(Aустриjска звjерства у Србиjи у Првом свjетском рату)

Одмах након окупациjе БиХ 1878. почело jе стварање католичких аграрних колониjа у Босни. Све су биле смештене на плодном земљишту северне Босне. До 1914. било их jе створено 24, а прва jе успостављена досељавањем немачких сељака код Бање Луке и била названа Виндхорст (Њиндхорст, данашња Топола). Одмах до ње jе створена колониjа италиjанских сељака из аустриjског Тирола - Маховљани, на земљишту данашњег аеродрома. Било jе замишљено да се уз реку Дрину створи цели ланац аграрних насеља Немаца. Наjзначаjниjе jе било "Франз Jосепхс Фелд", данашње Ново Село код Биjељине. Ове су се колониjе почеле укидати Хитлеровом одлуком да их након изгубљеног Стаљинграда пресељава у подручjе Познања. Историчари су израчунали да jе у БиХ, након окупациjе до 1918, било усељено 240.000 католичких становника. Они коjи су преостали - су се кроатизовали.

То ниjе била jедина установа да хабзбуршке власти учине краj демографском првенству Срба у БиХ. У свим пописима становништва су сачињавали релативну већину 43-44 одсто. Са националним истомишљеницима католика и муслимана имали су апсолутну већину.

Национализациjа по религиjи

Процес кроатизациjе католика у БиХ до 1918. jош историjски ниjе био окончан. То jе генерациjа књижевника Иве Aндрића, коjа се од раног детињства сматрала српском. Када jе млади Стjепан Радић, вођа главне хрватске националне партиjе иза 1918-1890, посетио град Мостар, од 3.353 католика у граду од 14.370 становника, само 250 су се сматрали национално опредељеним Хрватима. У разговору са jедним муслиманским сељаком, кога назива Турчином, чуо jе да би се муслиман рађе "волио црногорске крви напити, него Меку угледати".

Таj проценат од 250 опредељених Хрвата од 3.353 католика (13,5 одсто) jе мерило за историjску демографиjу израчунавања општег процента кроатизациjе католика Босне, Херцеговине, Славониjе и Далмациjе. У Далмациjи и Славониjи jе био виши jер jе раниjе почео. Радић jе жалио што се становништво национализуjе по религиjи и пророчки страховао да ће се то завршити истребљивањем.

Немачки досељеници у БиХ су почели да врше значаjну улогу у развоjу покраjина. У културном погледу jе наjзначаjниjи од њих теолог и католички идеолог Jохан (или Ханс) Мерз. Данас jе познат по кроатизованом називу као Иван Мерц. Био jе пореклом од досељеника у Виндхорст. (Jедан католички историчар Бање Луке сматра да jе Мерц био посинак у католичкоj породици, jевреjског порекла.) Мерц jе постао идеолог католичког политичког покрета Хрвата. Водио jе католичке омладинске организациjе, а иза 1929. створио велико и утицаjно друштво "Крижара". По политичкоj и друштвеноj идеологиjи су се утопили у хрватски фашизам. Образован у Паризу, и данас се сматра наjвећим хрватским католичким мислиоцем.

Идеjа о неопходности да се учини краj српскоj етничкоj већини у БиХ jе активно и наjвише вршила хабзбуршка влада. Од 1882. до 1903. jе била проглашена "босанска нациjа". Ниjе се одржала, jер су jе све три верске стране одбациле. Муслимани ће jе обновити тек 1993, кад су под америчким притиском напустили тада званичан етнички назив муслимана. Муслимани БиХ су од 1868. до 1993. девет пута мењали етнички назив своjе заjеднице. Споразумом са српским вођима 1901-1902. су били прихватили програм да су муслимани етнички Срби, jезик и писмо српски, а досељене католике иселити из покраjине.

Наjзначаjниjи покушаj радикалног демографског сузбиjања Срба jе предузет у рату 1914. Све су покраjине у хабзбуршкоj држави имале своjе покраjинске воjске, као "Хонвед" у Мађарскоj, или "Домобрани" у Хрватскоj. Због страха да би том покраjинском воjском командовали српски официри, са српским jезиком и писмом, БиХ jе након увођења устава 1910. добила добровољачке "Сцхутз Горпс", састављене од католичких и муслиманских добровољаца. Предоминантно су били муслимански у своjоj ношњи. Идеjа jе стариjа од 1910.

Рат против Србиjе jе стратешки разрађиван у хабзбуршкоj воjсци од 1906. Тада jе узето правило да напад на Србиjу мора уследити преко реке Дрине, а не са севера преко Саве и Дунава, како су сви ратови у историjи вођени. Источна Босна и западна Србиjа преко коjих се припрема хабзбуршки воjни поход након 1906. - jе брдовит терен. Има само jедну транспортну линиjу ускотрачне железнице, кроз брда и тунеле.

Кад jе у првим биткама рата 1914. хабзбуршка воjска изгубила одлучуjуће битке у западноj Србиjи и препустила подручjе до Сараjева српскоj и црногорскоj воjсци, генерал коjи jе изгубио ту стратегиjу jе у мемоарима обjаснио да су разлози за таj пораз били политички. Влада jе намеравала да, заjедно са инвазиjом Србиjе, исељава српско становништво из Подриња у источноj Босни. У упутствима за рат Сцхутз Корпс формациjи jе изричито наређено да се заjедно са потискивањем српске воjске потискуjе и српско становништво. Неколико хиљада породица православних Срба jе протерано у Србиjу.

Aустриjски рани фашизам

Почетком рата 1914. Aустро-Угарска jе у БиХ почела са праксом коjа се треба сматрати раном историjом фашизма 1941. Одмах су створени концентрациони логори за сумњиве Србе. У европскоj историjи нису постоjали до тога времена. Први пут су их почели стварати Енглези у рату са Бурима у Jужноj Aфрици 1903. У исто време jе предузета политика сузбиjања православних Срба на целом подручjу БиХ.

Први велики масакр, коjи би се могао сматрати да открива геноцидне намере, десио се у селу Челебићи у Подрињу у октобру 1914. када су без суђења стрељана 84 српска сељака. Локални функционер Тановић коjи jе то урадио у херцеговачком Aвтовцу, где jе 1914. стрељао без суђења 37 српских талаца, доживео jе да jе његов син водио масакр у фашистичкоj Хрватскоj 1941. и због тога од комуниста касниjе био стрељан.

(Наставиће се)

Геноцид над српским народом, као ни холокауст над jевреjским, не би се могао тако сурово остварити 1941-1945. да ниjе дубоко припреман из историjе. Aнтисемитизам jе стар колико и хришћанство, али антиjудеизам католичке цркве, коjи се за неколико векова систематски исповеда, jе ипак био основа за његову световну вариjанту антисемитизма. Елементи су били уграђени у политику триjалистичке реформе хабзбуршке монархиjе, на чему ради престолонаследник Франц Фердинанд са странком Карла Луегера. У "Меин Кампф" Хитлер jе поменуо да jе то био покрет, за коjи jе у младости имао погрешна убеђења, кога треба следити.

Цела средњоевропска грађанска класа, са великим делом интелигенциjе, пре 1914. жваће идеологиjу потребе обрачуна са демократским владама. У студиjи о десном радикализму пре 1914. и обjављеноj 1970, чешки историчар Бедрих Левенштаjн вели да немачка средња класа живи од идеjа о "jаком човеку" коjи ће државу водити у сталне спољне експанзиjе и опште милитаризовање друштва.

У БиХ државни функционери исповедаjу потребу стварања "jедног поштеног апсолутизма" будућности ("еин гелиндер Aбсолутисмус"). У доба Aнексионе кризе 1908-1909. хрватска политика у Босни ствара неке институциjе коjе ће бити ускрснуте у Светском рату 1941. Тада jе постоjала намера да се организуjе добровољачка "Црна легиjа" против српских претњи. У Хрватскоj политичари Исо Кршњави и Иво Пилар развиjаjу управо тада идеjе о потреби расног хомогенизовања будуће хрватске државе од словеначких граница до реке Дрине.

Улога "Католичке акциjе"

Геноцид у рату 1941-1945, у свим вариjантама стратешких припрема фашистичких држава, носио jе у себи идеjе и програме о диктатурама коjе ће извршити етничко и расно чишћење. Црква jе одиграла одређену улогу у припремама победе усташког покрета Aнте Павелића над политиком хрватске сељачке странке Влатка Мачека. Кратко време, док jош ниjе сео на трон загребачког надбискупа, Aлоjзиjе Степинац jе створио "Чисту католичку акциjу". Њено постоjање од 1936. jе открио jедан од њених функционера, али jе историчари нису jош темељитиjе реконструисали. Изричито се захтевало да хрватски католици направе конверзиjу од подржавања Хрватске сељачке странке ка усташком покрету у емиграциjи, коjи на револуционаран начин разара раниjе федералистичке планове о месту Хрвата у преуређеноj Jугославиjи.

Првих дана рата 1941. ниjе било сасвим jасно коjе су границе прокламоване независне државе у Хрватскоj. То пита новоименовани "командуjући генерал" у Загребу Глез Хорстенау Aдолфа Хитлера на путу да преузме ту значаjну дужност. Хитлер jе веровао да ће то бити река Босна, jер више се због етничког распореда не би могло одржати. Мусолиниjев генералштаб jе разрадио план разграничења хрватске државе, по коме би Хрвати имали излаз на море у Сушаку, а Срби у Дубровнику. Италиjанска званична политика, укључуjући и краљевски двор коjи jе пристао да принц од Савоjе постане будући хрватски краљ, не сматра да би из те државе Срби требало да буду искључени. Jош ниjе разрађено како су ови планови пропали и успостављена држава до реке Дрине. Очигледно jе у том питању одлучуjућу улогу извршила Света столица.

Италиjанска воjска jе у свим извештаjима од почетка окупациjе упозоравала да нова хрватска влада води политику искорењивања српског и jевреjског становништва. Видели су да то изазива отпор у српским селима. Прве оружане чарке су можда, стариjе од формалног датума избиjања рата 6. априла 1941. У априлу 1941. се убиjаjу Срби у Бjеловару, кроз цели маj месец опасност од оружане побуне због насиља над њима jе из дана у дан расла. Први оружани одред jе створен 3. jуна у селу Удрежње код Невесиња, где су усташе претходног дана извршиле покољ становништва.

Пре него jе створен логор у Jасеновцу са мрежом мањих логора по Славониjи, усташке власти су мислиле да подигну jедан на доњоj Неретви. због противљења италиjанске воjске то jе измештено у зону ван италиjанске воjне окупациjе. Нацистички новинари коjи су путовали кроз нову хрватску државу (Aдолф Дреслер) jавно су писали у своjим књигама да jе 1941. у Србиjу протерано 250.000 Срба. Ниjе сакривано да су Jевреjи били одстрањени из друштва и чудили су се да су у италиjанскоj окупационоj зони били само натерани да носе жуту траку и Давидову звезду, али су се слободно кретали.

Италиjанска обавештаjна служба jе сазнала да jе Главни усташки стан у Загребу издао наређење логорницима да се до 6. септембра мора завршити искорењење православног становништва и да се цела имовина мора предати породицама муслиманским и католичким. Италиjани су оцењивали да нова хрватска влада води политику искорењивања православног и jевреjског становништва. Када jе због овога у Загреб послат функционер министарства спољних послова Лука Пjетромарки, известио jе да политика конверзиjе на католичанство представља "фундаменталну тачку његовог (Павелић) програма и да у његов успех улаже заслепљену веру коjа не трпи приговора ни одлагања".

Геноцид над православним и jевреjским верницима jе немогуће схватити ако се мисли да jе он извршен од стране полициjских и воjних формациjа и да религиозни фанатизам ниjе захватио цело друштво. Италиjани су извештавали да у Далмациjи католички сељаци "с пасиjом" убиjаjу своjе српске суседе. Непосредно пред слом jугословенске државе уредник београдске "Самоуправе" и државни функционер Jовановић-Стоимировић бележи у свом дневнику да се сараjевски Jевреjи више боjе своjих муслиманских суседа, него немачке воjске коjа долази.

У Сараjеву jе од око десет хиљада Jевреjа, преживело 1.400. Ликвидирани су пре почетка масовног холокауста, како jе наређен након конференциjе на Ванзе jезеру. Оцена у њуjоршкоj "Енциклопедиjи холокауста" (под "Сараjево") да jе убиjање наjвише извела хрватска улична руља може бити тачна само утолико што су муслимани у граду тада већином прихватили своj хрватски идентитет.

Сагласност Свете столице

Да Света столица ниjе била необавештена о ономе што се дешава у хрватскоj држави, сведочи записник са састанка у Сушаку заповедника дивизиjе италиjанске Друге армиjе, 31. октобра 1941: "Хрватска се влада одлучно ориjентисала на следећу политику религиозног карактера, у коjоj има потпуну сагласност (тотале аппогио) Свете столице: превести наjвећи могући броj православних на католичанство, а такође и Jевреjе." Због тога jе захтевано да италиjанска воjска не сме отварати масовне гробнице поубиjаних Срба, нити доводити нове православне свештенике тамо где су претходни били поубиjани. Ни порушене цркве се нису смеле обнављати.

Ревизионистичка наука и званична политика нових држава коjе су створене након слома jугословенског и источноевропског комунизма, триjумфовала jе што jе добила разумевање да се историjска истина о геноциду може законом одредити. Од 12 тадашњих европских влада, шест су формирале католичке партиjе. Подигнути су споменици коjи личе на туристичка свратишта за угодан одмор од путовања. Помен жртава jе толико разводњен да се међу њима више истиче народ и црква држава коjе су злочин извршиле, него они коjи су заиста страдали.

Остаjе стид данашњег доба у коме се стара насиља и злочини рафинираjу, а заувек не укидаjу - каже академик СAНУ, др Милорад Екмечић, завршаваjући своj предговор Зборнику радова о Jасеновцу.

(Наставиће се)

"У Европи су, као што jе познато, у 20. веку извршена четири велика геноцида (ако се сложимо са убраjањем Турске у Европу):

- Великотурски геноцид над Jерменима у време Првог светског рата (Jерменоцид)

- Великонемачки геноцид над Jевреjима (Шоа, холокауст)

- Великохрватски геноцид над Србима (србоцид) и Jевреjима

- Геноцид над Синти и Ромима од стране нациста и свих њихових саучесника, закључно са великохрватским усташама.

После другог светског рата jе у Немачкоj настало jедно стање шока, jедног тешког морално-етичког мамурлука и то у jедноj нациjи коjа jе свету дала Лаjбница и Канта, Моцарта и Бетовена, Шилера и Шопенхауера, Гетеа и браћу Грим... Обелодањене су, наиме, све поjединости о холокаусту и Немци су дефинитивно схватили да jе њихова "земља песника и мислилаца", за време нацистичке владавине, постала jедна "земља судиjа и џелата".

Од тог тренутка jе почело отворено суочавање са историjом, и стварање предуслова да се страхоте више никада не понове. То jе постао jедан примарни задатак читавих генерациjа историчара и философа, социолога и виктимолога, политичара и уметника, просветара и медиjа - све до данашњег дана. "Вечито jучерашњим" изузецима, пропагаторима нацистичке апологетике, коjи поричу нацистички геноцид, не прети само кривично гоњење и затвор услед ширења "лажи о Aушвицу", већ мораjу рачунати и са тим, да су се неповратно дисквалификовали за било какву иоле озбиљниjу дискусиjу - и то не само на ову тему.

Суочавање са прошлошћу

Како се Хрватска суочава са своjом историjском прошлошћу?

Већ у jуну 1942. године издаjе усташка влада jедну "Сиву књигу" ("Недjела и разарања бунтовника у Независноj Држави Хрватскоj, у првим мjесецима постоjања хрватске националне државе"). Циљ ове пропагандне брошуре jе jасан:

"Павелићева влада се касниjе трудила да пробуди привид, да су српске милициjе (четници) и њихове вође били главни проузроковачи националног осветничког и искорjењуjућег рата (...)

Насупрот томе, мора се примиjетити, да се у интерним њемачким извjештаjима, од раног љета 1941. године, приjе свега поступци усташа чине одговорним за заоштравање међунационалног сукоба..."

Пропагандне лажи, као што jе усташка "Сива књига", наравно, нити су усташки проналазак, нити су прво или jедино, за шта се усташе могу и мораjу позвати на одговорност. Нешто проблематичниjе jе, када jедан хрватски доктор теологиjе Иво Омрчанин, десет година по завршетку Другог свjетског рата, тврди да су у суштини Срби 1941-1945. извршили jедан геноцид над Хрватима.

Чињеница jе, нажалост, да и експоненти званичне хрватске послератне историографиjе - са чак растућом тенденциjом - упорно заступаjу ову балканску верзиjу "лажи о Aушвицу". Угледни хрватски научник, др Иван Супек, нпр. примењивао jе наjпознатиjу методу негирања jедног геноцида и покушавао да, пре свега, умањи броj жртава. Он jе тврдио, да jе у концентрационом логору смрти Jасеновац умрло око 50.000 људи (наjвише, свакако, хрватских левичара, а потом и Срба, Jевреjа, Синти и Рома)

Наjпознатиjи апологет нацистичког холокауста у западноj Европи, што jе наравно врло интересантно, jе jедан Енглез, Давид Ирњинг. И он се слично изражава у односу на Aушвиц:"Масовно убиство у Aушвицу, тврди Ирвинг, коjи зналачки избегава у Немачкоj кажњив израз "лаж о Aушвицу", jе "само jедна легенда". Гасне коморе, коjе су данас изложене у некадашњим концентрационим логорима су "само макете."

Наjпознатиjи заступник хрватске вариjанте "лажи о Aушвицу" jе, истовремено, био jедан од главних протагониста насилног распада друге Jугославиjе на краjу ЏЏ века и jедан од главних (локалних - jер први очеви историjе се ретко налазе на Балкану), твораца ове друге независне Хрватске, др Фрањо Туђман. Он каже: "Повиjесна истина jе, да jе у свим затворима и логорима у Хрватскоj, за вриjеме посљедњег рата, умрло укупно 59.635 људи и то не само Срба, већ и jедан велики броj Хрвата, демократа и антифашиста, Jевреjа и Цигана...", Jедан други пут, он изjављуjе: "У Jасеновцу jе умрло између 30.000 и 40.000 људи (...) Губици хрватског и српског народа су прилично исти (...) Мит о Jасеновцу се развио у jедно нечувено лудило..."

Као што непорециви историjски извори и научне студиjе, очевици и квалификовани сведоци (у првоj линиjи Немци, Италиjани и саме хрватске усташе) потврђуjу да jе у "НДХ" побиjено наjмање 750.000 Срба, а хрватски званични извори говоре о 100.000 до 200.000 хрватских жртава у Другом светском рату - за Туђмана су то "прилично исти" броjеви, а да не говоримо о енормноj разлици између невиних и беспомоћних жртава jедног геноцида и (сигурно, делимично исто тако невиних) жртава рата.

Делимично и стога, jер овим хрватским жртвама припадаjу и десетине хиљада хрватских усташа и домобрана, коjи су по завршетку рата, од стране Енглеза у аустриjском Блаjбургу, предати Титовим партизанима и наjвећим делом на лицу места стрељани. Иста судбина jе иначе снашла и око 10.000 српских четника и Љотићевих добровољаца, као и око 8.000 припадника словеначких антикомунистичких формациjа.

Минимизирање броjа српских жртава геноцида засниваjу сви хрватски апологети "НДХ" само и искључиво на покушаjу установљавања броjа становника у Jугославиjи 1964-1966. године, коjе jе започето, прекинуто и проглашено неважећим, jер jе установљено да су у употреби била три различита и противуречна начина сакупљања података.

То би, међутим, и да jе таj попис био коректно завршен, могла да буде само jедна од индициjа, коjа би сигурно била од користи при утврђивању броjа жртава, али - чак и при jедноj евентуалноj корекциjи тог броjа и без обзира да ли у смислу смањења или повећања - то апсолутно ништа не би изменило, нити у односу на вредност и веродостоjност постоjећих историjских извора, нити у односу на недвосмислену дефинициjу злочина геноцида. Та дефинициjа не подлеже ни херменеутичким тумачењима философиjе, али ни покушаjима jедне више-мање софистичке виртуализациjе стварности.

Туђман ниjе оскудевао ни са другим политичким ставовима, коjи су познати: Босна jе jедна вештачка творевина, створена давнашњом азиjском инвазиjом, али се свакако зна где jе граница између западног и источног Римског царства, као и где протиче краjња граница хришћанства у Европи (Срби се, дакле, поново налазе изван граница хришћанства)

(Наставиће се)

Glas Srpske

Jедном другом приликом Туђман се отворено дефинише као достоjан следбеник великохрватских аспирациjа Aнте Павелића, jер инсистира на ".. природним и историjским границама Хрватске..." и то образлаже: "..али бацимо само jедан поглед на земљописну карту, не мора се бити повjесничар, па да се увиди да Босна гради jедну геополитичку цjелину са Хрватском.." У истом даху он означава "великосрпство" као свог наjвећег неприjатеља.

Индикативно jе, међутим, да су се сви послератни хрватски властодршци - од комунисте Тита до екстремног шовинисте Туђмана - свом снагом бранили и од саме помисли да се на местима добро познатих масовних стратишта организуjу систематска ископавања, установљавање броjа и, евентуално, идентификациjа жртава.

У своjоj књизи "Беспућа повjесне збиљности" Туђман се профилактички осврће на ту могућност, да jедног дана притисак светске научне и хуманистичке jавности заиста постане толико велики да Хрватска буде приморана да пристане на ископавања и ексхумациjе, на примjер на терену Jасеновца. Тада би био краj спекулациjама, неважећим пописима становништва и недостоjним лицитирањем око броjа усташких жртава. Он, дакле, у овом памфлету поставља и следећу тезу: наjвећи део хрватских домобрана и усташа, коjе су Енглези код Блаjбурга изручили Титовим стрељачким строjевима одведен jе управо у Jасеновац, тамо побиjен и сахрањен.

Заташкавње злочина

У истоj књизи наилазимо и, поред традиционално србофобних, и на изразите антисемитске елементе. Без обзира на чињеницу да су усташе у НДХ, осим Срба, побиле и око 40.000 Jевреjа и између 30.000 - 60.000 Синти и Рома, Туђман ставља тежиште на тврдњу, да су Jевреjи "... заузимали jедан привилеговани положаj у Jасеновцу (...) jер су судjеловали у клању не-Jевреjа, комуниста, Срба и Цигана.."

Ове своjе експлозивне и дубоко неморалне тезе заснива Туђман на укупно две изjаве бивших заточеника Jасеновца, коjи су "... услед активне сурадње са усташком управом логора, привремено отпуштени из логора..."

Ни хрватски комунисти, као што се види на примеру Jосипа Броза Тита, нису у суштини ( иако у другоj форми) одступали од слеђења jедног "вишег циља". Туђман и ова последња независна Хрватска су само jедна од консеквенци и њихове владавине: забетонирања српских масовних гробница у Босни и Херцеговини, забрана ексхумациjа на терену Jасеновца, одбоjност и према научном истраживању усташких злочина, висок степен - правне и моралне толеранциjе и према доказано усташким и проусташким хрватским римокатоличким клирицима, итд.

Било jе, свакако, и jавних одступања од те комунистичке "интернационалистичке, братствено-jединствене" форме заташкавања усташке прошлости. Када jе, на примjер 3. jула 1966. године, отваран Спомен-парк на терену концентрационог логора Jасеновац, високи хрватски комунистички функционер и предсjедник хрватског Сабора, Стjепан Краjачић, поздравио jе српску делегациjу речима: "Мало вас смо, своjевремено, овде побили!"

Стево jе кажњен, искључиво, повлачењем са положаjа председника хрватског Сабора.

Симптоматично jе и понашање хрватских римокатоличких и српских православних достоjанственика у односу на ову (заjедничку) прошлост.

При освештању цркве у Jасеновцу, 2. септембра 1984. године, говорио jе патриjарх Српске православне цркве, господин Герман: "Наша православна децо, ви живите овде заjедно са своjом хрватском браћом римокатоличке вере. Наша заjедничка, тешка и паћеничка прошлост нас jе зближила и упутила jедне на друге. Нека Jасеновац буде jедна велика и страшна опомена, коjа нам jасно показуjе, да би међусобно подношење и љубав требали да буду закон нашег будућег заjедничког живота. Остварењу овог идеала треба да служи и ова Божиjа кућа, као и све отале цркве и манастири, сва места где се назива Бог и где се чуjе и примењуjе Христово учење о љубави..."

То jе био поглавар цркве, коjа jе искључиво била жртва усташког геноцида.

Шта jе jе рекао др Кухарић

Jедан позвани гост се, нажалост, ниjе поjавио при овом освештању цркве на масовном стратишту Jасеновац - хрватски кардинал и председник хрватске Бискупске конференциjе, наследник др Aлоjзиjа Степинца, др Фрањо Кухарић. Он jе, наиме, своj став изнео у jедном интервjуу париском "Ле Монде":

"У свом говору 10. фебруара 1981. године, поводом двадесет и прве годишњице смрти кардинала др Aлоjзиjа Степинца, изjавио jе др Кухарић, да су срамотне лаже да су католички свештеници били команданти оне људске кланице. Овом оптужбом се покушава, да се кардинал Степинац учини одговорним за 40.000 жртава, коjе се приписуjу логору Jасеновац..."

То jе рекао поглавар хрватског огранка римокатоличке цркве, коjа, ни по хрватским заговорницима балканске верзиjе "лажи о Aушвицу" - ниjе била учесник у усташком геноциду.

Тезу о поменутом столетном континуитету стремљења Хрвата ка "вишем циљу" и непрекидном припремању разграничавања од православних Срба, поништавању било какве форме заjедничке државности (осим, као што смо видели, у утопиjском случаjу покатоличавања и похрваћивања), потребно jе константно преиспитивати. Та теза jе, поред осталог, и у непосредноj вези са моjом поставком, да jе Jугославиjа била jедан неискрени и сврсисходни проjекат и, истовремено, jедна успешна клопка за Србе и њихове виталне националне интересе.

(Наставиће се)
Glas Srpske

bosna je geopolitička cijelina sa hrvatskom vidiš da hrvatska bez nje izgleda ko banana

točno se vidi da taj dio prirodno fali

Ma,jeli...po toj tvojoj logici kad bi vam bila granica na onoj suludoj Karlobag.Karlovac,Virovitica...ne bi vam falio ni jedan deo.
Bili bi onako taman...

Корисно jе сетити се и фрањевачког "поjављивања Госпе" у Међугорjу, 1981. године, четрдесет година од почетка првог хрватског сецесионистичког рата ( у оквиру и под окриљем Другог светског рата), као и десет година пре другог сецесионистичког рата на истом тлу и са истим локалним фронтовима - под окриљем, као што jе познато, прво Немачке и Ватикана а потом и осталих "НAТО-демократиjа".

И за необавештене ово "поjављивање Госпе" ниjе никаква неукусна шала и никакво первертирање (изопачавање) основног људског и верског пиjетета, већ jош jедна вредна индициjа, колико jе и усташка традициjа (овде - на примеру бх. фрањеваца) део jедног непревидивог каузалног (узрочног) ланца у историjи Хрватске и Балкана.

У области Међугорjа постоjи, од краjа 16. века српски манастир Житомислић а од 1937. године, у његовоj близини, и велики фрањевачки манастир Широки Бриjег. Усташе долазе већ 24. jуна 1941. године, хапсе, муче и убиjаjу свих седам српских монаха из Житомислића. Нешто касниjе, у непосредноj близини, усташе убиjаjу преко 3.000 српских мушкараца, жена и деце. Jедан од истакнутих хрватских учесника овог покоља jе и Мате Иванковић, из ближе околине.

Тврдње "видовите" дjеце

На таj исти дан, четрдесет година касниjе, тврди шесторо хрватске деце да им се на том истом месту указала Маjка Божиjа, што одмах потврђуjе и њихов духовни старатељ, фрањевачки фратар Марко Зовко, а главни сведок и говорник ове групе "видовите" деце jе унука поменутог усташког масовног убице Мате Иванковића. Маjка Божиjа jе, како фрањевци и деца тврде, и говорила деци, нпр. 1. марта 1984. године: "Из посебних разлога, jа сам изабрала ову парохиjу (...) и желим да jе водим..."

Иако ово "поjављивање Госпе" ниjе признато од стране званичне цркве, иако 1990. године ватикански кардинал Ратзингер (данас папа Бенедикт ЏВИ) забрањуjе ходочашће у Међугорjе - поред осталог и jер се Маjка Божиjа у своjим "порукама" "... умешала, у корист фрањеваца, у jедну свађу између фрањеваца и мирног клира, између фратара и свештенства..." захваљуjући девизном приливу од стране око десет милиона ходочасника и туриста годишње, ова област jе економски процветала.

Наравно да jе бласфемично (богохулно) чак и помислити, да се име Маjке Божиjе злоупотребљава у привредне и туристичке сврхе. Наравно да jе патолошки, чак и претпоставити да су речи, приписане Маjци Божиjоj"... из посебних разлога, jа сам изабрала ову парохиjу (...) и желим да jе водим...", у намерноj вези са усташким крвавим пиром над православним Србима од пре четрдесет година. Наравно да jе перверзно и трагично, да милиони хришћанских католичких верника из читавог света ходочасте, у очекивању Божиjе светлости и милости, на место злочиначког масовног убиства преко 3.000 Срба и седам православних монаха. Наравно да jе и помисао, да jе Маjка Божиjа "изабрала" унуку jедног од усташких убица, да преноси њене речи, jедна неморална апологетика усташтва и jедно стравично и нељудско подругивање жртвама.

Међутим, хрватски римокатолички клир jе имао jедан врло своjствени начин, како нам потврђуjу њихови сопствени историjски извори, да и у усташко време искаже своjе веровање и поштовање Маjке Божиjе. Тако се хрватским верницима обзнањуjе већ месец дана по прокламовању НДХ:

"Изнад наше младе и слободне Хрватске се поjавила слика дjевичанске Маjке Божиjе, као знак на небу. Дjевица долази да посjети своjу Хрватску. Она жели, у своjоj материнскоj одjећи, да види поново рођене у Хрватскоj, управо при хиљадугодишњем jубилеjу католичанства у Хрватскоj. Она се поново спушта на заставу наше слободе, да би заузела своjе старо мjесто (...) Хрватска Бога и Мариjе, из старих времена, поново jе настала..."

Ово глорификовање "изабраног хрватског народа" и, истовремено, црквено легитимисање усташког преузимања власти, можда би се на самом почетку НДХ - иако jе геноцид, како сведоче броjни (не-српски) очевици, већ био у пуном jеку - jош некако и дало обjаснити традиционалном симбиозом верско-клерикалне и патриотско-политичке горљивости хрватског клира. Како, међутим, обjаснити вест из истих католичких новина, од септембра исте године: "И поново се, на источном немачком фронту, такође бори и Маjка Божиjа за фашизам!"

Вариjанте "лажи о Aушвицу"

Све вариjанте "лажи о Aушвицу", несумњиво, не говоре у првоj линиjи о ономе, шта заступаjу већ о онима, коjи их заступаjу. Од почетка ЏЏ века, наиме, позната jе и врло присутна промена парадигме у философиjи jезика. То значи - нисмо ми ти, коjи разлажемо и тумачимо jезик (реч, слово, изражену мисао, став, хипотезу), већ jе jезик таj, коjи разлаже и образлаже нас.

Штета, да ова врста "лаж о Aушвицу-научника" jош ниjе открила макар Мартина Хаjдегера, мада jе питање да ли би их и то - ако не већ хуманистички морал, кад већ ниjе хришћанска етика - навело да прво размисле о духовном сиромаштву сваке семантичке демагогиjе а тек потом говоре, односно пишу. Jер, идеологиjа и политика су, очигледно, много снажниjи мотиви од жеље за тражењем и утврђивањем истине.

То потврђуjу и актуелни интелектуални наследници поменутих хрватских протагониста балканске верзиjе "лажи о Aушвицу". Постоjала jе, додуше, нада да ће после успешне хрватске сецесиjе у последњоj децениjи ЏЏ века и jош успешниjег "етничког чишћења" ове наjновиjе хрватске независне државе од Срба (чиме jе сигурно, испуњен сан Aнте Павелића и његових следбеника али и ноленс воленс и завет хрватског бискупа Штадлера из 1900. године - у односу на потребу наjвећих напора, да у Хрватскоj живе само католички и хрватски "Христови праведници"), можда доћи до смирениjег, обjективниjег и храбриjег опхођења са историjском истином. То, нажалост, jош увек ниjе случаj. Напротив.

(Наставиће се)
Glas Srpske

Jeli se jos negdje prica oko tuzbe ...? Jeli zna netko nesto o tome...

Utorak, 29. maj 2007. 16:42

Medjunarodna komisija za utvrdjivanje istine o Jasenovcu pripremila je
tekst dekalaracije u kome se zahteva od vlada Bosne i Hercegovine,
Srbije i Republike Srpske da pokrenu tužbu protiv Hrvatske za genocid
počinjen nad Srbima, Jevrejima i Romima u jasenovačkim logorima smrti.

U deklaraciji se, takodje, predlaže Savetu ministara BiH i vladama
Srbije i RS da podnesu odštetni zahtev Medjunarodnom sudu pravde u Hagu
za obeštećenje žrtava genocida i njihovih potomaka zbog genocida koji je
počinila država Hrvatska u sistemu jasenovačkih logora smrti od 1941. do
1945. godine.

Deklaracija će biti razmatrana na Plenarnoj sednici Četvrte medjunarodne
konferencije o Jasenovcu, koja će biti održana 31. maja u Banjaluci.

U jasenovačkim logorima tokom Drugog svetskog rata je od ustaša Ante
Pavelića stradalo oko 700.000 Srba, Jevreja, Roma i drugih antifašista u
vreme NDH.

U tekstu je osudjeno i minimiziranje broja likvidiranih Srba, Jevreja i
Roma u medijima, publikacijama i lažnom predstavljanju jasenovačkog
logora u novoj postavci Muzeja u Jasenovcu (Hrvatska).

Savetu ministara BiH, te vladama RS, Srbije i Hrvatske predloženo je
pokretanje postupka da jasenovački sistem logora za istrebljenje Srba,
Jevreja, Roma i drugih protivnika ustaškog režima, koji se nalazio na
teritoriji koja je sada podijeljena granicom izmedju BiH i Hrvatske,
bude stavljen pod medjunarodnu zaštitu Uneska.

Takodje, od vlada RS, Srbije i Saveta ministara BiH zahteva se da u
nastavne programe bude uneseno gradivo o genocidu u Jasenovcu.

Deklaracijom je podržan i zahtev da se američkom Kongresu i sličnim
institucijama podnese zahtev da se raspravlja o genocidu, koji je
počinila Nezavisna Država Hrvatska nad Srbima, Jevrejima i Romima u
sistemu jasenovačkih logora smrti i da se donesu odgovarajući zaključci.

Negativno je ocenjena delatnost američkog "Jasenovac Research Institute"
iz Njujorka zbog pokušaja zabrane distribucije engleske verzije zbornika
Prve konferencije o Jasenovcu, održane u Njujorku.

Medjunarodna komisija za utvrdjivanje istine o Jasenovcu dala je punu
podršku programu uredjenja Spomen-područja "Donja Gradina",
multidisciplinarnom istraživanju projekta "Jasenovac - Donja Gradina",
kao i da se hitno pristupi istraživanju područja Uštica, gdje se nalaze
masovne grobnice više od 12.000 Roma.

U Deklaraciji je predloženo da naredne medjunarodne konferencije o
Jasenovcu budu održavane u Banjaluci i Donjoj Gradini.

Donja Gradina je najveće stratište koncentracionog logora Jasenovac. Od
ukupnog broja jasenovačkih žrtava u Donjoj Gradini je na
najmonstruozniji način umorena najmanje polovina. Gradina je čitavo
vreme postojanja logora Jasenovac ulazila u njegov sastav, kao mesto
likvidacija i pogrebenja žrtava, gde su ustaše provodile genocid nad
Srbima, Jevrejima i Romima.

Godine 1968. formirano je Spomen-područje Jasenovac, u čiji sastav je
ulazila i Donja Gradina. Raspadom SFRJ, Donja Gradina i lokaliteti na
desnoj obali Une i Save ostali su u Republici Srpskoj i Bosni i
Hercegovini. Narodna skupština Republike Srpske je novembra 1996. donela
zakon o Spomen-području Donja Gradina.

Na prostoru od 156 hektara nalazi se 9 grobnih polja sa 105 masovnih
grobnica, što govori da Donja Gradina zaslužuje vrlo visok naučni i
istorijski tretman i medijsku pažnju.