https://www.youtube.com/watch?v=KOJbelG93jc

Zlatko Paković

Zlatko Paković (Valjevo, 1968), studirao filozofiju i pozorišnu režiju. Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Objavljuje poeziju, prozu, oglede, književne, pozorišne i filmske kritike. Režirao u pozorištu (uglavnom u Bugarskoj i na Kipru), na televiziji i radiju.

Autor je zbirke pesama Dnevnik pevanja (1995), romana Soba za jedan krevet (2002), ogleda Volja za pevanjem - srpska književnost u nastajanju (2002) i knjige angažovanih književnih kritika Opšta biografija knjiga, ljudi i država (u pripremi).

  Ovo je z.paković i njegova biografija.

Zašto je Vojvodina postala kulturni i informativni geto, i ko ima monopol na istinu u ovoj srpskoj pokrajini?

Sabahudinova tetka je Nadira Avdić Vlasi, supruga nekadašnjeg "Titovog omladinca", Azema Vlasija. Sa takvom "reputacijom", lako je upao u društvo starih vojvođanskih titoista i neizlečivih Jugoslovena. Ne bi to bilo ništa ružno, da se Sabahudin- Dinko Gruhonjić nije odmah pojavio kao pisac novinskih članaka uperenih "protiv onih iz Beograda". Radio je to duboko antisrpski, kako za vreme Miloševića, tako i posle njega, još predanije i strasnije!

Pre 18 godina, dakle, 1996. godine, Dinko-Sabahudin Gruhonjić, nakon odlaska Mileta Isakova, i Mite Boarova, sa te funkcije, postaje predsednik Društva nezavisnih novinara Vojvodine! Pored svih onih novinarskih doajena u Novom Sadu i u celoj Vojvodini, izabraše "hairli Sabahudina" da drži pod kontrolom i medije i novinare. Da se oglašava, kritikuje, usmerava i trasira "evropske standarde". Kažu upućeni, da je do tog momenta već ostvario zavidnu karijeru "po liniji saradnje sa evropskim službama". Tako mnoge stvari postaju jasnije. Ali...

Nije Sabahudin-Dinko Gruhonjić u Novom Sadu bio usamljen. U vreme kad i on, ranih devedesetih godina, pojavio se u centru grada, u Zmaj Jovinoj ulici, ispred zgrade Društva nezavisnih novinara Vojvodine, prilično zaobljeni mladi čovek, ogromnog stomaka i ništa manje glave! Bio je to Nedim Sejdimović, mirotvorac-homoseksualac, neka vrsta orijentalnog Sanča Panse bez magarca, ali spremnog da namagarči svakoga.

Došao je iz rodne Tuzle, privučen uvek toplom dobrodošlicom novosadskih pedera. Postao je Nedim desna ruka Sabahudinova, njegov čuvar od svakoga "zijana". Čim je Sabahudin-Dinko postao predsednik Društva nezavisnih novinara Vojvodine, postavio je Nedima za predsednika Izvršnog odbora ovog udruženja. I to će trajati, izgleda, doživotno.

Ova njihova idila traje skoro dve decenije. Nedim je postao politički promoter gej-prava i kritičar "vlaškog pitanja", a Dinko-Sabahudin, neka vrsta ideološke "Handžar-divizije", glavoseča po potrebi Službi i vladajućih režima.

Mada orjentisan otpozadi, Sejdimović nijednog trenutka nije zaboravio svoj "frontalni" zadatak, da pomaže Sabahudinu-Dinku, oglašavajući se redovno kritičkim tonom prema vlastima u Beogradu. Bilo da je u pitanju "zastoj u evrointegracijama", bilo da su u pitanju "manjinske stvari" ili "odnos Srbije prema zločinima u Bosni". Svugde je Nedim, gde je i Sabahudin.

  Podrška je upućena ovim i sličnim moralnim i intelektualnim gromadama. Ko želi neka pročita ostatak teksta.

Zlatko Paković, reditelj: Dilovanje hašiš nacionalizma sirotinji

U CZKD-u u Beogradu premijerno je izvedena Vaša predstava "Enciklopedija živih", ono što je njena najvažnija poruka, kako se čini, jeste poziv na odgovornost srpskog i albanskog naroda na suživot na ovim prostorima.

  Delić iz članka koji se može pročitati u celini ako se prati link koji je boldovan u naslovu.

Шта не може да ми опрости круг двојке

Моја мајка Зора ми је дала надимак Мики, будући да сам био буцмаст као Мики Маус. Мики сам одувек био. Миш никада нисам био за разлику од Златка Паковића који годинама вири из своје рупе, никако да се охрабри из ње и изађе у свет. Предлажем младом Паковићу да купи моју књигу „А ко си ти?”. Можда ће наћи одговор

Паковић Златко,

колумниста, студирао филозофски факултет, представља се као филозоф, дипломирани позоришни редитељ, а у исто време и позоришни критичар и филмски и књижевни критичар, песник, прозни стваралац, младић, Златко Паковић (1968), речју, мислилац и уметник ретко виђеног креативног спектра, тренутно и на редитељском надрастању позоришних врхунаца у Центру за културну деконтаминацију у Београду, у листу „Данас” 26. 06. 2015, поднасловом „Вучићев Мики Маус”, полагао поправни испит сопствене, неваспитане, чаршијски срочене јавне речи. Паковић, уметник особеног стила, многих стилова, као такав још непризнат од удружења критичара и шире стручне и културне јавности, на свом последњем поправном испиту није пао из физиономије будући да је згодан младић, ипак није положио поправни на који се сам пријавио својим увредама и неистинама, у народу популарно званим – лажима. Треснуо је о блатну ледину београдског круга двојке, као прави пример надолазећих вредности овдашњег грађанског друштва. Уметник многих уметности, прави пример човека у транзицији који још безуспешно тражи самог себе, Паковић заслужује истину.

Дакле, Александар Вучић јесте у свом инаугурационом говору истакао три имена међу којима и моје, као најбоље амбасадоре наше културе. Паковића није споменуо. У чему је проблем? Истина те чињенице? У вези с дипломатијом коју спомиње Паковић, верујући сличнима себи, а не питајући тамо где се постављају озбиљна питања и можда добијају одговарајући одговори, размењује моју моралност за добијање амбасадорског места. Златко јавно лаже. Чита новине које су објавиле непроверену, нетачну вест, верујем и лаже, пишући за хонорар у дневним новинама „Данас”.

Позоришни чин треба да буде изложен озбиљној анализи, критици. Било је те среће веома некад, пре све више нарастајућег паковићизма у овој држави у којој сваки самозванац, маргиналац с вишегодишњим стажом себе проглашава широко релевантним у свему чега се сваштарски дотакне. Истина је да овде нема више Дединца, Фотеза, Ђурића, Михиза, Финција, Киша, Ћирилова, Вегела, Первића, Стаменковића. Сада је Златко ту да велику празнину њиховог одсуства собом испуни. Можда би и могао да у томе напредује када би могао. Негативно мишљење младића у „Данасу” о представи „Ромео и Јулија” сам разумео. Ипак, представа „Ромео и Јулија” о којој је први пут писао Златко, младић у потрази за собом, није била критика представе. Био је то неистинити приказ дела догађања око позоришног чина а понајмање представе, на основу овдашње омиљене духовне дисциплине „рекла-казала” коју је младић, изгледа, дугогодишњим тренингом освојио. Била је то његова оговарачка лаж. У тренутку сам био запањен количином написаних неистина.

Није истина да сам се жалио главном уреднику „Данаса” на критику, већ на одсуство новинарске етике коју је Златко позлатио неистинито пишући о догађајима око представе, а не о представи „Ромео и Јулија”. Истина је да нисам желео да дам интервју, нити пишем чланак тим поводом за „Данас”. Рекао сам уреднику да не желим да „Данас” подиже свој тираж мојим тумачењем туђе непрофесионалности.

Истина је да је младић професионално угрожен. Толико маште, грејања клупе, студирања; толико труда да би дипломирао на Факултету драмских уметности, а потом у декадама које следе скромне три приредбе у Бугарској, на Кипру. Најзад, ево га међу нама у родној Србији. Најзад режија у Београду! Центар за културну деконтаминацију. Мене је обрадовала чињеница да се младић Златко пред улазак у шесту деценију свог живота нашао на Стеријином позорју. Први пут као учесник.

Истина је да се премијера „Ромеа и Јулије” не би догодила 5. априла без помоћи Александра Вучића због нефункционисања односа Министарства културе и Народног позоришта. Зашто та истина смета Златку? Зашто истина да су се први пут после ратова, у Београду и Србији, чули албански и српски језик на сцени националног театра не радује Златка и његове пријатеље који шире лажи о процесу рада? Драги сви, сви који сте годинама радили у НВО на превазилажењу катастрофалних последица политике, знајте да ни наших „Ромеа и Јулије” не би било на овом нивоу на ком јесте та представа, без вас и вашег дугогодишњег рада. Време стоји људи одлазе. Људи и долазе. Наш долазак је повезао невладин сектор, државне институције, ФОС, представнике ЕУ у Србији на истом пројекту и озбиљно подигао ниво деловања НВО. Мало ли је?

Лаж Паковићева и то масна јесте да до премијере нисам разговарао с главним глумцем, за шта на срећу суда постоје видео-снимци. Неистина је да у представи у ауторској екипи нема Албанаца. У представи Албанци с Косова јесу седморо даровитих и познатих глумаца и један полуалбанац из Њујорка и сви заједно с нама аутори представе по Шекспировим делу „Ромео и Јулија”. Да је неострашћено гледао, разумео би и не би написао подметачку формулацију „ауторска екипа”. Да јесте креативан, знао би како је ауторство растегљива категорија коју олако поједностављује теорија позоришта. Да је заиста обавештен знао би да је моја жеља и потреба била да се пробе, као што је био и део припрема, одвијају и у Приштини и у Београду. Знао би узроке зашто није било тако. Није обавештен, не зна објективне разлоге и хушкачки говори о „хегемоном односу”. А ћути млади Златко на прагу своје шесте деценије да је у Приштини иста та представа одиграна четири пута, да је доживела заиста велики успех. Били су то искрени и узбудљиви тренуци за све. Биће и даље, на јесен и на пролеће у Београду, Загребу, Приштини, Лепосавићу, Призрену, Тирани, Сарајеву… Коме то не одговара? Жалосно је да је мултистваралац Паковић незадовољан овим дометом. Део текста о томе младића Паковића да је „…неоколонијални однос Србије према Косову, уписан у представу ’Ромео и Јулија’, био узрок томе да се албански глумци умало нису из представе повукли” јесте посебан безобразлук, дрско вређање свих нас и чаршијско подметање одличним односима у тиму представе и Радионице Интеграције и Quendra Multimedie из Приштине.

Златко је у оном што пише „моралан”, „поштен”, „исправан”, „слободан”, у својим намерама „частан”, „чврст”, „храбар” и „савестан”, или можда тако замишља себе,  будући да на други начин није у могућности да разуме своје стање, себе као човека који лута између филозофије, новинарства и режије, који трага за креативним духом који не поседује, а заправо је младић самом себи непознат. И ово што пише је можда једини начин помоћу кога може себе поднети.

Ко је Златко Паковић? На то питање није лако одговорити, јер одговор подразумева и оно што је Паковић био и оно што он јесте, али и оно што би могао у скоријој будућности бити. Опасни су такви људи који надолазе. Мржња према свему духовном, лепом, даровитом; бунт ружних, наказних људи, сумњичавост спрам сваког успеха, креативности, талента – опасно. Мржња просечних према изузецима – опасно. Сви смо једнаки у уметности – опасно. Свако има права на јавну критику и осуду других – опасно. Бунт против бољих – опасно. Мерити људе по својим могућностима – опасно. Пљувати по јакима, даровитима, креативнима – опасно, неправично, кукавично, подмукло, завидљиво и неморално, младићу Златко.

Иначе, моја мајка Зора ми је дала надимак Мики, будући да сам био буцмаст као Мики Маус. Мики сам одувек био. Миш никада нисам био за разлику од Златка Паковића који годинама, вири из своје рупе, никако да се охрабри из ње и изађе у свет. Предлажем младом Паковићу да купи моју књигу „А ко си ти?” Можда ће наћи одговор. Разумети шта је дугогодишњи јавни говор и делање без страха, калкулације. Можда ће наслутити ко је он и шта је пљунуо својим текстом у „Данасу” од 26. јуна ове године.

  Preneo sam ceo tekst koji je više nego zanimljiv a koji dosta toga objašnjava.
 
  Bio sam radoznao, malo sam guglao i raspitivao se kod nekih bivših kolega da bih saznao ko je ta intelektualna gromada čija je "predstava" otvorila temu. Mislim da je red da se napiše nešto o ovom neshvaćenom geniju koji je žrtva "psihologije palanke". Ovo je samo delić onoga što sam saznao o dotičnom koji nije otišao dalje od mikser hausa i centra za kulturnu dekontaminaciju. Za to mu je kriv niko drugi nego sopstveni narod koji nije uvideo kakva je moralna i intelektualna gromada nastala iz njega. Zbog toga je njemu savaki nacionalista Srbin a svaka nacija ništavilo, bar po onom što piše na početku teksta koji je poslužio za otvaranje ove teme. Kriv mu je i Sloba kao i zli, zli Vuči koji ga je nograo i koji mu je verovatno odgovoran za rušenje pomenutog mikser hausa. E pa pakoviću iz pomenutog centra za dekontaminaciju dekontaminiraj samoga sebe a ako ti ne odgovara ovaj narod koji ne shvata tvoj genije pasoš u ruke, pronađi sebi narod koji ti odgovara i koji finansira tebe i nvo b.paviević.

  Zahvaljujem se Dabiši koji je otvorio temu o čoveku iz Valjeva koji bi da bude veći patkograđanin od njih samih. Čuo sam nešto o ovom neshvaenom geniju ranije i to zahvaljujući baš ljudima iz pozorišta. Ova tema me je naterala da malo istražujem i da zaključim ko je taj čije se genijalne misli o nacionalizmu, religiji, suživotu, lbgt i svim ostalim pravima prolivaju po forumima. Jasno mi je odakle to skakanje na samo pominjanje Savamale i na kraju krajeva ta neizreciva ljubav prema vučiću koja se transformiše u patološku.

  Hvala pakoviću na prosvetljenju i Dabiši koji je otvorio temu.


  Misliš o ovome i o onom ?

  Nema veze, baš volim da promovišem dobre ljude jer tako upoznajem njihove epigone i promotere koji dežuraju po forumima jer imaju neku vajdu. Ne spavaju, ne jedu, samo prolivaju ideje imudrosti svog dobrotvora. Pri tom ne mislim na tebe, to se podrazumeva.

  Hvala još jednom na divnom povodu za podseanje na jednog takvog.



  Nisu ovo dosmanlije već njihova preteča. Ovo su iskompleksirani jugonostalgičari i kroatofili koji lepo međusobno  sarađuju u regionu. Ne bi džaba podržavali sabahudina gruhonjića i n.sejdimovića da nisu uvezani kao creva. Kasnije ću o tome, objasniću kako ruka ruku mije, kako napakovići pakuju i kako njihovi promoteri po forumima zaluđuju narod.

На то питање није лако одговорити, јер одговор подразумева и оно што је Паковић био и оно што он јесте, али и оно што би могао у скоријој будућности бити. Опасни су такви људи који надолазе. Мржња према свему духовном, лепом, даровитом; бунт ружних, наказних људи, сумњичавост спрам сваког успеха, креативности, талента – опасно. Мржња просечних према изузецима – опасно. Сви смо једнаки у уметности – опасно. Свако има права на јавну критику и осуду других – опасно. Бунт против бољих – опасно. Мерити људе по својим могућностима – опасно. Пљувати по јакима, даровитима, креативнима – опасно, неправично, кукавично, подмукло, завидљиво и неморално, младићу (dopisati po želji)

  Hvala M.Manojloviću na ovoj vanvremenskoj izjavi.


  Nije uspešan reditelj, filozof a ni dezinformator. Bar po ovom što sam video a na šta ću se vratiti kasnije. U svakom slučaju smejao sam se i smejaću se svakom ko spominje ratnike i poziva i veliča između ostalog dezerterstvo. Nije smešno to što pričaju već oni koji to pričaju, oni koji su prvi dezertirali i koji veličaju nato.

  Zahvaljujem se još jednom Dabiši na otvaranju teme a ovo što sam napisao se nipošto ne odnosi na njega. To se podrazumeva



 

jurkovicu imas nekakav problem.

kopirati svoj post tako da se vidi na svakoj strani, sto si radio na vise tema, govori o ocajnickoj potrebi da te cuju.

moras malo iskulirati

i uociti da je nova metoda ubijanja avionima otkrovenje ove teme

https://www.youtube.com/watch?v=EN7gPbvo8uc



  Namerno sam spojio prilog sa hrta sa ovim pamfletom, Razlog he prost, treba uoirediti šta lakira lakirčević koji je potpisao tekst koji veze nema sa činjenicama.

Недељник о афери „Меморандум САНУ“

  Dotični lakirčević je dovoljno mator da bude savremenik događaja koji je lažirao iu tekstu u novinama koje poput danasa ne mogu same da se izdržavaju. Zato bi im trebalo minimum 100 000 budala koje bi ih kupile. To znači da krug dvojke nema istomišljenika koliko se upinje da preko medija oredstavi ili su oni tvrdi na lovi. Ali o tom kasnije. Dotični dakle zna ceo skandal oko memoranduma ali ipak u maniru svog kolege napakovića pakuje sve kao da je novinar hrta a ne danasa. Lakirčević je svojim tekstom pravi primer lakirovke kruga dvojke koji koriste isključivo lak iz uvoza za svoje mazarije. Oprezno sa lakovima iz uvoza jer kad udari hrvatski lak i pomuti se svest svet se gleda isključivo iz ustaške perspektive.

  Ovu su gospodu čija je idejna mati latinka perović finansirala raznorazna filantropska društva sa zapada. To su isti oni filantropi koji su posle petog oktobra dovukli sve one usrećitelje koji nas bez obzira na njihovu etiketu ili agregatno stanje usrećuju i dalje. Vremena su se ipak promenila a sa tim i izvori finansiranja tako da im pare dolaze većim delom iz našeg budžeta a manjim od filantropa. Razne nvo i kulturtregeri sa tim parama rade šta hoće. Najpoznatiji je ipak princip ruka ruku mije koji se najbolje video kod mie david koja je polako ali sigurno prekinula praksu da se angažuju domaći umetnici i stručnjaci. Počelaje da dovodi raznorazne sabetnike čiji honorar nije bio manji od 10 000 evra. Tu uslugu su usluženi našim kulturtregerima vraćali tako što su ih pozivali kod sebe da odrade isti ili sličan poslić uz odgovarajući honorar. Famozni o.frljić iz hrvatske je dobio 60 000 evra za predstavu o đinđiću koju su zbog omalovažavanja Srbije i Srba bojkotovali neki glumci. Isto važi i za napakoviće koji angažuju botove i promotere po forumima. Neko dobije keš a neko dobar poslić u Kini. Na primer, KInezi plaćaju 2000 evra meswečno za nekog učitelja francuskog ili engleskog. Stan i hrana su obezbeđeni, 2000 je čista laka para. Da li to rade rođacima, zemljacima ili nekom sasvim trećem nije bitno, bitno je da se novinari čije somnabulije niko ne čita promovišu zajedno sa parolama kako su Srbi glupi, genocidni izazivači ratova nesposobni da žive u miru sa ostatkom sveta i da je bombardovanje sasvim opravdano. Papagajisanje o "zapadnim"vrednostima od kojih je najvrednija ona kako je gej okej je uključeno u angažman i cenovnik.

  Kad sam već kod napakovića koji za svoju (ne)sposobnost krivi Slobu, zlog Vučića i kroz njih ili bilo koga drugog ko ne vidi kakav je on genije, celokupan srpski narod za koga ga veže samo mesto rođenja, da napišem da to nije nije ništa novo. Dovoljno je uporediti ove žrtve "filozofije palanke" sa antom starčevićem koji je bio napola Srbin. I on je u početku favorizovao srpsku polovinu dobijenu od majke sve do trenutka kada je konkurisao u Beogradu za državnu službu. Molba napisana na irilici je odbijena i od onda je otac ustaške ideologije zavoleo Srbe toliko da mu je "majka postala vlaški nakot zreo za sjekiru."

На то питање није лако одговорити, јер одговор подразумева и оно што је Паковић био и оно што он јесте, али и оно што би могао у скоријој будућности бити. Опасни су такви људи који надолазе. Мржња према свему духовном, лепом, даровитом; бунт ружних, наказних људи, сумњичавост спрам сваког успеха, креативности, талента – опасно. Мржња просечних према изузецима – опасно. Сви смо једнаки у уметности – опасно. Свако има права на јавну критику и осуду других – опасно. Бунт против бољих – опасно. Мерити људе по својим могућностима – опасно. Пљувати по јакима, даровитима, креативнима – опасно, неправично, кукавично, подмукло, завидљиво и неморално, младићу (dopisati po želji)

  Još jednom bravo za Mikija.



  Koliko sam mogao da vidim temu je otvorila kritika minorne predstave a ne avioni.

   Da nemaš možda ti neki problem pa ti ovo što radim smeta

  Uostalom, pogledaj mi potpis.

zanimljivo. Tol'ki tekst, nijedan argument.

  Molio bih te da nastaviš sa tekstovima ovih bisera novinarstva. Nije valjda da se stidiš

kad bude nesto sto mi je zanimljivo stavicu.
imao sam jednog kandidata ali je kisjuhas bio malo kilav

https://www.youtube.com/watch?v=sCNrK-n68CM

  To je duh, nadam se nečem posle desetosatne verzije

nemoj trolovati, molim te

 

Lingvistkinja Snježana Kordić o nacionalizmu, jezicima...

Lingvisti plešu u nacionalističkom kolu

Priče o krađi jezika, o nametanju jezika ili pisma onog drugog naroda, koje šire filolozi sve četiri nacionalne filologije imaju za posljedicu da se pripisuje uloga žrtve vlastitom narodu uz istovremeno pripisivanje zlih svojstava onom drugom narodu.


Piše: Marjana M. Stevanović
 
Beograd, Zagreb 05. oktobar 2016. 15:00

To proizvodi emocije neprijateljstva prema drugom narodu, kao i osjećaj moralne nadmoći nad drugim, a to su sve obilježja nacionalizma, kaže za Danas Snježana Kordić, poznata lingvistkinja iz Hrvatske, koja je posle više godina ponovo u Beogradu. Ona će večeras u Centru za kulturnu dekontaminaciju moderirati razgovor na tribini "Ko kome krade jezik", koja se odvija u okviru regionalnog projekta "Jezici i nacionalizmi".

* U svojoj knjizi "Jezik i nacionalizam" iscrpno dokazujete da Srbi, Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci imaju zajednički, policentričan jezik, jer ne postoji problem u komunikaciji. Kako je moguće da je potrebno dokazivati nešto što nam je svima očigledno?

* Odgovor na to pitanje dolazi od psihologa. Oni kažu da je čovjek sklon preuzeti stav iz grupe s kojom se identificira i da mu postaje normalno i moralno ono što govori ili radi većina u grupi prema kojoj osjeća lojalnost. Ako mu televizija i škole već desetljećima stalno ponavljaju da su to različiti jezici, onda ne čudi što je usvojio tu tvrdnju koliko god bila u suprotnosti sa stvarnošću. Tome je znatno doprinijelo što su ove četiri države zadnjih desetljeća uvele u ustave i zakone četiri različita naziva za jezik. Poruka različitih naziva je da su to različiti jezici. U svakodnevnoj praksi vidljive su ozbiljne posljedice, kao što je u školama razdvajanje djece po nacionalnosti u odvojene razrede pod izlikom da govore drugi jezik, nadalje postoji mnoštvo prevodilaca koji navodno prevode i gomila novca se tu vrti, zatim u političkim kampanjama traži se zaseban televizijski kanal u ime navodno različitog jezika itd.

* Kod svih naših naroda se provlače narativi da s jedne strane postojimo "mi", sa svojim imenom, jezikom i pismom, i "oni", koji su naši neprijatelji, koji imaju drugi jezik odnosno koji kradu naš jezik. Kakve su posledice takvih ideologija?

- Homogenizira se vlastita grupa jer za tu svrhu idealno je imati stalnog neprijatelja. Nadalje, skreće se pažnja sa znatnih ekonomskih problema u društvu jer oni čovjeku postaju drugorazredni naspram neprijatelja koji navodno dovodi u pitanje sam opstanak. Priče o krađi jezika, o zatiranju vlastitog jezika ili pisma i nametanju jezika ili pisma onog drugog naroda, te priče koje šire filolozi sve četiri nacionalne filologije imaju za posljedicu da se pripisuje uloga žrtve vlastitom narodu uz istovremeno pripisivanje zlih svojstava onom drugom narodu. To proizvodi emocije neprijateljstva prema drugom narodu, dakle pojačava nacionalizam. Proizvodi i osjećaj moralne nadmoći nad drugim narodom, što je također obilježje nacionalizma. Nadalje, opravdava negativne postupke prema pripadnicima drugog naroda. A opravdava i današnja jezična nametanja koja u vlastitom narodu sprovode normativni lingvisti kad zabranjuju sasvim uobičajene riječi kao nacionalno nepodobne i umjesto njih forsiraju druge.

* Otkud to da su uvaženi lingvisti koji vode naše jezičke politike najglasniji u plasiranju takvih stavova, koji su, rekla bih, u osnovi ratnohuškačke retorike?

* I lingvisti su ljudi. Jedni sasvim promišljeno odaberu poziciju u skladu sa željama vladajuće ideologije. Drugi zavaraju sebe pa onda iz uvjerenja prenose dalje zabludu. Ali i jedni i drugi tako čine sebi život u društvu ugodnijim. Sad je pitanje kako zaustaviti nacionalističko kolo u kojem plešu mnogi naši lingvisti. Rješenje je javno govoriti da Srbi, Crnogorci, Bošnjaci i Hrvati imaju zajednički policentrični standardni jezik, i u sve četiri države uvesti u škole da se predmet materinskog jezika zove "Jezik i književnost". To rješenje s nazivom je primjenjivano u svijetu kada je u nekim sredinama vladala velika netrpeljivost prema drugom narodu, što se prelilo i u imenovanje zajedničkog jezika. Tada se predmet materinskog jezika u školama nazvao jednostavno "Jezik nastave", npr. u Austriji u doba netrpeljivosti prema Nijemcima nakon Drugog svjetskog rata. Taj naziv se koristio sedam godina dok se netrpeljivost nije smirila i postalo moguće izgovoriti ime drugog naroda u nazivu svog jezika. Privremenim uvođenjem zamjenskog naziva "Jezik i književnost" kod nas u školama u sve četiri države dobio bi se niz pozitivnih promjena na bolje u društvu. Nabrojat ću samo neke. Ukidanje podjele učenika po nacionalnoj pripadnosti u različite razrede u ime navodno različitih jezika u Vukovaru i na drugim mjestima u Hrvatskoj, u Mostaru i u pedeset drugih gradova u Bosni i Hercegovini, a i u Srbiji na Sandžaku. Bilo bi manje netrpeljivosti, predrasuda, mržnje i nacionalizma. Da ne spominjem kako bi političarima bilo izbačeno iz ruku jedno sredstvo za manipulaciju i za proizvođenje konflikata koje sada obilatno koriste.

* Takođe je svuda prisutna ideja o čistom i neiskvarenom jeziku, koji je večito u opasnosti od drugih jezika. Da li su naši jezici ugroženi, od čega moramo da ih čuvamo?

- Potrebno je jezik čuvati samo od zadiranja normativnih pojedinaca koji zahtijevaju od ljudi da ne koriste neke riječi jer navodno nisu ispravne ili su stranog porijekla, premda su u praksi proširene i neutralne. Takvi normativni zahtjevi imaju za posljedicu povećavanje netrpeljivosti prema drugim narodima jer su navodno prljali naš jezik, dakle jačanje nacionalizma. Zatim, povećava se netrpeljivost i prema vlastitim sunarodnjacima koji odbijaju sudjelovati u čišćenju. Raste potencijal za konflikte. Nadalje, javlja se osjećaj krivice jer navodno ne znaš dobro vlastiti jezik i onda nisi nacionalno dobar. Zbog toga ljudi osjećaju strah, a poznato je iz psihologije da su tada spremniji pasivno slijediti autoritete, pokazuju veći stupanj poslušnosti bez kritičkog propitivanja. Dakle, lakše je njima manipulirati od strane političara, vjerskih vođa i drugih.

* I u Srbiji i u Hrvatskoj su aktuelni diskursi o pravilnom i nepravilnom govoru, pri čemu se i široko rasprostranjeni jezički oblici proglašavaju nepravilnim. Kojim empirijskim podacima raspolažu normativni lingvisti?

- Normativni lingvisti empiriju smatraju svojim smrtnim neprijateljem. Oni se bore protiv nje tako što žele istrijebiti neke riječi koje su proširene i neutralne u jezičnoj praksi. Nasuprot normativnim lingvistima, istinski lingvisti proširenost i neutralnost u jezičnoj upotrebi uzimaju kao kriterij za uvrštavanje riječi u rječnike i gramatike.