ali cinjenica da drzava ciji je centar moci danasnja makedonija nosi ime bugarska ipak znaci nesto

kao i krunisanje dukljanskog princa za cara bugara u prizrenu od strane ustanika iz danasnje makedonije sa kosova i iz danasnje juzne srbije

Nacionalni identitet i "duh samoporicanja"

Osvrt na knjigu Mila Lompara, Duh samoporicanja, Orfeus, Novi Sad , 2011, str. 480

Pred nama se nalazi jedna od onih knjiga koje slobodno možemo svrstati u ostvarenja koja će biti datum u srpskoj kulturi. To je zbog njenog sadržaja i onoga što u njoj autor zastupa, a i po tome šta se njome osporava, dovodi u pitanje a neretko i obesmišljava. Osnovna pozicija ove argumentovne rasprave jeste dovesti u pitanje pravu lavinu nekritičkih napada na srpski narod, njegov jezik, njegovu kulturu koji orkestrirano i veoma organizovano stižu sa svih strana, a naročito od predstavnika nazovi Srba valjda i zato da bi stvar delovala uverljivije (samooptužba ne podleže raspravi). Naročito je važno istaći besomučno nastojanje da se srpskom narodu nametne krivica i po cenu najvećih i najmonstruoznijih falsifikata. Za protagoniste ovih ideja važno je to da je srpski narod kriv pri čemu se ne postavlja pitanje prava drugih. Dakle, nije važno da li je neko u tom odnosu sa srpskim narodom u pravu, to je van rasprave, ono što je jedino važno jeste da se srpskom narodu nametne krivica. Nije važno da li je neko u celoj stvari u pravu, važno je da su Srbi krivi.

Osporavajući ovakve stavove koji za cilj imaju interiorizaciju krivice srpskom narodu Lompar poseže za raznim argumentima od onih strogo logičkih zasnovanih na neoborivim činjenicama, do onih filozofskih kada u raspravu uvodi vodeće filozofe da bi pokazao besmislenost tvrdnji kojima se Srbi dovode u položaj krivca bez ikakvog osnova i da bi ujedno izveo stav na osnovu koga možemo realno sagledati stvarnost u celini, a i onu koja se tiče samih Srba. U tim optužbama redovno se polazi od pretpostavke da će srpski narod pristati na status krivca te se stoga i iscrpljujuće insistira na tome, jer više ponovljena laž postaje, naročito za neupućene i zlonamerne, istina. Važnost ove knjige jeste i u tome što se suprotstavila tom gotovo bi se moglo reći vladajućem mišljenju u srpskoj politici i kulturi, specijalno srpskoj kulturnoj politici kako to precizno određuje autor.

Srbima je dato da se dave sopstvenim rukama, otuda je i naslov ove knjige Duh samoporicanja sasvim adekvatan i pogađa suštinu duhovne situacije našeg vremena, imenuje stanje stvari. Za to je čini mi se veoma ilustrativan stav autora: „Kao da je tu nastala ključna maksima srpske intelektualne elite, maksima toliko suprotna našim intelektualcima iz XVIII i XIX  veka, koja glasi: pošto odmah i sada ne možemo da postignemo nešto, onda je najbolje da ne činimo ništa. Otuda nije slučajno što je sadašnji naraštaj intelektualne elite, odnegovan u titoizmu, jedan od najsramotnijih naraštaja u istoriji srpske kulture: njegovo ponašanje bi moglo ući u istoriju kao klasičan primer temeljne ljudske i intelektualne neodgovornosti prema bilo čemu što prevazilazi lični interes. A sadašnju vlast upravo nose predstavnici tog naraštaja“ (str. 189) i zato ga navodim u nešto ekstenzivnijoj formi.

  Na žalost ne mofu da pronađem sadržaj knjige. Vratiću se kasnije na prikaz ako ništa drugo.


 Ne samo to, anacionalna ološ elita računa da Srbi ne trebaju da postoje. U redu su veštačke nacije nastale od Srba čak i represivnim sredstvima kao što je to bilo u hrvatskoj, Bosni, Makedoniji i danas u C.Gori. (Upravo sam čuo da milo gubi na izborima) To je u redu, za ove kvazi Srbe ne postoje ljudska prava Srba u pomenutim republikama eks SFRJ. Na one na Kosmetu to je posebna priča, u svom ludilu odobravaju ne samo genocid već i skrnavljenje verskih objekata. Zato su domaćini ustašama i arbanasima u Beogardu u famoznom centru za dekontaminaciju.

Evo zamisli sad recimo cas istorije u nemackoj...

Genocid,mali odmor,genocid,veliki odmor,pokusaj genocida i asimilizacije,mali odmor,blato...

Sto se tice necinjenja...

Odgovor skoro svakog zivog bica na strah i uopste ugrozavanje u najrazlicitijem smislu je pasifikacija...

To je priroda tako udesila...

Zato su pokusalji nasilja koje sprovodi covecanstvo i osudjivani uvek na propast...

Jel bez obzira na uslove u kojima se nalazio covek svakako iskljucuje dehumanizaciju...

Recimo zato je i odgovor na nacizam bio takav...

To je prakticno ideja koja propagira mrznju prema covecanstvu...

Terorizam isto...

  Pa šta misliš odakle ove istorijske činienice i razna tumačenja istorije u kojim je, na primer, Karađorđe bio manijakalni ubica koji je umesto da ratuje protiv zluluma trebao da ode u Stambol da otvori neka poglavlja i potpiše mirovni sporazum.

  O falsifikatima koji su u stvari zapadna propaganda da se ne govori. Najlepše od svega je to da sve ovo nije od juče i da ima svoju dugačku istoriju. O tome ću kasnije.

  Od bombardovanja pa do danas stala je generacija koja je punoletna i koja ne zna mnogo toga. Pošto su to ipak Srbi u njima ima inata i ponosa koji im ne dozvoljava sveprieutni i nametnuti ropski mentalitet.

dogadjaji u crnoj gori vrlo simptomaticni...

recimo pocetak raspada yugoslavije je poceo ratom sluzbi u emigraciji preko kriminalnih autoriteta...

  MIsliš na likvidaciju Đurekovića ?

  Koliko mi je poznato to je bio poslednji zajednički posao naših službi koji su izveli naši krimosi u švabiji. Bila je juče godišnjica.

  Sve je počelo onda kada su umesto da snimaju trebali da hapse šregelja i društvo. Rat u sloveniji bio je samo logičan nastavak događaja jer je i janša ostavljen na miru. Posle je sve krenulo logikom kada ode tele neka ode i uže. A onda se ovo crno jato namnožilo kod nas i danas su na našem budžetu i pričaju i rade ovo što rade.

  Čuo sam da milo najzad gubi izbore. U izbornoj kampanji stajao je ispred američke zastave ali to je poznato ko ga podržava i bez toga. Biće tamo zanimljivo jer milo je došao na vlast preko Žute grede i može da padne sličnim metodom. Videće se.

vracanje crne gore srbiji...

onda ce opet srpski narod da cisti to sto su oni tamo nagadili...

crna gora je zadnji put pripadala srbiji jedno kratko vreme tokom 1918te.
pre toga u XV veku, i to ne cela
blize je vracanje crne gore turskoj