Mostarske kiše :: Romanticni kutak

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu,
jedne jeseni
Jao kad bih znao s kim sada spava
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
Jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao, ko to u meni bere
kajsije još nedozrele

Govorio sam joj, ti si derište, ti si balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom

Nije bilo sunca, nije bilo ptica,
ničeg nije bilo
Pitala me je imam li brata, šta studiram
Jesam li hrvat, volim li Rilkea
Sve me je pitala
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj bože
Da li je volim, tiho me pitala
A padale su nad Mostarom neke
modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala,
Ne smem da kažem...
Imala je mladež, mali ljubičast
ili mi se čini
Pitala me je da li sam hrvat,
Imam li devojku, volim li Rilkea
Sve me je pitala
A na oknu su ko božićni zvončići moga
Detinjstva zvonile kapi
I noćna pesma tekla tihano
Niz donju mahalu
Ej Sulejmana othranila majka

Ona je prostrla svoje godine po parketu
Njene su oči bile pune ko zrele breskve
Njene su dojke bile tople ko mali psići
Govorio sam joj da je glupava,
Da se pravi važna
Svetlana, Svetlana... Znaš li ti da je
Atomski vek?
De Gol, Gagarin i koještarije
Sve sam joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala

Vodio sam je po kujundziluku,
Po aščinicama, svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak je nosio
Pod mostovima se igrali žmurke
Neretva, ždrebica..
Pod starim mostom Crnjanskog joj govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom peku
Smejala se tako vedro, tako nevino
Ko prvi ljiljani
U džamije je vodio, Karađoz, beg, mrtav,
Premrtav, pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela
Malo plakala, kao i sve žene
Svuda je vodio

Sad je ovo leto,
Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme
U jednom listu pola stupca za Peru Zubca
I ništa više
A padale su svu noć nad Mostarom neke
Modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove
Bledunjavo sunce izgladnelog dečaka
Nad Mostarom..
Ne umem zaboraviti
Ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu
Njen smeh što je umeo zabolet kao kletva
Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas
Ni one teške modre kiše
O jesen, besplodna njena jesen

Govorila je o filmovima, o Dzemsu Dinu
Sve je govorila, malo tužno, malo
Plačljivo o Karenjini
Govorila je Klajd Grigfits ne bi umeo
Ni mrava zgaziti
Smejao sam se, ti si glupa, on je ubica
Ti si dete

Ni one ulice, ni one prodavce poslednjeg
Izdanja Oslobođenja
Ni ono grožđe polusvelo u izlozima
Ne umem zaboraviti
Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom
One kiše
Ljubila me je po cele noći, grlila me i
Ništa više
Majke mi, ništa drugo nismo

Posle su opet bila leta, posle su opet
Bile kiše
Jedno jedino, malo pismo iz Ljubljane
Otkuda tamo
NI ono lišće po trotoarima, ni one dane
Ja više ne mogu, ja više ne umem
Izbrisati

Piše mi, pita me šta radim, kako živim
Imam li devojku
Da li ikada pomislim na nju, na onu jesen
Na one kiše
Ona je i sad kaže ista, kune se bogom
Potpuno ista
Da joj verujem, da se smejem, davno sam
Davno prokleo Hrista
A i do nje mi baš nije stalo, klela se
Ne klela
Mora se tako, ne vrede laži

Onda su dolazile njene ćutnje duge,
Peduge
Mogao sam slobodno misliti o svemu
Razbistrit spinozu
Sate i sate mogao sam komotno gledati druge
Bacati oblutke
Dole niz stenje mogao sam sasvim otići
Nekud otić daleko
Mogao sam umreti onako sam u njenom
Krilu samlji od sviju
Mogao sam se pretvoriti u pticu u vodu
U stenu, sve sam mogao

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne
A hitre
Igrali smo se buba-mara i skrivalice
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
Nisam valjda ćorav
Nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš
Dobićeš batine
Kad je ona tražila, mogao sam pobeći
U samu reku, našla bi me
Namiriše me, kaže, pozna me dobro
Nisam joj nikad verovao, valjda je stalno
Ćurila kroz prste

Volela je kestenje, kupili smo ga po rondou
Nosila ga u sobu, vešala o končiće
Volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio
Kad svenu, stavljala ih je u neku kutiju
Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
Veruje li u komunizam
Da li bi se menjala za Natašu Rostovu
Savšta sam je pitao
Ponekad glupo, znam ja to i te kako

Pitao sam je da li bi volela malog sina
Recimo plavog
Skakala je od ushićenja, hoće , hoće
A onda odjednom padala je u neke tuge
Ko mrtvo voće
Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za živu glavu
Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona
Pala sa Jupitera
Ko je to, recimo, Zubac Pera, da baš on
A ne neko drugi
Taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando il takvi

Govorio sam joj, ti si glupa, ti si pametna
Ti si đavo, ti si anđeo
Sve sam joj govorio, ništa mi nije verovala
Vi ste, muškarci, rođeni lažovi, vi ste hulje
Svašta je govorila
A padale su nad Mostarom neke modre kiše

Stvarno sam voleo tu Svetlanu, jedne jeseni
Jao kad bih znao s kim sada spava
Ne bi mu glava, ne bi mju glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije još nedozrele

PERO ZUBAC