Nacionalizam :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

https://www.youtube.com/watch?v=KOJbelG93jc

Zlatko Paković

Zlatko Paković (Valjevo, 1968), studirao filozofiju i pozorišnu režiju. Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Objavljuje poeziju, prozu, oglede, književne, pozorišne i filmske kritike. Režirao u pozorištu (uglavnom u Bugarskoj i na Kipru), na televiziji i radiju.

Autor je zbirke pesama Dnevnik pevanja (1995), romana Soba za jedan krevet (2002), ogleda Volja za pevanjem - srpska književnost u nastajanju (2002) i knjige angažovanih književnih kritika Opšta biografija knjiga, ljudi i država (u pripremi).

Ovo je z.paković i njegova biografija.

Zašto je Vojvodina postala kulturni i informativni geto, i ko ima monopol na istinu u ovoj srpskoj pokrajini?

Sabahudinova tetka je Nadira Avdić Vlasi, supruga nekadašnjeg "Titovog omladinca", Azema Vlasija. Sa takvom "reputacijom", lako je upao u društvo starih vojvođanskih titoista i neizlečivih Jugoslovena. Ne bi to bilo ništa ružno, da se Sabahudin- Dinko Gruhonjić nije odmah pojavio kao pisac novinskih članaka uperenih "protiv onih iz Beograda". Radio je to duboko antisrpski, kako za vreme Miloševića, tako i posle njega, još predanije i strasnije!

Pre 18 godina, dakle, 1996. godine, Dinko-Sabahudin Gruhonjić, nakon odlaska Mileta Isakova, i Mite Boarova, sa te funkcije, postaje predsednik Društva nezavisnih novinara Vojvodine! Pored svih onih novinarskih doajena u Novom Sadu i u celoj Vojvodini, izabraše "hairli Sabahudina" da drži pod kontrolom i medije i novinare. Da se oglašava, kritikuje, usmerava i trasira "evropske standarde". Kažu upućeni, da je do tog momenta već ostvario zavidnu karijeru "po liniji saradnje sa evropskim službama". Tako mnoge stvari postaju jasnije. Ali...

Nije Sabahudin-Dinko Gruhonjić u Novom Sadu bio usamljen. U vreme kad i on, ranih devedesetih godina, pojavio se u centru grada, u Zmaj Jovinoj ulici, ispred zgrade Društva nezavisnih novinara Vojvodine, prilično zaobljeni mladi čovek, ogromnog stomaka i ništa manje glave! Bio je to Nedim Sejdimović, mirotvorac-homoseksualac, neka vrsta orijentalnog Sanča Panse bez magarca, ali spremnog da namagarči svakoga.

Došao je iz rodne Tuzle, privučen uvek toplom dobrodošlicom novosadskih pedera. Postao je Nedim desna ruka Sabahudinova, njegov čuvar od svakoga "zijana". Čim je Sabahudin-Dinko postao predsednik Društva nezavisnih novinara Vojvodine, postavio je Nedima za predsednika Izvršnog odbora ovog udruženja. I to će trajati, izgleda, doživotno.

Ova njihova idila traje skoro dve decenije. Nedim je postao politički promoter gej-prava i kritičar "vlaškog pitanja", a Dinko-Sabahudin, neka vrsta ideološke "Handžar-divizije", glavoseča po potrebi Službi i vladajućih režima.

Mada orjentisan otpozadi, Sejdimović nijednog trenutka nije zaboravio svoj "frontalni" zadatak, da pomaže Sabahudinu-Dinku, oglašavajući se redovno kritičkim tonom prema vlastima u Beogradu. Bilo da je u pitanju "zastoj u evrointegracijama", bilo da su u pitanju "manjinske stvari" ili "odnos Srbije prema zločinima u Bosni". Svugde je Nedim, gde je i Sabahudin.

Podrška je upućena ovim i sličnim moralnim i intelektualnim gromadama. Ko želi neka pročita ostatak teksta.

Zlatko Paković, reditelj: Dilovanje hašiš nacionalizma sirotinji

U CZKD-u u Beogradu premijerno je izvedena Vaša predstava "Enciklopedija živih", ono što je njena najvažnija poruka, kako se čini, jeste poziv na odgovornost srpskog i albanskog naroda na suživot na ovim prostorima.

Delić iz članka koji se može pročitati u celini ako se prati link koji je boldovan u naslovu.

Шта не може да ми опрости круг двојке

Моја мајка Зора ми је дала надимак Мики, будући да сам био буцмаст као Мики Маус. Мики сам одувек био. Миш никада нисам био за разлику од Златка Паковића који годинама вири из своје рупе, никако да се охрабри из ње и изађе у свет. Предлажем младом Паковићу да купи моју књигу „А ко си ти?”. Можда ће наћи одговор

Паковић Златко,

колумниста, студирао филозофски факултет, представља се као филозоф, дипломирани позоришни редитељ, а у исто време и позоришни критичар и филмски и књижевни критичар, песник, прозни стваралац, младић, Златко Паковић (1968), речју, мислилац и уметник ретко виђеног креативног спектра, тренутно и на редитељском надрастању позоришних врхунаца у Центру за културну деконтаминацију у Београду, у листу „Данас” 26. 06. 2015, поднасловом „Вучићев Мики Маус”, полагао поправни испит сопствене, неваспитане, чаршијски срочене јавне речи. Паковић, уметник особеног стила, многих стилова, као такав још непризнат од удружења критичара и шире стручне и културне јавности, на свом последњем поправном испиту није пао из физиономије будући да је згодан младић, ипак није положио поправни на који се сам пријавио својим увредама и неистинама, у народу популарно званим – лажима. Треснуо је о блатну ледину београдског круга двојке, као прави пример надолазећих вредности овдашњег грађанског друштва. Уметник многих уметности, прави пример човека у транзицији који још безуспешно тражи самог себе, Паковић заслужује истину.

Дакле, Александар Вучић јесте у свом инаугурационом говору истакао три имена међу којима и моје, као најбоље амбасадоре наше културе. Паковића није споменуо. У чему је проблем? Истина те чињенице? У вези с дипломатијом коју спомиње Паковић, верујући сличнима себи, а не питајући тамо где се постављају озбиљна питања и можда добијају одговарајући одговори, размењује моју моралност за добијање амбасадорског места. Златко јавно лаже. Чита новине које су објавиле непроверену, нетачну вест, верујем и лаже, пишући за хонорар у дневним новинама „Данас”.

Позоришни чин треба да буде изложен озбиљној анализи, критици. Било је те среће веома некад, пре све више нарастајућег паковићизма у овој држави у којој сваки самозванац, маргиналац с вишегодишњим стажом себе проглашава широко релевантним у свему чега се сваштарски дотакне. Истина је да овде нема више Дединца, Фотеза, Ђурића, Михиза, Финција, Киша, Ћирилова, Вегела, Первића, Стаменковића. Сада је Златко ту да велику празнину њиховог одсуства собом испуни. Можда би и могао да у томе напредује када би могао. Негативно мишљење младића у „Данасу” о представи „Ромео и Јулија” сам разумео. Ипак, представа „Ромео и Јулија” о којој је први пут писао Златко, младић у потрази за собом, није била критика представе. Био је то неистинити приказ дела догађања око позоришног чина а понајмање представе, на основу овдашње омиљене духовне дисциплине „рекла-казала” коју је младић, изгледа, дугогодишњим тренингом освојио. Била је то његова оговарачка лаж. У тренутку сам био запањен количином написаних неистина.

Није истина да сам се жалио главном уреднику „Данаса” на критику, већ на одсуство новинарске етике коју је Златко позлатио неистинито пишући о догађајима око представе, а не о представи „Ромео и Јулија”. Истина је да нисам желео да дам интервју, нити пишем чланак тим поводом за „Данас”. Рекао сам уреднику да не желим да „Данас” подиже свој тираж мојим тумачењем туђе непрофесионалности.

Истина је да је младић професионално угрожен. Толико маште, грејања клупе, студирања; толико труда да би дипломирао на Факултету драмских уметности, а потом у декадама које следе скромне три приредбе у Бугарској, на Кипру. Најзад, ево га међу нама у родној Србији. Најзад режија у Београду! Центар за културну деконтаминацију. Мене је обрадовала чињеница да се младић Златко пред улазак у шесту деценију свог живота нашао на Стеријином позорју. Први пут као учесник.

Истина је да се премијера „Ромеа и Јулије” не би догодила 5. априла без помоћи Александра Вучића због нефункционисања односа Министарства културе и Народног позоришта. Зашто та истина смета Златку? Зашто истина да су се први пут после ратова, у Београду и Србији, чули албански и српски језик на сцени националног театра не радује Златка и његове пријатеље који шире лажи о процесу рада? Драги сви, сви који сте годинама радили у НВО на превазилажењу катастрофалних последица политике, знајте да ни наших „Ромеа и Јулије” не би било на овом нивоу на ком јесте та представа, без вас и вашег дугогодишњег рада. Време стоји људи одлазе. Људи и долазе. Наш долазак је повезао невладин сектор, државне институције, ФОС, представнике ЕУ у Србији на истом пројекту и озбиљно подигао ниво деловања НВО. Мало ли је?

Лаж Паковићева и то масна јесте да до премијере нисам разговарао с главним глумцем, за шта на срећу суда постоје видео-снимци. Неистина је да у представи у ауторској екипи нема Албанаца. У представи Албанци с Косова јесу седморо даровитих и познатих глумаца и један полуалбанац из Њујорка и сви заједно с нама аутори представе по Шекспировим делу „Ромео и Јулија”. Да је неострашћено гледао, разумео би и не би написао подметачку формулацију „ауторска екипа”. Да јесте креативан, знао би како је ауторство растегљива категорија коју олако поједностављује теорија позоришта. Да је заиста обавештен знао би да је моја жеља и потреба била да се пробе, као што је био и део припрема, одвијају и у Приштини и у Београду. Знао би узроке зашто није било тако. Није обавештен, не зна објективне разлоге и хушкачки говори о „хегемоном односу”. А ћути млади Златко на прагу своје шесте деценије да је у Приштини иста та представа одиграна четири пута, да је доживела заиста велики успех. Били су то искрени и узбудљиви тренуци за све. Биће и даље, на јесен и на пролеће у Београду, Загребу, Приштини, Лепосавићу, Призрену, Тирани, Сарајеву… Коме то не одговара? Жалосно је да је мултистваралац Паковић незадовољан овим дометом. Део текста о томе младића Паковића да је „…неоколонијални однос Србије према Косову, уписан у представу ’Ромео и Јулија’, био узрок томе да се албански глумци умало нису из представе повукли” јесте посебан безобразлук, дрско вређање свих нас и чаршијско подметање одличним односима у тиму представе и Радионице Интеграције и Quendra Multimedie из Приштине.

Златко је у оном што пише „моралан”, „поштен”, „исправан”, „слободан”, у својим намерама „частан”, „чврст”, „храбар” и „савестан”, или можда тако замишља себе, будући да на други начин није у могућности да разуме своје стање, себе као човека који лута између филозофије, новинарства и режије, који трага за креативним духом који не поседује, а заправо је младић самом себи непознат. И ово што пише је можда једини начин помоћу кога може себе поднети.

Ко је Златко Паковић? На то питање није лако одговорити, јер одговор подразумева и оно што је Паковић био и оно што он јесте, али и оно што би могао у скоријој будућности бити. Опасни су такви људи који надолазе. Мржња према свему духовном, лепом, даровитом; бунт ружних, наказних људи, сумњичавост спрам сваког успеха, креативности, талента – опасно. Мржња просечних према изузецима – опасно. Сви смо једнаки у уметности – опасно. Свако има права на јавну критику и осуду других – опасно. Бунт против бољих – опасно. Мерити људе по својим могућностима – опасно. Пљувати по јакима, даровитима, креативнима – опасно, неправично, кукавично, подмукло, завидљиво и неморално, младићу Златко.

Иначе, моја мајка Зора ми је дала надимак Мики, будући да сам био буцмаст као Мики Маус. Мики сам одувек био. Миш никада нисам био за разлику од Златка Паковића који годинама, вири из своје рупе, никако да се охрабри из ње и изађе у свет. Предлажем младом Паковићу да купи моју књигу „А ко си ти?” Можда ће наћи одговор. Разумети шта је дугогодишњи јавни говор и делање без страха, калкулације. Можда ће наслутити ко је он и шта је пљунуо својим текстом у „Данасу” од 26. јуна ове године.

Preneo sam ceo tekst koji je više nego zanimljiv a koji dosta toga objašnjava.

Bio sam radoznao, malo sam guglao i raspitivao se kod nekih bivših kolega da bih saznao ko je ta intelektualna gromada čija je "predstava" otvorila temu. Mislim da je red da se napiše nešto o ovom neshvaćenom geniju koji je žrtva "psihologije palanke". Ovo je samo delić onoga što sam saznao o dotičnom koji nije otišao dalje od mikser hausa i centra za kulturnu dekontaminaciju. Za to mu je kriv niko drugi nego sopstveni narod koji nije uvideo kakva je moralna i intelektualna gromada nastala iz njega. Zbog toga je njemu savaki nacionalista Srbin a svaka nacija ništavilo, bar po onom što piše na početku teksta koji je poslužio za otvaranje ove teme. Kriv mu je i Sloba kao i zli, zli Vuči koji ga je nograo i koji mu je verovatno odgovoran za rušenje pomenutog mikser hausa. E pa pakoviću iz pomenutog centra za dekontaminaciju dekontaminiraj samoga sebe a ako ti ne odgovara ovaj narod koji ne shvata tvoj genije pasoš u ruke, pronađi sebi narod koji ti odgovara i koji finansira tebe i nvo b.paviević.

Zahvaljujem se Dabiši koji je otvorio temu o čoveku iz Valjeva koji bi da bude veći patkograđanin od njih samih. Čuo sam nešto o ovom neshvaenom geniju ranije i to zahvaljujući baš ljudima iz pozorišta. Ova tema me je naterala da malo istražujem i da zaključim ko je taj čije se genijalne misli o nacionalizmu, religiji, suživotu, lbgt i svim ostalim pravima prolivaju po forumima. Jasno mi je odakle to skakanje na samo pominjanje Savamale i na kraju krajeva ta neizreciva ljubav prema vučiću koja se transformiše u patološku.

Hvala pakoviću na prosvetljenju i Dabiši koji je otvorio temu. Smile