Сима Лозанић (Београд, 8. март 1847 — Београд, 7. јул 1935) је био српски хемичар, председник Српске краљевске академије и први ректор Београдског универзитета.

Рођен је у Београду 8. марта (24. фебруара по јулијанском календару) 1847. Завршио правне науке у Београду, студирао хемију код Вислицениуса у Цириху и Хофмана у Берлину. Докторирао је на универзитету у Цириху 19. марта 1870. Био је професор Велике школе од 1872, а затим Филозофског факултета Универзитета у Београду до 1924. Када је основан Београдски универзитет 1905. био је међу првих осам редовних професора који су бирали цео остали наставни кадар. Сима Лозанић је тада изабран за првог ректора Београдског универзитета. Остале су забележене његове речи које је изговорио прилико свечаног отварања 1905: „Наше некдашње веровање да ће се српство ујединити не букваром, већ оружјем, било је кобно за по нашу народну мисао. Ја верујем обрнуто - да ће просвета бити главни чинилац у решењу тог битног нашег питања и да би оно било већ решено да смо просвету боље неговали. Верујем, стога што је просвета сила која постиже све смерове. Да нам је просвета била напреднија, све би у животу нашег народа било савршеније, па и успешније.“

Одржавао наставу из хемије на нивоу већине европских универзитета, организовао добро опремљену лабораторију и библиотеку, дао прве универзитетске уџбенике из хемије. Написао је више уџбеника из разних области хемије: неорганске, органске, аналитичке хемије, као и из хемијске технологије. Његови уџбеници су били на европском нивоу, а у извесним областима су и предњачили. Тако на пример, Лозанићев уџбеник из неорганске хемије је био први европски универзитетски уџбеник у коме се помиње Мендељејевљев периодни систем елемената и један од првих који садржи поглавље из термохемије. Његови уџбеници из органске хемије такође спадају у прве књиге у којима су једињења представљена структурним формулама а класификација извршена према структурним групама. Бавио се научним и стручним радом из скоро свих области хемије; трајне вредности су радови из електросинтезе, у којима је испитивао реакције CO и CO2 са другим супстанцама под дејством тихог електричног пражњења. Објавио је преко 200 научних радова из примењене и експерименталне хемије.

Извршио је прву анализу термалне воде Гамзиградске бање 1889. године.

Постао је члан Српског ученог друштва 30. јануара 1873. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 23. јануар 1888, а редовни члан од 6. јануара 1890. Био је у два наврата председник Српске краљевске академије 1899-1900 и 1903-1906. Први пут је постављен указом од 1. септембра 1899, а други пут 1. фебруара 1903. Председник Српског хемијског друштва био је у периоду 1907-1912.

Био је министар привреде (у периодима 12. јануар - 21. март 1894, 15. октобар 1894. - 25. јун 1895. и 11. октобар 1897. - 30. јун 1899.), министар иностраних дела (у периодима 21. март - 15. октобар 1894. и 23. децембар 1902. - 23. март 1903.), дипломата и учесник свих тадашњих ратова. Лозанић је дао пун допринос унапређењу привреде, индустрије, политике, културе и науке у Србији. Био је посланик српске владе у Лондону од 1900. Био је председник Српског комитета за помоћ избеглицама од 1916. и на челу мисије у САД за помоћ и подршку Србији од 1917.

Проглашен је за првог почасног доктора Београдског универзитета.

Његов син Миливоје С. Лозанић био је такође хемичар и наследио га је на универзитету као професор хемијских предмета. Његова ћерка Ана Лозанић (касније удата за министра др Војислава Маринковића) је била позната српска сликарка између два светска рата.

У његову част одржана је изложба под називом „Сима Лозанић у Српској науци и култури“ у организацији САНУ у периоду јануар-март 1993, изложба је била у Галерији САНУ у кнез-Михаиловој улици у Београду. Његов живот и дело нарочито је проучавала хемичарка Снежана Бојовић која је написала књигу „Сима Лозанић“, у издању издавачког предузећа „Принцип“ 1996. на 262 стране.

У Београду, на Дедињу, једна од улица које се секу са улицом Незнаног јунака названа је по Сими Лозанићу.

I posto je 8. mart - par fotografija nasih zena

---

Danica Tomić, prva žena vazduhoplovni pilot u Jugoslaviji, 1928. god.



Udruženje univerzitetski obrazovanih žena, posle Skupštine Udruženja, 1935. god. Društvo je osnovano 1925. u Beogradu. Cilj društva je upoznavanje i zbližavanje balkanskih i slovenskih žena. Na slici: Zorka Karadžić, profesor; Lula Danilović, dipl. filozof; Radmila Atanacković, pravnik; Vuka Stanić, dipl. filozof bibliotekar.



Delegati bugarskih ženskih društava i štampe, kao gosti Udruženja univerzitetski obrazovanih žena u Beogradu 21. decembra 1933. god.sa predsednicom Jugoslovenskog ženskog saveza Leposavom Petković i sa predstavnicama beogradskih ženskih društava.



Internacionalni kongres ženskog saveza u Dubrovniku 1936. godine. Gospođe i gospođice beogradskih ženskih društava prisustvovale su otvaranju Kongresa u narodnim nošnjama iz cele Jugoslavije.



Sa Internacionalnog kongresa ženskog saveza u Dubrovniku 2. oktobra 1936. godine. Na sl: (s leva na desno) Ledi of Aberdin, predsednica Internacionalnog ženskog saveza; Leposava Petković, predsednica Jugoslovenskog ženskog saveza; Baronica Boel, na ovogodišnjoj skupštini izabrana za predsednicu Internacionalnog ženskog saveza, inače predsednica Belgijskog ženskog saveza; do nje Avril de Saint -Croix, predsednica Francuskog ženskog saveza i potpredsednica Internacionalnog ženskog saveza; Olga dr. Perović .



Članice Jugoslovenskih sestara iz Ljubljane na Sveslovenskom balu u Beogradu, u organizaciji Kola srpskih sestara, 1925. god.



Članice Jugoslovenskih sestara iz Hrvatske na Sveslovenskom balu u Beogradu, u organizaciji Kola srpskih sestara, 1927. god.

I jos

---

---

из богатог фонда Народне библиотеке Србије - "Радничке Новине" из 1928. године са објавом о прослави женског дана

Na današnji dan: 8. mart 1861. – Donet Zakon o ženidbi oficira.

Na sl: Grupa oficira i građana pri dvoru Obrenovića, MGB

Сећање на 9. март

Пре 22 године, на Тргу Републике, одржане прве велике демонстрације против режима Слободана Милошевића. Животе су изгубили један демонстрант и један полицајац. Био је то почетак уличних протеста опозиције у Србији на које је власт одговорила силом.

На данашњи дан 1991. године, на Тргу Републике, у организацији СПО-а, одржане су прве масовне демонстарције против режима Слободана Милошевића, под слоганом "Митинг против петокраке".

На забрањени митинг на Трг републике стигло је око 100.000 људи, иако је полиција блокирала прилазе Београду. Била је то побуна против режима и уређивачке политике државне телевизије која је тада први пут названа ТВ Бастиљом.

Главни захтеви демонстраната били су смена генералног директора и четири уредника Радио-телевизије Београд, због тешких оптужби и увредљивих коментара на рачун Српског покрета обнове и других опозиционих странака.

Око поднева, полиција је кренула у разбијање демонстрација.

Лидери опозиције су се склонили у зграду Народног позоришта, чија им је врата отворила тадашња управница Вида Огњеновић.

Док су се са терасе Народног позоришта обраћали демострантима, полиција је стезала обруч и покушавала да растера грађане огромним количинама сузавца, воденим топовима, гуменим мецима, коњицом.

На пребијање демонстранта Вук Драшковић са балкона одговора позивом на "јуриш". Демонстранти су пружили жесток отпор, што се претворило у вишечасовне сукобе са полицијом.

У сукобима је повређено више од 200 људи. У Масариковој улици, бежећи од демонстарната, погинуо је полицајац Недељко Косовић. Нешто касније, полиција употребљава ватрено оружје и убија седамнаестогодишњег Бранивоја Милиновића.

У поподневним часовима, власт је извела тенкове на београдске улице. Ухапшен је лидер СПО-а Вук Драшковић и забрањен рад Телевизије Студио Б и Радија Б92.

Слободан Милошевић је демонстранте назвао снагама хаоса и безумља. Био је то почетак уличних протеста опозиције у Србији, на које је власт одговорила силом.

Одговор на државну репресију стигао је следећег дана из Студентског града, када су ка Теразијској чесми кренули студенти. Почела је српска Плишана револуција.

После неколико дана протеста, усвојени су захтеви студената, из затвора је пуштен Вук Драшковић, министар полиције Радмило Богдановић поднео је оставку, смењено је руководство РТВ Београд, а Студио Б и Радио Б92 су наставили да раде.

RTS

Želimir „Željko“ Obradović, (rođen 9. marta 1960. u Čačku) je bivši jugoslovenski košarkaš i jedan od najuspešnijih košarkaških trenera današnjice.

Završio je srednju tehničku školu. Relativno kasno je zaigrao za nacionalnu selekciju, u 28. godini na Olimpijadi u Seulu 1988. (srebrna medalja) i 1990. na šampionatu sveta u Argentini (zlatna medalja). Za trenersku karijeru zahvalan je Draganu Kićanoviću, profesoru Aci Nikoliću i Dušanu Ivkoviću.

Jedan je od najuspešnijih košarkaških trenera u Evropi. Jedini je u svetu osvajao zlatne medalje na šampionatima sveta i kao igrač i kao trener. Sa „Partizanom" 1992. osvojio je Kup šampiona Evrope, a isto ponovio 1994. sa španskim „Huventudom“, 1995. Real Madridom i pet puta sa Panatinaikosom (2000, 2002, 2007, 2009 i 2011). Sa Madriđanima 1997. osvojio je Kup kupova, sa italijanskim „Benetonom“ 1999. Superkup Italije, 2000. sa grčkim „Panatenaikosom“ Kup šampiona i sa istim klubom ponovo prvak Evrope 2002. i naredne dve godine šampion Grčke. U sezoni 2006/2007 Obradović je predvodio Panatinaikos do trostruke krune i dobio nagradu „Aleksandar Gomeljski“ koja se dodeljuje najboljem evropskom treneru. Panatinaikos je sledeće sezone uspeo da odbrani Prvenstvo i Kup Grčke, ali je u borbi za mesto koje vodi u čevrtfinale ispao od Obradovićevog bivšeg kluba Partizana. Sledeće sezone Obradović je sa Panatinaikosom ponovo osvojio Evroligu.

Sa selekcijom SRJ 1995, zajedno sa Dušanom Ivkovićem, osvojio je Prvenstvo Evrope y Atini, 1996. na Olimpijadi u Atlanti, kao prvi trener, srebrnu medalju, a 1997. Prvenstvo Evrope u Španiji i 1999. bronzanu medalju u Francuskoj. Oženjen je Vesnom, ima kćerku Anju i sina Đorđa.

izvor

Ovde se odmah vidi da je izostavljena zlatna medalja 1998-e za Svetsko prvenstvo u kosarci iz Atine 

Ovde Klik su trofeji malo bolje sredjeni

На данашњи дан, 9. марта 1807. - Предвођени Карађорђем, српски устаници су потпуно ослободили Београд од Турака, иако је град, као политички центар пашалука, био чврсто утврђен и поседнут јаким јаничарским снагама.
 Устаници су током 1804, 1805. и 1806. безуспешно покушавали да заузму београдску тврђаву и тек 8. јануара 1807. београдски везир Сулејман-паша био је принуђен да преда Карађорђу Горњи град, а два месеца потом и Доњи град.
 Београд је постао политички, војни и културни центар нове Србије и остао је у српској власти до пропасти Првог српског устанка 1813.

 *из богатог фонда Народне библиотеке Србије

Na današnji dan: 9. mart 1930. – Otvorena velika „Ruska izložba“ u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ u Beogradu, na kojoj je 100 ruskih umetnika izložilo više od 400 radova. Među najpoznatijim autorima bili su Ilja Rjepin, Aleksandar Benua, Natalija Gončarova, Boris Grigorjev, Nikolaj Rerih i dr.

 Na sl: Ilja Rjepin - Dvoboj Evgenija Onjegina i Vladimira Lenskog, 1899, Sveruski muzej A.S. Puškina, Sankt Peterburg.

9 марта 1817. - Српски војвода и попечитељ финансија у Првом српском устанку кнез Сима Марковић погубљен у београдској тврђави према наређењу Марашли Али-паше. Од почетка устанка био је близак сарадник Карађорђа, с којим је емигрирао после пропасти устанка. Вратио се у Србију захваљујући нагодби Милоша Обреновића и Али-паше, али је наставио преписку са српским старешинама у Бесарабији, позивајући их да се врате и наставе борбу против Турака. С војводом Павлом Цукићем и бившим Карађорђевим капетаном Драгићем Горуновићем подигао је буну коју су Милош и Турци брзо угушили, а Марковић и Горуновић су ухапшени и погубљени

Na današnji dan: 9. mart 1983. – Jermenski teroristi izvršili atentat na turskog ambasadora Galipa Balkara u Beogradu. U pucnjavi ubijen i jedan prolaznik, a teško ranjen oficir u penziji koji je pokušao da zaustavi atentatore. Atenator ranjen i uhvaćen.

---

---

Četvrt veka od atentata na turskog ambasadora

Iz dosijea policijske akcije „Madera”: Kako su se dvojica Jermena spremala za teroristički napad
 

Dok je „mercedes” stajao na semaforu, na uglu Ulice generala Ždanova i Bulevara revolucije u Beogradu, vozilu su pritrčala dvojica mladića sa pištoljima u rukama. Pokušali su da oružjem razbiju stakla, a zatim su pucali u čoveka na zadnjem sedištu i u vozača. Tako je pre četvrt veka, 9. marta 1983. godine oko 11 časova, smrtno ranjen turski ambasador Galip Balkar koji je podlegao povredama nekoliko dana kasnije, dok je njegov vozač Koja Nedžeti ranjen.

Napadači su se dali u bekstvo ali su građani, za današnje generacije teško shvatljivom hrabrošću i požrtvovanjem, pokušali da ih uhvate. Tom prilikom, od hitaca terorista, poginuo je student Željko Milivojević, penzionisani pukovnik Slobodan Brajević teško je ranjen dok je prolaznica Zorica Zolotić lakše povređena. Jedan policajac, koji se zatekao u svojoj privatnoj „ladi” pokušao je da kolima obori atentatora koji je bežao tadašnjim Bulevarom revolucije, dok je njegov kolega Željko Mićević, takođe van dužnosti, pucao i teško ranio jednog od begunaca na obodu Tašmajdanskog parka.

– Taj hitac omogućio je hapšenje jednog od napadača na licu mesta. Baš kod njega nalazili su se pasoši obojice atentatora. Odmah je raspisana potraga sa fotografijom begunca koji je istog dana uhapšen u Novom Sadu – seća se penzionisani policajac Slobodan F. Vujanović, u to vreme viši inspektor u Trećem odeljenju (ubistva) Gradskog SUP-a u Beogradu.

Atentatori su bili Harutioni Krikor Levonian i Rafi Aleksander El Bekian, libanski državljani i, što je važno za pozadinu ovog slučaja, poreklom – Jermeni. Motiv terorističkog napada, kako će se ispostaviti tokom policijske akcije „Madera”, bila je višedecenijska mržnja između Turaka i Jermena. Taj problem aktuelan je i danas, posebno kada se potegnu neka istorijska pitanja.

Njih dvojica su u Jugoslaviju doputovali 6. marta 1983. godine, vozom iz Budimpešte kojim su uspeli da prošvercuju oružje i municiju. Smestili su se u hotelu „Novi Sad” u Novom Sadu, odakle su svakodnevno dolazili u Beograd zbog pripreme atentata na ambasadora Turske.

– Nakon izvršenog osmatranja ambasade i dnevnog kretanja ambasadora vraćali su se u Novi Sad i u hotelskoj sobi raspravljali o uočenim saznanjima. Po njima, najbolje je bilo da sačekaju ambasadora kada sa vozilom i vozačem izlazi iz dvorišta ambasade, na uglu ulica generala Ždanova i Bulevara revolucije i, dok je vozilo zaustavljeno na semaforu, da mu priđu i pucaju. Dogovorili su se da štopuju vreme, da bi utvrdili koliko minuta je upaljeno crveno svetlo na semaforu. Plan su razrađivali do najsitnijeg detalja – seća se Vujanović.

Zaključili su da imaju dovoljno vremena da se rasporede blizu semafora jer je vozilu, prilikom izlaska iz dvorišta ambasade, trebalo dosta vremena da se iz male sporedne ulice uključi u Ulicu generala Ždanova.

– Osmatranjem su utvrdili da ambasador sedi na zadnjem sedištu „mercedesa”, sa desne strane, i da je sa njim u kolima još samo vozač. Odlučeno je da, kada se automobil zaustavi na semaforu, Levonian priđe vozilu sa zadnje desne strane, gde sedi ambasador i da ga likvidira pištoljem, a da Bekian priđe vozilu sa leve strane i ubije vozača. Tako su i postupili – kaže Vujanović.

Nakon što je Levoniana ranio policajac, Bekian je bežeći odbacio pištolj u kontejner u Tašmajdanskom parku. Uspeo je da se domogne međugradske autobuske stanice. Ušao je u autobus za Novi Sad, prošao je i kroz letimičnu policijsku kontrolu na izlazu iz Beograda. Policajci u tim trenucima još uvek nisu imali njegovu fotografiju, prve informacije su govorile da se traga za crnim mladićem tamnije puti, pa su mnogi pomislili da je u pitanju crnac. U Novom Sadu je lutao ulicama, očajan jer mu je pasoš ostao kod Levoniana. Bio je sumnjiv pozorniku koji je bio obavešten o atentatu. Prilikom legitimisanja pokušao je bekstvo, ali je savladan u sproveden u Beograd. Dvojica atentatora su u prvostepenom sudskompostupku osuđeni na smrt, kasnije im je kazna preinačena na po 20 godina zatvora.


Milan Galović

objavljeno: 09/03/2008.

Politika