Ti si okačio njen članak i (ne)voljno) promovosao njenu ustašku propagandu.

  Kažem ja, maca pojela jezik.

nemas ti pojma sta je ustasa ako je ono za tebe ustaska propaganda.

sa svakom novom tvojom porukom sve sam ubedjeniji da si totalno izgubljen

  Opet projekcija

нико њима ништа не брани,али је то српски језик
као што су усташе прекрштавале србе и сад те исте зову хрватима,тако су и преименовали српски језик у хрватски
погледаш пописе становништва које су извеле аустроугарска и римокатоличка црква,и сам закључиш да је то велики проценат
толико о томе

srpski i hrvatski su oduvek bili isti jezik. jos od kad smo se i jedni i drugi doselili u sedmom veku.
toliko o tome

Da koljemo mi ovo kume?

Дмитар Звонимир

  Ime sve govori

 NATPIS POPA TJEHODRAGA


Natpis popa Tjehodraga pronađen je 2003. godine, tokom arheoloških iskopavanja na lokalitetu Podvornice u Lištanima na jugozapadnoj strani Livanjskog polja. Natpis je isklesan ćiriličnim slovima na crkvenoslovenskom jeziku ispred kojeg se nalazi isklesan krst. Prevod teksta na savremeni srpski jezik glasi:

+ TU LEŽI POP TJEHODRAG – IMAO JE PET SINOVA – SU SVI U JEDNOJ (ISTOJ) GODINI BILI UBIJENI

Vrijeme nastanka natpisa je XII vijek, kada je i sahranjen pop Tjehodrag, a u istom grobu pronađen je i jedan ženski skelet sugurno njegove supruge. Ono što znamo o njemu, jeste da je bio oženjen i da je imao pet sinova koji su, kako čitamo sa natpisa, svi iste godine stradali, vjerovatno u nekom ratu. Ovaj natpis za sada je najzapadniji ćirilični natpis na srpskom etničkom području, koji je nastao  u srednjem vijeku.

Hrvatski naučnici koji su i pronašli ovaj grob s natpisom i prvi ga opisali, tvrde da je to mogao biti samo hrvatski pop glagoljaš koji je kao takav, iako rimokatolik, mogao da ima ženu i djecu, na kako kažu „valjan, ali ne i na dopušten način“.  Veoma zanimljiva ocjena po kojoj, kako vidimo, nešto može da valja ali ne i da bude dopušteno. Pozivaju se na Prvi (1123. g.) i Drugi (1139. g.) lateranski koncil, kojima se zabranjuje rimokatoličkim sveštenicima da imaju žene, i zaključuju da je vjerovatno živio „tijekom prve polovice 12. st.“, a malo dalje kažu da je pop Tjehodrag mogao poginuti i za vrijeme vojevanja vizantijskog cara Manojla Komnina 1165-1167, dakle u drugoj polovini XII vijeka  iz čega se vidi da su hrvatski naučnici malo zbunjeni prilikom datovanja Tjehodragovog natpisa u želji da ga što više približe Prvom i Drugom koncilu. Analize skeleta pokazuju da se pop Tjehodrag upokojio u dobi između 35. i 40. godine života. Za pogibiju njegovih pet sinova pretpostavljaju da se mogla dogoditi takođe za vrijeme vojevanja Manojla Komnina.

Ako znamo da su popovi glagoljaši pisali glagoljicom, a po tome su dobili i svoj naziv, kako to da je natpis popa Tjehodraga ispisan na ćirilici? Šta više, uporedivši njegov natpis sa drugim natpisima nastalim u srednjovjekovnoj Bosni i Humu, pronalaze se sličnosti sa natpisima kao što su: Humačka ploča, Blagajski natpis kneza Miroslava, natpis bana Kulina,  natpis Vignja Miloševića, Natpis iz Kalesije kod Tuzle, itd. Neosporno je da su svi ovi natpisi nastali na srpskom etničkom prostoru i da su pisani ćirilicom kojom su pisali Srbi u srednjem vijeku, dok su se Hrvati služili glagoljicom. Na osnovu ovoga sumnjamo da može biti riječi o Tjehodragu kao nekakvom popu glagoljašu.

Pošto je Tjehodrag imao najviše 40 godina kada se upokojio, a ako uzmemo za moguću pretpostavku da su mu sinovi izginuli za vrijeme rata sa Vizantijom 1165-1167, nema nikakve teorijske mogućnosti da je živio u prvoj polovini XII vijeka. Naime, u tom slučaju on bi najkasnije umro 1150, a i logično se nameće pitanje zašto bi naknadno otkopavali njegov grob i klesali natpis u kojem nas obavještavaju da mu je poginulo pet sinova. Stoga se nameće zaključak da bi pop Tjehodrag najranije morao umrijeti ili poginuti kad i njegovi sinovi, ili čak i poslije njih, jer samo tako bi na njegovom natpisu mogla biti spomenuta smrt njegovih sinova. Popova žena je umrla u dobi od 60 godina, što znači da je naknadno stavljena u mužev grob i to najmanje 20 godina kasnije. Sve ovo nas približava kraju XII vijeka pri datovanju nastanka ovoga natpisa.

Kada je riječ o istorijskim izvorima koji govore o područja na kojem je pronađen natpis, a to je okolina Livna, znamo da se prvi put spominje u povelja hrvatskog kneza Mutimira 28. septembra 892, u kojoj se navodi i livanjski župan Želimir. Konstantin Porfirogenit u poznatom djelu „Spis o narodima“ spominje Livno kao jednu od hrvatskih županija, i kaže da se srednjovjekovna Hrvatska „prema Cetini i Livnu graniči sa Srbijom“.

Kao što vidimo Livno je bilo pogranična regija između Hrvatske i Srbije sredinom X vijeka kada je Porfirogenit pisao svoje djelo. Kao pogranična regija jasno je da su se u njoj ukrštali narodi, kulture, trgovina i sve ostalo ove dve srednjovjekovne države. Tako da je pored Hrvata u regiji Livna bilo i Srba, a pogotovo do XII vijeka pomjeranja stanovništva su morala uzeti maha. Sjetimo se da su se i neki srpski vladari sklanjali u Hrvatsku kada im je prijetila opasnost po njihov život, kao što je to uradio knez Zaharije u prvoj polovini X vijeka, a Porfirogenit bilježi da je tada pred bugarskom vojskom i dio Srba prešao u Hrvatsku kada navodi: „a neki od njih umaknu i odu u Hrvatsku“.

Izvor koji je nastao prije povelje hrvatskog kneza Mutimira i Konstantina Porfirogenita, podatak franačkog ljetopisca Ajnharda, koji 822. godine opisuje propast ustanka posavskih Slovena pod vođstvom Ljudevita Posavskog, piše da se Ljudevit povukao ispred franačke vojske  i prebjegao Srbima, koji su kako on piše, u to vrijeme držali „veliki dio Dalmacije“ – „magnam Dalmatiae partem“.  Ovdje se misli na antičku rimsku provinciju Dalmaciju, u koju je spadala skoro cijela teritorija današnje Bosne i Hercegovine. Na osnovu analize izvornih podataka, možemo zaključiti da se ova srpska teritorija nalazila oko planina Kozare i Grmeča i rijeke Une.

Da su Srbi narod čija se država u XII vijeku prostirala na velikom dijelu nekadašnje Dalmacije svjedoče  podaci vizantijskog pisca Jovana Kinama vezani za događaje iz 1165. godine: „A kad ovaj (Jovan Duka), prošavši kroz zemlju Srba, uđe u nju (primorsku  Dalmaciju), sva vlast ubrzo u najvećem delu pripade caru. Tada dođoše pod romejsku vlast i Trogir i Šibenik, pored toga i Split i narod Kačića i čuveni grad Diokleja, koji je bio podigao car Dioklecijan, Skradin i Ostrovica i Solin...“. Vidimo da se iz zemlje Srba stizalo do Kačića na Cetini i primorskih dalmatinskih gradova, što znači da je tadašnja Srbija obuhvatala Rašku, Duklju, Travuniju, Zahumlje i Neretljansku oblast. Svakao da je oblast Livna  u XII vijeku morala biti izložena uticajima i migracijama stanovništva iz Srbije.

Za vrijeme bosanskog bana Stefana II Kotromanića, 1326. godine Livno je ušlo u sastav države Kotromanića. Iz povelja sačuvanih za vrijeme vlasti Kotromanića u Livnu, nema pomena Hrvata, što može da znači da njihov broj nije bio značajan, i da su migracije stanovništva značajno promjenile etnički sastav stanovništva Livanjske župe. Iz svega ovde navedenog zaključujemo da natpis popa Tjehodraga pripada srpskoj kulturnoj baštini.

  hrvatski znanstvenici na delu.



 
Вук Караџић је сматрао да је једино чакавско наречје прави хрватски језик, а српским језиком он назива све штокавске говоре, што су неки његови савременици, али и наследници, а посебно хрватски филолози, оцењивали као пристрасност и национализам. Међутим, то није било само Вуково мишљење, већ став и многих других тадашњих стручњака попут Јернеја Копитара, Павла Шафарика и других. Они су сматрали да је читаво штокавско наречје српски језик, чакавско наречје прави хрватски, а кајкавско наречје део словеначког језика.[6]

У Вуковој студији Срби сви и свуда, између осталог, наводи се да Срби живе у Далмацији, Србији, Војводини, Црној Гори, Босни, Херцеговини, Лици, Славонији, Македонији, Барањи, Дубровнику и Космету. Такође се каже да Срба има и у Истри и Трсту.[7]

Један од најгласнијих у тврдњи да је Људевит Гај присвојио српски језик, зарад политичких циљева, био је српски песник Јован Дучић. Дучић у свом раду Југословенска Идеологија сматра да је: Илиризам хтео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни језик онај којим су дотле писали само Срби, помоћу заједнице језичне наметну оним другим свој дух хрватско-католичко-аустријски. Кајкавски говор којим се говори око Загреба, и на коме се развијала загребачка књижевност све до Људевита Гаја, није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима, пошто су чакавске области од Истре на Хрватско Приморје до Сења и до неких острва, биле ближе Србима него Хрватима. Југославизам је зато у првом моменту имао да се најпре брани од Срба у тим областима, а тек затим да пређе у напад.[8]

  Niko ne spori da su zajedno došli ali jezik je nešto drugo.

  Vuk, Kopitar, Dučić pa čak i sam a.starčević se ne slažu sa ovom novom ustašoidnom propagandom.

  Inače sve vrvi od stručnjaka. Pre neku godinu bila je jedna histeričarka iz amerike u Beogradu da održi predavanje kako je Obilić bio arbanas.
 
  Ponavljam da nemam ništa protiv nečije želje da ne bude Srbin ali imam protiv lagarija, falsifikovanja i svega ostalog što je rezultiralo progonom i genocidom.

Natko Nodilo delom "Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka" (JAZU, Zagreb, 1883. sveska 65, strane od 92. do 128), gde je, o jeziku Dubrovnika, napisao ovako:

"U Dubrovniku, ako i ne od prvog početka, a ono od pamtivjeka, govorilo se srpski: govorilo - kako od pučana, tako od vlastele; kako kod kuće, tako u javnom životu i u općini, a srpski je bio i raspravni jezik."

 

 Jašta, Dubrovnik nije bio ništa drugo nego grad pokatoličenih Srbalja koji veze nisu imali sa hrvatskom. Bar ne do 1918-te.

  Zaboravio sam da dodam, samo katolik je smeo da prenoći iza gradskih zidina. Okolina je vrvila od hajduka a Dubrovnik je jedini bio bezbedan.

  Izuzetak su bili plemići, oni nisu morali da menjaju veru.

dubrovcani su u skorije vreme postali hrvati.
uglavnom nisu sebe smatrali ni srbima ni hrvatima

zorane, savremena lingvistika, ni bilo koja druga nauka se ne drzi ropski necega sto je neko rekao pre vek i po. bio taj neko vuk karadzic ili ne.

zorane, dubrovnik nikada nije bio pravoslavni pa da bude pokatolicen

danas lingvisti paraziti na drzavnim jaslama insistiraju na tome da su jezici razliciti ili da je sve to srpski ili hrvatski