Moj zatvor

“Moj zatvor je pun”. Tako govorim sebi samome kada me u tmurnim jesenjim nocima uhvati depresivno raspolozenje. “Moj zatvor je pun”. Mogao bih da kazem i: “Moj koncentracioni logor je pun”, ali takva izjava provovcira nezgodne istorijske asocijacije. “Moj zatvor je pun” je za mene dovoljno dobro. To nije veliki zatvor, maksimalno osamdeset zatvorenica, ali mi donosi vise nego pristojne prihode. Zato ga i volim. I ne samo zato. Volim osecaj moci kada setam hodnikom izmedju celija prepunih zena u sivim ritama. “Eno, ide upravnik”, “Ide Doktor”, cujem kako sapcu. Uzivljavam se u ulogu Velikog majstora, UcItelja koji ce svojim ucenicama kroz patjnu doneti zadovoljstvo i srecu.

U mom zatovru su uglavnom zene. Uglavnom bogate zene, bele zene, visa srednja klasa, pa na gore. Sa svojim problemima, zeljama i nadama kakve se i inace nalaze kod zena vise srednje klase. Odvojene od svojih poseda, auomobila, skupe odece iz pariskoh butika, izolovane od svojih muzeva, porodice, “drustvenih i modnih krugova” u kojima su se kretale ove zene sada deluju neopozivo i neopisivo jadno. Nekada izbezumljeno. Nekada sivo i neugledno kao i njihova zatvorska odeca. Naravno, ne zalim ih, njih ponajmanje. Za stanje ukojem su ponajvise su same krive. Zato se ovo mesto i zove zatvor.

Zatvor je mesto nevoljnih. Sama ideja neraskidivo je vezana za uspon drzave. Za pojmove koa sto su “ludnica” ili “fabrika” ili regrutacija. Dakle uz sve one lepe stvari kojima nas casti bezdusni bog civilizacije, imamo zatvor. Imamo “ustanove zatvorenog” tipa, a ovo je jedna od njih.

@ene u moj zatvor dolaze sa nejasnom idejom “da ce se popraviti i promeniti”, da ce biti sasvim drugacije kada izadju odavde. Po prijemu imam formalnu duznost da porazgovaram sa svakom od njih. One pricaju o sebi iznose mi razloge za svoju situaciju. Neke pokuasavaju da me zavedu. Ja samo klimam glavom i ostajem hladan. Ne dozvoljavam da preko mog krutog pogleda predje senka sumnje ili sazaljenja. Osoblje oduzima sve licne stvari, biva obavljen rektalni i vaginalni pregled (radi ponizavanja) i zene dobije svoj broj umesto dotadasnjeg imena.

I pre nego sto sam postao upravnik ovog zatvora, zatvori i tamnice imali su za mene neopisivu draz. Jos u detinjstvu voleo sam da zakljucavam drugove u podrum. Da se igram “sudjenja” i “pogubljenja”. To je unekoliko i opredelilo moj zivotni put. Postao sam sudski psihijatar a kasnije upravnik zatvora. Neki bi u mojoj sudbini nasli povoda za iscrpnu psiholosku analizu, ali zapravo, ja sam jedan sasvim obican covek sa mozda malo vise smisla za pravdu, tacnost i urednost. Eto, danas je nedelja i ja sam dosao da dezuram. Obrijao sam se, u ogledalu je slika glatkog lica. Kada kazem “savrseno obrijanog” onda mislim da je jasno gde pozinje kosa, a gde se zavrsava brada. Tanke naocare sa okvirom od zice imaju besprekorno cista stakla, kosa je uvek uredno podsisana i kod frizera odlazim svake druge srede u mesecu. Kod mene je sve po pravilu sluzbe upravo zato sto mislim da je disciplina i samodisciplina jedino sto coveka razlikuje od zivotinje. Mislim da je veoma vazno da se covek razlikuje od zivotinje, da stremi ka savrsenstvu, da radi i zivi za Savrseno. U tom smislu i ove zatvorene zene i njihova patnja ne zavredju ikakvu paznju jer su sa tog puta savrsenstva one sigurno skrenule, inace ne bi bile ovde. Tako razmisljam, nekada uzimam svoju futrolu za naliv pero, spretnim pokretom vadim naliv-pero i vezbam svoj potpis. Imam cetrdesetitri godine i ne smatram da sam dostigao vestinu istancanog potpisa. Uopste, cesto sam na poslu, u kancelariji, ionako zivim sam.

Jutros, kada sam prosetao hodnikom u redovnoj inspekciji, paznju mi je privukla strasno mrsava zena srednjih godina. “Stoj, ko si ti? “ Upitah.
“Broj 11-4876.” Odgovorila je. Hocu da omrsavim, nism zadovoljna svojom figurom, dijeta mi nije pomogla, hou da budem lepa kao Madona kada je bila u mojim godinama. Platila sam tri meseca zatvora.

Produzio sam dalje.

MC