављен, већ он никад није био ни препознат као такав, нити је „међународна заједница“ послала тимове судских експерата да пронађу и да идентификују жртве америчког оружја.

По свему судећи, сниматељи филма, славољубиви уметници и „стручњаци за геноцид“ који сматрају „Сребреницу“ погодним материјалом за изазивање емоција код публике, верују да служе интересима мира и хуманости. Али, ја бих сугерисала баш супротно. Лажно представљање „Босне“ као слике намерног „геноцида“ над Муслиманима, уместо верне слике грађанског рата са свирепостима на свим странама, доприноси атмосфери „сукоба цивилизација“. Ово је помогло да се регрутују добровољци за исламске терористичке групе.

Политичка експлоатација Сребренице претворила је босански рат у моралистичку пантомиму између чистог добра и чистог зла, што је верзија догађаја коју Срби никада стварно не могу да прихвате, а од које босански Муслимани немају жеље да одустану. Ово стоји на путу непристрасној истрази и озбиљној историјској анализи. Помирење је, уствари, искључено моралистичким инсистирањем да се мора правити изражена разлика између „агресора“ и „жртве“. Права разлика те врсте постоји, али између НАТО и Југославије, или између САД и Ирака, где је надмоћна војна сила намерно започела агресивни рат против суверене државе која је није напала нити јој је претила.

Али, рат  у Босни и Херцеговини није био такве природе. Тај рат био је резултат необично сложене правне ситуације (немирна, мала федеративна република која се по уставу састојала од три „националности“: Срба, босанских Муслимана и Хрвата, а која је сама представљала део једне веће федеративне републике у распадању). То је још било пооштрено мноштвом игара локалних фактора и неосмишљеним интервенцијама великих сила. Штавише, ово се догодило у региону где су сећања на изузетно крвав грађански рат, који се одвијао за време Другог светског рата, још увек била веома жива. Борба која је избила 1992. била је у великој мери наставак зачараног круга масакра и освете који је пустошио Босном и Херцеговином од 1941. до 1944, када је нацистичка окупација поделила Југославију а Босну и Херцеговину припојила великој Хрватској, која је предузела да Србе елиминише.

Данас постоји неоспорна догма да је присећање на страхоте „дужно сећање“ на жртве, нешто што мора бити бескрајно понављано да не бисмо заборавили. Но, да ли је ово заиста толико очигледно? Инсистирање на прошлим зверствима  може једноставно бити припрема за нови талас, што се већ догодило на Балкану, и то више него једанпут. У стварности, мртве жртве не добијају ништа од таквих сећања. Али сећање на страдалништво за наследнике страдалништва представља морални и политички капитал велике вредности, а нарочито за његове самопроглашене поборнике. А у случају Босне, то обећава и знатну финансијску добит. Ако Милошевић, као бивши председник Србије, може бити осуђен за геноцид,  босански Муслимани се надају да ће у том случају добити милијарде долара одштете, што ће Србију у догледној будућности држати на коленима.

* * *

Опсесивно освртање на „Сребреницу“ има  негативан учинак далеко изван Балкана.

„Масакр у Сребреници“  је део доминантног јавног говора који иде овако: Ми, људи из напредних демократских друштва, достигли смо нови морални ступањ, што нам пружа могућност и налаже нам дужност да судимо другима и да им намећемо своје „вредности“ када је то потребно. Други, који су остали на нижем моралном ступњу, морају бити пажљиво надгледани зато што они, за разлику од нас, могу извршити геноцид. Вредно је запажања како је „геноцид“ ушао у моду – са све више и више „експерата за геноцид“ на универзитетима, као да изучавање геноцида има смисла као посебна академска дисциплина. Шта би сви ти људи радили без геноцида? Питам се шта стоји иза савремене фасцинације геноцидима и серијским убицама, и ја сумњам да то указује на здраву социјалну психологију.

У данашњем свету, мало је људи, укључујући и босанске Муслимане, којима прети опасност од „геноцида“ – у смислу намерног пројекта хитлеровског типа за истребљење становништва, што би било начин како већина људи данас схвата тај термин. Милиони људи јесу у опасности, али не од геноцидних манијака, већ од геноцидних услова живота: сиромаштво, болести, неадекватна вода за пиће, глобалне климатске промене … Култ оплакивања Сребренице не нуди ништа позитивно у погледу тих геноцидних услова. Још горе, он је искоришћен да би се отворено оправдало оно што је (вероватно) најгоре од свих геноцидних услова: рат.

Подсвесна порука у званичном јавном говору о Сребреници је да пошто смо „ми“ дозволили да се то деси, „ми“  не смемо дозволити да се „то“ деси поново, дакле САД би превентивно требало да бомбардују потенцијалне извршиоце „геноцида“. Шта год да се десило у Сребреници, то је најбоље могло бити спречено не бомбардовањем од стране САД или НАТО, већ спречавањем да грађански рат уопште избије у Босни и Херцеговини. Ово спречавање било је могуће да је „међународна заједница“, што значи НАТО силе, Европа и САД, чврсто инсистирала да се југословенска криза 1990. реши преговорима. Но, овоме се, пре свега, супротставила Немачка присиљавајући Европску унију да одмах призна отцепљење Словеније и Хрватске, без преговора. Сви који су били добро упућени знали су да је тиме постојање Босне и Херцеговине било довело у опасност. Европска унија је предложила план за кантонизацију Босне и Херцеговине – који се није много разликовао од садашње поделе – и који су прихватиле вође босанских Муслимана, Срба и Хрвата. Али убрзо после тога, председник Алија Изетбеговић је променио став након што га је амбасадор САД посаветовао да затражи више. Када је уследио сукоб, САД су стављале препреке сваком европском мировном плану.6 Те године опструкције омогућиле су Сједињеним Државама да преузму контролу над коначним мировним споразумом у Дејтону, новембра 1995.

Одбијање компромиса

Одбијање компромиса, што је  Босну и Херцеговину гурнуло у братоубилачки рат, подржао је у то време збор хуманитараца, укључујући и оне који су били удобно смештени у европском парламенту, и који су гласали за «хитне резолуције» која су се односиле на ствари о којима они нису знали апсолутно ништа, инсистирајући на томе да Босна мора бити централизована држава због „мултикултуралности“. То су били исти они хуманитарци који су аплаудирали распаду мултикултуралне Југославије, што је, уствари, и изазвало кризу у Босни.

Јасно је да – ко год погуби ненаоружане заробљенике – чини озбиљан злочин било у Босни или било где другде. Али, када је све речено и урађено, илузорно је мислити да ће осуда починилаца масакра у Босни обезбедити да следећи грађански рат негде другде у свету буде вођен на витешки начин. Рат је питање живота и смрти, и људе неминовно наводи да почине дела која никада не би починили у миру.

Став  да рат може бити „чист“, и вођен по правилима, не би требало да буде у средишту пажње међународног права или покрета за мир. Потребно је, пре свега, да рат буде спречен, а не само да буде надгледан.

Погрешно тумачење „Сребренице“, као саставног дела трајног српског «геноцидног» пројекта, било је искоришћено за потпиривање рата НАТО против Југославије, који је ту земљу опустошио и иза себе оставио наталожену мржњу и етничко чишћење на Косову. Сједињене Државе су тренутно ангажоване у далеко смртоноснијем и деструктивнијем рату у Ираку. У овом контексту, јадиковање Запада, којим се сребренички масакр надувава до „највећег масовног геноцида од нацистичког до- ба“, одвраћа пажњу од стварног, постојећег геноцида, који није дело неког расистичког манијака, већ је ствар неуморног наметања неправедног светског друштвено-економског поретка који се еуфемистички зове „глобализација“.

Diana Johnstone

http://inicijativagis.wordpress.com

"Крунски сведок"

Љубиша Спасојевић 
NSPM
Припрема сведока

Истражитељ: - Господине Сердемовићу, Ви сте вољни како ми је речено и како ја вама кажем да сведочите о вашем учешћу у геноциду?

Мржен Сердемовић: - Да, објективно и пре свега истинито, како се договоримо и како Ви кажете.

Истражитељ: - Ви ћете бити наш крунски сведок којим ћемо доказати намеру Срба да изврше њихов удружени злочиначки подухват и да их окривимо за геноцид.То је главни мотив вашег сведочења. Уосталом позната вам је њихова изјава да ће све противнике српства побити и то зарђалом кашиком. Да би доказали тај злочин и геноцид, ако уопште то треба доказивати када су у питању Срби, на суду кажите да сте пуцали у заробљенике.

Мржен Сердемовић: - Да, да. Одавно ја имам нерашчшћене рачуне са њима. Једном кад сам био мали и играли смо кликере, један мој комшија Србин ме је ухватио да варам, па ми је ударио шамар и опсовао мајку.

Истражитељ:-  Аха, аха, одличан детаљ. То показује да је њима злочин и малтретирање урођено, иако нису ничим испровоцирани. Тужилац ће вас питати на саслушању, да наведете тачно тај догађај. То што вам је опсовао мајку је  крунски доказ да Срби врше дискриминације по роду, полу, нацији, раси и вери.

Мржен Сердемовић: - Ма још ме боли образ. Одлично се сећам свега.

Истражитељ: - Иако сте ослобођени војске, навешћете да сте били у стрељачкој десетини, која је како име говори, стрељала невино становништво.  Та десетина је била у саставу добровољачке дивизије из Србије.Знате, као оно кад су за време Другог светског рата Хрвати и муслимани слали доборовољачке јединице на Источни фронт, код Стаљинграда. Управо то што је тако мала јединица – десетина побила толико људи, доказује колико је злочин монструозан, као и да су Срби злочине вршили на широком простору, што такође доказује колико су они монструозни.Такође, приликом сведочења као разлог наведите да сведочите под притиском савести, пошто сте побили те силне жртве, хиљаде и хиљаде невиних.

Мржен Сердемовић: - Ма да , јасно ми је. Мада ми није јасно како десет може да буде у јединици, а и тај злочин како сте оно рекли .. узан, а на широком простору.

Истражитељ: - Монсутруозан, монструозан, не монстроузан.

Мржен Сердемовић: -Разумео сам, монстроузан. Али ако ви и даље мислите да је један веће од десет, ево ја ћу да вам дам један евро, а ви мени дајте десет. Јел' може?

Истражитељ: - Ма не може.

Мржен Сердемовић:- Ето, видите да сам ја у праву.

Истражитељ: - Ух, шта ме снађе! Ви само запамтите оно за војску.

Мражен Сердемовић: -  Не брините, запамтио сам. Само да знате,  војске сам ослобођен  зато што ми је поремећен центар за равнотежу, а и нешто ми зуји у ушима, стално чујем неке гласове. Тако ми је од рођења.

Истражитељ: - Ма видим, видим. Бољег од вас нисмо могли да нађемо. У заблуди сте када мислите да је то од рођења. Не, није вам то од рођења, то је сигурно последица оног шамара, што је у ствари  последица српског геноцида који сте претрпели још као дете.

Мржен Сердемовић: - А да ја вама дам један евро, а ви мени десет?

Истражитељ: - Ма каки бре! Ви само на суду причајте како смо се договорили, па ћемо вам дати и више од тога. А пошто вас је тај Србин ударио, ми ћемо да вас помилујемо.

Мржен Сердемовић: - А како то?

Истражитељ: - Ми ћемо кобајаги да вас осудимо због ваших злочина, али ћемо одмах да вас пустимо. Осим тога добро ћемо да  вам помогнемо. Платићемо вам за бол и душевну патњу коју сте претрпели, тако ћете добити много више.

Мржен Сердемовић: - Ма опет ми зуји у ушима. Да ли сте ви то рекли да ћете добро да ми платите?

Истражитељ: - Да, и то добро, баш добро.

Мржен Сердемовић: - Добро.

Истражитељ: - Па рекао сам добро.

Мржен Сердемовић: - Па и ја сам рекао добро.

Истражитељ:-  А нисте питали?

Мржен Сердемовић: - Не.

Истражитељ: - Добро.

Мржен Сердемовић: - Добро?

Истражитељ: - А зашто сад кажете добро.

Мржен Сердемовић: - Ма нисам рекао, питао сам.

Истражитељ: - 'Ајде да прекинемо са овим, морам још да вас научим, шта ћете да кажете на суду.

Мржен Сердемовић: - Добро.

Истражитељ: - Јесте ли сад рекли или питали?

Мржен Сердемовић: - Рекао.

Истражитељ: - Добро.

Мржен Сердемовић: - Добро?

Истражитељ: - Слушајте добро! Немојте више да користите ту реч у разговору!

Мржен Сердемовић: - Добро.

Истражитељ: - Ово не води никуда. Да ли вам је познато да Срби имају пословицу „Нас и Руса триста милиона“? Да ли сте запамтили шта сам вас управо питао?

Мржен Сердемовић: - Да.

Истражитељ:- Шта?

Мржен Сердемовић: - Шта.

Истражитељ: - Шта, шта?

Мржен Сердемовић: - Шта, шта.

Истражитељ: - Ама човече кажите ми шта сам вас последње питао?

Мржен Сердемовић: - Па то сам и рекао.

Истражитељ: - Шта?

Мржен Сердемовић: - Па последње сте ме питали „шта.“

Истражитељ: - Боље да то заобиђемо.Тужилац или судија , то је у нашем суду када су Срби питању сасвим све једно, ће вас питати да ли је у вашој јединици било Руса. Ви ћете одговорити да јесте.

Мржен Сердемовић: - Добро.

Истражитељ: - Такође, ћете навести да су у тој јединици били пре свега Срби. Уосталом  неће вам бити тешко да то кажете пошто сте ви  Хрват.

Мржен Сердемовић: - Зар јесам?

Истражитељ:- Да! Да!

Мржен Сердемовић: - Добро.

Истражитељ: - Нееее! То никако не може да буде добро!

Мржен Сердемовић: - То што сам Хрват?

Истражитељ: - Ама човече рекао сам да не користите више ту реч!!!

Мржен Сердемовић: - Коју реч?

Истражитељ: - Доброооо!!! Доброооо!!!

Мржен Сердемовић: - Добро.

Истражитељ: - Ипак је он рођен, такав. Ниједан шамар не би имао овакве последице.

Мржен Сердемовић: - Молим?

Истражитељ: - Ништа, ништа. Ја то онако нешто за себе.

Мржен Сердемовић: - Ништа?

Истражитељ: - Неее!!! Ни ту реч несмете више да користите!

Мржен Сердемовић: - Добро.

Истражитељ: - Јесте ли све запамтили?

Мржен Сердемовић: - Да.

Истражитељ: - Да?

Мржен Сердемовић: - Да?

Истражитељ: - Има ли овоме краја? Ни ту реч не смете више да изговорите!

Мржен Сердемовић: - Коју реч?

Истражитељ: - Да! Да!

Мржен Сердемовић: - Добро, не.

Истражитељ: - Да ли имате Ви мене нешто да питате?

Мржен Сердемовић: - Имам. Која чарапа се облачи на леву, а која на десну ногу?

Саслушање Мржена Сердемовића у суду, у Хаду

Председник судског већа: - Ви сте овде позвани као сведок тужилашатва. Опомињем вас, да сте дужни да говорите само истину и ништа осим истине. Закуните се.

Мржен Сердемовић: - Ево кунем се. Јооооој Мрженеееее, Мрженеееее, ни мајка није могла да те воли, па је куму кога је једва нашла и то тек пошто га је напила рекла какво име да ти дааааа, јоооооооој! Јооооој, знала је да ћете сви мрзети и такво ти је име и наденулаааааа, јоооооооој!

Председник судског већа: - С обзиром да сведочите против Срба, прихватићемо и овако изречену заклетву. Нека тужитељка почне са испитивањем.

Тужитељка :  - Да ли сте ви Мржен Сердемовић?

Мржен Сердемовић: - Не.

Тужитељка: - Не?

Мржен Сердемовић: - Не.

Тужитељка : - Поштовани чланови судског већа, молим Вас да имате у виду, да је сведок још увек под стресом и кајањем због оног што је урадио и да неки његови одговори могу да буду последица тога.

Бранилац оптуженог кога је именовало тужилаштво: - Тако је!

Тужитељка: - Да ли се са вама поступало добро током боравка овде и током истражног поступка?

Мржен Сердемовић: - Не.

Тужитељка: - Одговорите само,  добро, или лоше.

Мржен Сердемовић: - Само лоше.

Тужитељка: -Да ли ову изјаву дајете добровољно и без икаквог притиска?

Мржен Сердемовић: - Не. Дајем је под притиском савести силних жртава које сте побили, хиљада и хиљада невиних...

Тужитељка: - Поштовани чланови судског већа, да ли видите какве је последице на сведока оставило страшно дело које је извршио? Молим да овај његов одговор као и претходни и будуће негативне и несувлисне прихватите као потврду навода оптужнице. Уосталом подсећам Вас да у оснивачком акту овог суда пише да су Срби криви као народ. То је изричито наведено у члану Б-92.

Председник судског већа: - Прихватамо, на основу члана Б-92.

Бранилац оптуженог кога је именовало тужилаштво: - Тако је!

Тужитељка: - Који је главни мотив вашег сведочења?

Мржен Сердемовић: - Да докажем ваш удружени злочиначки подухват против Срба и да вас окривим за геноцид, као и да докажем да сте злочине против Срба вршили на широком простору, што доказује колико сте монстроузaни. То је главни мотив мог сведочења.

Тужитељка: - Мислите колико смо монструозни?

Мржен Сердемовић: - То!То! Баш то!

Тужитељка: - Молим судско веће да има у виду оно што сам претходно рекла. Ви сте били учесник рата у Босни?

Мржен Сердемовић: - Не.

Тужитељка: - У којој сте јединици служили?

Мржен Сердемовић: - Није била јединица, већ нас десет.

Тужитељка: - Добро, десет, то се зове десетина.

Мржен Сердемовић: - Како ви кажете. Био сам у  стрељачкој дивизији  у којој су како јој име говори били сви они које смо стрељали. Та јединица је била у саставу српске добровољачке десетине.

Тужитељка: - Молим вас да добро размислите, шта причате. Како дивизија може да буде у саставу десетине?

Мржен Сердемовић: -Па то сам покушао и да објасним оном вашем истражитељу. Ако је дивизија јединица, онда само јединица може да буде у десетки, а не десетка у јединици, просто зато што је десет веће од један. То се учи у првом разреду основне школе!

Председник судског већа: - Стрес је био заиста веома јак, мада сведок очигледно уме да рачуна до десет. Наставите.

Тужитељка:- Које су националности све биле заступљене у тој десетици, пардон десетини?

Мржен Сердемовић: - Па како само име каже били су све сами Срби, тојест Хрвати и муслимани.

Тужитељка: - Да ли је било Руса?

Председник судског већа: -Да, да, да ли је било Руса?

Мржен Сердемовић: - Не. Али боље је да то заобиђете.

Тужитељка: - Шта?

Мржен Сердемовић: - Русе.



Тужитељка: - Преформулисаћу питање. Колико је у тој српској добровољачкој  десетини било Руса?

Мржен Сердемовић: - Триста милиона.

Тужитељка: - Да ли сте сигурни?

Мржен Сердемовић: - Не. Можда их је било мало мање.Нас нисам рачунао.

Бранилац оптуженог кога је именовало тужилаштво: - Тако је!

Председник судског већа: - Опомињем браниоца да се уздржи од неоснованих упадица. До сад су његове интервенције у корист оптуженог биле на месту, али ова није.

Тужитељка: – Па како сад може триста милиона да буде мање од десет?

Мржен Сердемовић: - Тако ми је онај ваш истажитељ рекао и тако сам се са њим договор....

Председник судског већа: - Молим тужитељку да не доводи у питање кредибилитет сведока. Већ смо констатовали да сведок уме да рачуна до десет, што је за овај суд довољан доказ његове поузданости. Осим тога он је како сте навели у тужби Ваш, а самим тим и наш крунски сведок.

Тужитељка: -  Прихаватам сугестију. Реците нам  где је дејствовала та ваша добровољачка јединица, која је дошла из Србије?

Мржен Сердемовић: - На Источном фронту, код Стаљинграда.

Тужитељка: - А у Босни?

Мржен Сердемовић: - Не.

Тужитељка: -  Да ли сте Ви учествовали у ликвидацији заробљеника?

Мржен Сердемовић: - Не.

Тужитељка: - Префорумулисаћу питање. Шта сте радили са заробљеницима?

Мржен Сердемовић: - Играо сам кликере.

Тужитељка: - Шта сте радили???!!! А затим, затим, шта се догодило?

Мржен Сердемовић: - Онда ме је један од њих ухватио како варам, па ми је ударио шамар и опсовао кликер. То је доказ да Срби врше дискриминацију кликера по роду, полу, раси, нацији и вери, мајку вам вашу...

Тужитељка: - Не настављајте реченицу, да не би одговарали због вређања овог органа!

Мржен Сердемовић: - Ког органа?

Тужитељка: - Овог, европског.

Мржен Сердемовић: -  А, тог.

Тужитељка: -  Реците шта се онда десило?

Мржен Сердемовић: - Са органом?

Тужитељка: - Не! Шта се десило после, када су вам ударили шамар!?

Мржен Сердемовић: - Ја сам потегао зарђалу кашику и почео да пуцам.

Тужитељка: - Молим чланове већа да обрате пажњу на овај детаљ, који само говори о страшним размерама злочина и суровости која се показала у овом геноцидном акту. Сведок је очигледно веома потресен.

Бранилац оптуженог кога је именовало тужилаштво: - Тако је!

Тужитељка: - Које националности су били људи у чијем сте убијању учествовали?

Мржен Сердемовић: - То су били пре свега Срби.Уосталом Ви сте Хрват.

Тужитељка: - Зар јесам? Ви сте ипак после свега, рекли нешто што није тачно. Ја сам Швајцарскиња. Хрватска тужи Србију у предмету који није предмет разматрања овог већа. Ви сте свакако мислили на муслимане?

Мржен Сердемовић: - Не.

Тужитељка: -Да се вратимо на оружије које сте користили. Да ли сте сигурни да је то била зарђала кашика?

Мржен Сердемовић: - Не.

Тужитељка: -  Можда је била сребрна кашика?

Мржен Сердемовић: - Можда.

Тужитељка: - Молим судско веће да обрати пажњу на овај битан детаљ. Материјал од кога је направљена кашика, односно оружије којим је извршен геноцид директно је повезан са именом места у коме се геноцид одиграо. То само говори да је злочин био унапред пажљиво испланиран.

Бранилац оптуженог кога је именовало тужилаштво: - Тако је!

Тужитељка: - Молим вас дас изричито потврдите овом суду, да после злочина у коме сте учествовали ништа није остало у животу. Наглашавам, ништа!

Мржен Сердемовић: - Све је остало у животу.

Тужитељка: - Овим бих завршила ово потресно и веродостојно сведочење. Сигурна сам да после овога ни бранилац, ни судско веће неће имати питања.

Бранилац оптуженог кога је именовало тужилаштво: - Тако је!

Председник судског већа: - Тако је! Ја бих само питао сведока , да ли има још нешто да изјави.?

Мржен Сердемовић : - Имам нешто да питам.

Председник судског већа: - Изволите, питајте.

Мржен Сердемовић: - Која се чарапа облачи на леву, а која на десну ногу?

Председник судског већа: -  Зар нисте могли нешто лакше да питате? Овај суд није компетентан да вам одговори.Ваше питање ћемо проследити законодавном телу Европске уније, које ће, ако већ није, донети одговарајући пропис . Потом ће сви корисници чарапа, чланови уније, као и они који аплицирају за чланство морати да га поштују. Хвала Вам што сте нам скренули пажњу на тај проблем.

Пресуда

Председник судског већа: - Да се вратимо на овај процес. Судско веће и без међусобне консултације сматра да ово сведочење у потпуности потврђује наводе оптужнице и унапред дезавуише сваки покушај да се злочин геноцида негира. Због свега тога одбрана вероватно не жели да да завршну реч.

Бранилац оптуженог кога је именовало тужилаштво: - Тако је!

Председник судског већа: -  Оптужени да ли имате пре изрицања пресуде нешто да кажете? Устаните!

Оптужени: - Ја...

Председник судског већа:- Хвала. Искористили сте Ваше време.Оптужени седите. После овог сведочења, које је од свих изнетих доказа  у овом случају има највећу тежину и које је за ово судско веће после пажљивог и непристрасног разматрања највалидније, после речи одбране која је активно учествовала у овом саслушању и дала све од себе да утврдимо истинитост исказа овог сведока, истовремено на веома убедљив начин штитећи интересе оптуженог, ово судско веће , пре свега поштујући члан Б-92 Статута овог суда,  оптуженог осуђује на двадесет осам доживотних затворских казни.

Двадесет седам доживотних казни ће те служити у државам чланицама ЕУ, сваку доживотну, у по једној држави чланици, што је уједно и доказ да су све чланице уније једнаке, како је то недавно и утврђено усвојеним Лисабонским споразумом. Будите поносни, као што сми и ми поносни, као што ће сигуран сам и власт у Србији бити поносна , што је ова и оваква пресуда први и прави доказ тог јединства, коме је и власту у Србији допринела вашим изручењем, као и што треба да будете поносни што ЕУ почиње нову етапу свог развоја баш оваквом пресудом, негујући и доказујући истинске европске вредности као што су праведност, правичности и како се то и на вашем и примеру ваше државе и ваших сународника доказало, пре свега хумканост. Овом пресудом се трудимо да наставимо непрекинуту нит хумканости коју пре свега спроводи наша војна организација НАТО, у њеним,  како их тачно називају хумканитарним акцијама, сејући хумке широм света, што је иако ничим изазвана и овлашћена, са правом учинила недавно и у Србији.

Судско веће такође сматра да је уверљивост овог сведочења таква да нису били потребни никакви други докази. При изрицању пресуде веће је ценило као још једну отежавјућу околност  чињеницу да током читања пресуде седите, што је доказ непоштовања овог суда.

Ипак, имајући хумканост у виду,  омогућавамо вам да после истека двадесет седме доживотне казне поднесете молбу за помиловање, пошто двадесет осму треба да одслужите у вашој држави, која ће, због већ поменутог доприноса,  тада имати статус кандидата за члана ЕУ,  што верујемо, ако Србија буде постојала, што не верујемо. Ако не буде постојала, сматрајте да сте ипак имали среће, јер смо према вама показали самилост и разумевање , коју ви нисте имали за ваше жртве.

Уколико желите да поднесете жалбу, имајте у виду да су ваши сународници који су веровали у правичност овог суда и жалили се на пресуде, добили дуже временске казне. Свакако, због непристрасности и уравнотеженог приступа , те једнаког третмана према свим странама, припадници других народа су ослобађани због наводних злочина које су наводно учинили над Србима.

Овај суд су основале УН и  због тога је извесно да ће те у другостепеном поступку бити осуђени на онолико доживотних затворских казни, колико је чланица те организације. Такође, у број доживотних казни нисмо урачунали САД, што је доказ независне политике коју ЕУ води наспрам те државе.Будите поносни што се доказ и те чињенице. При томе ово судско веће није уверено да ће власту у Србији бити поносна на нешто што је независно од САД.

Тужитељка: - Ми ћемо моментално уложити жалбу на ову преблагу  и недостојну пресуду. Сматрамо да је казна непримерена тежини учињеног дела и да судско веће није у потпуности узело у обзир сведечење овог надасве поузданог сведока о холокаусту који историја не памти, као и да је члан Б-92 Статута овог суда, судско веће протумачило у корист оптуженог.

Бранилац оптуженог кога је именовало тужилаштво: - Тако је!

Председник судског већа :- Такође, на основу овог истинитог, уверљивог и потресног сведочења, овај суд ће затражити да Европски парламент донесе резолуцију о геноциду извршеног сребрном кашиком, као и да то учини и парламент у Србији.

Бранилац оптуженог кога је именовало тужилаштво: - Тако је!

Мржен Сердемовић: - Не.