Да ли бисте остали поред болесног супружника или бисте се развели и тражили нову љубав?

Двоје младих људи су се снажно волели, тако да су се венчали. Убрзо након склапања брака она се тешко разболела. Њено стање је упркос терапији било све теже и било је јасно да ће се полако погоршавати све до смрти. Када је схватио да она неће оздравити, муж се отуђио од ње, пронашао другу, а затим и формално развео. О њој су наставили да брину њени родитељи.

Бивши муж је своју одлуку оправдавао тиме да не може да своју младост и свој живот жртвује због болесне жене. Да ли га осуђујете? Како бисте ви поступили на његовом месту? Како бисте желели да он поступи да сте ви она?

Сигурно је да би једни оштро осуђивали, а други ватрено оправдавали његов избор. Управо у таквим, екстремним ситуацијама најјасније се виде два супротна приступа браку који постоје у нашем друштву и у нашим главама. У датом примеру би традиционалисти остали поред болесног супружника, а модернисти би отишли.

Традиционални брак је настао некада када су људи били сиромашни и када су се борили да преживе. Њихов ментални склоп и њихове емоције били су прилагођени овом начину живота. Њих није пуно занимало уживање у животу, већ преживљавање. Тамо где су људи често гладни не поставља се питање смисла живота. Њима су родитељи проналазили мужа или жену, а када би их спојили, они су складно функционисали јер је свако од њих играо полну улогу коју им је култура прописала и коју су добро научили и увежбали код своје куће. Зато што је њихов живот тежак, они су научили да трпе и да се стрпе, тако да им није тешко да се додатно одричу због бројне деце коју рађају. Наравно, имати мужа или жену је потреба, јер нико од њих није у могућности да сам издржава децу. Уколико се то деси, особа просто мора да пронађе другог мужа или жену.

Када се друштво и појединци довољно обогате, када више нису сиромашни, тада њихов циљ постаје квалитет живота, односно уживање. То доводи до промене колективног и појединачног менталитета јер сада свако постаје важан самом себи, а други се воли због тога што изазива ужитак. Брак више није потреба јер не само да је могуће живети без партнера, већ је могуће и подизати дете без партнера. Људи се заљубљују и верују да ће та емоција трајати до краја живота. И зато брак, када више није лепо у њему и када нема наде да ће то поново бити, престаје да постоји. Разводи су веома чести. Савремени брак је нестабилан, привремени уговор, у коме се ништа не подразумева.

У сваком од нас је понешто од ова два модела брака. Некада себично: од брачног партнера се тражи да буде традиционалан и да брине у случају болести, а за себе се задржава право да се оде у сличној ситуацији.

Izvor Politika

Molim?
Neko stvarno postavlja ova pitanja i ozbiljan je pritom?

znaci;
tradicionalan brak je los jer je nastao iz puke potrebe za prezivljavanjem i samim tim je osiromasen jer nema nikakvih ljubavnih i privrzenih osjecanja; moderan brak je nastao iz sebicne potrebe da nadjes nekog ko ce ti jos malo uljepsati zivot (sto podrazumijeva da partner kojeg izaberemo treba biti lijep dok ga ne pregazi nesto, starost, bolest ili slicno), i koga ces odbaciti kad naidje nesto interesantnije.

ko i sve institucije danas i brak kao institucija je u krizi ocito ..

Ma kakav brak. Brak je prevaziđen i isfuran još tamo negde devedesetih... 

ko i chola 

Nemojmo u religiju.

Ne, to je vise patopsiholoski fenomen, na pravom smo podforumu, nista se ne sekiraj 

Anyway... googlam googlam, ali ne mogu da iskopam reportažu u Blicu i tekst koji govori o ogromnom broju ljudi u Americi i svakim danom sve većem broju ljudi koji imaju između 20-40 godina i ne pada im na pamet da se venčavaju.

Uglavnom nove generacije.
Emotivno kastrirani i samo party party party .... 

Ne kažem da ako svi skaču s mosta, moramo i mi... ali nekako je postalo pravilo da pratimo njihovu kulturu.

Moram da priznam da bih je i ja kashirao. Sve dok nema dece za svaku vezu koja mi ne pruza razvoj (moje i njene svesti i drugo...): cao...
A ako su deca tu, onda izmedju loseg braka i dobrog razvoda biram dobar razvod. A izmedju loseg braka i loseg razvoda biram suicid. Salim se, biram los brak.

Razumem ljude koji nece da se vencavaju to je njihova stvar ja nisam taj ali ih razumem. Da neko ostavi supruznika koji je tesko bolestan to nikada necu moci da shvatim, to je za mene ne pojmljivo, ma obicnog kera kad vidim na ulici da je bolestan meni je zao i pomogao bih mu a kamo li daleko bilo da mi se sutra zena ili neko blizak razboli nedo Bog, ma nema sile koja bio me odvojila od nje tj njega(clana porodice)! Poenta braka i jeste u zrtvovanju i davanju celog sebe voljenoj osobi i vasem porodu, ako i te vrednosti vise ne postoje onda ne treba da postoji ni covecanstvo, koja je svrha onda naseg postojanja, zar se razlikujemo od divljih zveri?
Verujem da nije pitanje samo modernog i tradicionalnog vezanog za datu situaciju nego normalnog i poremecenog


p.s. mislim da je neka slicna tema bila pre izvesnog vremena

America is like a man whose body is riddled with cancer, but who still manages to keep his shoes shined and his fingernails clean."  

 Dr. William L. Pierce  


 nekada su ljudi ziveli u zajednici ,a svaka zajednica da bi uspela podrazumeva odricanje od nekih svojih sebichnih interesa radi zajednichkog dobra . u judeo-liberalnom drushtvu kao primarni ideal se stavlja egoizam . zbog toga svaki osecaj zajednishtva nestaje ,a sve institucije koje predstavljaju zajednishtvo (brak ,porodica , lokalna zajednica , drzava ...) postaju "prevazidjene "   ....

 u stvari , raspad institucija od kojih je jedna i brak samo pokazuje da je kraj tog drushtva blizu , odnosno da je rak vec uhvatio maha.

bas da vidim te emotivno kastrirane kad ih prodje volja i zdravlje za partijanjem, sta ce onda da rade ..

Moguce da je briga o drugoj osobi bila lekcija koju je trebao da nauci u ovom zivotu samo lik nije shvatio katalizator kako treba. Verovatno ce nesto slicno da mu se desi...

Naravno da ne,niko nema pravo nikog da osudjuje .Trudim se da ne osudjujem ljude jer niko ne zna kakav je ciji zivot i sta ko trpi .Jedino koga mogu da osudim sam ja sama.


Iskreno ,neznam .U zivotu je sve moguce ,pa i to da godinama budes necija snaga i pokretac.Ako mi je to zadatak u ovom zivotu ,gledacu da ga odradim najbolje sto mogu.To zna da bude i smisao zivotnog zadatka,samo sto mnogi ljudi to ne prepoznaju na visem niovu i nastave po svom .



Uh ,ja se najezim na samu pomisao da sam nemocna i bolesna...Ono sto znam je da osobi koja bi mene negovala ne bi bilo nimalo lako,a naravno da bih imala motiv vise da ozdravim ukoliko bi ta osoba ostala pored mene .

Takve situacije, kada je jedan od supruznika ili clanova neke veze, bolestan, tesko bolestan i kada onaj drugi na sebe preuzima ogromnu kolicinu obaveza i zadataka su jako nezahvalne za komentarisanje...

Svi mi kazemo da bismo u tim situacijama ostali uz tog nekog...
Takodje, velika vecina bi to i pokusala...
Koliko bi izdrzalo, ostalo u tome dugo, uprkos svemu... to je vec upitno...

Nikad ne bih mogao da kazem da bih osobu koju volim, sa kojom imam brak, mogao ostaviti... i nikako to ne bih zeleo... ali covek ne zna kako ce misliti nakon nekoliko meseci ili godina borbe... narocito ako je u pitanju neka bolest koja menja karakter osobe...

A bilo bi vise nego ljudski izdrzati ,a ?

Iskreno ,lakse bi mi bilo da nekoga negujem ,nego da sebe gledam nemocnu .

Kvalitetan brak je zajednicki rast.
Deljenje zajednickih vrednosti.
I veoma je vazno da uz taj zajednicki prostor
postoji prostor i sloboda za licni rast i razvoj svakog od partnera.

Naravno da bih ostao. Nema teorije da bih mogao da zivim sa sobom jer ako bih otisao smatrao bih da sam postao vrlo mali covek. Jer iskreno, na to se svodi, da li si sebican ili imas empatiju pa da ostanes kod osobe koju volis.

Kako god hoce. I da ode, ne treba mi takva osoba pored mene i to je to.

Ovo procitah u potpisu jednog od clanova i dosta mi se svidja misao. Postali smo drustvo malih, gde se gleda samo svoje dupe i gde nema osecaja zajednistva. I treba u nekim situacijama gledati sebe, ali da napustis voljenu osobu zato sto je bolesna(pri bolescu mislim na ozbiljnu bolest tipa rak i sl.) i zato sto ti ne mozes da se nosis sa time, to je vec dno dna sebicluka.

Хм, незгодан избор. Ипак, разумем лика који је отишао, барем на нивоу да жели да нађе некога са ком би остварио потомство. мало је сулудо да укида своју генетску линију из пуког сажаљења. А што се тиче породице и брака, пракса показује да спермићи не питају за бурму. Стога, породица уредно опстаје и без матичара, попа или врача.