bas da vidim te emotivno kastrirane kad ih prodje volja i zdravlje za partijanjem, sta ce onda da rade ..

Moguce da je briga o drugoj osobi bila lekcija koju je trebao da nauci u ovom zivotu samo lik nije shvatio katalizator kako treba. Verovatno ce nesto slicno da mu se desi...

Naravno da ne,niko nema pravo nikog da osudjuje .Trudim se da ne osudjujem ljude jer niko ne zna kakav je ciji zivot i sta ko trpi .Jedino koga mogu da osudim sam ja sama.


Iskreno ,neznam .U zivotu je sve moguce ,pa i to da godinama budes necija snaga i pokretac.Ako mi je to zadatak u ovom zivotu ,gledacu da ga odradim najbolje sto mogu.To zna da bude i smisao zivotnog zadatka,samo sto mnogi ljudi to ne prepoznaju na visem niovu i nastave po svom .



Uh ,ja se najezim na samu pomisao da sam nemocna i bolesna...Ono sto znam je da osobi koja bi mene negovala ne bi bilo nimalo lako,a naravno da bih imala motiv vise da ozdravim ukoliko bi ta osoba ostala pored mene .

Takve situacije, kada je jedan od supruznika ili clanova neke veze, bolestan, tesko bolestan i kada onaj drugi na sebe preuzima ogromnu kolicinu obaveza i zadataka su jako nezahvalne za komentarisanje...

Svi mi kazemo da bismo u tim situacijama ostali uz tog nekog...
Takodje, velika vecina bi to i pokusala...
Koliko bi izdrzalo, ostalo u tome dugo, uprkos svemu... to je vec upitno...

Nikad ne bih mogao da kazem da bih osobu koju volim, sa kojom imam brak, mogao ostaviti... i nikako to ne bih zeleo... ali covek ne zna kako ce misliti nakon nekoliko meseci ili godina borbe... narocito ako je u pitanju neka bolest koja menja karakter osobe...

A bilo bi vise nego ljudski izdrzati ,a ?

Iskreno ,lakse bi mi bilo da nekoga negujem ,nego da sebe gledam nemocnu .

Kvalitetan brak je zajednicki rast.
Deljenje zajednickih vrednosti.
I veoma je vazno da uz taj zajednicki prostor
postoji prostor i sloboda za licni rast i razvoj svakog od partnera.

Naravno da bih ostao. Nema teorije da bih mogao da zivim sa sobom jer ako bih otisao smatrao bih da sam postao vrlo mali covek. Jer iskreno, na to se svodi, da li si sebican ili imas empatiju pa da ostanes kod osobe koju volis.

Kako god hoce. I da ode, ne treba mi takva osoba pored mene i to je to.

Ovo procitah u potpisu jednog od clanova i dosta mi se svidja misao. Postali smo drustvo malih, gde se gleda samo svoje dupe i gde nema osecaja zajednistva. I treba u nekim situacijama gledati sebe, ali da napustis voljenu osobu zato sto je bolesna(pri bolescu mislim na ozbiljnu bolest tipa rak i sl.) i zato sto ti ne mozes da se nosis sa time, to je vec dno dna sebicluka.

Хм, незгодан избор. Ипак, разумем лика који је отишао, барем на нивоу да жели да нађе некога са ком би остварио потомство. мало је сулудо да укида своју генетску линију из пуког сажаљења. А што се тиче породице и брака, пракса показује да спермићи не питају за бурму. Стога, породица уредно опстаје и без матичара, попа или врача.