24. јануар 1887. рођена је Живана Жанка Стокић, српска глумица, позната по тумачењу ликова из дела Бранислава Нушића.

Жанка Стокић (право име Живана Стокић; 24. јануар 1887 — 21. јул 1947) је била српска глумица, позната по тумачењу ликова из дела Бранислава Нушића.
Рођена је у Великом Градишту. Отац Богосав је био или лекар или полицијски писар. Њена мајка Јулка је рано остала удовица, па се удала за свештеника Александра Николајевича Санду, који није желео пасторку у својој близини, па се Жанка већ са четрнаест година удала за једног зајечарског абаџију. Међутим, „побегла“ је са позоришном трупом Љубомира Рајичића Чврге, где јој је први задатак био прање веша.[1] Муж је први пут успео да је батинама врати кући, али је други пут младу Жанку узео у заштиту глумац Аца Гавриловић, који је касније постао њена велика љубав.

На данашњи дан: Рођен Јован Дучић            
недеља, 17. фебруар 2013.

На данашњи дан 1871. године рођен је српски писац и дипломата Јован Дучић, члан Српске краљевске академије, чија је лирика ударила печат српској поезији у првој половини 20. века. Дипломирао је права у Паризу и од 1912. до 1941. био је дипломатски чиновник Краљевине Србије и Југославије, на крају и амбасадор у неколицини европских престоница. Већ првом песничком збирком "Пјесме", издатом 1901. у Мостару, представио се као специфичан лиричар и ванредна појава у српској књижевности. Писао је и прозу ("Јутра са Леотара"), путописе ("Градови и химере", "Писмо из Женеве", "Писмо с Алпа", "Писмо из Шпаније"), есеје ("Благо цара Радована", "Моји сапутници", "Стаза поред пута"), студије ("Гроф Сава Владиславић"), политичку публицистику ("Верујем у Бога и у српство"). Умро је у САД 1943. дубоко резигниран страдањима српског народа током рата, посебно на територији такозване НДХ. Дуго након Другог светског рата, поједини сегменти његовог дела били су занемаривани, због чињенице да је Дучић сматран симпатизером Покрета генерала Михаиловића. Његови земни остаци почивали су шест деценија у варошици Гери у држави Индијана САД, после чега су пренесени у отаџбину и положени у крипту манастира Нова Грачаница изнад његовог родног Требиња.

На данашњи дан: Милорад Чавић освојио златну медаљу на првенству Европе            
 среда, 19. март 2014.

2008 - Српски пливач Милорад Чавић освојио је златну медаљу на првенству Европе у дисциплини 50 метара лептир пошто је у финалној трци тријумфовао резултатом 23,11 секунди, оборивши европски рекорд. Европска пливачка федерација, два дана доцније, забранила је Чавићу да се такмичи до краја првенства у Ајндховену, пошто је током доделе медаља носио мајицу с натписом "Косово је Србија".

На данашњи дан: Александар Цинцар-Марковић и генерал Радивоје Јанковић, потписали акт о капитулацији Краљевине Југославије

Опуномоћеници Врховне команде владе Краљевине Југославије, шеф дипломатије Александар Цинцар-Марковић и генерал Радивоје Јанковић, потписали су, у згради негдашњег чехословачког посланства у Београду, акт о капитулацији оружаних снага Југославије. Војска је одведена у заробљеништво (само Срби), а земља подељена. Формиране су злочиначка Независна држава Хрватска и Велика Албанија, а Немачка, Италија, Мађарска и Бугарска, поделиле су остатак територије. Југословенска ратна флота припала је Италији, изузев једне подморнице и две моторне торпиљерке које су умакле и разарача "Загреб" који су успели да потопе поручници бојног брода Милан Спасић и Сергеј Машера у Боки.

Stepan Stepanović – Stepa (Kumodraž, 28. februar/11. mart 1856 — Čačak, 27. april 1929) bio je srpski i jugoslovenski vojvoda.
Učesnik je srpsko-turskih ratova (1876—1878), kao pitomac-narednik, kasnije potporučnik. U periodu između bitaka na Slivnici i kod Kumanova obavljao je dužnosti komandanta bataljona, puka, brigade i divizije i pomoćnika načelnika Glavnog đeneralštaba. Dva puta bio je i ministar vojni. U tom periodu Srpska vojska je u organizacionom, stručnom, materijalnom i moralnom pogledu bila dobro pripremljena za predstojeće ratove. U Prvom balkanskom ratu (1912—1913) Stepa Stepanović je komandovao Drugom armijom.

U Drugom balkanskom ratu, armija pod Stepinom komandom požrtvovano je branila nišavsku zonu sa utvrđenim logorom u Pirotu. Kada je počeo Prvi svetski rat, kao zastupnik odsutnog načelnika Štaba Vrhovne komande Radomira Putnika, rukovodio je mobilizacijom i koncentracijom Srpske vojske. Posle Putnikovog povratka u zemlju, ponovo preuzima dužnost komandanta Druge armije i sa njenim glavnim snagama izvodi marš-manevar preko Koceljeve i Tekeriša. U noćnom napadu, na istočnim padinama Cera, porazio je 21. diviziju austrougarskog 8. korpusa čime je omogućio pobedu Srba u Cerskoj bici. Za tu savezničku pobedu nad Centralnim silama, 20. avgusta 1914. godine, unapređen je u čin vojvode.

Njegova armija je u bici na Drini požrtvovano branila Mačvu, uspešno odbijala više koncentričnih napada nadmoćnijih austrougarskih snaga, prikovala Poćorekovu Petu armiju za obale Drine i Save i mesecima iscrpljivala i trošila njene snage.

U Kolubarskoj bici (od 16. novembra do 15. decembra 1914), Druga armija je na desnoj obali Kolubare najpre zaustavila neprijateljski napad, a zatim učestvovala u manevarskim poduhvatima vojvode Radomira Putnika i generala Živojina Mišića, što je dovelo do sloma austrougarske Balkanske vojske.

Za vreme invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, Stepanovićeva armija je zajedno sa Timočkom vojskom, osujetila pokušaj bugarske Prve armije da kroz nišavsku zonu prodre u pozadinu glavnih snaga Srpske vojske angažovane na severnom frontu i time umnogome doprinela propadanju Makenzenovih planova o brzom okruženju i uništenju Srpske vojske. Iako je imao značajnu ulogu u reorganizaciji Srpske vojske na Krfu i njenim prvim uspesima na frontu kod Gorničeva, na Kajmakčalanu i oko Bitolja, najveći uspeh vezan je za proboj solunskog fronta i izbacivanje Bugarske iz rata.

Vojnici Stepanovićeve Druge armije su u jakom naletu probile neprijateljski utvrđeni front na Dobrom polju i Kozjaku i zajedno sa Prvom armijom i savezničkim snagama, bez predaha, gonile razbijene bugarske i nemačke trupe sve dok, 29. septembra 1918. godine, nisu prinudile Bugarsku na kapitulaciju i otvorile put za konačno oslobođenje Srbije. Ta vešto izvedena operacija i prva saveznička pobeda, koju je izvojevala srpska vojska u Cerskoj bici, uvrstile su ga u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.

Mošti Svetog Save su bile u Mileševi, sve dok ih Sinan-paša nije odatle oteo, odneo u Beograd i spalio ih na brdu Vračar 27. aprila 1594. Posle oslobođenja od Turaka na Vračaru je podignut hram posvećen Svetom Savi, u znak zahvalnosti za sve ono što je Sveti Sava uradio za svoj narod i crkvu.
Mesto spaljivanja, međutim, verovatno nije bilo na današnjem Vračaru, koji je tada bio daleko izvan zidina grada, već na brdu „Čupina umka" na mestu između današnje crkve Svetog Marka i sportskog kompleksa, a koje se tada zvalo Vračar. Po narodnom predanju, pre spaljivanja mošti, spašena je ruka Svetog Save i danas se nalazi u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja.

Srpska pravoslavna crkva praznuje Savu kao svetitelja 27. januara po gregorijanskom, odnosno 14. januara po julijanskom kalendaru. Praznik Svetog Save, Savindan, obeležava se kao školska slava u svim školama u Srbiji i Republici Srpskoj. Takođe se obeležava i spaljivanje moštiju Svetog Save.

Savezna Republika Jugoslavija (skraćeno SRJ) je bila država koja je stvorena 27. aprila, 1992, odlukom Saveznog izvršnog veća SFRJ, kao zajednička država Republike Srbije i Republike Crne Gore.
 Vojvodina i Kosovo i Metohija imale su, usled multietničnosti, status autonomnih pokrajina u okviru republike Srbije, ali sa mnogo manje nadležnosti, u odnosu na one iz vremena SFRJ. Savezna Republika Jugoslavija je ujedno nastala raspadom SFRJ, početkom devedesetih godina prošloga veka.

Nakon Petooktobarskih promena, crnogorska vlast je sve više insistirala na nezavisnosti, ili barem na potpunom preuređenju u „Savez dve nezavisne države". Glavni problemi nove vlasti, bile su sve žešći teroristički napadi u takozvanoj „tampon zoni"; tj. kopnenoj zoni bezbednosti od pet demilitarizovanih kilometara na području opština Preševo, Medveđa i Bujanovac, koje je sprovodila albanska teroristička organizacija OVPBM, tokom 2000. i u prvoj polovini 2001. godine, zahtevajući pripajanje ove tri opštine Kosmetu. Ovaj problem je nešto kasnije rešen, kad su izbili sukobi sa albanskim teroristima u Makedoniji, kada je NATO odobrio jugoslovenskim snagama bezbednosti povratak na teritoriju te tri opštine. Istovremeno, poslednja sporna teritorija između Hrvatske i Crne Gore- Prevlaka- pripojena je Hrvatskoj, nakon pregovora između Hrvatske sa jedne i SRJ i Crne Gore sa druge strane. Fraza „Savez dve nezavisne države" sve više je izgovarana u Crnoj Gori, kako su tokom 2001. godine počinjali pregovori o preuređenju savezne države između Srbije i Crne Gore.

14. marta, 2002, zvaničnici SR Jugoslavije, Republike Srbije i Republike Crne Gore, uz prisustvo Visokog predstavnika Evropske unije, potpisali su Polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore, kojima je predviđeno da SRJ ubuduće nosi naziv Srbija i Crna Gora. 4. februara, 2003, formirana je državna zajednica Srbija i Crna Gora, zasnovana na ravnopravnosti dveju država članica, tj. države Srbije i države Crne Gore, čime su SRJ i naziv „Jugoslavija" prestali da postoje.

На данашњи дан: Умро Гаврило Принцип            
 понедељак, 28. април 2014.



На данашњи дан 1918. године умро је српски национални борац Гаврило Принцип, атентатор на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву на Видовдан 1914. Атентат је Бечу послужио као изговор за војну инвазију на Србију, чиме је изазван Први светски рат. Принцип се пред полицијом и судом држао херојски и као малолетник осуђен је на 20 година тешке тамнице. Због нехуманих затворских услова (десна рука му је ампутирана наводно из здравствених разлога), оболео је од туберкулозе и умро је у тамници у граду Терезин у данашњој Чешкој шест месеци пре коначног слома Аустро-Угарске.



Данас је понедељак, 28. април, 118. дан 2014. До краја године има 247 дана.

Миленко Павловић 1959-1999

Миленко Павловић је рођен 5. октобра 1959. године у Горњем Црниљеву. Завршио је војну гимназију „ Маршал Тито" у Мостару упркос противљењу родитеља да изабере позив пилота.
Ваздухопловну академију завршио је у Задру. Командант 204 ловачко авијацијског пука постао је 1998.
Погинуо је 4. маја 1999. Иза њега су остали супруга и два сина.

Пре тачно петнеаст година на данашњи дан командант 204. ловачко авијацијског пука Миленко Павловић извукао је млађег колегу пилота из авиона и полетео ка НАТО авионима који су бомбардовали Ваљево. Летео је право у смрт желећи да прекине бесмислено жртвовање својих колега који су у полуисправним авионима били немоћни да се суспротставе бројнијем и технички надмоћнијем непријатељу.

Рат је пуковника Миленка Павловића затекао на месту команданта 204. ловачко авијацијског пука. Тада се само 14 авиона МиГ 29 могло супротставити НАТО авијацији са 600 најсавременијих летилица. Са упола мањим дометом радара и три пута мањим дометом ракета наши пилоти били су немоћни. Ипак, сви су беспоговорно изврашавали задатке.

Првог дана бомбардовања катапултирала су се из погођених авиона два пилота. Два дана касније, 26. марта изнад Бијељине погинуо је мајор Зоран Радосављевић. Потом, по наређењу Команде ратног ваздухопловства у сусрет непријатељским формацијама полетео је само један Миг 29.

У полуисправном стању постајали су лака мета.  Пуковник Миленко Павловић занао је да сваки лет носи такав ризик.

Када је 4. маја 1999. стигло наређење о полетању на НАТО авионе који су надлетели Ваљево, Павловић је дежурао на измештеном командном месту у Старој Пазови. Јавио је свом заменику да по сваку цену задржи млађег колегу да не полети и кренуо ка Батајници. Пришао је авиону и рекао: „Мајку вам дечју, нећете ви да гинете, ја ћу!" Извукао је из кокпита младог пилота и  олетео пут родног краја.

Радару је показивао стотинак непријатељских правих и лажних циљева, а на другој страни је био Павловић - сам! Ваљевци сведоче да се авиони нису видели, али да се чула грмљавина мотора. Није било као до тада, да надлете и избаце бомбе. Нису слутили каква се драма одиграва на небу. Све док нису чули експлозију и угледали делове запаљеног авиона како пада и помислили да је оборен НАТО авион. Усхићење се убрзо претворило у тугу.

Миленков лет трајао је око дванаест минута. Одмах по полетању отказао му је генератор наизменичне струје. Ракета испаљена са авиона који је био у околини Тузле погодила је наш авион у пределу кабине. Павловић се није катапултирао. Можда за то није имао прилику, мада они који га познају верују да никада не би напустио свој ваздухоплов.

Био је то последњи Миленков лет. И последњи лет до краја НАТО агресије - до тада је уништено 11 Мигова, шест у ваздуху и пет на земљи. Он за своја дела никада није проглашен херојем. Постхумно је одликован Орденом за храброст и Златном летачком значком.

Сваке године 4. маја у знак сећања на Миленка Павловића, команданта 204. ловачко авијацијског пука његове колеге, родбина и поштоваоци положе венце на споменике у Ваљеву и селу Бујачић где је пао његов авион.

Радио-телевизија Србије је на годишњицу бомбардовања 2006. године емитовала документарни филм о Миленку Павловићу „Лет у смрт" аутора Слађане Зарић

„Имају ме!"
У једном тренутку из оперативног центра Миленка су упитали да ли види непријатељски авион.
„Видим их, али виде и они мене!"
Завладао је тајац, а пре него што је ишчезао са радара његове последње речи биле су :"Имају ме!"

Izvor: RTS

Slava mu i vecno hvala 

На данашњи дан: Стрељан генерал Дража Михаиловић            
 четвртак, 17. јул 2014.

БЕОГРАД - На данашњи дан 1946. године стрељан је Драгољуб Дража Михаиловић, командант Југословенске војске у Отаџбини (четнички покрет). У Други светски рат ушао као пуковник а избегличка влада му је доделила чин генерала, као и место министра војног. Учествовао је у ослободилачким ратовима 1912-1918. У међуратном периоду извесно време био је војни аташе у Прагу и Софији. Са групом истомишљеника одлучио се, након капитулације 1941. на отпор окупатору, што је започео половином маја 1941.



Бруталне одмазде које је спроводио окупатор временом су га приморале на тактичнији приступ, што ће имати за последицу да су се Британци и Американци временом (током 43. и посебно 44.) одлучили да подрже Партизански покрет (Народноослободилачка војска) који је предводио Јосип Броз Тито. Улазак Совјетских јединица у Србију у јесен 1944. означио је и слом Михаиловићевог покрета. ОЗНА (Одељење заштите народа - политичка полиција) ухапсила га је 12. марта 1946. Осуђен је с образложењем да је био сарадник окупатора и ратни злочинац. Председник САД Хари Труман одликовао га је Легијом части, постхумно 1948. Рехабилитован је одлуком скупштине Србије из 2004. којом су оба сукобљена покрета из Другог светског рата оцењена као покрети отпора.