Ispod mosta  tece Palic
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošcu beše ispracena
Sve nose dani osim mene

Nek sat izbija i noc krene
Sve nose dani osim mene

Licem u lice za ruke se držeci
Stojimo dok ispod
Mosta od ruku prolazeci
Val tece umoran od pogleda vecnih

Nek sat izbija i noc krene
Sve nose dani osim mene

Ljubav nam odlazi s vodom sto mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori

Nek sat izbija i noc krene
Sve nose dani osim mene

Proticu dani proticu vremena
Proslost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta  tece Palic

Nek sat izbija i noc krene
Sve nose dani osim mene






Za tvoje ruže
Prešao bih
I mnogo mnogo duži put

Tvoje sunce nije ono
Što inace svuda blista
I tvoja muzika koja se natpeva sa zorom
Od sada je za mene
Merilo umetnosti
Po secanju na nju
Ja cu ceniti
Svoje stihove
Plasticnu umetnost
I tebe samu
Obožavano lice








Moja voljena ljubavi, jednim jedinim milovanjem vratila si mi život.
Oh! Moja draga, nisam mogao ni da spavam, ni da radim. Utonuo u osecanja te veceri, rekao sam ti bezbroj nežnosti.
Oh! Ti imaš božanstvenu dušu za koju covek ostaje vezan citavog života. Dušo moja, ti si, iz ljubavi, otkrila divni jezik ljubavi, što je odmah oteralo tugu, neprijatnost, voljeni andele, ne zamracuj nikakvom sumnjom nadahnuca ljubavi. Tvoja umiljata nežnost bio je samo njen tumac. Ne misli da možeš biti uporedena ma s kim. Ali, moja voljena, moj nebeski cvete, ne shvataš li sav car i svu istinu da siromah pesnik može biti pogoden tim što je pronašao isto srce, što je voljen preko svojih nada? Moja obožavana, da za tebe me je odgojilo najnežnije i najmilije žensko srce...
Dragi, veciti idole moja lepa i sveta vero, znam koliko uspomene na neku drugu ljubav moraju vredati ponosnu i nežnu dušu. Ali ne govoriti tebi o tome znacilo bi oduzeti ti neizrecive duševne praznine, ljubavne radosti. Postoje takve slicnosti, osecanja i duše da sam na njih ponosan zbog tebe i da ne znam da li sam u njoj voleo tebe. Zatim, užasna ljubomora me je toliko navikla da mislim otvorenog srca, da sve kažem onoj u kojoj živim, da nikad ne bih mogao da ti sakrijem ma i jednu misao. Ne, moje srce si ti!

Da, tebi je sve dozvoljeno. Reci cu ti prostodušno sve ono lepo što pomislim, a i rdavo. Ti si jedno ja, lepše i milije.

Moja ljubav nema više ni manje egzaltacije, niti ma cega zemaljskog. Oh! Moja draga, to je andeoska ljubav, uvek na istom stepenu jacine. Osecati, dodirnuti tvoju ruku ljubavi, ruku punu nežnosti, ponosnih osecanja, cuješ li, andele moj, toplih, dobrih, strasnih; ta ruka, glatka i meka od ljubavi predstavlja isto toliko srecu koliko i tvoje medeno i žarko milovanje...

Jedan poljubac, na tvoje drage usne, te nevine usne koje još nemaju uspomena bice skoro amajlija za ljubavne želje, kad bude sadržavao sve nežnosti ljubavi. Naš siroti poljubac, još lišen svih naših radosti, ide samo tvom srcu, a ja bih hteo da on obuhvati celo tvoje bice...

Moja draga Evo, nikad ne sumnjaj u mene, ali još manje u sebe.
Ali, drago blago, ti imaš nebesku dušu kakva se samo može zamisliti, i imaš i zanosnu lepotu. Bože, kako da ti kažem da sam opijen tvojim i najmanjim dahom...

Budim se srecan što te volim. Ležem srecan što sam voljen. To je život andele...
Hiljadu poljubaca, i neka svaki sadrži hiljadu nežnosti za tebe, kao oni juce za mene.




Tako zamišljeno
tako lepa
tvoje tamne oci
besciljno zure kroz prozor
gubeci se u njegovoj zamagljenosti.
Caša puna pica drhti ti u ruci
dok je prinosiš svojim
senzualno napucenim usnama.
Ono što me uzbuduje
to su tvoje drske dojke
koje se naziru ispod tesne majice
dovodeci je do prsnuca,
i tvoje senzualno napucene usne.
Na trenutak naši pogledi se seku.
Gledamo se.
Pogled ti je toliko prodoran
da ga osecam na potiljku.
Kao da ti to prija
lagano prelaziš jezikom
preko oboda caše,
na kojoj je ostao trag tvog karmina,
postavljajuci mi pitanje ocima...
I tu sam stao,
nemam pojma
šta sam hteo da kažem.






Tražio sam te po celom kosmosu
medu zvezdama...
Tražio sam te i na Zemlji,
po mnogim gradovima,
ispod kamenja
i ronio u dubine mora
sa nadom da te možda tamo nadem...
Tražio sam te u bajkama
i u maštanjima,
ali ne mogoh da te nadem.
A onda sasvim slucajno
pogledah u devojku,
malu, garavu, crnih ociju
što me citav moj život gledala,
i gledao sam i ja nju
citav njen život,
i u njoj te pronadoh.






Plamen u mom srcu, ko ce da razbukti:
ti, il' pesma prolecnog jutra,
ili jedna rec tvoga toplog daha,
što me greje - kao ljubav strasna?

U tebi tajni bezbroj spava,
nošenih mišlju na krilima sna.
Uz blesak sjajni osmeha tvoga -
osecam mladost i života sjaj!

Sanjam sa nebom, u poljima mašte,
gde galebi lete i pevaju ševe,
gde kristalnim sjajem žubore reke,
i melodicno zvoni - priroda sva.

A ti si vedrina koja zraci,
nad mojim toplim željama.
Svuda si sa mnom kao sena moja,
s cežnjom i nadom - stopljena






Ona bi htela
da ude u moju pesmu...
Onako, na prepad, bahato
da upadne,
i bude kao svoja
u mojoj pesmi.
Ali ja vrata
moje pesme
ne otvaram svakome.
Ne.
Moja pesma
vapi za tobom, devojko
što imaš pogled prožet vatrom
i osmeh, sladak,
najsladi na svetu
nad kojim se
topim kao kocka leda
medu tvojim prstima
dok tu vatru u ocima gasiš...
Vapi za tobom devojko
što imaš rešenja
za mnoge zagonetke
srca moga
te onako, kao grom iz vedra neba
pukneš me u pravu žicu,
i pod drhtajima njenim
nastane erupcija
osecanja mojih
pomešana sa osecanjima tvojim,
a ne njenim
koja bi samo htela
da ude u moju pesmu
kao da to ništa ne košta.
A ti znaš,
kao što i ja znam
da je cena toga - ljubav...




Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim zednim.

Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
   Stopi se u meni strascu tvojom celom,
   Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
   I da dusa moja bude sita?

-Kada pomislim, draga, da ce doci vreme
   Kad za mene nece postojati zene,
   Kad ce cula moja redom da zaneme,
   I strasti da prodju kao dim i pena,

A da ce, jos uvek, pokraj mene svuda
   Biti mesecine pod kojom se zudi,
   I mladih srdaca sto stvaraju cuda,
   I zena sto vole i voljenih ljudi,

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
   Kao bik pogodjenom zrnom posred cela
   Sto u naporima uzaludnim pada
   Dok iz njega bije krv crna i vrela

Upij se u mene zagrljajem jednim,
   Ko groznica tajna struji mojom krvi,
   Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
   I daj mi poljupce za kojim zednim?







Ti si moj trenutak i moj san
   i sjajna moja rec u šumu
   i samo si lepota koliko si tajna
   i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
   jer je san o sreci više nego sreca.
   Budi bespovratna, kao mladost.
   Neka tvoja sen i eho budu sve što seca.

Srce ima povest u suzi što leva,
   u velikom bolu ljubav svoju metu.
   Istina je samo što duša prosneva.
   Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog prividenja ti si cela tkana,
   tvoj plast suncani od mog sna ispreden.
   Ti beše misao moja ocarana,
   simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.
   Rodena u mojoj tišini i cami,
   na Suncu mog srca ti si samo sjala
   jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.



















Ti si vecernji oblak koji bludi
   nebom mojih snova.
   Ceznjama ljubavi svoje
   dajem ti boju i oblik.
   Ti si moja, moja, ti koja obitavas
   u mojim beskonacnim snovima!

Tvoja su stopala ruzicasto rumena
   od ognja mog ceznjivig srca,
   ti koja znjes moje vecernje pesme!
   Tvoje su usne gorko-slatke od
   ukusa vina mojih patnji.
   Ti si moja, moja, ti koja obitavas
   u mojim usamljenim snovima!

Senkom svoje strasti
   zarcnio sam oci tvoje,
   stalna gosco u dubinama moga pogleda.
   Vezao sam te, moja, ti koja obitavas
   u mojim besmrtnim snovima!

Moje srce, ptica divljine,
   naslo je svoje nebo
   u tvojim ocima.
   One su kolevka jutra,
   one su carstvo zvezda.
   Moje su pesme potonula
   u dubine njihove.
   Pusti me samo da se vinem
   u to nebo,
   u njegovo osamno bespuce.
   Pusti me samo da delim
   njegove oblake,
   da sirim krila u sjaju
   njegovog sunca.

















O sklopi usne, ne govori, cuti!
Ostavi misli, nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje






Oci su ti danas
pune tople tajne,
Po poljubac ima
u pogledu svakom,
I ima u glasu tužnom,
nejednakom,
Obecanje srece nove i beskrajne








Kad te ljubav zove sledi je,
   Premda su joj putevi tvrdi i strmi.
   A kad vas krila njena ponesu, predajte joj se,
   Premda vas mac skriven u njezinim perima moze raniti.
   A kad vam govori, verujte joj,
   Premda njezin glas može razdrmati vaše snove kao što severac pustoši perivoj.   
   Jer, kao što vas ljubav kruni, tako ce vas i razapeti.
   Jer, koliko vam pomaže da rastete, toliko vas i podkresava.
   Kao što se uspinje na vašu visinu i draga vam najnežnije grane
   što dršcu na suncu.
   Tako ce vam sici u korenje i protresti dok prianjaju uza zemlju.
   Poput snopova žita ona vas u se skuplja.
   Ona vas mlati da bi vas razgolitila.
   Ona vas sije da bi vas lupine vaše oslobodila.
   Ona vas melje dok ne pobijelite.
   Ona vas meša dok gipki ne budete,
   A onda vas mece na svoj sveti oganj,
   da postanete sveti kruh za Božji sveti pir.
   Sve ce vam ovo ljubav uciniti kako bi ste doznali tajne svojega
   srca i da bi ste po tom znanju postali komadic srca samoga Života.
   Ali, ako u svojem strahu budete tražili samo ljubavni mir i ljubavni užitak.   
   Bolje vam je da pokrijete golotinju svoju i da odete s gumna ljubavi,
   U svet bez godišnjih doba, gde cete se smijati, ali ne punim smijehom,
   i gde cete plakati, ali ne svim svojim suzama.
   Ljubav ne daje ništa osim sebe i ne uzima ništa osim sebe.
   Ljubav nema ništa niti se ona može imati:
   Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.




Ceznem da ti kazem najdublje reci
   koje ti imam reci; ali se ne usudjujem,
   strahujuci da bi mi se mogla nasmejati.
   Zato se smejem sam sebi i odajem
   tajnu svoju sali.
   Olako uzimam bol svoj,
   strahujuci da bi ti to mogla uciniti.

Ceznam da ti kazem najvernije reci
   koje ti imam reci; ali se ne usudjujem,
   strahujuci da bi mogla posumnjati u njih.
   Zato ih oblacim u neistinu,
   i govorim suprotno onome sto mislim.
   Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
   strahujuci da bi ti to mogla uciniti.

Ceznem da upotrebim najdragocenije reci
   sto imam za te; ali se ne usudjujem,
   strahujuci da mi se nece vratiti istom merom.
   Zato dajem ruzna imena i hvalim se svojom surovoscu.
   Zadajem ti bol, beojeci se
   da neces nikada saznati sta je bol.

Ceznem da sedim mirno pored tebe;
   ali se ne usudjujem; jer bi mi inace
   srce iskocilo na usta.
   Zato brbljam i caskam olako,
   i zatrpavam svoje srce recima.
   Grubo uzimam svoj bol, strahujuci
   da bi ti to mogla uciniti.

Ceznem da te ostavim zauvek;
   ali se ne usudjujem, strahujuci da bi
   mogla otkriti moj kukavicluk.
   Zato ponosito dizem glavu
   i dolazim veseo u tvoje drustvo.
   Neprekidne strele iz tvojih ociju
   cine da je bol vecito svez,
    a tvoji zagrljaji znak,
                      da i ti volis mene!






Povericu ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je moja ljubav. Ono oseca
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge kao kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Ocešljana
Ogledalo koje dah zamucuje i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
   I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žed oka kad ti koracaš po odaji
I ja znam da ne treba razbijati caroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem vec u nekom drugom veku
Bože moj kako su reci teške A u stvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstava moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoocnicu kao casovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom

Veliku tajnu hocu da ti kažem Svaka rec
   Na mojoj usni sirotica je koja prosi
   Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarcicu koja tami pod tvojim pogledom
   I zato ja kažem tako cesto da te volim
   U nedostatku dovoljo jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
   Ne vredaj se zbog mog prostackog govora
   Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri

Reci cu ti veliku tajnu Ja ne znam
   Da govorim o vremenu koje na tebe lici
   Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
   Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
   Mašu rukom pošto su vozovi otišli
   Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza

Hocu da ti kažem veliku tajnu Bojim se za tebe
   Bojim se onog što te prati vecerom ka prozorima
   I gestove koje ti ciniš od reci koje se ne izgovaraju
   Bojim se vremena brzog i laganog bojim se za tebe
   Hocu da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
   Lakše je umreti nego voleti
   Zato ja sebe mucim životom
   Ljubavi moja.

Neverni osmeh prelece mi preko ociju
kada dodjem k tebi da ti kazem - Zbogom!
Cinio sam to tako cesto da mislis
opet cu se vratiti!
Priznacu ti , istu sumnju osecam i ja.
Jer proletnji dani opet idu;
pun mesec uzima zbogom i ponovo dolazi;
behar se ponovo vraca i rumeni na granama
iz godine u godinu,
tako se i ja mozda rastah od tebe da se opet vratim,
Ali cuvaj varljivu sliku neko vreme;
ne goni je neljubaznom zurbom,
Pa  kada kazem ; ostavljam te zauvek,
primi to za istinu;
i pusti bar za trenutak da magla suza pojaca
mracni okvir tvojih ociju.
A kada se ponovo vratim,
osmehni se lukavo,kako ti je drago.

Tagore

 Bože moj kako su reči teške A u stvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstava
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi...

Gledam tvoje krupne oči zljubljene,
Gde sja vatra - ko zna - grešna ili sveta.
Svejedno ljubiš ili drugog ili mene;
Ti ljubiš nevino kao cvet što cveta.

Ljubav bi ti moja bila zatočenje,
U tvom bezgraničnom, granica i meta;
Takva, večna zeno, kroz život i mrenje
U slavi instikta ti si samo sveta.

Ti si sat od kojeg nebo zarumeni,
Simbol veći nego bol ljudski što grca,
I ti si božanstvu bliža nego meni;
Više zakon svat, nego zakon srca.

I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!

Jedna od kojih mi je "sevnula" trenutno  je Annbel Lee od Edgar Allan Poe.Mislim da ima prelepu zbirku ljubavnih,"spooky",tuznih dela (oni koji znaju njegovu biografiju detaljnije..razumece zasto ) sve u svemu-prelepa poezija.i vredi procitati...
Sledi.....


It was many and many a year ago,
In a kingdom by the sea,
That a maiden there lived whom you may know
By the name of Annabel Lee;
And this maiden she lived with no other thought
Than to love and be loved by me.

I was a child and she was a child,
In this kingdom by the sea:
But we loved with a love that was more than love -
I and my Annabel Lee;
With a love that the winged seraphs of heaven
Coveted her and me.

And this was the reason that, long ago,
In this kingdom by the sea,
A wind blew out of a cloud, chilling
My beautiful Annabel Lee;
So that her high-born kinsmen came
And bore her away from me,
To shut her up in a sepulchre
In this kingdom by the sea.

The angels, not half so happy in heaven,
Went envying her and me -
Yes! that was the reason (as all men know,
In this kingdom by the sea)
That the wind came out of the cloud one night,
Chilling and killing my Annabel Lee.

But our love it was stronger by far than the love
Of those who were older than we -
Of many far wiser than we -
And neither the angels in heaven above,
Nor the demons down under the sea,
Can ever dissever my soul from the soul
Of the beautiful Annabel Lee;

For the moon never beams without bringing me dreams
Of the beautiful Annabel Lee;
And the stars never rise but I feel the bright eyes
Of the beautiful Annabel Lee;
And so, all the night-tide, I lie down by the side
Of my darling -my darling -my life and my bride,
In the sepulchre there by the sea -
In her tomb by the sounding sea.

Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kad se šeće i plećima kreće...
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!...

Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko'!..

A.Santic

evo Izeta Sarajlica:

MALA, VELIKA MOJA


Večeras ćemo za njih voljeti.
Bilo ih je 28.
Bilo ih je pet hiljada i 28.
Bilo ih je više nego sto je ikad u jednoj pjesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.

Mi, koji smo po peronima jednog vijeka odbolovali samoće svih
svjetskih Robinzona,
mi, koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti.
I ne pitaj je li se moglo natrag dok je posljednji put,
crven kao komunizam, goreo horizont njihovih želja.

Preko njihovih neljubljenih godina, izbodena i uspravna,
prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni u polegnuloj travi.
Nije bilo tajni u raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni u klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se gleda posljednji put,
bili su vozovi koji se vraćaju prazni i pusti, bili su vozovi
i makovi, i s njima, s tužnim makovima jednog vojničkog ljeta,
s divnim smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.

A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima, na Južnim Bulevarima
i kejovima rastanka, na Cvjetnim Trgovima i
Mostovima Mirabo, divne i kad ne ljube,
čekale su Ane, Zoje, Žanet.
Čekale su da se vrate vojnici.
Ako se ne vrate, svoja bijela negrljena ramena daće dječacima.
Nisu se vratili.

Preko njihovih streljanih očiju prešli su tenkovi.
Preko njihovih streljanih očiju.
Preko njihovih nedopjevanih marseljeza.
Preko njihovih izresetanih iluzija.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.

Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti...




PISI MI NA ZELENU ADRESU LJETA



Pisi mi na zelenu adresu ljeta.
Poljupci koje mi saljes neka bude posljednje vecernje novosti.
Glava mi je puna nekih divnih soneta,
a nema nikog ni da mi oprosti i ne oprosti.
Jutros su opet pisali nesto povodom moje
najnovije zbirke.
O uticajima ponovo izmislili su citave price.
Najveci uticaj na mene izvrsila je
jedna apsolventkinja germanistike,
ali to su precutali, jer, zaboga, koga se to tice.
Koga se tice to sto si ti za mene i Honolulu i
Madagaskar i Meksiko,
Istorija koju, klecajuci, obidjoh uzduz i popreko.

Tvoje ime nije uslo ni u jedan leksikon.

Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom "Ko je ko"

Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cvijece u vazi.

Tvoje oci su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi.

Ona bi htela
da ude u moju pesmu...
Onako, na prepad, bahato
da upadne,
i bude kao svoja
u mojoj pesmi...ovo je dobro

Uvik kad sam s tobom,ja sam ka i dite,
Zaboravim odma svoje kose side,
I godine ove šta bi bile teže,
Da me lipa mladost uz tebe ne veže....