Na danasnji dan - u nas :) :: Srpski Nacionalisticki forum

Јован Стерија Поповић (Вршац, 13. јануар 1806 — Вршац, 10. март 1856) је био српски књижевник. Сматра се оснивачем српске драме. Први је и један од најбољих српских комедиографа.

Биографија

Јован Стерија Поповић (или Јован Поповић Стеријин) је рођен 13. јануара (1. јануара по јулијанском календару) 1806. у трговачкој породици. Основну и средњу школу похађао је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмароку.

Још као дете због слабог телесног састава и крхког здравља, био је искључен из дечјих игара, стално уз мајку, са урођеним посматрачким даром. Њихова кућа се налазила на почетном делу Пијаце вршачке, у непосредној близини Саборне - Велике цркве. Када му је мајка напрасно преминула, Стерија је морао да издржи велику борбу са оцем око даљег школовања. Отац му је био дошљак. Стерија није забележио одакле му се отац доселио у Вршац. Написао је само биографију свога деде сликара Николе Нешковића.

Кад се оженио, Стерија је као домазет ушао у кућу свог угледног покојног таста. Има трага да су старог Стерију, у то време лабавих и неустаљених презимена писали не само Стефан Поповић (како је забележен у Протоколу крешчајемих, приликом крштења првенца Јована), него и Штерија Молеров.

За време похађања основне школе у Пешти, Стерија је имао прилике да у једном немачком позоришту види класике и најбоље глумце целе Мађарске, а исто тако и мање класична драмска уобличавања у којима се појављују комедиографски уобличени типови блиски његовим дотадашњим искуствима о бидермајерском грађанству. У Пешти је био близак пријатељ са две личности родом из Вршца: Ђорђем Станковићем, једним од каснијих оснивача Матице српске, и Јулијаном Вијатовић-Радивојевић, кћерком вршачког сенатора, школованом у Бечу, која се удала за помодног кројача Радивојевића и сама била списатељица.

Једно време Стерија је био приватни наставник и адвокат у родном месту док није позван да дође у Крагујевац да буде професор на Лицеју. Након Лицеја је постао начелник Министарства просвете (од 1842), и на том положају, у току осам година, био главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (позориште на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом „Смрт Стефана Дечанског“. Од 1848. је живео у Вршцу, усамљен и разочаран. Ту је и умро 10. марта (26. фебруара по старом календару) 1856.

Као начелник Министарства просвете (1842—1848) много је учинио за организовано развијање школства. Године 1844. донео је школски закон (Устројеније јавног училишног наставленија), којим је први пут у Србији озакоњена гимнастика као школски предмет од I до VI разреда гимназије, али још увек необавезан за ученике.

Књижевни рад

Поповић је своју књижевну делатност започео слабим стиховима, испеваним у славу грчких народних јунака. Његов отац је био Грк (по некима Цинцар), и у младости се загревао за грчке устанике. То су били невешти ђачки покушаји. Као младић, он пада под утицај Милована Видаковића, и по угледу на њега пише роман „Бој на Косову“ или „Милан Топлица“ и „Зораида“. То ле доста невешта и наивна прерада једног романа од француског писца Флоријана из XVIII века. Као и Видаковић, који му је био узор, тако и он покушава да туђу грађу пренесе у оквир српске прошлости. Роман је препун нелогичности и недоследности сваке врсте. Доцније је у једном свом сатиричном спису („Роман без романа“) исмејао такав начин рада, оштро напао плачевне и фантастичне романе Милована Видаковића и његових подражавалаца и проповедао књижевност која трезвеније и озбиљније гледа на живот. Такво схватање је плод његова зрелијег доба, и колико је дубље улазио у живот и књижевност, утолико је постајао реалнији.

Он је углавном драмски писац, први српски књижевник који је у овом књижевном роду створио нешто боље и трајније. Писци који су пре њега радили на историјској драми и драми из савременог живота нису имали књижевног успеха. Он је први српски писац који тај посао узима озбиљно, сав се одаје позоришту и ствара на широј основи и са дубоким разумевањем. Он је упоредо радио на историјској драми и на комедији, али на историјској драми са много мање успеха. На књижевност је гледао очима школског човека, педагога и рационалисте.

Његови први драмски покушаји су невеште и претерано романтичне драматизације народних песама: „Невиност“ или „Светислав и Милева“, „Милош Обилић“ и „Наход Симеон“. Доцније ствара боље и снажније историјске драме, не много књижевне, али које су одговарале укусу и схватањима тадашње родољубиве српске публике. Такве су трагедије: „Смрт Стефана Дечанског“, „Владислав“, „Скендербег“, „Лахан“ (са предметом из бугарске историје), позоришни комад „Ајдуци“, врло популаран, израђен по народној песми, и још неколико пригодних комада.

Иако се сматра оснивачем српске драме, он је много важнији као комедиограф, јер се ту тек с успехом огледао његов књижевни талент. Прва му је комедија „Лажа и паралажа“, затим „Тврдица“, „Покондирена тиква“ (према којој је 1956. године Миховил Логар компоновао оперу ) и „Зла жена“, све комедије карактера. Од комедија нарави најбоље су му: „Женидба и удадба“, „Кир Јања“, „Родољупци“ и „Београд некад и сад“. Поред тога, написао је и неколико позоришних игара мањег значаја, шаљиве или сатиричне садржине. Као драмски писац, Стерија припада групи сентименталиста, и своја дела ствара под импресијом Семјуела Ричардсона, познатог писца грађанских романа. У његовим делима значајно место заузимају одлике попут култа осећања и природе, идеализација живота, пријатељство и љубав.

Pokondirena tikva, prvo izdanje, Novi Sad 1838.
Plakat za pozorišnu predstavu Kir-Janja, 28. Novembra 1867. godine, Srpsko narodno pozorište

Критички осврт

Трезвен и рационалан дух, он није био песник високих духовних замаха и богате маште, зато његове драме, иако књижевније и писменије од свих сличних покушаја до њега, ипак немају праве уметничке вредности, У њима је мало животне истине, мало поезије и мало историјске истине, а много намештене реторике, неприродности и усиљености. Врло писмен и врло образован писац, он је својим историјским драмама скромно задовољавао велику потребу свога времена за родољубивим репертоаром и имао много успеха. Прецењиване у своје време, те драме су сасвим заборављене; дуже се на репертоару задржала само историјска драма „Смрт Стефана Дечанског“.

У комедији, он је надмашио све оно што је у српској књижевности створено пре њега, и до данас остао најбољи српски комедиограф. Он је писац са већом књижевном културом; он зна за класичне узоре у страним књижевностима и први почиње да разумно, објективно и критички посматра и слика сувремени живот српског друштва. По својој природи он је био предодређен само за чисто интелектуална стварања, зато је он само у комедији дао пуну меру. Али и у комедији није без мана. Пре свега, ни у једној комедији није успео да да хумор, највишу особину комичног. Његове комедије су најчешће оштра сатира изопачених карактера и нарави. Он је сувише морализатор и тенденциозан писац: личности карикира и радњу води и завршава ради поучног свршетка. Он није ни сасвим оригиналан писац: код њега се често могу наћи позајмице од других писаца, од Молијера највише. Све његове боље комедије карактера подсећају на Молијерове, и композицијом и комичним оквирима појединих личности. (Молијера је иначе и преводио: његове „Скапенове подвале“). Али у накнаду за то, он је вешт књижевник и врло плодан писац, који је трезвено и реалистички приказивао сувремени живот, сликајући снажно и рељефно комичне типове и друштвене сцене, Крајем живота се вратио поезији, на којој је као младић радио. Године 1854. изишла је његова збирка стихова „Даворје“. Био је књижевни куриозум што је Поповић „Даворје“ штампао старим црквеним писменима, која је том приликом препоручивао да се усвоје место новије грађанске буквице. То је мисаона лирика, болна, одвећ песимистичка, лирика искусна и зрела човека, који је у животу знао за патње и разочарања, интимна филозофија о величини бола, страдања и смрти и непоправимој беди људској.

Стеријино позорје

У склопу обележавања 150 година од рођења и 100 година од смрти Јована Стерије Поповића у Новом Саду је 1956. године основан фестивал „Стеријино позорје“. И данас, овај фестивал, на коме позоришта из земље и иностранства учествују са делима југословенских писаца (у почетку је то био фестивал само Стеријиних дела) важи за најзначајнију позоришну манифестацију у Србији.

Филмови

Стеријина дела су од 1959. до данас адаптирана у двадесетак телевизијских филмова:

Лажа и паралажа (филм)
Кир Јања (филм)
Џандрљиви муж (филм)
Родољупци (филм)
Покондирена тиква (филм)
Љубав, женидба и удадба (филм)
Зла жена (филм)