Прва званична утакмица на коју ме је ћале одвео била је у сезони 98-99 између Партизана и подгоричке Будућности.Покојни деда као навијач Београда ипак није успео да убеди ћалета да је градски клуб на Карабурми,па сам тако завршио на западу у Хумској.Сећам се да сам пре утакмице код југа налетео на неког џанкија и да се жив одсекох   а из игре се и дан данас сећам детаља код једног корнера подно северне трибине.У сећању ми је и 2001 година и утакмица Југославија-Русија где је пола разреда отишло да бодри Милована Ђорића   ... а од репрезентативних свакако и Југославија-Швајцарска мислим исте године на препуном ЈНА.

Први бег од куће свакако Нови Сад.

Мислим да је та против Звезда-лацијали била баш и када Славија праг-Партизанен... мрзи ме да тражим сада,мислим кажем.. 

 




Иначе, лепа идеја

Е неам појма право да ти кажем. И после ми је то изветрило из мозга и видео сам пар пута ту слику по нету ал никад нисам застао да прочитам.



едит: е да идеја одлична.

Ja se te vase utakmice protiv Lacija secam samo da sam je kao mali slusao preko radija, ne znam kako mi je to ostalo u secanju al ajde...

Sad kad bolje razmislim, prva tekma u mojoj licnoj organizaciji je Partizan- Real na JNA  Mozda je bila i neka pre te ali ta mi je otala u pamcenju
koliko kilometara do civilizacije 

Јбмлига неам појма. А и то је мени тада било толико небитно да ти не могу описати.. 13-14-15 година клинац на стадиону са људима који су сви добрано старији од њега.. мош мислити који је то осећај и усхићење

Prva utakmica na Čika Dači bila sigurno, deda me vodio kad sam baš bio klinac, ali ne sećam se s kim je Radnički igrao. Zapad je uvek bio pun tada. Posle sam stalno išao s njim, ćale mi baš nije neki zaljubljenik u domaći fudbal, ali tad sam mnogo gotivio kad matorci krenu da raspravljaju o fudbalu i da se deru na igrače i naravno svi se dernjaju u glas i nikog nikog ne sluša šta priča, svi teraju svoju politiku.  

Sećam se i čuvene utakmice protiv Čuke , plej of za ulazak u prvu ligu, Vele Ivanović dao gol za 1-0, toliko je bilo i na Banovom brdu, pa Radnički dobio na penale.

Što se ostalih utakmica tiče, ostala mi u sećanju Srbija - Španija u kvalifikacijama za SP. Bio sam zapanjen brzinom i kretanjem Hoakina i Visentea, jebote, kao da im je neko ugradio po motor u bulju i trči. Veliki deo utakmice sam više gledao šta njih dvojica rade, nego što sam pratio šta se dešava na terenu.

Септембар 1996

Раднички 7:1 Младост Подгорица

Горан Друлић комада четири.
Матори, иначе циганин до коске, одвео на исток и тровао као клинца да увек треба да навијамо за Раднички против осталих клубова из државе. Само што се касније, мени та идеја није свидела, па ми је Раднички на првом и једином месту, остали клубови ме не интересују. Ћале и даље воли звезду  


Први бег, како рече Колестан, крај 2003, Смедерево, Железничар - Раднички.
Стадион у центру ромског насеља, било лома повуци потегни са мештанима, али на крају је све било до јаја. Сем резултата, 3:2 за гане, мада то и није толико битно  



Е то је по мени, легендарна утакмица, једно од највећих лудила у нашој историји.
Ево снимак последњег пенала, који је извео Огњен Короман.

Koje ludilo...