Prosta istorija

Proslo je sve; i jedva dusu dirne
secanja talas drag,
ko s veceri kad tihom vodom pirne
daleki vetar blag.
Proslo je sve sto bolelo me ikad!
O, laz je da se ne zaceli nikad
rana i radosti trag!

Bez nespokojstva, bez srdzbe, bez krika,
secam se danas ja
ljubavi nase, tvog smeha, tvog lika;
a srce jedva zna
za uzas dana, za besane noci,
za kletve da se ziveti nece moci,
za gorke snove bez sna.

Kako se mirno pozdravljamo sada!
Ni bol, ni gnev, ni strah.
Proslo je sve. -I samo katkad, kad
mesecev takne me prah,
dusu mi talas jedan jedva dirne,
ko tihu vodu u veceri mirne
dalekog vetra dah.

Velimir Zivojinovic Massuka



Povratak

Ona ima ruke od trave.
Ona ima glas od vetra i zita.
Ona ima oko od kise.
Zasto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima grudi od ruze.
Ona ima koleno od belutka.
Ona ima kuk od snega i ribe.
Zasto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima smeh od lisca.
Ona ima hod od vode i peska.
Ona ima kozu od protegnutog labuda.
Zasto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima kosu od mojih prstiju.
Ona ima mozak od mojih godina.
Ona ima sluh od mojih koraka.
Zasto sam izmislio da se ne vratim?
Stevan Raickovic

PROROKOV VRT


Kad vas ljubav pozove, podjite za njom,
Premda su staze njene tegobne i strme.
A kad vas krila njena obgrle,
prepustite joj se,
Premda vas mac, skriven medju
perima njenim, moze povrediti.
A kad vam progovori, verujte joj,
Premda vam glas njen moze unistiti snove,
k'o sto severac opustosi vrt.
Jer, bas kao sto vas krunise,
ljubav ce vas i razapeti.
Isto kao sto vas podstice da rastete,
isto tako ce vas i okresati.
Kao sto se uspinje do visina vasih i miluje vam
grancice najtananije sto trepere na suncu,
Tako ce se spustiti i do vaseg korenja i protresti ga u
njegovom prijanjanju za zemlju.
Poput snoplja psenicnog,
sakupice vas u narucje svoje.
Omlatice vas, da bi vas ogolila.
Prosejace vas, da bi vas otrebila od kukolja.
Samlece vas, do beline.
Umesice vas, dok ne postanete gipki.
A onda ce vas izloziti svojoj svetoj vatri,
tako da postanete sveti hleb za svetu Boziju svetkovinu.

Sve ce vam to ljubav uciniti,
ne biste li spoznali tajne svoga srca
i u spoznaji toj postali deo srca Zivota.

Budete li, pak, u strahu svome trazili
samo ljubavni mir i zadovoljstvo,
Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju,
i odete sa gumna ljubavi,
U svet koji ne poznaje godisnja doba gde cete se smejati,
al' ne punocom smeha svog i plakati,
al' ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje nista osim sebe i nista ne uzima, osim sebe.
Ljubav ne poseduje, niti dopusta da je poseduju;
Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kazete: "Bog mi je u srcu",
vec: "Ja sam u srcu Bozijem."
I nemojte misliti da mozete usmeriti puteve ljubavi,
jer ljubav,
ako joj se ucinite vrednima,
usmerice vase puteve.

Ljubav nema drugih zelja nego da se ispuni.
Ali, ako volite a morate jos i da zelite,
neka vam ovo budu zelje:
Da se istopite i budete kao potok razigrani sto
peva svoj milozvuk noci.
Da spoznate bol prevelike neznosti.
Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi;
I da krvarite drage volje i radosno.
Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i
uputite zahvalniicu za jos jedan dan ljubavi;
Da otpocnete u poslepodnevnom casu
i razmisljate o ljubavnom zanosu;
Da se s veceri vratite kuci sa zahvalnoscu,
A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu
i pesmom slavljenickom na usnama…



Halil Dzubran

OVE NOCI

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Napisati na primer: "Noc je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini".
Nocni vetar kruzi nebom i peva.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene volela.
U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini netko peva. U daljini.
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Kao da je zeli pribliziti moj je pogled trazi.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noc odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.

Pablo Neruda

Iako nisam neki pesnik
poeziju i rimu da pisem,
da reci u stihove slazem,
postoji nesto sto kroz pesmu
zelim da ti kazem.

Iako nisam taj talas
koji se kroz buru krece,
ili olujni vetar
koji slucajno sa puta skrece,
mozda sam neki zalutali putnik
koji trazi – samo malo srece ?

Iako nisam sunce
koje ce da te greje
niti ovaj sneg
sto bez prestanka veje,
ni zora koja vec odavno svice,
mozda sam malo zaljubljeno bice ?

Iako mozda nisam zvezda
koja pada i ostavlja
blistavi trag za sobom,
mozda sam slepi putnik
koji bez snage
stoji tu pred tobom ?!

Iako nisam blagi vetar
koji sa istoka stize,
koji zeli da ti pridje
bar malo blize ;
iako nisam rosa
koja se jutrom budi,
ne znam da li sam pesnik
il’ se zalud trudim ?!

Iako nisam sena
koja te u tisini prati
i zvuk koji kroz vreme
zeli da te vrati,
mozda sam tajni poznanik
koji zeli da te pamti ?

Iako nisam mozda
nista od svega toga,
mozda sam skrivena pahulja
iza sneznih bregova,
a mozda tajna koja se
krije izmedju ovih redova.

Rapsodija

Da mi je da ljubim kao nekad prije —
Bez nade i sreće; vaj! da mi je moći
Ispuniti opet cele svoje noći
Suzama i slutnjom kojoj konca nije.

Da mi je da volim kao pre, pun mračne
I svirepe slasti da patim i stradam;
I uživajući u bolu što zadam,
Da ne ljubim oči nego kad su plačne.

Da mi je da volim srcem, koje tajno
Sve noseći sumnju strašniju i veću,
Ne zna za vrlinu, jer ne zna za sreću,
I što mrzi bolno, jer ljubi očajno.

Ducic

Trebaju mi noćas jedne ruke
da mi dodirnu lice i rub usne
da pređu preko moga vrata
grudi,struka i stomaka
Trebaju mi te nemirne oči
što kroz zid me gledaju i zamišljaju
kako bi bilo ,kad bi se dogodilo
Treba mi reč ,nežna i jaka kao moja želja
u tamnoj noći,bez trunke meseca
zažmuri i oseti isto što i ja
i kao i ja ,još uvek ne otvaraš oči i zamišljaš
ne znam te, a ni ti mene ne znaš
trebam te a i ti mene trebaš

Задња ноћ

Не желим да затворим очи,
па, да те не видим ...
Не желим да заспим,
јер нећеш бити ту ...
... недостајеш ми ...
... требам те ...
и нетремице гледам у твоје очи, јер
Не желим да пропустим ниједан трен са тобом!

Samo za njega koji je sada tako daleko...

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vrijeme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...

Tebi...

Nedostajes mi i ove noći
krades snove i umaras grudi,
glavni si razlog mojoj samoci,
tvoj sapat me iz snova budi.

Osecam te na usnama vrelim,
a znam da još si negde daleko,
ti si jedino sto na svetu želim,
ti si moje Nešto i Neko.

Misao ti si jedina moja,
jutarnji vetar moga dana,
plavo i nezno mojih boja,
mog mladog stabla jedina grana

Strah

Jesam li ti priznala nekada
koliko se plasim tvog pogleda?
Bojim se da cu nestati
u dubini tvojih tamnih ociju
nemocna da pronadjem izlaz...
Jesam li ti nekada priznala
koliko se plasim tvog dodira?
Bojim se da cu,ako me taknes,
nosena krilima probudjenih osecanja,
daleko,daleko odleteti
i necu imati snage da se vratim.
Jesam li ti nekada priznala
koliko se plasim tvog poljupca?
Bojim se da ce tvoje meke usne
zarom dodira svojih,
otopiti sve moje oklope
i da cu biti jos ranjivija,nemocnija...
Jesam li ti priznala nekada
koliko se plasim sebe?
Plasim se da ce me svi moji strahovi
naterati da pobegnem...
A onda cu biti nemocna
da zivim bez tebe!