prvo mirko djordjevic nije nikada imao ambiciju da bude pop niti je to ikada bio. njegovi religijski tekstovi i neki prevodi su od neprocenjivog znacaja za same pravoslavce i ti ako si bar malo upucen morao bi to da znas. takodje on je covek skolovan tako da ti navodnici ne pomazu bar danas kada postoji google i kada sve lepo moze da se sazna

a evo jos jedan njegov tekst:

U Trebinju – proleće srednjeg veka 
Mirko Đorđević   
12.04.2009.

Nije se to dogodilo u gradiću Bezieru 1372. godine uoči prolećnog svetkovanja Blagovesti – ne, to se događa u Trebinju uoči Blagovesti 06. aprila 2009. godine. Tako stoji na papiru presude koju je Eparhija zahumsko-hercegovačka izrekla dvojici građana BiH u RS koji su se ogrešili o kanone i delovali protiv učenja Crkve. Presudu je potpisao preosvećeni Grigorije koji je na crkvenom sudu bio i tužilac i sudija. Tok suđenja nije poznat do detalja, ali presuda je tu i nad njom nije lako reći neku razumnu reč: odustali su komentatori – a u inostranstvu niko i ne veruje da je to moguće – i uistinu nikom lako nije. Sve što imamo je zvanični tekst presude, a ostalo je za one koji se još mnogo čemu čude – pisac ovih zapisa se odavno ničemu ne čudi, ali to ne znači da mu je sve ovo sasvim jasno.

Građani BiH Nikola Sekulović i Blažo Stevović su izopšteni iz Crkve i drastično kažnjeni.

Vladika Grigorije-Trebinje danasOni su – čitamo presudu – povredili „čast i dostojanstvo služitelja oltara Gospodnjeg“. Oni su u svojim izjavama „negirali Bogomdano episkopsko dostojanstvo Episkopu Eparhije zahumsko – hercegovačke“. Reč je o episkopu Grigoriju koji je jesenas osvojio simpatije i crkvene i laičke javnosti svojom savesno pisanom promemorijom o otvorenim i bolnim pitanjima u SPC. Sada tek ništa jasno nije – neko je ućutkao mladog episkopa ili – dalje ne znamo o čemu se radi. Građani o kojima je reč su kažnjeni isključenjem i to rečima – „Odlučuju se od svih Svetih Tajni, i isti ne mogu koristiti druge darove koji pripadaju članu pravoslavne Crkve, niti uopšte ulaziti u svete hramove, prisustvovati Svetoj Liturgiji niti bilo kojoj sveštenoradnji: bogosluženju, hrišćanskom krštenju, vjenčanju, sahrani i tako dalje, a članovima Crkve je zabranjeno moliti se sa izopštenima“.

To je sve – i oni koji očekuju komentar od pisca ovih redaka ovog puta će biti razočarani.

Nekoliko, naravno uzaludnih i nikom potrebnih, pitanja ćemo postaviti: ako su ovi ljudi to učinili, oni mogu promeniti veru i pristupiti drugoj crkvi, jer to se događa svakodnevno u svetu. Tako se crkve i dele i to vekovima – mogli su ovi nesrećnici to reći i onda se čovek pita čemu ovaj sud i ova sudanija. Oni su laici i građani i imaju pravo da priznaju vladiku ili da ga ne priznaju, pa i da ga kritikuju. To se svakodnevno događa i kod nas i u svetu. U tom slučaju suda ovog besmislenog i ne bi moralo biti, ali papir je tu i ljudi su obeleženi i prokaženi i to groznim žigom. Crkva ima svoje autonomno i od države odvojeno zakonodavstvo – avaj! Ako su pak nesrećni građani države BiH nešto govorili o tome kako se vode „poslovi“ u Eparhiji, za to su morali ponuditi dokaze, ali pred sudom na građansko-pravnom području. Onda, oni jesu građani BiH, a presuda crkvenog suda važi na celom kanonskom području SPC. I tako dalje, do besmisla i beskraja.

I u srednjem veku se poštovalo neko načelo – crkva osuđuje, ali izopštenika predaje državnim vlastima. Presuda je oročena do pokajanja, a ako se ne pokaju – kuda smo to pošli i gde smo već stigli. Ko odlučuje šta je jeres i ko su jeretici, kada i vladike SPC jedan drugom govore to isto. Ako se neko usudi da progovori o liku i delu nekog episkopa – sa dokazima – rizikuje da bude proklet i izopšten. Nosiće žig srama na čelu. U srednjem veku je to bilo regulisano nekako naopako i grozno. Onaj ko je imao u rukama latinski tekst presude izrečene Đordanu Brunu, koji je bio monah, morao bi zapamtiti makar onaj pasus u korektnom srpskom prevodu, a on glasi:„Kazniti dakle, brata Đordana blago i bez prolivanja krvi“.

Ne, sigurno ne – u Trebinju niko nikoga neće spaljivati, ali sve ovo miriše na srednji vek. I ne na njegovu jesen, već na neko novo srpsko srednjevekovlje. I na njegovo nenadano proleće. Uskršnja poruka ova presude je grozna: svaki čovek mora paziti ne samo šta će reći o vlastima, već i o episkopima. Nedavno je potvrđena presuda „stoglavog sinoda“ Ruske crkve L.N.Tolstoju. Jeza poduzima čoveka kada čita kakvim rečima Crkva kune „navek prokletog i prezrenog ruskog Judu“. Groznije od onoga što su rabini izrekli B.de Spinozi. Nije lako biti žigosan i ovako obeležen, a osim toga ekskomunikacije nisu u tradiciji SPC. Ili su ljudska prava šala koja se početkom aprila čuje i ljude zabavlja. Ovo neće biti to – ovde je Nečastivi odavno i to lično odneo svaku šalu.
Druge komentare ovoga puta prepuštamo vičnijima i dostojnijima.
A možda komentari i nisu nužni.

Zapisi iz palanke