Muškarci koji su zapravo žene

U prošlim vremenima mnoge su žene iz niza razloga skrivale svoj spolni identitet. Neke su tu svoju tajnu sačuvale sve do smrti, a neke su ostale upisane u povijest kao slavni muškarci.

Dok je danas transvestizam poprilično ''normalna'', u prošlim stoljećima žene su se preoblačile u muškarce kako bi ušle u svijet koji im je inače bio zabranjen.

Čak je i u našim krajevima zabilježen oblik promjene spolnog identiteta kod žena. Te žene su u etnologiji i kulturnoj antropologiji znane kao virdžine ili tobelije.

U slučaju da obitelj ne može dobiti muškog potomka ili ostane bez oca (jedinog muškarca u kući), u prvom slučaju najmlađa, a u drugom slučaju obično najstarija djevojka bi se zavjetovala na celibat, promijenila svoje rodne osobine i preuzela društvenu ulogu muškaraca.

I dok se danas promjena spola ili rodne uloge smatra izrazom individualne slobode, u tradicionalnom balkanskom društvu bila je to posljedica nužde (više).

Žene su se radi raznoraznih razloga diljem svijeta pretvarale da su muškarci, obično ako bi mogli postati dio društva koje ima je inače bilo nedostupno. I dok su na Balkanu žene uglavnom javno postajale virdžine, mnoge danas poznate žene – muškarci, uspješno su godinama skrivale svoj spol.


FOTO: listverse.com
Brandon Teena

Djevojka po čijoj je bolnoj životnoj priči snimljen i film Dečki nikad ne plaču rođena je 1972. godine u Lincolnu u Nebraski. Nakon što su je seksualno zlostavljali njeni muški rođaci, odselila je od kuće i počela svoj život kao muškarac.

Postala je prijateljica s bivšim zatvorenicima Johnom Lotterom i Marvinom 'Tom' Nissenom te je čak i izlazila sa ženom (Lana Tisdel). Nitko od njenih prijatelja nije znao njen pravi spol, dok nije uhićena zbog krivotvorenja čekova i vijest o tome se našla u novinama, a njeno pravo ime i spol su otkriveni.

Ostale je bez djevojke, a njeni ''bivši'' prijatelji su je silovali. Iako ih je tužila, zbog traljave istrage dvojac je ostao na slobodi te ju je dva puta pokušao ubiti. Na kraju je Lotter osuđen na smrt, a Nissen na doživotnu zatvorsku kaznu.


FOTO: listverse.com

Marinus

Marinus pravim imenom Marina rođena je u 6. stoljeću. Njen otac želio je stupiti u samostan, pa je i nju poveo sa sobom, predstavivši je kao dječaka.

Nakon godina života u samostanu, otac i kćer počeli su putovati. No u jednom prenoćištu vlasnikova kći se zaljubila u Marinu, no nakon što ju je ona odbila, optužila ju/ga je da ju je zavela/o i napravio/la joj dijete.

Kako nije željela otkriti svoj spol Marina je izbačena iz samostana te je morala na sebe preuzeti brigu o djetetu i obavljati teške fizičke poslove kao bi ga prehranila. Njen spol je otkriven tek po njenoj smrti.


FOTO: listverse.com

Malinda Blalock

Malinda Blalock bila je vojnik za vrijeme američkog građanskog rata i hrabro se borila na objema stranama.

Kad je počeo rat, nije željela biti odvojena od svog muža, pa se prerušila u muškarca i pridružila vojsci. Registrirana je u ožujku 1862. godine pod imenom Samuel 'Sammy' Blalock.

Njen spol, za vrijeme rata, nije bio otkriven. Hrabro se borila, pričali su njeni suborci. Par je s vremenom dezertirao iz vojske.


FOTO: listverse.com

Chevalier d’Eon

Charles-Geneviève-Louis-Auguste-André-Timothée d’Éon de Beaumont rođena je u Francuskoj 1728. godine. Iako je rođena kao žena, prvu polovicu svog života živjela je kao muškarac.

Njen autobiografija otkriva da je odgajana kao dječak, jer je njen otac mogao naslijediti novac od rođaka samo ako dobije sina.

D' Eon se 1756. godine priključila špijunskoj službi Luja XV. i otišla je na tajnu misiju u Rusiju.

Nakon pet godina vratila se u Francusku. Sudjelovala je kao vojni kapetan u sedmogodišnjem ratu.

Ranjena je i odlikovana. Jedno vrijeme živjela je u egzilu u Londonu, ali se nakon pregovora s kraljem Lujem XVI. vratila u francusku, gdje je nastavila živjeti kao žena.


FOTO: listverse.com

Billy Tipton

Billy Tipton, rođena je 1914. godine kao Dorothy Lucille Tipton, bila je američka jazz pijanistica i saksofonistica, točnije jazz pijanist i saksofonist.

Svoju karijeru započela je svirajući po barovima u Oklahomi. S vremenom se počela predstavljati očevim imenom Billy i povezivati si grudi.

U početku se kao muškarac pojavljivala samo na nastupima, no do 1940, počela je u potpunosti živjeti kao muškarac. Postala je slavna glazbenica i snimila par albuma.

Imala je mnoge lezbijske afere, tijekom kojih je mogla svoj spol zadržati neotkrivenim. Imala je dugogodišnju vezu sa ženom, s kojom je kasnije usvojila tri sina.

Umrla je 1989. godine sa 74 godine. Tek tad su njena obitelj i prijatelji otkrili da je bila žena.

Net.hr

Virdžina - treći pol

Od oko 150 slučajeva virdžina, tobelija, ostajnica, kako ih nauka naziva i koliko ih je od tada zabeležila, danas je živo svega desetak.

Napisala: Dragana Nikoletić
Izvor: National Geographic Srbija

Patrijarhalni običaj da se u porodicama bez muške dece jedna od ćerki odmalena sprema za ulogu domaćina, nastao na području Crne Gore, Kosova i severne Albanije u prvoj polovini XIX veka, danas je gotovo iščezao.

Padala je noć kada smo je najzad ugledali na otkosu nedaleko od njene kolibe u Odragu, visoko u vrletima Sinjajevine, planine na severu Crne Gore. Malena, pogurena, gotovo grbava, u crvenom džemperu, pantalonama i sa crvenom beretkom na glavi. Ovde provodi leta napasajući stoku na sočnim, uvek zelenim livadama.

Stanu Cerović, naslednika junačke loze serdara i sudija, iako od detinjstva glumi muškarca, nikada niko nije oslovljavao muškim imenom, osim ponekad u šali Stancan, i to više, onako, iza leđa.

„Heeej, Stano!“, doviknula sam joj, prepoznavši je.

Kada je videla da je zove žena, napravila se „luda“ i rekla da tu ne živi nikakva Stana. Znajući da je od rane mladosti navikla isključivo na muško društvo i da joj je blizina žena mrska, povukla sam se i prvi kontakt prepustila fotografu. Njemu je dozvolila da joj priđe i predstavi se.

„Aleksandar“, rekao je i pružio ruku.

„Cerović“, odgovorila je čvrsto se rukujući i odmah zapitala: „Ko je ona ženska?“

Zadovoljila se odgovorom da „ona nije bitna“ i odmah ga zaposlila. „Pričuvaj mi ove dve krave“, rekla je, „dok ostale ne pomuzem.“

Ovo malo „prinudnog rada“ bila je propusnica u Stanin dom, svet prepun atavizama.

Selo Odrag broji svega nekoliko planinskih koliba, raštrkanih na beskrajnom prostranstvu pod pašnjacima. Do Stanine kolibe, desetak kilometara udaljene od asfaltnog puta i svega dvadesetak vazdušnom linijom od mondenskog skijaškog centra Žabljak, vodi izlokani makadam, pun rupa i jaruga. Ako sretnete nekoga da vam objasni gde živi Stana, to je prava sreća. Ona je sama u domaćinstvu. Sama vodi pet krava na ispašu, brine o telićima, pravi skorup (kajmak), sama kosi, plašti, vajkajući se da u kući „fali domaćica“. Tako bi nju, „čobana“, uveče čekala spremljena trpeza. Uspeva da založi vatru i ispeče „ljeba“ tek u večernjim satima.


U planini je tokom letnjih meseci, a zime provodi u rodnoj Tušini kod Boana. Tamo prezimljuje sa starijom sestrom Borikom, koja se takođe nije udavala. U Odrag joj namirnice i vodu prte sestrići, Marini sinovi, a snaja je ponekad i obiđe, iako do njene kolibe ima dobra dva sata hoda.

„Svi pobegli zlim putom iz tmuše, a ranije su ljudi ostajali sa ovcama“, komentariše opustelost sela, koja povlači činjenicu da na Sinjajevini više nema ni ovaca. Pretekle su samo krave koje zahtevaju manju pažnju čobana.

Baulja po mraku dok traži šibice da upali petrolejku. Zapinje o drvene hoklice i korita. Onoliko koliko može, bledunjava svetlost obasjava skromnu unutrašnjost kolibe – dva kreveta, par klupa i kose zidove pokrivene stranicama kalendara i novinama. Rakiju sipa u dve čašice. Ženu, naravno, ne nudi. Žestinu ispija polako, zamišljeno, piljeći „u prazno“. Škiju zavija brzo, izvežbanim kvrgavim prstima.

Govori o steonoj kravi Jablanki koja je dvadesetak dana prenela, kao što se, kako objašnjava, često dešava dobrim kravama. Ali Jablanka je od onih koje vole da se sakriju kad se tele, pa ovih dana muku muči sprečavajući je da pobegne. A sa njom, kad se otme, ne može da se nosi ni „momak od petnaest godina“, a kamoli ona. Ako Jablanka ode u šumu, lako se može desiti da je pojedu vuci. Žao bi joj bilo teleta, a još žalije što bi se zavidnici radovali pehu Cerovića. Ceo dan nije „ništa založila“, a zna se da „majka može bez jedinoga sina, ali bez ljeba ne može“. Sendviče neće ni da pipne jer ih smatra tekovinom civilizacije koju uz dečje „pih“ i grimasu gađenja odbacuje. Kao i „američke“ cigarete.

„Sve je to bolesno“, tvrdi, što je uvod u priču o „starinama“, njenoj omiljenoj temi, o slavnim precima Cerovića koji su u njenim očima narasli do mitskih razmera.

Stana je priče o njima čula od „ljudi“ sa kojima je „oduvijek siđila“ i od oca Milivoja čija je, kaže, bila ljubimica. Najmlađoj i najrazmaženijoj od četiri ćerke niko nije branio da se oblači kao muško, na čemu je odmalena sama insistirala. Nakon rane smrti jedinca, predodređena je za „nasljednika“. Tako i danas tumači svoju poziciju u porodici. Kaže da je „izabrana jer joj je „ženska rabota“ oduvek bila besmislena“. Ulogu je prihvatila kao privilegiju koja se na neki način podrazumeva, jer Stana se oduvek osećala kao muškarac.


„Stana smatra da je priroda u njenom slučaju pogrešila“, kaže etnolog Predrag Šarčević. „Individualnopsihološki, svakako je merodavno to kako se one same osećaju, kao žrtve ili kao privilegovane. Sad, naravno, teško je razlučiti koliko su ta osećanja iskreno prezentovana pred istraživačem ili novinarima“, objašnjava Šarčević.

„Ona problem posmatra u kontekstu globalnog odnosa muško-ženskog i kulturnog definisanja rodnih uloga, odnosno pojmova muškosti i ženskosti. Sa njenog stanovišta, Stana Cerović je samo još jedan dokaz o praktičnoj neupotrebljivosti mnogih distinkcija koje u praksi koristimo (kao pol/rod)“, objašnjava prof. dr Aleksandar Bošković, profesor na Fakultetu društvenih nauka Univerziteta u Ljubljani.

Nauka kaže da iako se institucija virdžine na prvi pogled zasniva na teoriji racionalnog izbora, odnosno na rešavaju pitanja nasledstva imena i imanja u porodicama bez muške dece, one mnogo češće slede vlastitu unutrašnju logiku. Ova „logika“ može biti toliko sugestivna da su zabeleženi slučajevi kada devojčice-dečaci vrlo rano izgube „ženski cvijet“, odnosno menstruaciju. Neki drugi opisi govore kako je upravo prikrivanje menstruacije predstavljalo čest problem u nastojanjima da virdžine „prođu“ kao muškarci.

Tako je Stana, kao „napredni“ dečačić, propušila u petoj, s ocem orala u sedmoj, a u prvim razredima škole počela i da puca. Još uvek je odličan strelac, pa se ne boji ni vukova ni medveda. Kaže da ima 62 godine i da je rođena „uz rat“ što se, zapravo, ne podudara. Zna da su je videli na televiziji u Nemačkoj i Australiji, ali joj nije baš najjasnije zašto je toliko popularna među novinarima.

Dok malom baterijskom lampom proverava da li je provrela voda za kafu, konačno obraća pažnju i na „žensku“ i pita je da li je udata.

„Imate li đece? Nemate.“, razočarano će, „E, ja, velju, ne bi’ drž’o jalovu ženu u kući, sve da sunce iz nje bije.“


Stana žene najčešće zove „poganušama“. Jedino kad priča o pokojnoj sestri Koki, lice joj poprima specifičan, razneženi izraz. Za ostale nema mnogo pohvala.

„Ženske se nadigle da imaju pravo ka’ ljudi, a kad vide da je nešto teško, odma’ pitaju đe su muški“, kaže i savetom fotoreporteru završava „sagu“ o ženama. „Ako je vidiš da staruši, ti je odma’ oćeraj. I nikad ne gledaj ljepotu kod ženske, ljepota je k’o rosa pred suncem.“

A njena komšinica iz Tušina, Mika Šuškić, priča: „Kad siđe u Tuš'nje, uvijek nas žene grdi i kaže da su samo ljudi dobri. Al' mi volimo s njom da se pošalimo, pa ja đeci kažem – dal' ste gledali ljepšeg čovjeka od njega. A Stana se onda smeje.“

Iako je poznato da ostajnice najčešće ne vole žensko društvo, etnolozi rado navode primere da su dve virdžine živele zajedno, kao i slučajeve suživota jedne virdžine i jedne „obične“ žene. Stana, reklo bi se, pripada prvoj kategoriji, ali u njenoj kolibi i dalje visi damska tašnica pokojne Koke.

Iako kaže da ustaje kasno, Stana je na nogama u sedam časova, posle svega nekoliko sati spavanja. Brine je hirovita Jablanka koja „bije“ ostalu stoku i neće, kao sve druge krave, da se oteli u štali.

„Čakalicu sam joj turila da je čujem, ali po ovom vjetru ne bi’ čula ni da je čaktar crkveni“, komentariše. Sa strepnjom je šalje na ispašu na udaljene livade. Kad padne mrak i krave ožedne, same će se vratiti kući.


Svojih pet krava Stana gleda kao decu, ni na šta ih ne primorava, tepa im i samo ponekad opsuje. Sa istom prikrivenom nežnošću raspaljuje vatru u šporetu i uveče pokriva novinarku, kao maleni dokaz preživelog majčinskog instinkta. Kad padne veče, ni psovkama ni pretnjama ne uspeva da utera Jablanku u štalu, pa je vezuje za kočić tridesetak metara iznad kolibe. Sedi, puši i čeka da čakalica označi početak zakasnelog telenja. Napipala je kost na karlici krave, koja govori da se trenutak sasvim približio. Povremeno istrčava u noć da bi je obišla.

Konačno iz mraka dopire Stanina dreka. Jablanka se otelila i sada besomučno liže mladog bika koji se već upinje slabašnim nogama u želji da ustane. U potrazi za vimenom, telence se nezgodno sapliće, Jablanka se vrpolji, umalo da ga zgazi. Stana zaključuje da je najbolje da se tele prebaci u kuću, da ga majka ne bi nehotice ubila.

Otrčava u kolibu da donese ćebe u kojem će preneti tele. Prilično je usplahirena, jer ovo je prvo tele rođeno pod ovakvim okolnostima. Šta bi, grdna, vajka se, da je bila sama.

Unutra se zadržala preko svake mere, pa odlazimo da proverimo šta se sa njom dešava. Ona stoji nasred kolibe, potpuno zbunjena. Sa kreveta je svukla jednu tkanicu, ali se predomislila, ne želi da je upropasti jer je majčina rukotvorina. Sad bi da izvuče drugu koju manje žali. Vuče i vuče, ali se tkanica uporno opire. Zapravo, zapinje o pušku skrivenu u Staninoj postelji. Stani je malo neprijatno što joj je otkriveno skrovište.

Telence teže prebacujemo na ćebe nego što ga vučemo preko mokre trave i balege. Stana muze Jablanku u flašu da bi kasnije nahranila tele iz cucle. Aco – bik je po fotografu Aleksandru dobio ime – brzo shvata čemu služi pomoćna naprava, i pošto postaje sit, cele noći kliza po daščanom podu „predsoblja“ kolibe ne bi li se konačno osamostalio.

Ustaje tek ujutru, posle prenošenja na zemljani teren. Te noći je pala kiša koju je Stana i očekivala zbog oblaka nagomilanih oko Durmitora. Vlaga planinsku idilu čini blatnjavom i manje privlačnom, pa rastanak lakše pada. Poručuje da u povratku svratimo u Tušinu i pozdravimo njenu sestru Boriku, koja nekoliko godina leži polupokretna, otkako je polomila kuk. Inače bi ona nas i te kako ugostila.

Stana ostaje sama sa kravama, skromnim zalihama i jogunastim prirodnim ćudima. S njom će možda odumreti običaj zavetovanja, ali nikako i fenomen „trećeg pola“.

Izvor: B92

Muškarci koji su zapravo žene nisu zapravo ni muškarci ni žene.

E da su znale kako je lepo biti zensko... 

Salu na stranu...
Zene koje postaju muskarci i muskarci koji postaju zene moraju imati neki poremecaj. Psihicki ili hormonski.
I danas mi se desava da na ulici vidim osobu za koju se dobro zamislim da li je musko ili zensko. U skoli sam imala devojku koja se i oblacila i ponasala kao muskarac , da bi nam posle izvesnog vremena upoznao/la kako vec ... sa svojom devojkom. 

Cela ova priča o muškarcima-ženama, to jest, dva pola u jednom telu, izgleda razumljivije ako se osvrnemo na Junga, o čemu smo davno ovde na forumu već pričali. Jung govori o Animi i Animusu, muškoj i ženskoj strani svake ličnosti. To znači da svaki muškarac ima u sebi žensku stranu (Animu) i obratno, svaka žena ima mušku stranu (Animusa). Ova dva arhetipa deo su kolektivnog nesvesnog, a u pojedincu se formiraju kroz model majke, odnosno oca. Iz te strane, muškarci koji su žene, i žene koje su muškarci, uopšte ne moraju biti poremećeni.

 Мислим да објашњење многих поремећаја личности, хомосексуализма, трансексуализма и сличнио лежи у андрогиности људског бића.

Андрогин је грчка реч која означава мушко женско биће. Андрогин се не сме бркати са хермафродитом јер је андрогин равнотежа мушког и женског у истом човеку, чак и више јер андрогин значи и биће и суштину, а хермафродит јеполна наказа.
Према Тори, Господ је створио човека по својој слици и прилици као мушкарца и жену. Бог је дакле, мушкоженско створење, а и први човек је био такав.
Санкхја каже да је прво разликовање унутар јединственог бивства мушки дух (пуруша) и женска природа (пракрити). Исто говори и кинеска традиција, прво раздвајање је било између неба и земље, то је као тао и тех, касније јанг и јин. Име кинеског цара јесте му-фу што значи мајка-отац.
Двополност света најчврће чува језик у речима мушког и женског рода. Мушки и женски род обично су својства именица, међутим, постоје језици у којима се особина рода налази и у глаголу па се лако може распознати да ли је делатна личност мушкарац или жена.
Неутралан род, према свему судећи, изворно је био андрогин.
Мушко и женско заправо нису потпун пол, него располућена суштина потпуног један. Мушко је полупол и женско је полупол. Име потпуног и целог пола је андрогин.
Андрогин је после пада подељен златним пресеком  и то тако да  је већи део андрогина припао мушкарцу. То отприлике значи да је мушкарац у већој размери мушкоженско биће него жена.
Међутим, пропадањем човекове суштине изгубила се и размера златног пресека и размера мушког и женског унутар човека постала је неправилна, линија реза је неравна, другачија од јединке до једнике. Сагласност мушког и женског постало је искључив случај. Почев од тада усклађивање мушкарца и жене постало је човеков задатак и то један од најтежих.
Постоје Исусове  речи које су сачуване у усменом предању: „ Потпуност ће уследити када два постане један, када више не буде посебно мушко и женско, него се претворе у један и постану један.“
Кабала придодаје коментар поглављу о рају из Књиге постања. Коментар гласи отприлике да је допуњујући женски део мушкарца остао у рају, а уместо њега мушкарац је добио Еву. Изворна жена је хохма, касније названа Софија. Ева је биће са којим се и не може остварити потпуно јединство јер она није изворни део који допуњава. У мушкарцу неизбрисиво живи сазнање да његова права половина не живи са њим. Она живи у недостижном примордијалном делу живота-идили. Идиличан начин живота је у суштини остварено јединство мушкарца и жене.
Ма колико тежак и кваран начин живота на земљи, и ако постоји само један једини тренутак идиле, за њега су потребни и мушкарац и жена.