Svaki od rukopisa je unikatan i niko iz tog mnoštva ne liči na onog drugog, ni izrazom, ni koloritom, ni zanatskim umećem. Kovačičke naivce često zovu i slikarima „čistog srca“, jer platnu prilaze neopterećeni školskim poznavanjem anatomije, perspektive, senčenja, „zlatnog preseka“, što je iznedrilo specifične umetničke univerzume, budući da je svako čak i osnovne elemente doživeo i primenio po svom osećaju i nahođenju.



Ono što je ipak svima zajedničko, mada i tu poslednje vreme donosi odstupanja, jesu motivi. Svi slikaju prizore iz svog seljačkog života ili fragmente sećanja na njega, jer progres je doneo promene koje slikari ne beleže.

Činjenicu da se na tako malenoj teritoriji kao što je opština Kovačica, razvija i proslavlja tako veliki broj slikara, meštani, ali i nauka zvana istorija umetnosti smatraju fenomenom. Još kad se na to doda da je svaki od rukopisa unikatan i da niko iz tog mnoštva ne liči na onog drugog, ni izrazom, ni koloritom, ni zanatskim umećem, pojava postaje još kompleksnija i teže je objasniti.

Kovačičke naivce često zovu i slikarima „čistog srca“, jer platnu prilaze neopterećeni školskim poznavanjem anatomije, perspektive, senčenja, „zlatnog preseka“, što je iznedrilo specifične umetničke univerzume, budući da je svako čak i osnovne elemente doživeo i primenio po svom osećaju i nahođenju.

Ono što je ipak svima zajedničko, mada i tu poslednje vreme donosi odstupanja, jesu motivi. Svi slikaju prizore iz svog seljačkog života, ili fragmente sećanja na njega, jer progres je doneo promene koje slikari ne beleže. Za njih je vreme stalo pre nego što je industrijska revolucija oslobodila težaka mukotrpnog rada, a folklor se izgubio iz svakodnevice.

Teritorijalno gledano, centar današnje opštine, omeđene područjem Alibunara sa južne strane, na severoistoku Sečnjem, na severu Zrenjaninom, a na zapadu Opovom, jeste selo Kovačica, dok ostatak čine naselja Padina, Debeljača, Crepaja, Uzdin, Samoš, Idvor i Putnikovo. Selo od ukupno 27.890 stanovnika na svega 50 kilometara od Beograda, a 90 od Novog Sada, poznato je po multinacionalnosti, zbog čega ga zovu „mala Vojvodina“. U tom nacionalnom galimatijasu, ali i izvrsnim dobrosusedskim odnosima, tamošnjih 40 odsto Slovaka, 33 odsto Srba, 10 Mađara, 7 Rumuna i 7 odsto ostalih (ima i Albanaca), svaka zajednica se trudi da sačuva svoj kulturni identitet. Zato svi govore svojim jezikom, koriste se svojim pismom, veruju u svog boga, na svoj se način raduju, tuguju i praznuju.



Ali, oni zaslužni za međunarodnu reputaciju „svetske metropole naivnog slikarstva“ jesu upravo većinski Slovaci, poreklom iz Arvarske, Trenčinske i Bekeške , Peštanske, Njitranske i Novohradske županije na teritoriji Ugarske, a današnje Slovačke Republike. Njih je na tlo današnje Srbije dovela potreba Austrougarskih vlasti da polovinom 18. veka formiraju granični pojas na potezu od Jadranskog mora do Transilvanije, kao štit od upada Turaka.

Izložen samovolji feudalaca na matičnoj teritoriji, budući protestantske veroispovesti, za razliku od većinskog procenta Slovaka rimokatolika, narod iz ovog područja se rado odazvao mogućnosti seobe. Uz obećane privilegije –pravo da podižu kuće, na obradivu zemlju i deset godina bez poreza, obaveza graničarskog opreza izgledala im je ništavna.

Predvođeni sveštenikom Janom Bastilidesom, seoskim kmetom Durom Sokolom i kuratorom Janom Selskim, budući Kovačičani su podneli molbu caru Ferdinandu I 15. maja 1802. da im ustupi pustaru Kovačicu na vojnoj granici, tada već nastanjenu šačicom srpskih porodica.

I, pre nego što su 1803. dobili zvaničnu dozvolu, slovački „emigranti“ su se, preko Slovačkog Bardanja i Ečke doselili u tzv „Donju zemlju“ – Banat, a već 1. jula 1802, rođena je prva slovačka Kovačičanka Marija Žolnaj, kći Jana i Elžebet.

Prvi došljaci su, nakon potpisanog carskog ukaza 12. januara 1803, dobili ukupno 3.424 jutara oranice, više od 1.436 jutara livada, više od 77 jutara bašti i 172 jutra vinograda. „Doseljenici koji su stizali kasnije zemlju više nisu dobijali, izuzev zemljišta za gradnju kuća“, kaže Vladimir Valenćik, jedan od mnogobrojnih hroničara kovačičkog naivnog slikarstva. Doseljenici su doveli svog sveštenika i učitelja, zajednički sagradili objekat podeljen na molitveni dom i školu, podigli kuće i uspešno organizovali život u novoj sredini, ali je raspodela zemljišta zavisila od broja vojno sposobnih muških glava.

Jer, budući prvenstveno graničari, bili su svrstani u tzv. aktivne, sposobne za vojnu službu, muškarce od 18 do 50 godina, i vojno nesposobne od 50 do 60, odgovarajuće samo za „domaću službu“.

Daleko od svog zavičaja, pod tuđom rukom, kolonisti su se, ipak, najbolje osećali kod kuće gde su se sklanjali nakon obavljenih graničarskih dužnosti. Unutar malih zajednica, negujući uspomenu na zavičaj kroz narodnu igru i pesmu, predanje, živopisnu narodnu nošnju. Kuće su, opet, ukrašavali bojenjem soba i šaranjem vrata, i ponegde, oslikavanjem dvorišnih zidova.



Sredinom 19. veka razvijaju se zanati, i niču prve trgovačke radnje, i uprkos haranju kolere (1836. i 1846.) zajednica se neprekidno razvija. Godine 1845. u Kovačici boravi Konstantin Danil, jedan od najvećih srpskih slikara 19. veka da bi za tamošnju baroknu (novu) evangelističku crkvu naslikao predstavu Isusa Hrista sa anđelom u Getsemanskom vrtu. Iako slikar nije obratio pažnju na talenat i maštu meštana, njegovo delo je sigurno bilo inspiracija potonjim generacijama, i dokaz, kako bi rekao Martin Jonaš, možda najveći kovačički slikar, da slikanje nije gubljenje vremena, već plemenit posao vredan poštovanja.

Vojna granica je ukinuta 1872, pa se stanovništvo predalo poljoprivredi i, delimično, zanatstvu, u svetlosti kojih se javlja i naivno slikarstvo. Jer, prvi slikari, potpuno samouki i bez prilike da od bilo kog stručnijeg dobiju pouku ili odobravanje (već, naprotiv, grdnju, što troše vreme i hartiju) bili su jedan mašinbravar i jedan poljoprivrednik. Nepostojanje veze sa umetničkim uticajima, osim oltarne slike Konstantina Danila, dokaz je da je kovačičko slikarstvo proisteklo iz nasušne potrebe naroda da se izrazi, prvo bojenjem zidova i nameštaja, kićenjem folklornih elemenata, a onda i slikarstvom.

Ono je nezvanično začeto tako što su 1939. godine pomenuti mašinbravar i zemljoradnik, Martin Paluška i Jan Sokol, igrajući redovnu partiju šaha u čitaonici Kulturno-prosvetnog društva “Prokrok” (napredak), poverili jedan drugom da u slobodno vreme vole da slikaju. Slike su zasnivali, kako su priznali, na motivima sa razglednica i kalendara, kopirajući zamkove, gondole, vazne sa cvećem... sve ono čega nema u ravnom Banatu. Koristili su zemljane boje i mešali ih sa firnajzom, da bi ličile na prave, uljane.

Obradovani istom strašću, počeli su da, povremeno, slikaju zajedno, a zatim i da odlaze u beogradski Narodni muzej u potrazi za uzorima i inspiracijom. Onda im se, 1942, pridružio i Mihal Bireš, takođe zemljoradnik. Svi su prešli na uljane boje, ali nastavili sa preslikavanjem reprodukcija, nadajući se manjoj osudi ako prikazuju nešto opšte prihvaćeno.

Krajem 1947. neformalnoj grupi se priključuje i Vladimir Boboš, došavši u Kovačicu nakon višegodišnjeg službovanja u Šidu (kao bankarski činovnik), gde se družio sa Savom Šumanovićem. Ni veliki majstor nije uspeo da ga nagovori da odustane od preslikavanja, i radi po svome, možda i zbog pozamašne prakse u izradi goblena, a vezane sa shemama. Ali, upravo to iskustvo je bilo dobrodošlo da kolegama-naivcima pomogne u poimanju slikarske kompozicije, valera...

Paloška i Sokol sa po jednim platnom prvi put učestvuju 1950. na izložbi likovnih amatera Vojvodine u Novom Sadu i Subotici, što ih navodi da 1951. osnuju likovnu sekciju „Prokroka“ i tako konačno dobiju zvanični okvir. Međutim, tek kraj 1952. donosi pravi preokret i smatra se utemeljiteljskom, jer je to godina jubileja, 150. godišnjica od osnivanja sela i osam od oslobođenja, i prilika da se, u okviru manifestacije Kovačički oktobar, koja postaje tradicionalna, organizuje velika izložba radova 12 amatera.

Pored 120 slika u tehnici ulje na platnu, bilo je mnogo radova iz primenjene umetnosti, i , i pored toga što ovde nije bilo autentičnih motiva, izložba je privukla veliku pažnju. Između ostalih, i akademskog slikara i likovnog pedagoga Stojana Trumića iz Pančeva koji je posetio Kovačicu u nameri da pomogne početnicima, ispostavilo se, već dobrim slikarskim zanatlijama, koje je savetovao da slikaju šta vide i kako vide, i da „slušaju glas svoje duše“.

I pored otpora i nesuglasica, Trumićeve preporuke su „pustile koren“, u srcima bar polovine, pa na sledećem Kovačičkom oktobru, Jan Sokol („Kićenje neveste“) i Martin Jonaš („Žetva u Banatu“) izlažu prve originalne radove.

Sledi niz izložbi u Kovačici, Padini, Zrenjaninu, Vršcu, Pančevu, što čini očiglednim da se likovni izraz naivaca iz Kovačice (globalno) osamostalio i oslobodio kopiranja, a svaki od tada aktuelnih umetnika, ali i kasnijih, uspeva da odgaji vlastitu estetiku i poetiku. Tada selo shvata da bi trebalo da ima sopstvenu stalnu postavku, što rezultuje formiranjem prve seoske galerije na tlu Jugoslavije, Galerije narodnih slikara 1955, uz podršku zemljoradničke zadruge i entuzijazam naivaca (pre ove, postojala je jedino Seljačka umjetnička galerija u Zagrebu, od 1952). Na izložbi otvaranja učestvuje 14 umetnika sa 48 radova, iako je društvo kovačičkih slikara brojalo 30 članova koji odlučuju da svakog oktobra Galeriji poklone po jednu sliku, u cilju formiranja ozbiljnog fundusa. Spontano, kovačičkom “pokretu”, tokom šezdesetih pristupaju i žene, do tad skrajnute iz slikarstva, a posvećene vezu, soboslikarstvu i drugim vidovima kreativnog stvaralaštva.

Uspesi su, uskoro (1957), prestali da budu lokalnog karaktera, jer se slikari pojavljuju i na izložbama koje organizuje veliki poznavalac naivne umetnosti Oto Bihalji-Merin u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Skoplju. Zatim stiže i internacionalno priznanje posredstvom izložbe Naivni slikari Jugoslavije, upriličene 1961. u Londonu, a docnije i Beču, Budimpešti, Parizu, Moskvi, Lenjingradu, Sao Paolu (...) pa veliki poštovaoci kovačičkog slikarstva postaju Fransoa Miteran, Džerald Ford, Huan Karlos, Mstislav Rostropovič, Rolingstounsi, Alen Delon, Franko Nero, Ursula Anders, posada čuvenog Apola… koji listom i posećuju živopisno banatsko selo.

U toj deceniji, sedmoj prošlog veka, Kovačica postaje jedinstven umetnički fenomen sa zamašnim uticajem, jer su se 1962, po uzoru na tamošnje udruženje, okupile naivne slikarke rumunskog Uzdina i umetnici Slovacima naseljene Padine. Mnogi od njih su danas članovi Galerije naivne umetnosti u Kovačici gde pristup nije ni malo jednostavan. Ova sada važna institucija, ’59. preseljena u Dom kulture, a od 1989. u sopstvenom zdanju, simpatičnoj, mada nevelikoj Galeriji, raspisuje konkurs jednom u tri godine. Ima takvih koji na članstvo čekaju decenijama, ali ni tada ne bivaju primljeni na osnovu upornosti, već kvaliteta, i postignutog državnog i internacionalnog ugleda. Galerija naivne umetnosti, tako, trenutno broji 21 renomiranog slikara naive.

Zanimljivo je da se vrtoglavi uspon Kovačičke škole naive, koja i nije bila škola, baš zato što je proizvodila potpuno različite umetnike, poklopila sa modernizacijom seljačkog načina života. Na polja stižu traktori (koje, kako kaže Martin Jonaš, nikada nećete videti na njegovim platnima), novi električni uređaji, šporeti, televizori (…) u domaćinstva. Moderne građevine konkurišu ljupkim slovačkim salašima , asfaltni put i trotoari blatnjavim džadama, ”a nešto se promenilo i u dušama vrednih Kovačičana i u njihovom senzibilitetu”, što bi rekao Valenćik. Mnogo više mladih hrli na fakultet, a iz svakodnevice biva izbačena rustična narodna nošnja… Idila pitomog starinskog, tako, ostaje samo u sećanju slikara. Nevinom, naivnom i ničim okaljanom.

Iako je najpoznatija predstavnica naive iz Kovačice Zuzana Halupova, jedna od ikona Unicefa, jer je isključivo slikala decu, i kad bi “pričala” o odraslima, presek tamošnjeg stvaralaštva hroničari rado počinju od Martina Jonaša (1924-1996). On je prvi iskoračio iz ograničenosti kopiranja, i predao mašti na volju, u njegovom slučaju veoma bujnu i umetnički metaforičnu. U njegovim delima dominira kult zemlje i teškog seljačkog rada, oličenog u predimenzioniranim stopalima i šakama, i malenoj glavi koja kulaku, po Jonašu, i nije potrebna. Na platnima su, često, i ogromni klipovi kukuruza, srazmerni jedino rodnosti godine, a često veći i od samog seljaka. Groteskni prizori su ipak vedri i duhoviti.

Na njegovim slikama nema mnogo figura, a jedna uvek preovlađuje, najčešće u ubedljivom volumenu i pokretu, u živo prisutnim (recimo, rezanje vinove loze) ili skoro zaboravljenim običajima, postupcima i navikama (čišćenje od crevnih parazita uz pomoć čantrice sa mlekom), ali nekad i izmaštanim (“Lečenje hormona”).

Međutim, slikar često i meditira o egzistencijalnim i kosmičkim pitanjima na nivou simbola, te predstavlja i prizore viđene filozofskim, “unutrašnjim okom”.

Sin ćurčije (krznara), detinjstvo je proveo ispod očevog radnog stola, upijajući razgovore odraslih (nesvesnih da je u prostoriji dete), o teškom životu, nedaćama i boleštinama, pečalbarskim mukama u Americi. Od nagomilanih utisaka, dečak je hteo “da pukne”, pa je svoje impresije prenosio na papir.

Tako je, jednom, naslikao bundu jednog komšije kojoj iz rukava vire glave Martinovih sestara, a iz okovratnika bratovljeva. Očeva mušterija je, prepoznavši na crtežu svoj krzneni kaput, prigovorio Martinovom ocu koji je sina istukao zbog “bezobrazluka”. Batine, iako su ostale u sećanju, nisu pomogle da se dečak okane slikarstva.

Slikao je ulja na platnu, bavio se grafikom, radio akvarele, crteže, pravio duboreze, linoreze, pisao pesme. Dobio je niz priznanja i nagrada. Pored Salvadora Dalija i nekolicine priznatih umetnika, na međunarodnoj izložbi crteža u Italiji 1978. godine, Jonaš je dobio zlatnu medalju, a pet predložaka za njegovu grafiku napravljeno je u zlatu. Svaka ozbiljnija kolekcija naive poseduje njegove radove, a Muzej naivne umetnosti u Kovačici je zbirku od 28 Jonaševih slika nedavno obogatila otkupom njegove kuće sa 156 njegovih originalnih dela, i preko 300 radova slikara naive iz cele Vojvodine.



Slikarski opus Zuzane Halupove (1995-2001) najčešće čine figuralne kompozicije žanr scena iz svakodnevnog seoskog života. U potpunosti narativno, ona dočarava hranjenje živine, mužu krava, okopavanje kukuruza (…), i, uz bogato dekorisane enterijere, porodične večere, prosidbe, molitve…

Reducirani prostor slike koji ostavlja utisak dve dimenzije, uprkos trudu autorke da likovno dočara dubinu prostora, karakterističan je za naivno, primitivno (ne u pežorativnom smislu), ali i moderno slikarstvo, odlučno da se oprosti od imitiranja realnog. Ali, glavna osobina Zuzaninih slika su okrugla anđeoska dečja lica crvenih obraščića i nevinih očiju, svojstvena i odraslim likovima, pa je kod nje zreo muškarac samo krupnije dete sa brkovima, a Isus, Avram, Jakov i druge biblijske ličnosti, zapravo, deca sa bradama. I svi odišu optimizmom, pa Zuzanu zovu “slikarkom dečje duše”. Ne mali broj dela nastao je iz humanitarnih potreba, pa i monumentalna kompozicija posvećena Crvenom krstu u Ženevi, sa desetinom likova dece i članova Crvenog krsta, odevenih u tradicionalnu slovačku nošnju sa obeležjima ove organizacije. Godine 1974. Halupova je naslikala za Unicef „Deca UN“, delo prepuno simbola: u središtu je Zemljina kugla, dok je u drugom planu zgrada Unicefa, a tu su i Kip slobode, razdragana deca, rode, anđeli sa maslinovim grančicama. Iste godine je Unicef njenu sliku „Zima“ štampao u vidu novogodišnjih čestitki u dva miliona primeraka. Štampane su i pazle, i brojne publikacije, snimljeni dokumentarni filmovi o životu Zuzane Halupove. Njene slike se nalaze po galerijama naive i zbirkama s ovom odrednicom širom sveta.

Halupova je završila pet razreda osnovne škole, ispoljavajući kreativnost prvo u vezu marama, košulja, goblena... tako što je tradicionalne motive dopunjavala sopstvenim ornamentima. Čim je prodala goblen za dovoljno novca (pet hiljada starih dinara), kupila je uljane boje kako bi slikala na platnu. Prvu sliku uljanim bojama „Mlaćenje konoplja“ naslikala je 1964. godine.

Jana Knjazovica (1925-1984) zovu slikarem noći, i kada predstavlja dnevne scene, zbog uvek crne pozadine. Knjazovic se, suprotno postulatima naive, ne trudi da dočara stvarni svet, pa čak ni u koloritu, oslanjajući se na unutrašnju, emotivnu vrednost boja, a ne na mimetičke principe, pa su mu krošnje plave ili ljubičaste, kao i krave i kokoške. Slike su mu plošne, sa izraženom težnjom multipliciranja istih ili sličnih motiva, dok smisao za simetriju na kompozicionom planu stvara utisak nadrealne uređenosti.

Jan Glozik pripada trećoj generaciji kovačičkih naivaca, koji su počeli sa radom osamdesetih godina, napuštajući folklorne elemente u korist specifičnih motiva i stilova (bulke, suncokreti, petlovi, poentilizam…). Međutim, delo koje najbolje predstavlja Glozika, platno veličine 4x2m, rađeno povodom 200-godišnjice dolaska Slovaka u Kovačicu, zapravo je oda seljačkom životu i svim zanatima kojim se ovaj narod bavio tokom ta dva veka. U vrhu slike su davno napušteni slovački pejzaži sa zamkom u Bratislavi i drugim utvrđenjima, u središtu je dugo putešestvije, dok dno slike čine striža, muža, zemljoradnja, seosko pozorište… U samom centru je kovač, po kome je mesto dobilo ime, i slikar, po kome se proslavio, a tu je i skriven slikarev autoportret.

U odnosu na ukus ili druge repere, kustosi navode sledeće autore kao važne predstavnike Kovačice: Jana Sokola, Jana Knjazovica, Martin Paluška, Mihala Bireša, Jana Strakušeka, Mihala Povolnija, Alžbetu Čižikovu, Vladimira Boboša...

Iako se “visoko” kovačičko društvo uvećava mlađim generacijama, i pored toga što je gostovalo po svim meridijanima i paralelama, uprkos tome što su njegovi predstavnici ušli u enciklopedije, a njihovi radovi deo važnih svetskih zbirki, i povrh toga što se stalna postavka menja na 15 dana, a ovde gostuju mnogobrojni viđeni naivci iz svih krajeva sveta, o krovnom udruženju, Galeriji naivne umetnosti u Kovačici ne postoji monografija.


Izvor: B92