Al ti su naši dedovi oslobodili sve srpske zemlje, a mi smo došli u situaciju da skoro sve izgubimo. Ti naši preci sumnjam da bi glasali za Slobu i Tadića. Tad se bato znalo kako se pravi država, kolko topova tolko države. Jbge, dok to shvatimo moraćemo da oslobađamo Beogradski pašaluk od Aganlije i Kučuk Alije. Mada, njih nisu mučili egzistencijalni problemi, tipa kako da deci kupe novi PC sa grafikom koja može da tera najnovije igre. Nisu oni znali srećnici, šta su danas muke tantalove srpskih roditelja. Jebeš državu, narod, istoriju, daj grafiku. A to, zna se, može samo preko EU i bez KiM(a možda i Vojvodine). Mada ... i dosta smo trajali, par hiljada godina, možda je stvarno došlo vreme da zatvaramo krčmu. Kakve lidere biramo, izgleda da je to preovlađujući stav kod nas.

Дакле, сами себи копамо јаму! После пораза Милошевићевог режима дозвољено је Америци и ЕУ да се медијима, својим најачим оружјем, угурају у наше друштво и да од нас створе своје слуге. У толикој је мери народу испран мозак да се окрећемо једни против других, да поклањамо своје територије и да нам је то најнормалније, да испуњавамо сваки бесмислени захтев надајући се нечему што ни не знамо шта је, и да прихватимо улогу кривца за све зло на свету. У прошлих 20 година Србији је направљена је толика штета, да ће морати да прође много, много времена како би се то поправило. Међутим, како се сада ствари одвијају, и то освешћење и окретање на прави пут је под великим знаком питања.

Слоба и Фрањо – пријатељи
Ројтерсовци су са два километра удаљености снимили сусрет Милошевића и Туђмана

Српска преговарачка делегација стигла је у америчку војну базу „Рајт Патерсон” у Охају, у пратњи неких омиљених домаћих новинара, каже у разговору за ,,Политику” Јован Ковачић, који је у то време био дописник Ројтерса за подручје Југославије. У Дејтону је био на челу осамдесеточланог тима ове агенције, вероватно најбројније новинарске екипе међу више од 500 извештача пристиглих са свих светских меридијана, наоштрених да што успешније прате ток мировних преговора о окончању рата у Босни и Херцеговини.

– Довођење свих преговарачких тимова у највећу и најмоћнију војну базу САД, свакако да је требало да потврди концентрацију огромне моћи у америчким рукама. Осим тога, тако је требало извршити психолошки, па онда и сваки други притисак на преговараче, што је и упалило – каже Ковачић.

– После само неколико дана, у српској делегацији су схватили да од поменутих омиљених новинара немају никакве вајде – сећа се Ковачић. – Зато је Слободан Милошевић отишао корак даље, али нама у првом тренутку то није било сасвим јасно. Дошао је, наиме, један члан српске делегације, донео је неколико кофера и узео собу у хотелу у коме је била смештена Ројтерсова екипа, далеко од базе ,,Рајт Патерсон”. Почео је с нама да се дружи, тако да смо у лаганом темпу, уз ћаскање, сазнавали какво је српско виђење тока ових преговора.

– Убрзо нам је постало јасно да је тог симпатичног Црногорца послао Слоба Милошевић лично – сећа се Ковачић.

Зато питамо саговорника да ли је тај гласоноша објаснио разлоге због којих се нашао баш у том хотелу, у коме су новинари справљали своје узавреле медијске чорбе.

– Саопштио нам је помало чудан изговор, рекавши да у бази ,,Рајт Патерсон” која се простире на више хиљада квадратних километара, са хиљадама зграда и још више кревета, нема места баш за њега. Зато је он узео собу баш у хотелу који смо ми из Ројтерса лагано, како је расла екипа, помало и окупирали – каже Ковачић.

Наш саговорник наглашава да се Слободан Милошевић у том хотелу није појавио током тронедељних преговора, али да су зато долазили неки министри иностраних послова.

– И то у раним јутарњим сатима, када би нам саопштавали лична виђења тока преговора. Што се тиче домаћина, они су већ после првог дана преговора доживели шок због медија. Упркос свим предузетим мерама које су по формули „затамњење медија” ограничавале новинаре у извештавању, Ројтерс је већ у јутарњим сатима објавио анализу личних односа Фрање Туђмана и Слободана Милошевића.

На наше питање о полазишту те анализе, Јован Ковачић каже да су ројтерсовци подсетили на ток сусрета двојице лидера у Ђакову, крајем марта 1991. године, када су они већ увелико заједнички креирали све оно што се дешава на Балкану.

– Подсетили смо јавност на Ђаково, зато што су Фрањо и Слоба, у шетњи од кућица у којима су били смештени, па до ресторана, буквално натрчали један на другог. Прве речи Фрање Туђмана свом наводно мрском непријатељу су биле: ,,Здраво, Слобо, видиш ли где су нас сместили!”

– И заиста, у бази „Рајт Патерсон” има на стотине божанствених кућа за генерале и пуковнике, али су чланови овдашњих делегација били смештени у три неугледне зграде. Гледале су једна у другу, а по комфору и величини собица, биле су адекватне за смештај регрута – каже Ковачић.

– На основу Туђманове реченице, каже наш саговорник, контактирали смо са најпознатијим психијатром у Дејтону. Тражили смо да нам каже своје виђење односа те двојице људи. Нормално, човек је одговорио да су то очигледно два пријатеља која се добро познају и врло често комуницирају. Амерички домаћини су полудели, настала је велика ујдурма, јер се поставило питање како је Ројтерс сазнао шта је Фрањо рекао Слоби када су се срели на стази. Закључили су да смо, ипак, присутни у бази, а зна се да нисмо смели да у њој будемо. Зато смо бесним домаћинима морали да покажемо каквом најсавременијом техником Ројтерс располаже.

Јован Ковачић појашњава да су у тоталном очају, суочени с питањем како да извештавају о првом дану преговора, ројтерсовци поставили камеру на једну узвишицу уз аутопут који води поред базе, удаљен од ње око два километра. Јаким објективима успели су да сниме Туђманов и Милошевићев сусрет.

 – И не само то, него је било јасно шта Фрањо говори Слоби – сећа се Ковачић.

Од тог дана је новинарима, нажалост, свако заустављање поред базе било строго забрањено.

Слободан Кљакић



Izvor: Politika

Mi kakvi smo , neprijatelji nam ne trebaju.

kako ko

Ево још једног примера непријатеља српског народа можда још и опаснијег од спољашњег јер преобликује свест оних који треба да нас наследе једног дана и која,својом погубном мондијалистичком,секуларном и обезбоженом идејом која је сва прожета србофобијом и христофобијом,намеће себе као једини неприкосновени и безалтернативни поглед на нас саме и свет око нас.

Осврт на „Извештај“ Соње Бисерко и њеног Хелсиншког одбора за људска (али не и за црквена) права

Црквени вапај из Далмације

Аутор: Епископ Далматински Фотије, Број 997, Рубрика Поводи


Ових дана се на сајту Хелсиншког одбора Соње Бисерко појавио „Извештај“, који је по ко зна који пут шокирао и изненадио нашу црквену и интелектуалну јавност. Када то кажемо, мислимо првенствено на Бисеркин део овога Извештаја „Однос државе и верских заједница“, који се тиче Српске Православне Цркве и њеног места и улоге у данашњем друштву у Србији.


Када се пажљиво прочита овај део „Извештаја“ гђе Бисерко - „Однос државе и верских заједница“ - одмах се стиче утисак да је, за председницу Хелсиншког одбора, Српска православна црква потпуна непознаница и нешто што је повезано са заверама, мрачњаштвом, па можда и „Средњим веком“, али са елементима „опијума за народ“. Српска црква је за ову госпођу антицивилизацијска и антидемократска институција, која је просто символ свих негативних тенденција и антиевропских стремљења у ходу ка „светлијој будућности“ у данашњој Србији.

Ови ставови јасно показују једно, а то је из кога духовног миљеа и из које интелектуалне бранше долази гђа Бисерко.Реторика коју она користи је добро позната нашој Цркви и православним Србима уопште, пошто су од носилаца те и такве идеологије страдали од Другог светског рата до данас. Гђа Бисерко и њој сличне „црне удовице“ представљају један од последњих бастиона тога старога система, који је своју „демократију“ у време комунистичке диктатуре (демократије пролетеријата) потврдио многобројним логорима, гулазима и Голим отоцима. Посебан „подвиг“ им је био прогон Српске Цркве у свим сферама Њенога живота, укључујући ту и црквену светосавску просвету, коју је ваљало збрисати са лица земље и на њено место устоличити антихришћански комунизам и дарвинизам.

НЕИСТИНЕ И ПОЛУИСТИНЕ

Но, да се вратимо на поменути „Извештај“ Хелсиншког одбора о Српској Православној Цркви и Њеном деловању. Он од самог почетка до краја врви неистинама и полуистинама, придодајући томе отворене нападе на Српску Православну Цркву. По поменутој госпођи, Српска Православна Црква је остварила контакт са „србијанском“ државом (као да он не би требало да постоји) 2000. год. захтевом Светог архијерејског сабора СПЦ да се веронаука уведе у државне школе. То је за ауторку овога „Извештаја“ био први знак „клерикализације“ друштва (заборављајући да је тадашњи председник Владе, покојни Зоран Ђинђић, свога сина Луку сам одвео на час веронауке, што су пропратили сви медији). Поменута госпођа би вероватно морала знати да у свим европским демократским државама Црква има слободу деловања, што подразумева и држање веронауке у школама. Могуће је да се њој лично то није допало, јер јој је ранији школски поредак са дарвинизмом више одговарао. Можда је њој лично лакше да „силази са крошњи дрвећа“, него да учи о библијском стварању космоса и човека у њему. Али шта би, би.

По гђи Бисерко, Црква се није задржала само на томе што је уведена веронаука у школе, него се Црква опасно приближила и другим државним институцијама, као што су војска и полиција, па је чак и именован епископ за сарадњу са војском Србије (и мала деца знају да у свим нормалним европским државама тако нешто постоји, али не и горепоменута госпођа).

ЖАЛ ЗА ДАРВИНОМ

У даљем тексту „Извештаја“, гђа Бисерко поново износи свој жал за Дарвиновом теоријом еволуције, која јој је, изгледа, заиста прирасла за срце, окривљујући претходну владу господина Војислава Коштунице и министарку просвете Љиљану Чолић, који су наводно „правним декретом“ покушали да избаце Дарвинову теорију еволуције из школских програма у Србији. То се „на сву срећу“ није десило, захваљујући упорним поборницима и заштитницима Дарвинове теорије о еволуцији животињских врста, међу којима је и поменута гђа Бисерко.

Следећа жаока гђе Бисерко је упућена према Закону о верским заједницама, који је, као што је свима познато, усвојен од стране Владе Републике Србије, уз поштовање све демократске процедуре и европских стандарда. На један чудесан и за обичну људску логику, тешко разумљив начин, гђа Бисерко у овом Закону о верским заједницама, види Закон дискриминације „малих верских заједница“, а наводно фаворизовање „традиционалних религија“, подразумевајући ту на првом месту Српску Православну Цркву. По ауторки овога „Извештаја“, Српска Црква је, сходно овом Закону, привилегована, чак до те мере да свештеници имају „имунитет“ (од чега, то само она зна). Како каже гђа Бисерко, овим Законом о верским заједницама је нарушена „савремена секуларна демократска држава“ (читај: атеистичка и дарвинистичка), јер је Црква поново дигла главу и из претходног гета у време комунизма. СПЦ овим Законом излази и појављује се у јавности, чак постаје и некакав друштвени фактор. То би, по ауторки овога текста, свим „демократским“ методама требало спречити.

Поред тога што се обрушила на Закон о верским заједницама, гђа Бисерко се обрушила и на изградњу Спомен-храма Св. Саве, за који је држава дозволила да се штампа доплатна поштанска марка, итд. Посебан специјалитет у овом делу „Извештаја“ гђе Бисерко је напад на Богословски факултет СПЦ у Београду, који је од 2004. године, по одлуци Владе Републике Србије, враћен у састав Београдског Универзитета. То је за гђу Бисерко нешто нечувено, и да се она питала, то никада не би било. По гђи Бисерко, улазак Богословског факултета на Београдски Универзитет може озбиљно уздрмати „Дарвинову теорију“, па чак и представља знак да је Српска Црква конфесија која има „повлашћену школску институцију“ (вероватно у односу на друге верске заједнице или ко зна кога).

Изражавајући у даљем тексту жал за наводно обесправљеним „малим верским“, па чак и „нехришћанским верским заједницама“, гђа Бисерко сходно горе наведеном, у својој препознатљивој психолошкој структури, некадашљи жал за правима радника и обесправљених радничких маса од злих израбљивача (тада символ Запад), сада транспонује на мале верске заједнице. Оне би, сходно психолошкој структури поменуте госпође, требало „својом диктатуром“ да наметну вољу традиционалним већинским црквама и да њихово богатство поделе међу собом (по познатом: фабрике радницима, а људска права само „малим верским заједницама“, тј. невладиним удружењима).

У даљем делу текста чувеног „Извештаја“ са поднасловом „Верска дискриминација“, гђа Бисерко наставља са нападима на Српску Православну Цркву, окривљујући у неком смислу СПЦ, ако не директно, а оно најмање индиректно, за нападе на Бајракли-џамију у Београду 1991. године, затим ту помиње и паљење медреса у Београду и Нишу. У наставку, она у истом стилу излива и „крокодилске сузе“ што је, наводно, „начелник музеолошког одељења Војног музеја на Калемегдану уклонио и уништио два шехитска нишана из 15. и 16. века, који су представљали веома ретке споменике културе из периода Отоманске империје“.

Ако сте мислили да је то све - не, није. У даљем тексту „Извештаја“ где се говори о утицају СПЦ на државне и међународне односе, гђа Бисерко окривљује, ни мање ни више, него Његову Светост Патријарха Павла, који се наводно „дрзнуо да пише писмо“ Председнику Републике Србије Борису Тадићу и Председнику Владе Војиславу Коштуници „у којем је апеловао да не позивају гласаче да изађу на косовске изборе“. По ауторки овога небивалога текста, вероватно би писмо таквог садржаја могла да упути само она, из себи својствених и себи знаних „демократских разлога“.

НАПАД НА СВЕТИТЕЉЕ СПЦ

Пошто је завршила са Патријархом Павлом, гђа Бисерко иде и даље. Она креће у отворене нападе и према светитељима СПЦ, а све у циљу заштите људских права и демократије у Европи. Наиме, гђу Бисерко брине што у СПЦ све више јачају ставови Николаја Велимировића и Јустина Поповића, који су критички говорили о „дехристијанизованом Западу и Европи“ и што је најгоре, те њихове ставове противне „либералној демократији“, данас подржавају и шире њихови ученици (који представљају водеће јерархе СПЦ данас). У својој борби за „либералну демократију“ и „светлију будућност“, гђа Бисерко на волшебан начин повезује СПЦ и са хашким оптуженицима Караџићем и Младићем, називајући их „народним херојима, које народ скрива“. У свему горе реченом, гђа Бисерко види неспремност представника СПЦ „да се суоче са непосредном прошлошћу“ (па ти види). Ако сте мислили да је бар овде крај - није ни овде. Гђа Бисерко јаше и даље. У даљем тексту следи напад на Охридску архиепископију, само због тога што је у јединству са Српском црквом, а у наставку „Извештаја“ се продужава борба за „мале и угрожене“, па биле то и секте или расколничке организације. Све су оне у последње време угрожене од стране феудалне СПЦ, којој уз раме стоји све више „клерикална држава Србија“.

НАПАД НА БЕОГРАДСКИ УНИВЕРЗИТЕТ

Када је завршила са СПЦ, гђа Бисерко креће по Београдском универзитету, прозивајући све најугледније и најученије људе нашега времена, који по њеном критеријуму и мерилу нису борци за „либералну демократију“ и дарвинизам. Насупрот томе, гђа Бисерко у њима препознаје нешто што личи на СПЦ, а то је патриотизам и достојанство људске личности. У овом свом походу, једним крилом гђа Бисерко напада Српску академију наука и уметности, а другим комплетан Београдски универзитет. Посебан одред интервентних група је одредила за наше угледне спортисте и јавне личности. И међу њима гђа Бисерко издваја „носиоце недемократских начела“ или, не дао Бог, великосрпских пројеката, чији је главни заговорник, по гђи Бисерко, „драга јој“ и много нападана СПЦ.

И да нећемо, овде морамо стати. Тешко је наћи праву реч за дефинисање оваквих текстова, инспирисаних иродијадским духом, али ради Истине, рекосмо „да бисмо душу спасли“. Ради оних који можда не знају, а ми смо чули од српског народа книнског краја и Кистања, на сличан начин је жарио и палио отац поменуте госпође. Он је, у своје време, као комунистички удбаш, многе породице у црно завио, само зато што су православни Срби. Даље није потребно говорити, али како каже наш народ: „Ниједна мука није до вијека“.     

Шибеник, 23.9.2008. год.
 

summa summarum!!!

Biserko ima primedbe:
1. na upliv crkve u drzavne ustanove pre svega skolu - ovo je tacno i veronauci nije mesto u skolama; razlog za to je sto je gradjanima garantovana sloboda veroispovesti i drzava ne treba da sugerise praktikovanje odredjene veroispovesti. sa druge strane to ne znaci da crkve ne mogu da osnivaju svoje skole u svojim prostorijama

2. na neravnopravnost verskih zajednica, pre svega kroz zakon o verskim zajednicama i kroz stampanje doplatne markice za hram svetog save - ovo je isto tacno. naime zakon favorizuje tradicionalne verske zajednice i time drzava ugrozava slobodu veroispovesti i jednake sanse u drustvu. sa druge strane stampanje doplatnih markica za jednu crkvu dovodi verske zajednice u nejednak polozaj, a pogotovo sto je kupovina te markice bila obavezna. time se naravno ne ogranicava mogucnost na primer predsedniku srbije da sazove donatorsko vece za hram svetog save

munlajt, te slobode verskih zajednica koje ti tako teatralno trabunjas vec apsolutno postoje ali u daleko prihvatljivijem obliku od ovog tvog predloga "ujedinjene nacije u malom Srbija". Veronauka je izborni predmet, u svakom gradicu u Italiji nedeljiom ne mozez da spavas jer te bude zvona crkve bez obzira koje si veroispovesti. Dakle ta liberalna sranja valjaj nekom drugom.

a po cemu si ti zakljucio da su gradici u italiji idealan model za razvoj drustva u srbiji!?!?
veronauka jeste izborni predmet ali je problem sto njemu nije mesto u skolama nego u crkvi, ali je jos veci problem sto drzava kroz veronauku sugerise ucenje odredjene crkve, tj verske zajednice.

i ovde se ne radi o slobodi tih verskih zajednica vec o jednakim sansama u drustvu i prestanku favorizacije odredjenih  verski ucenja