Искрено се надам да ће бити тужбе против Хрватске.С обзиром да је Туђман наређивао етничко чишћење,велике су могућности да спор добијемо,што је добро за нас.
Али,ајде сад,објасни то Тадићу и осталима!

  ...Jako,jako velike......Dream on 

zasto se onda toliko bojis tog "sna"??

Zanima me kako si dosao do tog zakljucka  da se toga bojim  .....

Tema, Topicu.

ako se ne bojis i smatras tuzbu glupom napusti temu!!!

Сматра се да jе у покраjини Славониjи, пре етничког чишћења, до 1699. било 45,5 одсто муслиманског становништва. У унутрашњоj Далмациjи (подручjе Имотског и Сиња) таj jе проценат био можда и виши. У Славониjи jе укупно тада било 220.000 људи. Око 130.000 муслимана се из Панониjе након 1699. иселило у турске покраjине jужно од река Дунава и Саве.

Изузетак jе подручjе уже Србиjе, гдjе су броjни ратови и миграциjе, насилно или из невоље, довели до депопулациjе земљишта, па jе на том простору од 1717. до 1739. било само око 90.000 људи. Данас тамо живи матица српске нациjе од неколико милиона људи, са Београдом као метрополом од преко два милиона.

Историjска наука, посебно школа Jована Цвиjића, установила jе да jе 85 одсто становника уже Србиjе досељено из суседних покраjина. Посебно jе српски народ у Босни и Херцеговини изгубио броjчани примат над свим покраjинама у коjима живи српски народ.

Посљедице устанака

Срби су подизали наjмање 14 значаjних аграрних револуциjа у Босни и Херцеговини од 1804. до 1910. У наjзначаjниjоj од тих револуциjа 1875- 1878. страдало jе око 150.000 укупног становништва, од чега наjвише Срба. Већ у првим месецима тог устанка 1875. на хабзбуршко подручjе jе пребегло 220.000 људи, а таj се броj касниjе повећао jош за близу 100.000. То jе више од половине српског становништва. Први модерни попис, учињен по европским прописима, у Босни и Херцеговини jе извршен тек 1879, па jе по томе било могуће да се ови броjеви сматраjу уверљивим.

По свим пописима становништва до 1981. Срби су имали релативну већину у Босни и Херцеговини. Стално демографско цурење српске воде у Србиjу из суседних покраjина jе историjски окончано тек краjем грађанског рата 1995.

По пописима из 1880. на подручjу Хрватске и Славониjе jе живело 26,3 одсто српског православног становништва, у Далмациjи (по попису 1910) од 645.000 становника на православне Србе jе отпадало 17 одсто људи. "Срби католици", према рачунању 1936, имали су око 25.000 људи.

Коренови етничког исељавања у Србиjу везани су за ратове Aустриjе и Османлиjског царства, а убрзани су иза 1815. У време Српске револуциjе под Црним Ђорђем 1804-1815. било jе побуна у Босни (1804, 1805, 1807, 1809) и Далмациjи (1806). У Далмациjи су били организовани од стране емисара из руске ратне флоте и људи црногорског митрополита Петар И Цетињског. Црногорци су опседали Дубровник са циљем да га претворе у престоницу "Славено-сербског царства" како jе црногорски првосвештеник замишљао. Иза њега су стаjали високи свештеници Стратимировић у Сремским Карловцима, и бискуп загребачки Врховац.

Након 1815, када Далмациjа долази под власт Aустриjе, све до 1918, политика према православним се радикално мења. Папском енцикликом 1817. хабзбуршки цар jе добио право да поставља бискупе у приморским бискупиjама, српска ћирилска азбука коjа jе била и званично писмо свих фрањевачких жупа у Далмациjи, Славониjи и Босни и Херцеговини jе укинута. Богослужење и jедна богословиjа (Прико на реци Цетини) коjа jе била на старословенскоj основи, пребацуjе се на латински обред.

Лудвиг Талоци, историчар хабзбуршке владе, краjем ЏИЏ и почетком ЏЏ века, закључио jе да су темеље Велике Хрватске створили хабзбуршки владари од 1806. године.

Католицизам и кроатизациjа

Хрватска национална политика jе до успостављања дуализма 1867. почивала на идеологиjи "либералног католицизма", чиjи jе jедан од главних протагониста био бискуп славонски Jосип Штросмаjер. Хрватски "илирски покрет" као и сви други у Европи надахњивани од идеолога либералног католицизма, исповедао jе идеjу да Хрвати треба да ствараjу заjедничку "илирску нациjу" са Србима и престоницом државе у Београду.

"Социjални католицизам" од 1867. jе учинио историjски заокрет у хрватскоj националноj политици. Сви католички писци, бискуп Штросмаjер на првом месту, отац хрватског национализма у Далмациjи Миховил Павлиновић, одбацуjу своj раниjи животни кредо да су становници Славониjе и Далмациjе Срби и укључуjу се у постоjану реку кроатизовања целе културе.

Заjедно с тим текао jе и процес лаганог, али темељитог процеса трансформациjе типологиjе национализма (националног покрета) на целом jугословенском простору лингвистичког типа у религиозни тип. Таj jе процес окончан триjумфом Aтлантског пакта у рату против Србиjе, Црне Горе и Срба у Хрватскоj и Босни и Херцеговини до 1995. године.

По идеологиjи главних хрватских политичких странака, коjе се ствараjу након 1860, етничка граница Хрвата на истоку jе сматрана да следи реке Врбас и Плива на западу северне Босне. У програму главне "Народне странке" jасно jе речено да jе источна граница Хрвата на тим рекама. Први хрватски католички (еухаристички) конгрес" 1900. jе донео званичну декларациjу да jе источна граница Хрвата на реци Дрини. Пре тога jе дошло до метаморфозе хрватског националног покрета и идеологиjе целог друштва, од идеологиjе да нациjу сачињава заjедница jезика, ка идеологиjи да jе нациjа производ заjеднице неjеднаких раса. Ту jе теориjу у Хрватскоj створио идеолог модерног хрватског национализма и jедан од раних гласова хрватског фашизма, Aнте Старчевић.

(Наставиће се)
Glas Srpske

Aнте Старчевић jе превео теориjу неких западних научника, а посебно мађарског писца Jозефа Етвеша (1851) да jе нациjа настала спаjањем више и ниже расе. Досељене расе са севера и истока (Франци у Францускоj и Мађари у Угарскоj) су се споjиле са нижим класама галског и словенског становништва и створиле нове нациjе. Старчевић jе писао да су и Хрвати потомци jедне нордиjске расе, коjу сам ниjе именовао, а његови следбеници нашироко доказивали да припада Готима.

И Старчевић, исто као његови узори у западноj Европи и Мађарскоj, тврдио jе да jе "господивша пасмина" Хрвата била државотворна и дала владаjуће племство коjе носи државу. Како jе било одвећ белодано да jе хрватско племство било пореклом од чиновничког племства ("ноблессе де робе"), а не старог племства мача и плаве крви, Старчевић jе веровао да су муслимански бегови БиХ jедини историjски преостатак из прошлости.

Муслимани у БиХ су слабо марили за ово доказивање пре Светског рата 1914, а у току Другог светског рата 1941-1945. претежном већином су га прихватили као основу свог понашања.

Старчевићева ђачка омашка

Окупациjу БиХ jе Хабзбуршко царство почело припремати из знатне историjске дубине. Након успеха Српске револуциjе 1804-1815, да створи аутономну државу, основану на друштву слободног сељаштва, сви су национални покрети у суседним покраjинама почели захтевати рушење османлиjског државног феудализма и стварање заjедница слободних сељака као у Србиjи.

За разлику од западноевропског феудализма, исламски феудализам jе био државни феудализам. Феудалци нису били власници своjих земљишних поседа, него управљачи на њима као коњаници султанове воjске. Након смрти jедног властелина султан га даjе другом, али се поштуjе обичаj да син старог спахиjе има предност. Израчунато jе (босански историчар Aличић) да jе након слома муслиманске побуне 1851. остало само 26 одсто старих спахиjа на своjим поседима.

Aнте Старчевић jе градио кулу на песку и направио ђачку омашку да jе племство БиХ било старо племство од времена сељења Гота из раног средњег века. Aли политика модерног хрватског националног покрета, коjа jе из реда прихватила Старчевићеве теориjе, управо се екстремно радикализовала и због ове теоретске митологиjе на коjоj почива. Основа свих модерних хрватских националних партиjа jе израсла из учења "социjалног католицизма" иза 1867. Оно jе коначно уобличено папском енцикликом "Рерум новарум" 1891.

Напушта се стара политика католичке цркве пасивног односа верника према националноj држави ("ни бирати ни бити биран") и полако ствараjу католичке политичке странке. Цели се католички покрет усмеруjе преко jедног заjедничког у целом католичком свету, па у сваком постоjи jедна "Католичка акциjа".

У Италиjи jе свештеник Дон Стурцо формирао католичку странку, коначно тек након 1918, да би jе сама Римска куриjа почела потискивати у корист победничког италиjанског фашизма иза 1922. Митологизациjа научног истраживања о хрватском пореклу свих католика заjедничког jезика са Србима од раног средњег века jе само додатак овоj основи "социjалног католицизма" у подлози.

Aустро-Угарска jе почела политичке припреме за окупациjу БиХ од воjног пораза у рату против Италиjе и Пруске 1866. Тек тада се прихватаjу филозофске основе ове политике коjе jе 1844. створио велики италиjански католички писац Чезаре Балбо, у књизи "Наде Италиjе" ("Сперанзе д' Италиjа"). Он jе сматрао да Aустриjа треба да напусти покраjине коjе jе држала у Италиjи (Ломбардиjа и Венециjа) и надокнаду тражи на балканском истоку.

Цели немачки народ мислио jе Балбо треба да изврши мисиjу увођења европске цивилизациjе, како би истиснула ропство коjе долази од Русиjе. Северни Немци треба да ствараjу немачке католичке и лутеранске колониjе у Пољскоj, а Aустриjа на Балкану. Након пораза у рату 1866. Aустриjа (Aустро-Угарска) прихвата ово кормило.

Страх од уjедињења Срба

Када су Срби БиХ у великоj аграрноj револуциjи 1875-1878, прогласили уjедињење са Србиjом и Црном Гором на Видовдан 28. jуна 1876, аустроугарска влада jе почела активно радити на коначном реализовању окупациjе БиХ. Гроф Aндраши, министар спољних послова монархиjе, исповедао jе идеjу да БиХ нема своjе посебно национално биће ("Сеин"), да нужно мора бити уjедињена са Србиjом.

Сви немачки политичари, а нарочито установе коjе води католичка црква ("Католички касино" у Бечу, католички еухаристички конгреси), почели су исповедати страх да би уjедињење БиХ са Србиjом значило политички преврат у коме би сви Jужни Словени приступили заjедничкоj држави са Србиjом. Бизмарк jе говорио да би то био потрес коjи би се осетио до Берлина, иако jе ту дистанцу био раниjе скратио до словачке Братиславе.

Вођа католичке странке у Немачкоj, "Зентрум Партхеи", Виндхорст jе у Раjхстагу критиковао политику неутралности канцелара Бизмарка у "Источном питању". Уместо мишљења канцелара да све те варошице на Балкану, о коjима новине обилато пишу, не вреде добрих костиjу jедног померанског воjника, Виндхорст jе у Раjхстагу тврдио да од борбе око тих балканских варошица зависи питање ко ће владати будућим светом - Германи или Словени.

(Наставиће се)

Glas Srpske

Moguća tužba protiv Hrvatske zbog Jasenovca - završimo naslov

1. ...isto ko što je moguć drveni šporet
2.... isto ko što je moguć biograd na moru
3. ...isto ko što je moguća diploma iz harry potter škole

snaga udarca ti varira kao i ranije ... a i postovi su ti koncizni, kao i ranije ...