I tako žureći na jedan poslovni sastanak, gledajući u svoje cipele, naglo sam skrenula iza ćoška jedne zgrade.
Iz tog pravca, isto tako žurećim korakom, išao je profesor obližnjeg faxa.
Naravno da smo se u toj žurbi sudarili, ne očekujući jedno drugo baš na tom mestu. Zapanjeno smo se posmatrali, dok su iz njegovih ruku letele skripte a iz moje tašne koja je bila otvorena su ispadali najljući ženski predmeti (labelo se otkotrljalo na ulicu).

Oboje smo se nasmešili, svako je pokupio svoje stvari bez neke preterane zbunjenosti, i svako je vrlo brzo nastavio svojim putem, uz simpatične opaske i pitanje profesora da li mi je potrebna pomoć, na šta sam odgovorila da je sve u redu.

Bilo je neosporno simpatično, za skrivenu kameru.
Ne znam šta je taj profesor pomislio (nije mi bilo mnogo važno) ali sam se setila svog dragog profesora, rasejanog entuzijaste za ljudsku dušu kroz poetske prizme davnih pesnika.
Poželela sam u tom momentu da je to bio on, da ga pitam da li se romantika njegovog doba izgubila u vihoru ovog vremena i da li i dalje veruje u nju kao nekada...


* a da je na mestu ovog profe bio neko ko nije mirisao na sećanja, sigurno bih ga terala da mi lovi labelo medju automobilima 

---

С једном Маријом.. 
Баш бих волео да се сударимо и нађемо тако близу.. 
Сударање зна да буде и непријатно.. 

Sa jednom komšinicom..

Isto. Lepa kao lutka a nikako da je vidim ovako po gradu da popricamo. 

sa autom

s njom...

Pa sa njim..   

Sa olukom.

Sa postarem,cekam vaznu posiljku