Ако кажемо да је живот саздан као борба и да су велике битке нека од најважнијих поглавља српске историје, читаоцу истанчанијег укуса то ће, с правом, звучати излизано. Они који су били такве среће да неку од великих битака искусе лично, непосредно, знају да је то смртно озбиљна ствар. Зона у којој све фразе и позадинска празнословља сами себе укидају и нестају. Уз све друго што собом доносе, добро и рђаво, велике ратне битке су и крајњи испит „људског материјала", и за личности и за народе. Непогрешиво огледало. Мера. Све оно какви јесмо ту бива доведено до крајњих консеквенци, изоштрено до бола. O томе сведоче и бројна уметничка ремек-дела, српска и светска, у књижевности, музици, сликарству, на филму.

Oво је тек део…

И оволико колико је пред нама, изнад свих зађевица и приземних распри, озбиљне људе подсетиће на одговорност сваке генерације за оне који су били пре и оне који ће доћи после. Јер је све у свему...

Битке Немањића до Душана Силног

Оснивач српске државе, велики жупан Стефан Немања, био је добар ратник и велики војсковођа. Његово „удеоно кнежевство" простирало се у сливу Ибра, Расине, Топлице, Суве реке и Дубнице. Када је 1166. Немања себе прогласио за великог жупана, то је изазвало незадовољство византијског цара Манојла I Комнина, који на њега шаље велику војску. Немања је ту војску дочекао код села Пантина, јужно од Звечана, и до ногу потукао. Две године касније, 1168, на Немању креће још јача византијска војска. предвођена самим царем Манојлом I Комином, и присиљава га на покорност.

Пуних петнаест година Немања је мировао, све до 1183, када су Мађари напали Византију. Тада он са војском доспева до Софије. И после примирја Мађара и Византинаца, наставио је рат, па су у састав његове државе ушли градови Дањ, Сард, Дриваст, Скадар, Свач, Улцињ, Бар и Котор. У биткама које су потом уследиле освојио је градове Сврљиг, Равни и Кожел, у долини Тимока, a онда поход наставио југозападно од Софије. Највећи значај придавао је граду Нишу, где је 1189. године примио немачког цара Фридриха I Барбаросу.

И Немањин наследник Стефан Првовенчани ширио је територију Србије. К-ристећи повољну прилику, он је 1204. поново освојио Ниш и још неке градове. Важне успехе своје војске назвао је „чудима Светога Симеона".

Одмах по доласку на власт. 1282. краљ Стефан Урош II Милутин водио је више ратова против Византије и у тим биткама освојио градове Скопље, Полог, Овче Поље, Злетово и крајеве око реке Брегалнице. Наредне године, 1283, доспева са војском до града Сера и код Кавале избија на Егејско море. Годину дана касније освојио је Дебар са околином, Кичево, Пореч и пределе у сливу Треске и Црног Дрима. Са братом, краљем Драгутином, успешно је 1291. године организовао ратни поход и поразио бугарске великаше и татарске вазале Дрмна и Куделина који су, утврђени у Ждрелу, у Горњачкој клисури, држали пределе у сливу Млаве.

Бриљантну победу код Велбужда 28. јула 1330. године извојевао је краљ Стефан Дечански. Важну улогу у тој бици имао је и његов син Душан. На Србију су тада кренуле бугарска и византијска војска, предвођене бугарским царем Михаилом Шишманом и византијским Андроником III. Краљ Стефан Дечански мудро одлучује да не чека да буде нападнут војском бројнијом од своје, већ он изненада напада Бугаре код Велбужда и наноси им тежак пораз. Цар Михаило Шишман је тешко рањен и заробљен, a Византинци су се, видевши последице те битке, у страху повукли.

Рађање Царства

Свој ратнички гениј будући српски цар Душан, тада још млади краљ, доказао је у Бици код Велбужда 1330. Кренувши у тај рат за одбрану државе од надирућих Бугара и Византинаца, уз свог оца краља Стефана Дечанског, показао је неустрашивост и одлучност који ће га красити до краја живота. Од тада, није се заустављао, за њега нису постојале препреке. Низале су се битке и победе, a српска држава нарасла је до размера Царства. Већ 1332. побунили су се неки великаши у Зети, премеравајући својим незадовољством снагу младог краља. Он се показао као велики владар, a брзина и одлучност у гушењу побуне и завођењу реда у земљи беху веома речити. Затим је на челу своје војске кренуо на југ, ка областима под византијском контролом. После брзог заузимања градова Костура, Прилепа и Струмице, избио је 1334. пред Солун, али га није освојио. Тако брзим Душановим победама допринео је и византијски стратег и војсковођа Сиргојан, који је пребегао у српску врјску.

У време највећег залета Душанове војске ка југу, границу његове државе на северу прешла је 1335. угарска војска краља Карла I Анжујског. Душан им je са војском кренуо у сусрет, да им препречи пут и сузбије њихов поход. У томе, наравно, успева, али рат са Угарима настављен је и 1338. и 1339. Тада је угарски краљ Карл Роберт напао Душанову државу, уз благослов римског папе који је нудио опраштање грехова свима што се буду борили против „српских шизматика". И тај напад је одбијен.

Душанова војска операције на југу наставља 1342, против Византије, када заузима градове Воден и Мелник, a идуће године Берат, Валону и Вер. Само у једној мањој бици Душанова војска претрпела је пораз. Био је то судар код Стефанијане са Турцима, које су на Балкан, себи у помоћ, позвали кратковиди Византинци. Српска војска, коју је водио Душанов војсковођа Прељуб, никад се дотад није сретала с турским начином ратовања. Та невичност и збуњеност проузроковале су пораз, који, испоставило се, није ослабио српску војску. Напротив, био је то јак разлог да се Душан и његови стратези посвете проучавању новог непријатеља. Многи историчари и данас верују: „Турског продора у Европу не би било да је Душан поживео."

Један од највећих домета Душанових освајања било је заузимање тврдог и богатог Сера 1345, уз низ мањих у југозападној Македонији. (Тада се у Душановој држави нашла и цела Света гора.) Управо у том граду, и крајем те године, Душан се прогласио за цара. Крунисан је 1346. у Скопљу на Ускрс, 16. априла. Освајањем Епира и Тесалије 1348, српско царство је проширено до Коринтског залива.

Марица, Плочник, Косово

После изненадне и преране смрти цара Душана, Турци су, заобилазећи Цариград, зашли на Балканско полуострво и ту се учврстили. Прве на удару биле су се земље деспота Јована Угљеше Мрњавчевића и његовог брата краља Вукашина. Скупивши велику војску, три пута бројнију од турске, браћа Мрњавчевићи су у јесен 1371. ступили на територију коју су контролисали Турци. Улогорили су се 25. септембра на обали Марице, надомак турске престонице Једрена.

Свесни да су бројчано слабији, Турци нису чекали да их Срби нападну. Турски команданти Лала Шахин-паша и Евренос-беј прешли су с војском Марицу далеко од српског логора, ноћу, и у зору 26. октобра из три правца напали. Олаке, неопрезне, неозбиљне, Србе није задесила битка него масакр. Тај катастрофалан пораз ће знатно утицати на даљи ток српске историје и на исходе битака у наредним деценијама. У масакру на Марици погинули су и краљ Вукашин и деспот Угљеша.

Потом, у једном од турских упада у земље кнеза Лазара Хребељановића, 1381, кнежеви властелини Цреп и Витомир потпуно су их разбили. Пет година касније, 1386, султан Мурат предводио је турску војску која је стигла до Топлице. Ту их је, код Плочника, дочекао кнез Лазар и до ногу потукао. Од тада, султан Мурат снева освету и кује планове како да је оствари.

У пролеће 1389, са синовима Јакубом и Бајазитом, и са великом војском, кренуо је из Пловдива на земље кнеза Лазара. Од већих обласних господара, кнезу Лазару се у одбрани придружио зет Вук Бранковић, a босански краљ Твртко I Котроманић послао је војску којом је командовао војвода Влатко Вуковић. У Бици на Косову пољу, на Видовдан (28. јуна) 1389, погинула су оба владара, српски кнез Лазар и турски султан Мурат, и огроман број ратника на обе стране. Вели Константин Филозоф, писац житија Лазаревог сина Стефана: „Међу војницима који су се борили пред (војском), беше неко веома благородан (Милош), кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише као неверна. A овај да покаже верност, a уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. A кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. A ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављење. Стога син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи."

Историчари су доцније аргументовано доказивали да је исход Косовске битке de facto био нерешен, да су се „остаци остатака" обе војске повукли са бојишта. Али је сасвим извесно и то да Срби, за разлику од Турака, више нису имали никаквих резерви. Уследило је доба вазалства и ропства.

Odakle je ovo preuzeto ?

Битке у Првом српском устанку

Једна од првих већих битка у Првом српском устанку одиграла се од 6. до 8. августа 1805. на Иванковцу, вису између Вуприје и Параћина. Ушанчене српске устанике под командом војводе Миленка Стојковића напао је Хафис-паша са 25.000 пешака и око 1.500 коњаника. У јеку битке пристигао је Карађорђе са резервом. Турци су потпуно поражени, a у боју је смртно рањен и њихов командант. Устани-ци су тада заузели Параћин и дошли до великог ратног плена.

Битка на Мишару, пољу код Шапца, 13. августа 1806, спада међу најважније у Првом српском устанку. Трајала је од осам ујутру до поднева. На српске устанике кренуло је 20.000 Турака из Босне, под командом Кулин-капетана, самоуверено,охоло. Српску стратегију осмислио је сам Карађорђе. На сред Мишарског поља ископан је шанац, постављени су топови. Турци су пуштени на пушкомет, a онда je започела жестока борба. У одсудном тренутку, када се битка преламала, из оближње шуме грунула је српска коњица којом је командовао поп Лука Лазаревић. Међу Турцима настадоше пометња и слом. Малобројни што су претекли бежали су ка Дрини. Погинуо је велики број припадника турског племства, „Босна је завијена у црно".

Само десетак дана касније, 22. и 23. августа 1806. године Срби су победили у Бици на Делиграду, вису код Ђуниског кланца, између Ражња и Алексинца. Око десет хиљада устаника чекало је Турке који су кренули из Ниша. Заповедала су тројица српских команданата Младен Миловановић, Петар Добрњац и Станоје Главаш, a први међу турским предводницима био је румелијски валија Ибрахим-паша. Као и на Иванковцу, у одсудном тренутку у бој се умешао Карађорђе са деловима српске војске пристигле са Мишара.

Освајање Београда било је круна Карађорђевих победа. Београд је опседан од самог почетка устанка. Крајем лета 1806. године Срби су се приближавали градским зидинама са четрдесетак топова. Наређење за напад на Београдску тврђаву Карађорђе је издао 12. децембра. Град је, уз турско становништво, бранило осам стотина крџалија (приватне војске која је ратовала за плен и у којој је било је и хришћана). Кључну улогу одиграли су двојица одбеглих крцалија хришћана, Узун Мирко Апостоловић и Конда Бимбаша, који су помогли да се отвори Сава-капија. У јуришу на Стамбол-капију, код данашњег Народног позоришта, погинуо је војвода Васа Чарапић. Устаници су у Београд продрли 12. децембра 1806, a потпуно овладали њиме 8. јануара 1807.

Битке у Другом српском устанку

Практично одмах по објави Другог српског устанка започеле су борбе. Предвођени новим вођом, кнезом Милошем Обреновићем, устаници су увелико користили ратничка искуства из Првог устанка. Важна победа извојевана је заузимањем турског шанца у Палежу, данашњем Обреновцу, где су у нападу коришћене домузарабе (даске приковане на двоколице) које су устаници гурали испред себе да их заклоне од турских пушчаних зрна. Тада је очишћено приобаље Саве од Београда до Шапца, чиме је обезбеђен прелаз преко реке и веза са пречанским Србима.

Велике борбе вођене су и у Чачку. Турци се беху укопали у два шанца у самом граду, a Срби су држали узвишење Љубић. Предвођени Јованом Обреновићем и Лазаром Мутапом, Срби су опколили Чачак и утврдили се на Љубићу. Тада је ка Чачку с војском пошао Имшир-паша. На Љубићу је било око хиљаду Срба пешака, око двеста коњаника и нешто топова. Турака је било два пута више. Напади на устанике били су жестоки и понављали су се у таласима. Бранећи положај на којем су се налазили српски топови, јуначки је погинуо чувени Танаско Рајић. Као Карађорђе на Иванковцу и Делиграду, у одсудној фази Битке на Љубићу у борбу улази кнез Милош са својим ратницима, тек пристигао из Битке на Палежу. После одбијања једног од турских налета и повлачења нападача, устаници крећу за њима, у противнапад, наносећи им велике губитке. У борбама је тада погинуо и турски заповедник Имшир-паша. Битка је окончана 25. априла 1815. и представља прву већу победу Срба у Другом српском устанку.

Освајајући турске шанчеве по многим местима у Србији, кнез Милош је стигао до Пожаревца. Турци се ту, очекујући српске нападе, беху добро утврдили. Јуришајући испред свих, кнез Милош је испољио велико лично јунаштво и соколио своје борце до крајњих граница. Одлучујуће битке у шанчевима вођене су на блиском одстојању, заправо прса у прса, уз коришћење ножева и другог хладног оружја.

Последњу велику победу кнез Милош извојевао је на Дубљу, у Подрињу, недалеко од Цера и размеђа Мачве и Јадра, 14. јула 1915. Видећи да се устанак опасно шири, босански везир Куршид-паша упутио је из Бијељине, преко Јање и Лешнице, као претходницу, Ибрахим-пашу са око 1.000 војника Бошњака и 300 Никшићана. Они су у Дубљу направили велики шанац, припремајући упориште и ослонац за долазак већих снага Куршид-паше. Предвођени кнезом Милошем лично, Срби су опколили шанац, потом и продрли у њега. Погинуло је 1.199 тур-ских војника, 83 заробљено, a међу заробљеницима био је и сам Ибрахим-паша.

Балкански ратови и ослобађање Старе Србије
   
Биле су то неке од најблиставијих победа у историји Српске војске. У савезу са Црном Гором и околним хришћанским земљама (Грчком и Бугарском), Србија је 4. октобра 1912. објавила рат Турској. У то време Турска још увек држи већи део Балканског полуострва. Србија спремно улази у та ратна искушења. Има модерну армију, опремљену новим наоружањем, изузетно образован и обучен официрски кадар. Саму војску су углавном сачињавали сељаци, војнички добро припремљени, жилави и издржљиви. Припремајући се за рат, Србија је мобилисала 402.200 војника.

Сукоби су почели на тадашњој српско-турској граници код Мердара, 6. октобра. Већ 10. и 11. октобра те 1912. одиграла се Кумановска битка, која је практично решила исход рата. Према Старој Србији, како су се тада звали Македонија и Косово и Метохија, кренуле су све три српске армије. Према Куманову наступала је Прва армија, под командом престолонаследника Александра Карађорђевића. Начелник Генералштаба Српске војске био је генерал Радомир Путник. Срби су планирали да главни судар са Турцима буде на Овчем пољу. Али, командант турске Вардарске дивизије генерал Зеки-паша планирао је да изненади Србе, да код Куманова нападне Прву српску армију, нанесе јој тешке губитке, и онда се усмери на Другу армију.

Иако нападнута изненада, мимо свих планова, Прва армија Српске војске се добро снашла и прихватила наметнуту битку. Брзим померањем јединица, вештим усклађивањем дејстава пешадије, артиљерије и коњице, зауставила је непријатеља и нанела му тешке губитке, натеравши турску Вардарску армију у „неорганизовано повлачење". Та велика турска формација је, заправо, уништена, заробљено је око две хиљаде војника, заплењен 61 топ. Већ 13. октобра Српска војска ушла је у Скопље.

За то време, српска Трећа армија, под командом генерала Божидара Јанковића, усмерила се према Косову пољу и Приштини. Претходница јој је био Лапски четнички одред мајора Војина Танкосића. Требало је да им се супротставе јединице састављене углавном од Арбанаса, под командом Исе Бољетинца. Очекивало се да ће их под оружјем бити 60.000, али се војном позиву одазвало свега 16.000 њих. Срби су лако избили на Газиместан, на Косову пољу, a онда заузели Приштину. Већ 5. новембра јединице Српске војске, прешавши данашњу Албанију, избиле су на море.

Рат је и званично завршен 30. маја 1913. Турска је изгубила скоро све своје територије на европском континенту. Мировни уговор, углавном наметнут од стране великих сила, био је противан договору самих земаља савезница пред рат и представљао је „пројектовани пледоаје за нове сукобе".

Церска битка

Успехе српске војске у Балканским ратовима и припајање српској држави ослобођених крајева Старе Србије (Македонија, Косово, Рашка) Беч је сматрао неспојивим са аустроугарским интересима на Балкану. Сарајевски атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда на Видовдан (28. јуна) 1914. искоришћен је као повод за већ припремљени рат. На границама Србије и Црне Горе концентрисане су три аустроугарске армије (Друга, Пета и Шеста) којима је командовао фелцајгмајстер (генерал) Оскар Поћорек, понемчени Словенац. Аустро-Угарска је кренула на Србију са око 200.000 свежих и изузетно добро наоружаних војника. Пета и Шеста армија приближавале су се Дрини, док је Друга армија покретима у Срему настојала да српској команди сугерише како ће главни аустроугарски напад бити усмерен са севера на Београд и настављен долином Мораве.

Испред аустроугарских снага нашла се Балканским ратовима исцрпљена и још неопорављена Српска војска. Није било времена ни новца да се обнове оружје и резерве муниције, чак ни да се сашију нове униформе и набави обућа. Предност Српске војске, пак, били су важно ратно искуство и максимална мотивисаност да се одбрани сопствена отаџбина.

Прешавши Дрину код Самуровића аде, Пета аустроугарска армија напала је Србију 12. августа 1914. Недовољне српске пограничне јединице нису могле да спрече упад. Истовремено, Друга аустроугарска армија нападом из Срема заузела је Шабац. Схвативши да главни аустроугарски удар неће бити преко Саве и Дунава, па долином Мораве, него управо преко Дрине, у сусрет непријатељу усиљеним маршем из рејона Обреновца, Лазаревца и Аранђеловца кренула је Друга армија Српске војске под командом генерала Степе Степановића. Комбинована дивизија српске Друге армије, после више од 40 километара марша под пуном ратном опремом, практично без трена предаха, примила је у ноћи између 15. и 16. августа борбу против Девете аустро-угарске дивизије, која је већ била запосела Цер. У наредним данима, на главном правцу удара, садејствовале су јединице Моравске, Коњичке и Шумадијске дивизије. Значајну улогу одиграла је артиљерија, али готово све кључне борбе вођене су прса у прса. Уз невероватну храброст и страшне жртве, само пет дана касније, 20. августа, српски ратници разбили су непријатеља и његове остатке натерали у хаотично повлачење. Завршне операције изведене су на Дрини и у околини Шапца 21-24. августа. У бици је погинуло око 16.000 српских и више од 25.000 аустроугарских војника.

Та величанствена и страшна српска победа одјекнула је широм света, срушивши пропагандни мит o нерањивости жуто-црне монархије. Била је то прва савезничка победа у Првом светском рату.

Колубарска битка

После победе у Церској бици Српска војска није имала времена за предах. Већ 8. септембра 1914. Пета аустроугарска армија опет је ударила преко Дрине. Тешке борбе вођене су на венцима и узвисинама дуж Дрине, од Раче до Љубовије, a нарочито жестоко је било на обронцима Гучева и на Мачковом камену. На Гучеву је 19. септембра, јуришајући испред војника батаљона којим је командовао, пушчаним метком рањен принц Борђе Карађорђевић, син краља Петра. Током борби које су трајале до 24. септембра, карактеристично, обе стране су се укопале и вођен је класичан рововски рат. Губици су обострано били велики.

Након краткотрајног затишја, уследио је страховит аустроугарски артиљеријски напад на правцу Сребрница-Љубовија. Попуњена и ојачана аустроугарска Шеста армија отпочела је 6. новембра трећи напад на Србију. Истовремено, Пета армија улази у Мачву. Наспрам њих, Друга српска армија држала је положаје у Мачви, Трећа у Јадру, a Прва, ојачана Ужичком војском, била је јужно од Крупња. Оставши без артиљеријске муниције, српска одбрана морала је да попушта пред силовитим нападом и да се повлачи. Непријатељу су препуштени градови Ваљево, Лајковац, Обреновац, Београд... Аустроугари су 3. децембра у српској престоници организовали „победничку војну параду".

У међувремену, Врховна команда Српске војске 15. новембра за команданта Прве армије поставља генерала Живојина Мишића. Брзим тактичким одступањем он повлачи своју војску, омогућава јој кратак предах и знатно скраћује фронт. У то време стигла је артиљеријска муниција. И управо 3. децембра, у дану кад су Аустроугари у Београду изводили своју слављеничку параду, српска Прва армија изненада из наизглед безнадежног „тактичког повлачења" прелази у урагански противнапад. И команданти друге две српске армије, војвода Степа Степановић и генерал Павле Јуришић Штурм, издали су наредбе за напад. Тако је у зони реке Колубаре отворена друга фаза ове битке, започете 16. новембра, која ће трајати до 15. децембра. Шок непријатеља и преокрет на фронту били су потпуни. He само да је аустроугарски продор заустављен, него су њихове снаге још једном за само неколико месеци приморане да се у расулу повлаче ка Дрини. Како је знаменитом генералу (касније војводи) Живојину Мишићу успело да једну изнурену, изранављену и обесхрабрену војску у повлачењу за само неколико дана подигне и поведе у величанствени победнички противнапад? Која вештина војсковође, које крилате речи, које познавање психологије и тајне срца сопственог народа?

Губици су на обе стране били су огромни. Аустро-Угарска је изгубила 266.000, a Србија 132.000 војника! Срби су заробили 320 непријатељских официра и 42.000 војника.