cao svima.  ja sam aleksandar i imam 20 godina.  pre godinu dana sam oboleo od paranoidne depresije.  razmisljao sam o suicidu.  sve je pocelo mojim preseljenjem u bg, gde je trebalo da studiram, upisao sam svedski jezik i knjizevnost.  medjutim, 2005.  mi je umrla mama za koju sam bio mnoooogo vezan, i posle sam isao u 4.  godinu srednje skole, bio vukovac, upisao fax, bio 7.  na listi, budzet, u bg-u sam imao cimera i vrlo depresivan stan.  mislim da nisam na vreme odbolovao majku, pa me je sve pogodilo kada sam se odselio u "veliiki, prljavi grad" u kojem sam se osecao, najblaze receno, usamljeno.  moji simptomi su poceli godinu dana po smrti mame, dakle proslog leta, 2006.  srce mi je ubrzano lupalo, osecao sam se nesposobnim, itd itd.  ali sve je to uzelo maha kada sam otisao u bg.  nisam bio samostalan, daleko je bilo Vranje, odakle sam, i zavladao je opsti haos u glavi.  telo mi je odumiralo, pretvarao sam se u sopstvenu senku.  ni sa kim nisam pricao i jedva sam disao i hodao.  na fax sam prestao da idem jer sam imao osecaj da me svi gledaju cudno.  spavao sam i po 18 sati, dakle bezanje u san, ili bolest.  vremenom, a u pitanju je bio oktobar 2006.  dakle za kratko vreme stanje mi se uzasno pogorsalo, tako da nisam imao izlaza.  vredjao sam sebe, svoj smisao za humor, sve ono sto sam.  postojale su dve opcije: da napustim fax i vratim se u Vranje ili da se ubijem.  na srecu, izabrao sam ovo drugo.  sredinom novembra sam svom cimeru priznao da mi je samo u glavi na koji nacin da se ubijem, i da sam spremio sebi lekove itd.  on se prenerazio, i pozvali smo mog tatu, koji je za 3 sata bio u bg-u sa mojim ujakom.  vratio sam se kuci.  sledecih 20 dana sam samo lezao i pusio.  govorio sam svom ocu da se psihicki odvaja od mene jer mi nema spasa.  totalno posrnuce svih zivotnoh funkcija.  medjutim, tata je resio da mi pomogne, cak i silom.  odveo me je na Institut za mentalno zdravlje u Palmoticevoj.  tamo sam upoznao psihijatra Perisu Simonovica i posle njegovog prvog pitanja koje je glasilo "osecas li se kao da ti se telo razdvaja sa dusom", znao sam da je u njemu spas.  prepisao mi je 4 leka: seroxat, rivotril, lamal i risar.  polako sam se dizao iz mrtvih.  imao sam zadatke da vodim dnevnik, da setam, i polako , a recimo i vrlo brzo stao sam na noge.  ponovo sam bio onaj stari ja, samo sa mnogo vise zivota u sebi.  kod psihijatra smo isli u pocetku na dve nedelje pa posle redje.  vremenom mi je smanjivao lekove, a dijagnoza je inace bila paranoidna depresija, odnosno poremecaj identiteta, seksualiteta i autoriteta.  sve od januara 2007.  pa do avgusta, ja sam se osecao nikad bolje u zivotu.  isao sam u egipat, tursku, budvu. . .  upisao juna novi fakultet , ovoga puta pravo u Nisu, odakle vam se i javljam.  zivim u stanu blizu faxa i i imam sve uslove.  idem kuci za svaki vikend, medjutim od pocetka septembra poceli su neki simptomi koji su me mnogo uplasili.  lupanje srca pre svega.  isao sam kod kardiologa i sve je u redu, davao krvnu sliku i sve je ok.  sad pijem 3 puta dnevno po 1/4 rivotrila, ujutru 1 seroxat i uvece 1 lamal, ili lamiktal, posto je to isti lek.  od kada sam u nisu, osecam da me sece u stomaku, lupa mi srce, hvataju me trnjenja u nogama i rukama, bode me srce, drhti mi telo, itd.  naravno da bih sprecio ponovno upadanje u depresiju, razgovarao sam sa psihijatrom koji mi je rekao da pratim te , po njemu anksiozne simptome, njihov redosled, i da uzmem jos 1/4 rivotrila po potrebi.  to i radim nekoliko dana, i uzimam concor 1/2 za srce, koji mi je preporucio kardiolog, sa cime se moj psihic slaze.  na fakultetu imam puno prijatelja, aktivan sam na vezbama, iako mi jako lupa srce pre nego pocnem da pricam, u sustini sam ok.  ali postoji uzasan pritisak kod mene da me ne snadje isto od prosle godine, i da ne napustim fakultet.  i to me izjeda.  mislim da se to nece desiti, nadam se i verujem u Boga.  od vas ocekujem da protumacite ako vas ne smara moju situaciju i date mi neke savete.  izvinite sto sam bio ovako opsiran, ali vidim da ovde ljudi to praktikuju.
veeeeeeeliki pozdrav za sve dobre ljude.
A.

Jako retko se desi da terapija xanax + rivotril omane. Izuzetno delotvorna kombinacija.

Dragi A, kako ja to vidim ti si se osećao odlično dok nisi imao obaveze i potrebu da se suočavaš sa novim situacijama. Odnosno tvoja reakcija je posledica prilagođavanja novoj sredini i obavezama. Ali strah da se ne ponove epizode od prošle godine su za tebe veliko opterećenje koje ti samo pogoršava stanje. Veruj u sebe, čim se malo bolje prilagodiš biće ti bolje. Ali ima još dve stvari koje moraš da postigneš.
-Ti si ambiciozna osoba, bilo bi dobro da sebe manje primoravaš i teraš na bilo šta. Inteligentan si i postići ćeš sve samo nemoj da budeš prestrog šrema sebi.
-Nađi način da se relaksiraš posebno od straha da će ti se ponoviti kriza jer neće. Može ti pomoći neki sport recimo plivanje, ili masaže ili neka druga aktivnost koja te opušta.

simijon, hvala za podrsku. i potpuno si pogodio poentu. to je rekao i moj psihic. ja sam sebi ovih osam meseci odredjivao ritam, i sada odjednom se pojavljuju obaveze koje ne mogu da kontrolisem. i to me podsvesno nervira. inace, imam tu crtu da zelim da sve drzim pod kontrolom. zbog toga mi je i tesko pala mamina smrt, jer sam bio bespomocan, kao i prema strahu od iracionalnog, jer cini mi se trenutno nemam psihickih tegoba, sem normalnih svakodnevnih trzavica u vezi sa nekim formalnim stvarima koje se ticu zivota kao takvog. cini mi se da ce sve biti bolje kada polozim prvi ispit, to ce mi biti kao injekcija samopouzdanja. a i za to si u pravu, da previse trazim od sebe i da sam ambiciozan, mada to moze i da motivise, ali me uglavnom sputava. trenutno sam dosao do zakljucka da je svrha zivota postici harmoniju sa samim sobom, spoznati sebe i prihvatiti svet kakav jeste bez preterane zelje da ga menjas. cini mi se da sam dovoljno bio buntovan, imam zelju za konformizmom. tako lakse prolazis. mada, ne mogu ja protiv sebe.........

 

Da ne zaboravim možda ti i ovde kod nas bude ugodno da se relaksiraš.

Za pocetak, depresija je retko paranoidna.Paranoidna moze da bude shizofrenija, ili psihoza, a depresija npr. moze biti postshzofrena, a obzirom da si napisao da osecas razdvajanje ( rascep ), prvo mi je na pamet palo da se radi o paranoidnoj shizofreniji, ali onda si spomenuo poremecaj identiteta..
Simptomi koje navodis su klasicni simptomi shizofrenije - rascepa licnosti, pa ne cudi sto si pomisljao na samoubistvo.
Promena sredine, osecaj "nepripadnosti", usamljenosti i beznadja su prisutni u dovoljnoj meri da te obeshrabre, odnosno ucine da funkcionises ispod svojih sposobnosti, i pocnes da razmisljas "da te svi cudno gledaju", ili da su ti fore "trule" a nastup ocajan. Jednom recju, vec si bio duboko u kandzama bolesti.
Moras da zans da zivot ima svrhu, i svaki covek ima vrednost sam po sebi. Ziveti i uzivati u zivotu je cilj svakoga od nas. Nista sto cinimo, ili sto jesmo ne cini nas vise ili manje vrednim, niti nas zivot vise ili manje ispunjenim svrhom. Ti si, kao i svi ljudi sacinjen iz mnostva osobina, osecanja, postupaka, dela, navika .... Njih mozeš pojedinacno ocenjivati i vrednovati, kako kod sebe tako i kod drugih kao pozitivne, negativne, neutralne. Ali, ne mozeš sve to zanemariti i jedan svoj nedostatak preneti na sebe celog. Sasvim je adekvatno da budes nezadovoljan zbog zastoja u svom zivotu, smrti majke, i teske psihicke bolesti, ukoliko procenjuješ da je tvoj cilj da budes normalan, i nadjes svoje mesto u drustvu , kako bi na duze staze bio zadovoljan i uzivao u poslu i svom zivotu. Medutim, problem je ako to dovede do osecanja depresije, bezvoljnosti i razmisljanje o sopstvenoj manjoj vrednosti u odnosu na druge. Takva razmišljanja cine da se osecaš još više depresivno i bezvoljno, te da dovedes sebe u situaciju da razmisljas o samoubistvu.. Sve dok budes razmisljao kako uzalud trosis dane, kako ce bolest ponovo da se pojavi, kako si bezvredan i kako treba ,da se "ostvaris kao licnost'' a ne uspevas jer mislis da bolest stavlja negativan predznak ispred tvog daljeg zivota, samo ces pojacavati svoje osecanje bezvoljnosti, koje te sputava i osujecuje. Iz tog razloga kazem da je tvoja bolest bila u najgoroj mogucoj fazi, tim pre sto si spremiio koktel lekova kojim bi izvrsio samoubistvo.
Enormna sreca koju si imao jeste sto si se obratio cimeru, a on tvom ocu. Da nije bilo tako, da si se zatvorio u sebe kao pred ostalim drugovima i kolegama sa faksa, sta mislis dokle bi dosao? Mozda do izlecenja? Ko zna..
Tvoj otac se obratio Institutu, gde si opet imao srecu i upoznao prof. Peru Simonovica koji je ziva legenda na med. faksu ( doduse clan SPS-a  ), i koji ti je strucno prisao, medicinski obradio i nasao nacin da ti pomogne.
Seroxat, Rivotril, Lamal i Risar je prilicno dobra, i pruza spektar antipsihotika koji su uspeli da otklone evidentne simptome .
Nisi promenio stil zivota iz korena, ali si ponovo upisao faks, dakle vise ne tapkas u mestu kad je obrazovanje u pitanju, vise nisi u "velikom, prljavom gradu", i ako ti smatras da je to napredak, ako se osecas bolje, onda je zaista tako.
Simptomi koje imas tipa lupanje srca, drhtanje etc. su klasicni anksiozni simptomi, dakle nista fatalno zabrinjavajuce, a sa druge strane vredno tvoje paznje, jos vrednije posete psihijatru, i odredjivanje anksioliticke terapije.
Anksioznost je dakle, stanje slicno strahu, nesigurnosti, zabrinutosti. Moglo bi se reci da nema osobe koja nikada u svom zivotu nije osetila anksioznost .
U principu anskioznost je stanje koje cesto prati druge psihicke poremecaje  tipa depresiju, paranoju, shizofreniju, fobije, stanja panike etc. Organsku osnovu poremecajai cine promene autonomnog nervnog sistema, a odlikuju se rastom pritiska, plitkog i ubrzanog disanja,drhtavice, preznojavanja. Slicno kao i kod osecanja straha. Ove promene se mogu osetiti i kod osoba kod kojih postoji poremecaj u funkciji stitne zlezde.
E pazi sad,mislim da mozeš dosta da ucinis sam za sebe. Pokušaj da promenis nacin na koji razmišjas o toku svoje bolesti. Da li mislis da u zivotu sve mora da ide glatko i lako i bez zastoja? Da li misliš da ti ne smeš da napraviš grešku i zabrljaš? Da li mislis da uvek treba savrseno da se snalazis u svakoj zivotnoj situaciji?
Ukoliko sam pogodio neka od tvojih razmisljanja, ili se po tvojim mislima motaju neka slicna, u kojima pred sebe postavljas apsolutisticke zahteve,ocekujes nove krize u bolesti ili od zivota ocekujes da bude ono sto nije, razmisli i pokušaj da promeniš svoja razmišljanja.
Npr. ''Lepo bi bilo kada bi se uvek snalazio u svakoj zivotnoj situaciji u koju dodem, ali ja sam samo ljudsko bice i mogu da budem zbunjen i da pravim pogresne korake, ali me to ne cini manje vrednom osobom.'' Kriza identiteta? Jaka stvar - pokusaj da ubedis sebe u to, inace ce te i dalje sputavati. Kada budes ublazio apsolutisticke zahteve i prihvatiš sebe bezuslovno neceš osecati bezvoljnost i neceš biti inhibiran da nastavis sa faksom, niti ces biti siguran da ce poremecaj da ekskalira. Nova terapija ce mozda uciniti da   se osecas nezadovoljno, tuzno, kada ne poloziš ispit ili ne uspeš da ostvariš neki drugi cilj, ali te to nece spreciti da radiš na popravljanju te situacije.
Ono sto je najbitnije jeste da si naucio tesku, i ozbiljnu lekciju, da si izasao "zdrav i citav" iz svega, i da se koliko toliko tvoj zivot normalizovao. Sta ce dalje biti - zavisi samo od tebe.

pa sta da kazem osim, hvala veliko!!!! mnogo mi znace tvoje reci, a i to sto znas perisu, jer za mene je on neko ko mi je ponovo vratio zivot. ni u jednom trenutku se nije kod mene radilo o shizofreniji, bar mi doktor nije rekao. ovo za paranoidnu depresiju je i meni bilo cudno ali sam tako procitao u nalazu. ovo sto sada osecam za mog doktora je normalno, jer sada mi neke obaveze odredjuju ritam dana i kod mene se javlja bunt. medjutim, ja sam perfekcionista, i mnogo ce vode da protece dok ne uspem da iskuliram neke stvari, odnosno vecinu stvari. imam srece sto je moj tata veliki covek i sto je uz mene uvek, bezuslovno. cini mi se da je sve ovo kroz sta sam prosao jedan koktel nagomilane negativne energije koja je jednom morala da eksplodira, i sreca pa me nije ubila, a nadam se i da nece. ja jesam promenio neke stvari u zivotu, i sada imam drugacije prioritete, ali i dalje sam ja JA, sto je i normalno, a ja sam veciti borac za pravdu, covek koji se oseca kao "jasika koja drhti kada druga drveca i ne osjecaju vetra" sto bi rekao Andric, krajnje emotivan i donkihotovac. medjutim, tamna strana moje licnosti je sto kod sebe primecujem nekad, a to mi se uopste ne svidja, da imam kompleks vise vrednosti u intelektualonom smislu u odnosu na vecinu. tesko menjam stav, a uvek ga srcano branim, i iskljuciv sam dosta. potrebna mi je spontanost u zivotu, i vise smeha, a manje mudrovanja. cini mi se da glupe ljude ne pogadja depresija. i zato ponekad svesno bezim u povrsnost jer mi je lakse. ja sam u horoskopu bik, a u podznaku rak, ako ti nesto znaci da stvoris sliku o meni. mislim da mi bik daje jacinu, ali da me rak cini krhkim. ponekad mi se cini da imam srce zene, jer muskarci ne primecuju stvari i ne dodiruju ih na taj nacin kao mene, bar vecinu ne. i tu dolazi do krize seksualiteta koju sam pomenuo. ne postoje kod mene naznake feminizacije, ali jednostavno ponekad reagujem preemotivno. tako sam odrastao, jedinac sam, i svestan sam svojih mana. od sebe uvek ocekujem najbolje, i kada se desi kiks, tesko podnosim.
pomenuo si kako bi trebalo da shvatim da sam ljudsko bice sa pravom na gresku, i slazem se sa tim. nemam kompleksa po pitanju toga sto sam pauzirao godinu, jer sam radio na sebi, zavrsio kurs za masazu u "bozidara adzije" u bg-u, dosta putovao, napisao knjigu kratkih prica koja se zove "rado covek izvan sebe zivi", odgledao mnostvo filmova i ziveo punim plucima. e sad ..... dolazi kobni oktobar za mene i emocionalno uslovljavanje vezano za stvari koje su mogle da budu fatalne za mene, a desile se u isto vreme prosle godine. to treba da prevazidjem.
hteo bih da te pitam, odnosno da cujem jos neke stvari o Perisi, ako znas. pomenuo si med. fax. je l' on tamo predaje? sta sve znas o njemu? ja isto znam da je u SPS-u, ali i on je samo covek. onda mi malo vise reci o ovim lekovima koje pijem, pre svega o lamalu, seroxatu i rivotrilu, jer risar ne pijem vec tri meseca. i da,  na osnovu ovih podataka voleo bih da me okarakterises kao osobu, koliko je moguce, jer mi je neobicno stalo do tvog misljenja.  hvala jos jednom

E prilicno je kasno, napisacu ti kad nadjem vremena sve sto zelis da znas, a zanima me da mozda sifra dijagnoze nije F31.8. ?

ovo bi moglo da bude reshenje problema. poznat je sluchaj tzv transfera ciljeva ,kad roditelji neka svoja ochekivanja prebacuju na decu ,a deca (pogotovo ako su odgajana da se suvishe oslanjaju na roditelje) ih prihvataju.

 u konkretnom sluchaju , aleksandra je pogodila smrt majke (prirodno) , verovatno je osetio i neku vrstu krivice zbog toga (opet relativno chesto) i shto je najvaznije odredjeni dug prema njoj . pretpostavljam da je izbor fakulteta , nova sredina (gde se od njega ochekivalo samostalnije ponashanje) i drugi faktori uticao na to da se on oseti "manje vrednim" ,odnosno na neki nachin se nije uklopio u verovatno previsoka ochekivanja koja je majka imala spram njega ,a on ih nakon smrti potpuno prihvatio.

 moja preporuka aleksandru je da prekine da insistira na svojoj "intelektualnoj superiornosti" i da se malo pozabavi svojom fizichkom stranom . preporuchio bih mu da uz konsultaciju lekara pochne da se bavi nekim sportom - i to kontaktnim a po mogucstvu borilachkim . na taj nachin ,lakshe ce da se nosi sa zivotnim situacijama gde se stalno izmenjuju pobede i porazi.

sve mi se cini da si ti ustvari razmazen ...

... prihvatis svoje padove i uspehe, kao nesto sasvim normalno u zivotu ... padnes ispit, pa sta? polozices ga sledeci put ...

a zamisli da si morao silom otici u drugi grad, u drugu drzavu gde nemas nikog i nista, gde je jos prljavije od prljavog beograda, gde te tretiraju kao gradjanina drugog reda ... gde ti se cini da sve sto se vise trudis i radis, sve ti je gore, da ti se cini da nema izlaza iz te situacije ... sta bi onda?