I bese prijateljstvo je tema jel?

Postoji samo ako:
Drugovi od detinjstva
On nema devojku, ona nema momka...
On nema devojku, ona ima momka koji nije ljubomoran...
On nema devojku, ona ima momka, pa ceka da ona raskine sa njim (imam licni primer u komsiluku, cekao je 6 meseci da raskine sa tadasnjim)

Ostale mogucnosti ne postoje. Jer ako ne gledamo ljubomoru partnera, koja uvek postoji, jednostavno ljudi se, u vezi sa prtnerom (ako je ozbiljna veza), polako udaljavaju od druga/drugarice, osim ako nije vece drustvo. To cine neprimetno i polako. To moze da prokomentarise svako ko  ima duzu vezu....

Mushko-zhensko prijateljstvo iako postoji ne mozhe biti isto kao mushko-mushko. To je fundamentalna greshka koju mi pravimo. Devojke to mnogo bolje kapiraju, jer su zhensko-zhenska prijateljstva potpuno ista kao mushko-zhenska.

Mushkarci prijateljstvo posmatraju kao neshto sveto, dok su zhene za oktavu praktichnije.

hmm moguce nije mi to padalo na pamet

e, ako si  im reko 

'Vamo viski za ortaka ... 

"... i promoterke za novi sajt moga ministarstva..."

Pa sta drugo da izjavim kada sam prosle godine okoncao prijateljstvo sa najboljom drugaricom(bar sam mislio da jeste) jer nije mogla da podnese cinjenicu da sam u vezi i da volim svoju djevojku,pa mi je pravila razna s**nja.To moje prijateljstvo nije bilo bas ni kratko(skoro 10 godina) intenzivnog druzenja u kojem smo znali jedno o drugom skoro sve,nikada se nismo dovodili u nezgodne "situacije",bili podrska jedno drugome,da bi preko noci sve to palo u vodu kada sam ja zapoceo jednu ozbiljniju vezu i onda je doslo do napada ljubomore,posesivnosti itd...Trudio sam se svim silama da sacuvam to prijateljstvo,ali kada sam vidio da ne ide morao sam biti surovo realan i reci joj:"Izvini,ali ovako vise ne ide".A to je samo moj primjer,a znam bar za jos 3-4 ovakva prijateljstva koja su trajala dugi niz godina i bila kvalitetna ali su jednostavno "pukla".Tuzno,ali realno.

Ja sam imala jako dobrog druga sa kojim sam se druzila par godina.
Bio mi je kao brat.... Da ne pisem koliko sam stvari cinila za njega u svakom smislu...
I sadasnji i bivsi decko s imali razumevanja za moje prijateljstvo sa njim i vreme koje sam mu posvecivala kad god mu je trebao savet, pomoc, drustvo, razumevanje, novac, paznja... Ma sve!
Kada je on nasao devojku i kada se prvi put iskreno zaljubio imala sam razumevanja za to sto me je zapostavio... Prolazili su meseci i on se sve redje javljao, da je doslo do toga da smo se 1 videli za 6 meseci. Pravdao se tim da njegova devojka ne odobrava da on ima drugarice...
Sve sam razumela...
Zaboravio je rodjendan da m cestita...
I to sam mu oprostila ....
A onda sam ga jedno jutro oko 10h pozvala da podelim sa njim jednu za mene jako radosnu vest.... A nismo se culi jedno dva meseca pre toga ....
On se javio : " Sta hoces... Kod devojke sam, jesam ti rekao da me ne zoves"
Totalno sam se zbunila i Spustila sam slusalicu... I poslala mu poruku da mi se u zivotu ne javlja....
Posle par sati je zvao , izvinjavao se ... Pravdao... da je to rekao zbog nje ....
Medjutim nikad nisam htela da mu se vise javim ...
Iskreno veoma mi nedostaje, osecam se kao da sam izgubila jedinog brata... Boli me sto ne znam kako je? Da li mu treba nesto?
Ali ne mogu da mu oprostim...

Imala sam i imam (jos uvek) najboljeg prijatelja. Druzimo se godinama i zaista nikada nismo dozvolili da nas prijateljski odnos neko, na bilo koji nacin, poljulja. Imali smo sitnih problemcica jer je njegova devojka ljubomorisala bez ikakvog razloga, a i my darling je malo zvocao dok nije ukapirao da smo nas dvoje zaista pravi, najbolji prijatelji. Moj najbolji prijatelj je, pre par meseci, resio da ga ja krstim... tako da smo sada i kumovi